Све у причама бива

Храброст за молитву

Слика са интернета

Слепи Вартимеј

Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. У ствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли су му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа ишчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то - слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.

Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватљивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ, очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.

Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу: „Ко је то?“ Они одговарају: „Исус из Назарета.“ У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ То је већ, само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету претходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки лутајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.

Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.

Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу, вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!

Молитва у метежу

Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: „Оче, ко те научи да се молиш без престанка?“ А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: „Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони“. Гост онда рече: „Мислим да те разумем, оче, али да ли би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно“. Овај му исприча следећу причу:

„Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако прође прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање.“

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

Митрополит Антоније (Блум)

Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА

година 31.

свеска 184.

број 6/88

страна 259.

Светосавље

Културни империјализам

Отворено писмо Матице словачке

 Слика са интернета

Отворено писмо Матице словачке, (нама у Србији добро познатом) министру Мирославу Лајчаку у вези контроверзне стратегије увођења нових људских права

Пре неколико дана, тачније 22 августа, како јавља HSP, у Братислави је одржано последње заседање експертске групе каја има задатак да и дефинитивно затвори контроверзни докуменат за имплементацију нових људских права у Словачко друштво под називом „Стратегија заштите и подршке људским правима у Словачкој“ и проследи га влади на усвајање. Стратегија је садржински важног карактера и има за циљ увођење у равнотежу са европским трендом у области нових људских права, и стварање неке врсте подлоге за доношење и измене закона у Словачкој. Ову усмереност је потврдио и сам министар на свом блогу речима: „Већ је време да се решимо зафиксираних стереотипа, који нам не дају да идемо напред.“

Да је среће, писмо сличне садржине би требало да буде упућено и неком од наших министара (председнику, председнику владе, првом потпредседнику, посланицима) од стране САНУ, или бар неког од академика лично, поводом предстојеће (кад већ нису приликом претходних) „параде западних вредности“. Али ако се нису оглашавали по бројним другим питањима, често важнијим (и акутнијим) зашто би се оглашавали по овом? Да парафразирамо стихове великог Његоша – наша САНУ сном мртвијем спава.

Данас парада, а ако не схватимо ово питање озбиљно и не предузмемо нешто на време, сутра нека слична „Стратегија“ и код нас, као и Словачкој - из које ће произићи и одговарајући закони. Бојим се да ће, онога тренутка када дођемо у ситуацију да се као госпођа Кристинова у завршној речи овог писма, позивамо на савест политичара речима да су и они синови ове земље и да према њој имају и дуг – бојим се да ће тада већ бити касно.

Писмо министру Лајчаку је упућено од стране глумице и почасног председника Матице словачке, Еве Кристинове.

„Поштовани господине министре,

У години када прослављамо 1150 година од доласка Светих Ћирила и Методија, као чланови културно-историјске институције, која дубоко поштује традиционалне вредности, стотинама година поштоване од стране наших предака, са узнемирењем пратимо надолазећи тренд унижавања породице, неетичке интервенције у област васпитања и образовања деце, и друге тенденције које нам долазе са Запада, и нажалост попримили су облик предлога новог стратегијског програмског документа у области људских права. Критички гледамо и на формирање радне групе која израђује овај докуменат где необично висок (непропорционално друштву) број људи – минимално једна трећина – заступа управо помињани декадентни западни вредносни систем.

Треба бити свестан да западна култура са њеним ревидираним моралним принципима, одавно и у великој мери иде ка паду. Ми, Словаци, смо још увек другачији, духовно здравији, поштујемо још увек другачије вредности. Исправно је на ову разлику недавно упозорио руски председник Владимир Путин, када је изјавио да са обзиром на другачију традицију и културу Русија неће преузимати западне трендове, јер су им страни. Овакав суверен став, као значајној политичкој личности и представнику Словачке, дозвољавамо себи да Вам наведемо као пример погодан и за Словачку, уколико не желимо непримерен пораст друштвене напетости.

Словачкој, као и словенској Русији, су такође стране западне традиције, у којима се у неким државама негује тренд одвајања детета од породице, где децу од малена гаје непознати људи или интернатске школе, и онда од овакве деце израстају особе породично хладне, неиспуњене, несрећне, из чега произилазе и поремећаји породичног живота и поремећаји у партнерским односима.Сигурно Вам је као светском дипломати познато колико далеко отишао распад у области породице и васпитања деце у неким западним државама, и колико су тамо брутални овакви трендови. Поменућу само:

- Толерисање инцеста у Норвешкој и тамошњу праксу педофилне злоупотребе деце у сопственој породици;

- шведски експеримент васпитања где се забрањују традиционалне приче и замењују дечијом, од вртића обавезном gender литературом у којој принц тражи принца, да би га узео за мужа;

- британско емоционално хладно гајење деце, где се у друштву високо поштује давање деце од 8 година на васпитање у интернатску школу, и виђати се са њима само на Божић и преко распуста;

