[ Непозната историја Срба... ] 28 Септембар, 2015 02:44

 

Слика преузета са: Српска историја

 

Сећате ли се ове приче? Многи од нас су за ово сазнали тек недавно. Међутим, то што се десило тада није након тога и замрло. Та искра, чини се, светли у Србима кроз векове, да се та светлост излила и у јеку грађанског рата који је за нама.

Наиме, кад су из правца Хрватске кренуле колоне Срба испред усташке каме, тада су и Илочани тражили да пређу на хрватску страну и то идући кроз Шид. Српска власт је дозволила да прође колона жена, деце и стараца; полиција је тражила од српског народа да у то време не буде никог на улици и све је прошло без иједног инцидента. Исто тако се десило и у време жестоких борби у Хрватској кад су мештани једног хрватског села крај Маркушице тражили од Срба да их пропусте, а они ће им заузврат предати оружје – и они су прошли без иједне огреботине. А треба ли спомињати како су са друге стране пролазили Срби? Да споменемо Олују или Тузланску колону?

Знају нас одлично. То се види и по понашању. Знају од каквог смо духа и труде се из петних жила да тај дух сломе у нама. Тај дух није ни налик њиховом: није ни осветољубив, ни освајачки. Србин је само бранио и брани једино што има – Христа и веру Православну.

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 27 Септембар, 2015 19:02

 

 

Три девојке су ходале по железничким шинама кад се нађоше између два мимоилазећа воза али осташе живе. Ту у близини стајали су демони и жестоко се расправљали.

- Што ниси гурнуо прву девојку под воз? – викали су на једног. – Сад би њена душа припала нама.

– Нисам могао; на девојци је био крстић!

– А ти зашто си оклевао? На другој није било крстића! – викали су на другог.

– Она није имала крстић, али се осенила крсним знамењем.

– А зашто си ти зевао? Трећа је сасвим неверујућа!

– То јесте тачно, али њу је њена мајка закрстила пред полазак, рекавши: „Иди с Богом!“

 

У слободном преводу са руског за блог и причољупце причу је превела причалица.

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 25 Септембар, 2015 19:27
 
 
[ Доколичарење ] 24 Септембар, 2015 18:57
 
 
 
 
 
 Конац и златна нит
 
 
 
 
 
Вуница "Перлита"
 
[ Непозната историја Срба... ] 21 Септембар, 2015 15:32

Нашој ФБР редакцији се јуче (15. сеп 2015.) обратио угледни BBC продуцент Џон Нил са захтевом за радио интервју (на „BBC Radio 4“ станици) поводом ситуације са „избеглицама“ у Србији.

neal-djorovic.jpgГосподин Нил је потом (на нашу препоруку) контактирао члана уже ФБР редакције, уважену гђу Ђоровић, која поседује завидну експертизу у тој области.

Након што му је она, током телефонског „прелиминарног интервјуа“, јасно предочила своје аргументе и сазнања о правој позадини овог наводно „спонтаног езгодуса“, за који највећу одговорност имају управо водеће Западне силе, укључујући евроатлантске „ентитете“: НАТО и ЕУ- господин Нил је једноставно одустао од интервјуа.

Следи транскрипт „прелиминарног интервјуа“ (односно, за BBC политички некоректне истине) који је за вас припремила наша уредница мр Биљана Ђоровић…

(уводни коментар – ФБР уредник М. Новаковић)

----------------------------------------------------------

„BBC“ и неугодна истина:
Након разговора са ФБР уредником одустали од планираног интервјуа…

BBC (Би-Би-Си) – који се и даље представља као сушто оличење “непристрасности“ (impartialitу) позива потенцијалне саговорнике унапред, како би направио избор гостију који треба да се уклопе у задате оквире којима Нови светски поредак рационализује своју монструозну праксу. Након ове провере – BBC одлучује кога ће позвати у емисију а кога неће. То се веома добро видело на мом примеру: позвана сам телефоном у уторак, 15. септембра 2015.) око 21 сат, како бих новинару/продуценту изложила своје увиде о „мигрантској кризи“ у Србији и ЕУ.

Питање новинара BBC било је: Изложите нам, молим вас, свој поглед на ситуацију у Србији и ЕУ насталу услед „мигрантске кризе“.

——

Ево транскрипта мог одговора (урађеног према сећању):

Такозвана „мигрантска криза“ представља операцију Новог светског поретка коју можемо назвати: „велика сеоба народа“. Ова операција се одвија у складу са базичном методологијом успостављања Новог светског поретка – хегелијанском дијалектиком: акција – реакција – решење, као и формулом Врховног Савета шкотског реда масонерије: „ред из хаоса“ (ordo ab chao).