- сексуално васпитање заведено у школе, па чак и предшколско (право на образовање и информације) у многим западним државама (нпр. у Немачкој) које води ка томе да деца сама себе интимно додирују и задовољавају (право на комплексни развој детета као сексуалног бића) да се у првом разреду школа међусобно додирују и уче да користе антиконцептивна средства итд. и то све са увођењем gender идеологије, што води ка механичком поимању љубави и партнерства, и ка сексу као спорту, гајењу вештачких ЛГБТ људи, чиме се унижава и нивелизује човек, дубина људског бића, а пре свега до деце долазе прерано и грубо информације које нарушавају њихову целомудреност – дакле чистоту душе и тела – коју у себи скрива овај традиционални словенски, скоро заборављени појам;

- одређивање казне од 40 дана затвора и 1000 евра казне у Немачкој мајкама које одбију учешће своје деце на предавању оваквог сексуалног васпитања;

- немачко разматрање препоруке гледања порнографских филмова као примереног дела васпитања и образовања деце;

- тренд из више западних држава да се након хомосексуалности толерише и педофилија (суд у Холандији је дозволио деловање педофилској организацији, тренд у неким државама да се озаконе бракови са децом), зоофилију (став о зоофилији у грађанском кодексу Финске, јавне куће за зоофиле у Немачкој) и друго „нетрадиционално“ понашање, што се материјализује у чињеници да уџбеници сексуалног васпитања,званични материјали и васпитне препоруке преузимају педофилну идеологију, дефинишући дете као сексуално биће са правом да „ужива“ и „користи“ фактички од рођења ову „димензију личности“ итд.

Јавности додуше није познат детаљни садржај контроверзног уџбеника који је Ваше министарство подржало са 15000 евра, али бојимо се да помињани трендови већ у њега улазе и контаминирају наше младе.

Поштовани господине министре,

У припреманој Стратегији пише да „нови стратешки програмски документ за област људских права би требало да комплексно анализира, оцени и ревидира досадашњи развој, укључујући навођење дугорочних трендова. Истовремено би требало да рефлектује нови развој проблематике људских права у свету, на европској регионалној равни, као и у оквиру ЕУ.“

Сигурно сте свесни да „рефлектовати нови развој проблематике људских права“ не мора увек да значи напредак и треба размишљати и о томе да ли је тренд који је наступио развој или пад људске цивилизације. Време је да застанемо, размислимо и оценимо. Ако се говори о потреби проширивања људских права за хомосексуалне и друге gender везе, будимо свесни да се овим ограничавају људска права традиционалној породици и људима, који желе да васпитавају своју децу у здравом традиционалном вредносном систему без угрожавања страним утицајима, који, према традиционалним системима, могу неповратно да оштете душу детета. Доказе нам даје сам здрав разум. Али уколико би било потребно, постоје већ и научни докази да деца које су васпитавали хомосексуални парови имају у основи већу склоност ка самоубиствима, коришћењу дрога итд. Даље у припреманој Стратегији пише: „Председништво Словачке у ЕУ године 2016 које се приближава, је историјска прилика да се Словачка представи као напредна земља за коју је политика усмерена на остваривање људских права, родне равноправности, поштовање мултикултуралности и недискриминације неодвојиви део унутрашње и спољне политике.“

Поштовани господине министре, пракса показује да речима „родна равноправност“ (у смислу ЛГБТ средине и gender идеологије) и недискриминација није место у истој реченици, јер остваривање једног аутоматски носи са собом дискриминацију традиционалне породице, традиционалног васпитања и целомудрености душа наше деце и омладине. То значи да ће апроксимација нових вештачких, измишљених и лобистички наметаних људских права, да угрози традиционална људска права већине грађана и уђе у њихов породични живот, васпитање и образовање деце. Видели сте шта су ови трендови урадили у Француској: извели су на улице милионе људи и покренули грађански рат између народа и његових „демократских представника“, који су против гласа сопственог народа спровели бруталну полицијску интервенцију а парламент је противно вољи грађана изгласао за већину Француза неприхватљив закон о хомосексуалним браковима. Мислите ли да се тиме у Француској успоставио социјални мир? Мржња према ЛГБТ популацији се насилним наметањим њихових наводних права само повећава, и оно што је друштво до тада у тишини толерисало, сада почиње наглас да одбија.

Сигурно сте регистровали и грађанску побуну против увођења сексуалног васпитања у Хрватској – тамо је на сву срећу бар Уставни суд изразио здраво мишљење и зауставио насилно имплементирање страног елемента у друштво.

Поштовани господине министре, сигурно не желите да у Словачкој покренете грађански рат сличан француском или хрватском. Сасвим сигурно не можете бити равнодушни према таласу мржње према влади која почне у пракси да спроводи тачку: „6. стратешко питање: Права ЛГБТ популације.“ Против садржаја ове тачке имамо озбиљну резервисаност а негативно поимамо и чињеницу како се у оквиру процеса настанка заоштрила дикција ове тачке на штету осетљивијег приступа са обзиром на цело друштво, супротно првобитном предлогу. Пре свега нас узнемирава:

- диктаторски тон („... за поштовање и остваривање права ЛГБТ није у РС /Републици Словачкој, примедба преводиоца/ до сада усвојен никакав концептуални документ упркос томе што се овој теми претходних година посвећује примерена пажња на територији ЕУ, Савета Европе и УН ...“);

- дефинисање права и за друге групе са страхом од постепеног тражења већих права („... у последњој доради кривичног закона из 2013 године /се/ међутим не укључује проблематика мржње према транссексуалним и интерсексуалним особама...“);

- постепено повећавање захтева и дефинисање таквих захтева који потенционално угрожавају људска права већине друштва („... Када је реч о даљој легислативи која се тиче ... слободе изражавања ... образовања ... потребно је актуализовати је тако да ... пре свега укаже на потребе и интересе ЛГБТ особа, међу које спада заједнички живот лица истог пола, правна корекција питања заједничког живота особа истог пола, правна корекција питања промене пола итд. Неопходно је да се надлежни органи у наредном периоду и надаље програмски и озбиљно посвете овој области, припреме одговарајућа легислативна и административна решења, укључујући и акциони план за права ЛГБТ популације...“);

- директна дискриминација традиционалног нпр. хришћанског, или и недавног моралног социјалистичког погледа на породицу и људска права оваквих породица. Сејање мржње у друштво („...Остваривање људских права ЛГБТ популацији у великој мери отежава чињеница, да су вековима били, и још увек су изложени хомофобији, трансфобији и другим формама нетрпељивости и дискриминације ... маргинализације, социјалне ексклузије ... тако да су потребне одређене мере са циљем обезбеђења пуновредног коришћења људских права овим људима... Из судства Европског суда за људска права проистиче принцип да културне, традиционалне или верске вредности, али ни друге норме „доминантне културе“ не могу да оправдају изразе мржње или било какву другу форму дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета ...“);
- претња примене легислативе вештачки имплементиране на основу иностраних примера, нама страној, која изазива унутрашњу друштвену напетост („... Предлажемо да Република Словачка своје прогресивне ставове презентоване у области права ЛГБТ популације на форумима међународних организација спроведе и у својој унутрашњој политици ...“);

- Зато, ако се у Стратегији констатује да „све јавне политике би требало да доследно произилазе из поштовања основа људског достојанства, равноправности (равноправности пред законом и једнаког приступа у смислу забране директне и индиректне дискриминације...) личне слободе и независности, правде, права учествовања у јавном животу, нарочито приликом одлучивања о питањима која суштински утичу на сопствено достојанство, идентитет и интегритет“ ово мора да важи и за традиционалну породицу и традиционални начин васпитања, не само за мањине као што је ЛГБТ популација.

У вези са декларисаним трендом да се ратификује Договор Савета Европе о заштити детета од сексуалног искоришћавања од 25 октобра 2007, који је Република Словачка потписала 9 септембра 2009 од вас тражимо да РС овај договор не ратификује, јер на основу његовог 2. поглавља под велом забране дискриминације на основу сексуалне оријентације се отвара простор за насилно пропагирање хомосексуализма а на основу 6. поглавља би морало обавезно да се уведе сексуално васпитање од предшколског узраста.

У вези са позивом Комитета УН за елиминацију дискриминације жена који у свом коначном ставу позива РС/Републику Словачку, примедба преводиоца/, да „у своју легислативу унесе забрану телесног кажњавања деце код куће“ упозоравамо да пажљиво треба разликовати меру телесног кажњавања и подвлачимо да у западним државама долази из разлога малихерних преступа у овом смеру до бруталног и трајног одузимања деце из породице, које доноси огромну несрећу у животе деце и родитеља, постоје чак и индиције да долази до комерцијалне трговине децом, када дете доноси добит појединцима или институцијама.

Поштовани господине министре,

На крају од Вас тражимо темељно преиспитивање Стратегије заштите и потпоре људских права у Републици Словачкој, у смислу горе наведених примедби.

Осетите, молим, да сте и Ви сам син ове земље, и вредносни систем, породични односи, традиција у области васпитања и образовања у којима сте одрастали су Вам помогли да се развијете у значајну личност која сада представља Словачку, и има према својој земљи и дуг да се труди да сачува њене вредности и за наредне генерације. Зашто не пожелети данашњој деци да се развијају у једнако безбедној породичној атмосфери, у каквој сте имали могућност да одрастате Ви? Ко од нас има право да дирне у ово морално наследство?