„Мигранти“ са Блиског Истока и Северне Африке, регрутовани су, вођени, усмеравани и финансирани од стране центара моћи Новог светског поретка, у складу са плановима стварања Новог Блиског Истока и преласка на следећу геостратешку фазу успостављања Новог светског поретка.

Један од централних стратешких докумената по којима се одвија процес дестабилизације и прекомпоновања Блиског Истока је „Јинон план“ из 1982. године. Ратови у Ираку, Либану (2006), Либији (2011), текући рат у Сирији, Јемену као и ситуација у Египту, морају се сагледати у контексту ционистичког „Јинон плана“ за Блиски Исток. „Јинон план“ представља израелски стратешки план који треба да обезбеди израелску регионалну супериорност. План је заснован на реконфигурацији израелског геополитичког окружења путем балканизације суседних земаља у мање и слабе државе.

maaaa1

У својим веома значајним истраживањима Махди Дариуса Наземораје је показао да „Јинон план“ представља модификовану екстензију британских колонијалних стратегија усвојених од Израела, и да је његов водећи стратешки циљ подела Блиског Истока и Северне Африке.
Реализација „Јинон плана“, укомпонована је у спољну политику САД.

„Рат свих против свих“ садржан је у концепту Пентагоновог „Лука нестабилности“ који се протеже од Балкана, Северне Африке и Украјине до јужне Русије, централне Азије, Блиског Истока и кинеске аутономне регије Ксинјанг Ујгур.

Нема никакве сумње да су стратегије балканизације и конструктивног хаоса на Блиском истоку и у Северној Африци, применили неоконзервативаци за стварање „Новог Блиског Истока“ са циљем да Сједињене Државе, Британија и Израел прекроје мапу Блиског истока у складу са својим геостратешким потребама и циљевима.

Подсетимо се: термин Нови Блиски Исток уведен је у јавни дискурс у Тел Авиву, јуна 2006., када је амерички државни секретар Кондолиза Рајс употребила овај термин како би указала на неповратну стратешку декомпозицију овог дела света. Кондолиза Рајс је на конференцији за штампу, организованој у Тел Авиву у јеку израелских напада на Либан (2006.) истакла да се ради о „порођајним трудовима рађања Новог Блиског Истока“, те да ће САД гурати овај процес напред и да повратка на старо неће бити. Том приликом је државна секретарка САД, показала исто саосећање према патњама једног целог народа, неселективно бомбардованог од стране израелске авијације, колико и њена претходница Мадлен Олбрајт која је у интервју америчкој националној телевизији CBS (1996.) изјавила да је пола милиона мртве ирачке деце, вредно постигнутог циља.

Maпе за Нови Блиски Исток објављиване су у Листу америчке војске Armed Forces Journal, 2006., Атлантику (2008.), и Њујорк Тајмсу (2013.). Поред поделе Ирака, за шта се залаже и Бајденов план, „Јинон план“ се залаже за поделу Либана, Египта и Сирије. Подела Ирана, Турске, Сомалије и Пакистана као и низа земаља Северне Африке (Египат, Судан, Либија и остатак региона).
„Јинон план“ оперише са две есенцијалне премисе. Како би опстао, Израел мора: 1. да постане империјална регионална сила, и 2. мора утицати на поделу читавог региона и распад свих постојећих арапских земаља. Поделе се одвијају по етничким и верским линијама раздвајања у свакој појединачној држави. Идеја је да ће оваква подела (балканизација) водити ове државе на пут њиховог успостављања као сателитских државица које гравитирају око Израела. Ратови у Сирији и Ираку, сматра Мишел Чосудовски, главни уредник „Глобалних истраживања“, еклатантан су пример процеса израелског експанзионизма: „израелски обавештајци раде руку под руку са САД, Турском и НАТО и јасно је да је њихов наводни крсташки поход на ИСИС усмерен на уништење Сирије и Ирака као националних држава“.

Планови Новог светског поретка за Балкан далекосежно су се устремили на уништење српске државе и српског народа како би Србију претворили у територију и простор за насељавање становништва са Блиског Истока и Северне Африке. Од ратова деведестих – машинерија Новог светског (институције, поретка (институције, медији, НАТО, Хашки трибунал, армија НВО сектора), спроводи планску и систематску демонтажу Србије и Срба које је требало најпре морално поништити како би се спровела НАТО агресија а жртва прогласила злочинцем.