Хвала Вам за ваше време и верујемо да ћете пажљиво размотрити наведене аргументе.
У име чланова 1. Месног одбора Матице Словачке Братислава 1 Вас поздравља и много снаге у одговорном раду Вам жели

Ева Кристинова

Почасни председник 1М.О М.С Б1“

Извор

Исповест

Волела бих да моје искуство неком, барем једном човеку, буде упозорење: да не лута у својим тражењима Бога на небезбедним местима!

Потичем из породице интелектуалаца и веру нисам добила уз васпитање и образовање.

Пред крај студија, знало се да ћу ићи у Италију, и из побуде: да не одем некрштена у бели свет, крштавам се ’95. Убрзо се исељавам.

Почиње нов живот, радим, стичем нове пријатеље.

После неколико година - било је лето, сезона одмора - на столу код познанице нађем часопис о активностима једног будистичког „института“ (тако се декларишу) у Тоскани. Допадне се то мени, веома. Познаница ми исприча причу о медитацији, о стањима ума, о мирном уму који се огледа...

Седнемо да медитирамо, објасни ми како се дише и – заустави се мени ум. О дивоте, о смирења, о среће - Тибет је диван!

„Ево баш за пар дана има семинар, иницијација на Калачакра-у, имају castello у коме је и gompa...“

За пар дана сам се обрела тамо, велика гужва - долази уважени Лама XY који је на Калачакра-у иницирао Далај Ламу лично, кад је био мали...

Уклапам се као домаћа, тих неколико дана, у друштво које интензивно медитира.

Лама седи на узвишењу, ми седимо доле, он води, ми понављамо, он пева и прича, ми слушамо (око 150 људи у једној просторији) па понављамо, заставице лепршају, приносе се тоне миришљавих штапића, медитира се сатима.

„Све је дивно, сви су весели, ето овај исток - све то тако лепршаво, а ми западњаци како смо напорни и не умемо...“

Кључног дана, седећи у медитацији, кроз мене је дословце прошла нека велика кугла, право кроз стомак. Енергетска, каква год, заиста не умем да опишем „то“.

Увече добијамо неку траву, стављамо је под јастук - важан је тај сан: тад се разоткривају карма задаци и дхарма могућности.

Вриштим и будим цео институт - сањам мајку коју за руку уводим у гроб њеног оца, а поред стоји мој брат, мали је и игра се - врти велики точак.

Следећег дана добијам плаву иницијатичку врпцу за око врата, са лобањицом од кости („диииивно“), купујем књига колико могу да однесем са собом (све тибетанска философија, све преведено на италијански, на квалитетном папиру) и практикум (врста молитвеника) где је тибетански написан латиницом, да и сваки писмен не-тибетанац може да чита.

Много материјала, за обраћање Буди, овом конкретно, за „мој случај“, и Калачакра-у - све сам спаковала и донела кући.

Са полице у кући у којој живим, у шаке ми одмах пада нови изазов - књига „Тао у физици“, у којој аутор, Fritjof Capra, објашњава да је све Божије дисање, па се силази у атоме и субатомске партичеле, где све пуца од енергије и великих умова модерне физике и постулата и тумачења разних религија, које – заправо, а како аутор доказује, говоре - једно те исто! Ово ме додатно надахњује. Мозак ми пуца од нових сазнања, „буја живот на све стране“.

Убрзо потом примам Реики иницијацију. Затим се упуштам у групну медитацију са дружином из „египатске школе“ (интензивни „курс“ отварања „трећег ока“, са све „свештеницом“ која даје инструкције – и то дупли „течај“). Почињем да живим сама, читам тибетанске књиге, таоисте, „као свакодневно штиво“, а онда ме фасцинира Зен.

Ту се не заустављам, налазим још погоднију ствар – Nichiren будизам. Веома брзо учим Сутру Лотосовог цвета, напамет је „рецитујем“ на старојапанском, испред Dai Gohonzon-a - што сама, што у групи. То постаје моја редовна духовна „пракса“, ујутру и увече.

Читам и самурајска штива, мој учитељ Аикидо-а ми се допада јер говори о мистичном Аикидо-у...

Пословно, најбољу сарадњу остварујем са колегом, који је уједно уважени члан ондашње антропософске заједнице, а преко кога сам добила прегршт информација и пуно дела R. Steiner-a. Уследило је проучавање дела мадаме Блавацки, а стигла сам и до Gurdjieff –a.

Моја библиотека - се пунила; моја глава, душа и тело - су се тровали.

У медитацији ми се једном лично указала нека задата тибетанска „богиња“, у светлости тачно боје како треба. „О, како је све ово добро…“. Чула сам и свенебеску музику, својим ушима. Данима ме прати мирис брескве – „све је то баш лепо“ - тако сам мислила.

Уредно сам консултовала и Ching и, наравно, веровала да „у том хороскопу, има нешто…“.

У свим овим истраживањима и доживљавањима пролази ми пет година.

Но, ситуација са послом се компликује и распада ми се вишегодишња емотивна веза.
У то време, у књижари у близини, налазим „Мистични Тибет“ – А4 формат, дебела књига, са пуно илустрација.

Ту први пут видим жене које су себи одсекле брадавице, чудне неке маске које ми не делују пријатељски, људе којима, у ритуалима, други секу кожу тестерама, собичке по тибетанским недођијама, пуно избразданих лица и - први пут се загледам у њихове очи.

У тим очима угледам бездану празнину и почињем да схватам да тај свет није само пријатељски и светао, и да то није само свет који слави квалитете ума...

Убрзо сазнајем и да је Хитлер имао везе са одређеним тибетанским монасима, који су, после ослобађања Берлина, проналажени у бункерима (видела сам фотографије).

Сазнајем и да је Хитлер све време рата био са Gurdjieff-ом у радио вези...

Рађа ми се осећај да нешто у мом духовном путу не штима и почиње да ме обузима језа.
„Коме се ја молим, кад изговарам све оне речи старојапанске… Шта ја изговарам?... Па ја само рецитујем и верујем „учитељу“, а немам ни тачан превод свега… Какве су оно слике, какве су оно тортуре, како сад Хитлер, …?“ Почиње да ми се рађа сумња.

Добијам потребу да одређене књиге бацим. Правим некакву моју „магијску заштиту“, узимам велике црне кесе и почињем да цепам.

Крећем од „Мистичног Тибета“, па таоизма… и исцепам отприлике метар којекакве езотерије.

Том приликом примећујем да из кеса са књигама исцепаним у парчиће излази смрад - какав никад до тада нисам осетила! Не смрад леша, него нешто много горе, чега на земљи, једноставно, нема.

У томе пролази два дана и три ноћи.

За то време не спавам, никоме се не јављам на телефон, па је мој добар пријатељ свратио, забринут, а ненајављен, да ме обиђе.

Затекао ме са попаљеним свећама, у замраченом стану, како причам чудне ствари, цепам књиге и бацам „одређене“ предмете...

Отишао је и вратио се са мојим лекаром, који одлучује да ме смести - на психијатрију.
Добијам ињекцију, уз опирање, и будим се сутрадан, на психијатријском одељењу града X на северу Италије.

У међувремену, пријатељи сазнају све, а од њих и мој отац. Он срећом говори италијански, тако да се, у четири ока, договара са начелником да изађем из болнице након што ми се пружи нужна помоћ. Затим одлази до мог стана и пакује све моје ствари.

Враћам се кући.

Доносим отприлике онолико књига, колико сам бацила. „Остале су оне изабране, где је Светло“ - тако сам мислила.

Италијански психијатар ми није дао никакву терапију, препушта све еминентном колеги у мојој домовини, који све то процењује као испад и, снимивши ми главу (колико се сећам мерио ми је некакве фреквенције), закључује да је „механички“ све у реду и како са неуролептиком, за кратко време, могу доста ствари да решим и објасним себи...

Одлучујем да не пијем таблете.

Почињем да радим. И да срећем нове људе. Одлазим на једну хиндуистичку групну медитацију, упознајем једну реики „учитељицу“, аикидо је код куће мање „мистичан“, но све у свему – настављам у сличном маниру „учења и духовног узрастања“.

Прве зиме после тих дешавања, добијам повишену телесну температуру. Са малим паузама, у више наврата, веома често и дуго сам имала 37.2 - 37.4˚Ц. Идем на лекарска испитивања, али нико не зна шта је узрок. Овакво стање траје годину ипо дана. Идем од ординације до ординације, константно сам уморна и отаљавам све обавезе - радим са пола снаге.

У време Васкрса, улазим у Цркву и срећем монаха, Грка, који ми је даје иконицу Св. Серафима Саровског, и каже да се распитам о житију.

Од тад, заправо, почиње ход у другом правцу. И док ово пишем, осећам велику захвалност и љубав према том човеку. Мислим – вероватно се тада помолио за мене и хвала му.

Следи цепање остатка моје езотеријске библиотеке, спонтано, и убрзо.

Док цепам књиге, исти смрад, као и прошли пут, избија из црних кеса. Само што овог пута тај смрад, јутро после, осећа и моја мајка. Она је сведок да тај смрад није предмет моје халуцинације и помаже ми да однесем остатке тих књига до контејнера.

Недуго потом одлазим у парохијску цркву мојих родитеља и обраћам се пароху. У разговору, долазимо до моје исповести. Добијем савет да читам Нови завет, Псалме, уз строго и дуго правило (сад знам, није било другог начина да ми буде боље).

Селим се у свој стан, спремам моју прву исповест.

Са интернета добијам све информације. Сећам се да сам мислила: „Свашта знам, глупости из белог света, а о својој вери – не знам ништа…“.

Док читам и куцам, коче ми се прсти. Док путујем превозом, многи људи ми личе на демоне. Имам појачано чуло мириса, а онај смрад осећам где год да мрднем.