Након петог октобра 2000, Србија је плански и систематски уништена и претворена у територију под контролом центара моћи који делују све више директно, иако се и даље игра невесела представа у којој Велики вођа вуче потезе.

Медијска лоботомија, својеврсна контрола ума која се спроводи над српским народом је водећи феномен демонтаже Срба. Србија је једина земља у којој су погашени локални медији, под паролом даље демократизације. Медији су највећим делом (преко 60% у рукама Дејвида Петрeуса /David Howell Petraeus/, бившег директора CIA-е и његове медијске групе KKR Global Institute). Бројни медији и медијски пројекти, невладин сектор, групе за притисак и флек на платном су списку махом америчких фондација које их финансирају у циљу демонтаже српског народа и државе. Све институције у Србији су стављене у службу Новог светског поретка и разуме се спровођења демографског инжињеринга који у Србији улази у турбулентну фазу.

Законска и инфраструктурна основа за демографски инжињеринг, успостављена је у „цивилизованој ЕУ“ након 1990, када је Даблинском конвенцијом усвојен невероватан концепт „сигурне треће земље“ – правни модел који је као надлежну за давање азила прогласио земљу преко које су тражиоци азила ушли у јединствени простор ЕУ.

То је разлог због кога сви путеви миграната ка ЕУ (и ауторизација њиховог статуса) воде кроз Србију и њену територију и јасан показатељ да се демографски инжењеринг у Србији плански и систематски спроводи. Србија је, иако није, нити ће икада бити део ЕУ, 2007. донела и Закон о азилу (који је ступио на снагу 1. априла 2008), и потписала значајан број билетералних уговора о реадмисији, којим се обавезала да „на захтев државе чланице ЕУ прихвати држављане трећих земаља без посебних формалности, осим оних које предвиђа овај Споразум“. Споразуми о реадмисији представљали су и представљају значајан инструмент политике депортовања свих група становништва којих се „цивилизована ЕУ“ ослобађа.

У исто време, млади и образовани Срби се низом мера наметнутих од стране глобалистичких структура, плански и систематски стимулишу за одлазак из Србије.

Све ове операције Новог светског поретка водиле су припреми Србије за реализацију планова за Нови Блиски Исток и нема никакве сумње да су у том смислу Србији наложени стратешки споразуми са УАЕ (Уједињеним арапским емиратима) и Турском. Србија представља то острво о којем је говорио египатски милијардер – као центру за пресељење „миграната“. То више, уосталом и није тајна. Данас је у Европском парламенту у Бриселу, Антонио Гутереш, високи комесар УН за избеглице, рекао да је потребно „ у Србији брзо установити капацитете за систематски пријем „миграната“. „Србија ће бити место на које ћемо се концентрисати, то је неизбежно“, обелоданио је јавно Гутереш пред члановима Одбора за спољне послове ЕП.
Погледајмо сада ову орвелијанску ситуацију на стероидима: премијер ваше земље, Британије, Дејвид Камерон је пред 11.јули ове године, драматично махао британском резолуцијом којом су Срби и Србија проглашени „геноцидним над муслуманима“ – захтевајући од УН и Европског парламента да ове резолуције усвоје, што је ЕП и учинио. Сада је Србија проглашена једином сигурном земљом на Балкану.

Све се ово одиграва у време када нам предстоји усвајање Агенде 30 на самиту о одрживом развоју у УН, којим ће отпочети даља реализација Новог светског поретка у којој ће људи бити потпуно контролисани и у којој ће изгубити права на располагање природним ресурсима. ЕУ ће до краја реализовати планове усвојене током тзв. „Барселонског процеса“ који је отпочео 1995, и ставиће у пун погон инфраструктуру за претварање у својеврсну електронски контролисану тврђаву за шта је успостављен Европски систем за гранични надзор и контролу (EUROSUR), подешен да прати све граничне прелазе ЕУ користећи сателите високе резолуције и беспилотне летелице за спречавање уласка и кретања миграната.

Новинар и продуцент BBC 4, је током мог образлагања често понављао како је анализа веома занимљива. На крају ми је рекао да ће ме обавестити уколико одлуче да ме укључе у програм.
Позив није уследио.