Кадим стан, молим се како ми је речено, борим се са прстима и умом (у глави као да ми је катран, не могу да мислим и формулишем текст – тога се одлично сећам) и пишем – знам да МОРАМ да се сетим свих својих корака по „духовним школама“.

10 куцаних страна текста је отац Д. стрпљиво слушао, док сам читала покривена епитрахиљем. Само је за ону „куглу“ из гомпа-е рекао: „Кугла, а?“. И наставио да слуша.
Прочитао је разрешну молитву, изашао из исповедаонице, стао на врата цркве и дубоко уздахнуо.

Гледала сам га с леђа, људину од два метра - сав се стресао, а његов уздах сам чула са 5 метара раздаљине.

Хвала му за тачну епитимију, за мудар савет у три реченице, хвала му за прву Причест. А он би ме сад исправио, и рекао – Слава и хвала Господу Богу!

Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

Нисам знала да се, лутајући кроз иницијације и читајући свашта, као крштена, заправо – одричем Христа. И зарадила сам озбиљне духовне и физичке последице.

Последице су, уз савете оца Д., редовно правило и посећивање Богослужења – после око 4 месеца, нестале. Моја телесна температура је постала нормална, а људи ми нису личили на демоне. Престала сам да осећам онај смрад.

Сматрам да је то био греховни смрад. Најгори. Имала сам заслугу да га осетим, нешто неописиво и неподношљиво.

Није узалуд саветовано: „Јеретичке књиге - НЕ читати“.

Нисам са оцем Д. више говорила на ову тему. Он ужива да ме сретне здраву, веселу и запослену. Зна да ме погледа и ведро каже: „Добро си, да!“.

А ја немам потребу да га питам: „Шта је, оче, оно све било?“ Било, и Хвала и Слава Богу – прошло.

Од тада је прошло око 7 година.

Што се мојих духовних „истраживања“ тиче, на сва питања - одговоре сам нашла у православној вери. То је сигуран духовни оквир у коме имам све што ми треба.

За потребе овог писања прелистала сам неке интернет странице, и погледала поједине снимке. Раније, у то бих веровала, а сад ми је, признајем, било сувишно и досадно.

Да се вратимо на породицу. Мој прадеда је био ректор богословије, прабабина лоза – познати иконописци...

Онда је дошао комунизам, убијени су неки људи и мој отац, као дете, није смео да иде у Цркву.

Више се није говорило о вери… Било је такво време, Чак су се и богослови одрицали...

Ипак је то било време пентаграма.

Да Бог сачува. Амин.

Благодарно захвална сестри у Христу на допуштењу да њену исповест објавим на блогу са надом да ће и другима бити на духовну корист и спасење душе. Амин. Боже дај.

Резолуција по Нушићу

Креативна симфонија

О доброти

Једно добро дело

У овом саставу ћу укратко препричати једно добро дело, у коме се сазнаје како су велики и лоши момци замало нашкодили детету.

Било је рано пролеће обасјано сунчевим зрацима. Тата и ја смо били на кеју. Видели смо неке велике дечаке како се подсмевају једном дечаку. Били су безобразни толико много да је дечак плакао из свег гласа. На сву срећу пре него што су стигли да га ударе и повреде стигао је човек и отерао их. Врло лепо од њега, и вратио дечака кући. Тај човек био је стар и пунији, имао је пријатељски израз на лицу. Мој тата је рекао да никада не прилазим таквим дечацима јер су они јаки, а то искоришћавају за зле намере.

Када следећи пут видим овакве силеџије клонићу их се или избегавати такве момке. На свету има различитих људи, али бити увек опрезан је најбоља одбрана од њих. И сви треба да се понашају као овај човек. Надам се да има многих као он. То је био врло поучан дан.

Сара Антић, III3

Доброта

Сви људи мисле да баш они имају највише доброте у себи. То није истина. На нашој планети има има мало људи који имају праву доброту. Много људи се понаша добро само пред другима. Колико људи оде у цркве и моли се због страха, а што је још горе због свог угледа. То такви људи називају доброта. Нека деца некоме позајме нешто па то причају на сав глас. То раде и старији људи само што они уцењују и причају за њих да су никакви пријатељи ако не могу да им помогну. Права доброта долази из срца. Доброта је кад некоме нешто позајмиш и после га не уцењујеш ако он теби нешто не може да позајми. Кад с неким поделиш ужину после не треба да га оговараш да је он циција. Ако ти неко затражи помоћ ти му помози и то немој памтити као да си Бог зна шта урадио. Јер, ако причаш како си добар то онда није доброта. Ако неко дође са рупом на одећи немој то да причаш свима, већ се прави да ништа ниси приметио. Кад те неко замоли нешто немој чекати двапут да ти каже већ ако је у твојој моћи помози му. Некад неко погреши, али то не значи да треба да му се смејемо, јер смо ми ту можда погрешили.

У животу треба што више да делимо доброте, јер ако је не будемо делили онда је не можемо ни добити а ни тражити. Кад изгубимо не треба да будемо љубоморни на победнике, већ да им честитамо и схватимо у чему смо погрешили. Не треба да изазивамо свађу и тучу јер тиме сами себи чинимо грех.

Јер, живот иде на дуге стазе и маратоне, па ако не поштујемо доброту, нашли смо се у грдним мукама. Колико дамо доброте толико ћемо је и добити. После не треба да се чудимо (ако не поштујемо доброту) кад нас игноришу. То би било од мене све о доброти. Хвала што сте ме саслушали.

Даница Уљаревић, IV2

Вредности

Доброта, искреност, поштење и марљивост. Сви тежимо да иџ имамо, али ретко ко их стварно поседује. Са њима се не рађамо већ их стичемо кроз живот. Својим поступцима показујемо људима ко смо и какви смо. Због наших вредности можемо бити поштовани, а у њиховом недостатку и омаловажавани.

Када упознамо човека прво видимо његов, мање битан, физички изглед. Кроз касније дружење упознајемо његове мане и врлине, као и оно најбитније, вредности. Искрен човек ће нам скренути пажњу на наше мане, док ће нам неискрена особа говорити да смо савршени. Савршенство не постоји. Поштовање код људи стичемо трудом, али чак и кад мислимо да смо савршени, увек ће се наћи нека мана коју треба исправити.

Доброта је широк појам, али њена основна карактеристике је несебичност, брига за друге и добродушност. Уз њих се осећамо сигурно, знамо да нећемо бити преварени, а и сами постајемо бољи људи. Народна изрека „с ким си, такав си“ је веома поучна. Ако смо са лошим особама, полако губимо вредности, и те особе нам постају узор.

Марљивост је такође јако битна вредност. Ако желимо да нешто постанемо морамо се трудити. Ништа не долази само од себе. Вредни људи су увек били награђивани, а награда је обично била срећа. Они мање вредни су на крају оплакивали своју судбину.

Питали су се да ли је могло бити другачије, а наравно да је могло, само да су били марљивији.

О вредности су нас много учили. Много је писано о томе. Ипак, неку људи „јуре“ за новцем и осталим материјалним богаствима. Такви људи заборављају шта значи прави живот без сувишних брига. Али те бриге се лакше преброде уз праве пријатеље, а њих једино можемо стећи ако зрачимо добротом и ако се наши пријатељи уз нас осећају лепо. Неки људи кажу да у данашњем времену моралне вредности нису толико битне, а неки да су чак и прецењене. Али, ако се осврнемо за собом и погледамо колико нам је уз мало труда живот лакши, вредности су веома, ако не и најбитније ствари у њему.

Мила Реџић, VI3

Награђени радови

Три приче о узрастању

Од тренутка поласка у школу на њу се устремила другарица, дете богатих родитеља. Свему што је облачила или радила, она је налазила ману и разлог да је дира и пецка. Још је и публику за то тражила, па су јој се знале и неке друге девојчице придружити, али никад у толикој мери да на томе и устрајавају. А нападнуто дете је на све ћутало, не упуштајући се ни у какве свађе или расправе. Међутим, то њено ћутање је, за памет детета наклоњеног (из неког дечјег разлога) напастима, значило да је у предности, те се још више стаде шепурити својом обести.

Вређана девојчица о свему овоме није говорила никоме, па ни својим родитељима, али мати неким случајем сазна за ово насиље. Али шта урадити поводом тога, јер је реч о деци, а не одраслим људима? Коме се пожалити? Учитељици, психологу, родитељима дотичне девојчице склоне малтретирању или... коме? И у том размишљању нађе да би за почетак ваљало да разговара са својом ћерком.

На њена питања о томе да ли се та девојчица понаша недолично, те да ли је вређа и понижава, можда исмејава, дете је смирено потврдило. Али на питање мајке да ли јој то смета, она је одрично рекла:

- Не!

- Како не?! – зачуђено примети мајка.

- Ја не мислим да се мењам због ње, јер мислим да је она јадна.

Тако је мајка збринула са себе бригу, а овај девојчурак је сад велики порастао.

Приликом доласка на овај свет, на порођају је било доста компликација. Касније је утврђена преосетљивост црева на глутен и речено је да дете болује од целијакије. Међутим, његова мајка је од тренутка кад је за то сазнала реаговала тако што је гледала да о свему искрено прича са својим дететом. И дечак је слушао своју мајку. И где год би се појавио изазивао је дивљење својом смиреношћу. Када је долазио у госте, ако би били позвани на ручак, он би онако малецан обавестио домаћина шта сме а шта не сме да једе. Исто је било и кад је улазио у продавницу: знао је који слаткиши јесу за њега а који нису. И никад се није жалио нити са завишћу гледао на оно што није за њега. Међутим, све оно што јесте било за њега заправо је била здрава храна; друга деца су се хранила нездраво, без обзира што су, за разлику од њега, могла да једу хлеб и житарице. Он није јео хлеб, али је сво поврће из супе улазило у његов тањир. Због свега, његов отац га је једном приликом одвео у продавницу играчака, рекавши му да изабере шта год жели, не питајући за цену. Он је ушао, пронашао кантицу са лопатом (омиљене играчке деце на мору) и, узевши, рече:

- Тата, изабрао сам!

- Али, сине, од толико играчака...?! Погледај још! – примети отац, чудећи му се.

- Ако ми нећеш купити ово, немој ми купити ништа! – одлучно рече малишан.

Имао је само четири године тада.

Кренуо је и у школу, а омиљени предмет му је веронаука. Наравно, он је одмалена знао за себе рећи да ће бити свештеник. Приче о Богу биле су најпривлачније његовој душици. Када би мајка дошла по њега, он би је молио да је вози путем покрај цркве. На њено питање: „Зашто?“, одговарао је:

- Да се прекрстим и Богу помолим.

И премда не сме да једе хлеб – он се причешћује.

Учитељица је била њиме очарана. Међутим, деца ко деца, видевши да он себи доноси ужину у ташни (јер није могао да се храни у кухињи са осталима), почели су да му је краду.

Њега је то много растужило, али је знао да за то мора неком рећи, како се не би наставило. И рекао је учитељици:

- Учитељице, мени су украли ужину. То није лепо, јер бих и ја волео да могу да једем заједно са њима, али не могу, па морам да носим храну у торби. Није лепо од мојих другара што краду, па их ви замолите да то не чине.

Наравно, учитељица, дубоко дирнута и једва суздржавајући сузе, рече да ће урадити све да до тога више не би дошло.

Одмах након тога сазван је родитељски састанак, где је она обавестила све родитеље о немилом догађају, како би се заједно потрудили да деца одрастају у пријатељству и међусобном поштовању.

Почиње школска година и син богатог трговца се жали оцу:

- Тата, треба ми мобилни!

- Због чега?

- Па сва деца у школи имају мобилни, зар само ја да будем изузетак?

- Кад си у школи, онда си у школи и нема ко ни да те зове, ни ти да кога зовеш. Тамо си да учиш, а не да телефонираш. Уколико се и деси нешто, код директора постоји телефон па ће ми јавити.

- Али, тата, сви ће ме исмејавати.

- Сине, навикавај се да се носиш са ситуацијама, јер ће у животу бити и тежих ствари од тога.

Овако је једном текао разговор између оца и сина. Данас је син човек који се с осмехом сећа ове родитељске поуке.

Сјајна реклама!

Шешир мој (10)

 

Три приче - трећи део

Мајчински подвиг!

Један супруг је, за новине, написао чланак о својој жени.

У породици је било троје мале деце, а он је у току једног дана посматрао и бележио шта све мајка уради за њих.

Ево тог извештаја:

„У току једног дана мајка је:

- 106 пута отворила деци врата,

- 16 пута зашнирала чизме,

- 32 пута преобукла децу,

- 94 пута рекла: „Остави!“,

- 16 пута прекинула свађу,

- 11 пута нахранила децу,

- 19 пута обрисала деци нос,

- 16 пута подгрејала јело,

- 175 пута им поставила питање, тражећи одговор

и, на крају, само за потребе деце прешла је 10 километара.

На то додати и све друге послове које жена обави у домаћинству, а ви ћете знати који су то."

Ретко који човек је способан да се носи са женском одговорношћу.

Зато, децо, поштујте своје мајке, и ви, мужеви, своје жене.

Аутор непознат

(прича са руског блога)

Луткомендија

Луткарска емисија намењена целој породици!

Скандал у Немачкој!

Скандал u Немачкој: Отац у затвору јер је одобрио детету да избегне часове сексуалног васпитања!

Мелита живи са родитељима у Мешеде, има седам браће и сестара, ученица је 4. разреда основне школе у Еслохе/ Рајсте - Eslohe/Reiste.

Од наставника ове школе била је увек хваљена због свог изразито позитивног понашања. Међутим, када је сексуално образовање уведено у овој основној школи, Мелита напушта учионицу, јер се више не осећа пријатно са овом темом.

То њено понашање је разумљиво, иначе, последњи инциденти из Боркена (Borken), где је 27.06.2013 осам ученика 6. разреда колабирало, јер су суочени сликама гениталија, тачније са отвореним порнографским материјалима!

Мелита је затим, после састанка са школском управом, насилно одведена у учионицу и тако приморана да присуствује часу. С обзиром на чињеницу да у немачким школама постоји алтернативна настава за неконфесионалну децу или децу исламске вероисповести, поставља се питање зашто је обавезно присуство овим накарадним предавањима?

Читав случај је завршио пред судом а отац девојчице у затвору. Погледајте кратку репортажу о овом случају.