Извор: Фејбук Репортер

Преузето

 

[ Генерална ] 18 Септембар, 2015 00:16

 

(слика са нета)

 

Св. Антоније Велики је говорио: „Од ближњег зависи живот и смрт“ (наше душе). Али у степену служења ближњима постоји одређени редослед. За родитеље су, очигледно, на првом месту деца и брига за њихово васпитање. Другим речима, нема већег задатка за родитеље од васпитавања своје деце са циљем да она постану прави Хришћани и да сав свој живот посвете Господу и ревносно Му служе на оним путевима којима их Он буде водио. Господ тражи на земљи душе људске које су Му до краја предане и верне, и велика ће се благодат излити на оне родитеље који успеју да тако васпитају своје дете. Св. Јован Златоуст каже: „Ко је немаран према својој деци, ако је у другим погледима и сасвим на месту, заслужиће крајњу казну за тај грех. Све треба да вам буде споредно у поређењу са бригом за децу и са трудом да их подигнемо у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4).

Свето Писмо на многим местима сведочи о одговорности родитеља за децу. Још у Старом Завету постоје примери кажњавања родитеља за бешчашће деце.

За то је био кажњен свештеник Илије о коме је Бог овако говорио пророку Самуилу: „Јер сам му јавио да ћу судити дому његову довека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио“ (1. Сам. 3,13).

Притом треба рећи да Илије уопште није занемаривао васпитавање синова. Не, Илије их је разобличавао говорећи: „Немојте, дјецо моја; јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи“ (1. Сам. 2, 24).

Али, очигледно, од Илија се тражило много више од самих прекорних речи. И то - старање, кажњавање и обуздавање синова. Свети Јован Златоуст каже: „Пошто Илије није учинио све што је било потребно, изазвао је Бога против себе и против синова и, не чувајући благовремено себе и децу, изгубио заједно с децом и сопствено спасење. Осим за немарност према деци, Бог није имао за шта друго да окриви старца...

И то што је био свештеник, и што је старац, и што је чувен, и што је дванаест година непорочно управљао јеврејским народом, ако све ово није могло да га оправда, већ је крајње јадно пропао због тога што се није више бринуо за децу, и грех његовог немара је као тешки, огромни талас све прекрио и све његове подвиге сакрио, каква тек казна чека нас који смо и далеко иза њега у врлини, а и децу не само да не поучавамо, већ поступамо са њима суровије од каквог варвара...“

Овај немар према деци који ми ни не примећујемо Златоуст објашњава следећим речима: „Кад видиш да неки скитница повуче за уво твоје дете, ти негодујеш, љутиш се, злобиш се и, бешњи од звери, притрчаваш овоме; а кад видиш како га (дете) ђаво свакодневно вуче за уво, како га демони терају на порок, ти спаваш, не негодујеш, не љутиш се, не отимаш сина од најужасније звери.“ У Новом Завету апостол Павле оштро осуђује немар према ближњем: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тим. 5, 8).

Расуђујући о дужности епископа апостол Павле на прво место ставља његов однос према члановима породице: епископ треба да „својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу“ (1. Тим. 3, 4). По заповестима апостола Павла на родитељима је и материјална и духовна брига за децу (2. Кор. 12,14).

Услов за рукоположење за свештеника је: „Ако ко... има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Прве заповести за младе жене: „да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45). Удату жену апостол Павле учи: „Али ће се спасти рађањем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Удовицама које имају децу или унучад апостол Павле, такође, налаже да се пре свега баве њиховим васпитањем (1. Тим. 5, 4).

Тако да је очигледно да се под заповешћу „рађања“ подразумева и обавеза удате жене да сав свој живот посвети васпитању детета. Децу Господ шаље не као бреме или казну, већ као благословени пут удате жене - као награду и утеху живота. „Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од њега“, каже у псалмима пророк Давид (Пс. 127, 3). Родитељи којима су деца бреме или који се жале на децу - тешко греше пред Господом.

Нека удовица је долазила код преподобног Серафима и жалила се на своју судбину - на то како јој је тешко да васпита троје мале деце. Недељу дана после тога двоје њене деце је умрло. Скрхана болом она одлази код Преподобног и, на свој ужас, чује да је сама крива за смрт своје деце. „Клетвом својом си много увредила своју децу“, каже јој Преподобни и налаже јој да се помири с њима у души и да се каје за свој велики грех пред Богом. И ако смрт узме дете од родитеља, нека родитељи упитају своју савест - да нису чиме увредили дете или разгневили Бога тиме што су своју децу осећали као муку или се жалили на њу јавно или тајно, или нису хтели да им посвете свој живот и своје снаге, или им нису давали све своје срце.

Да оправдају немар према деци не могу друга богоугодна дела, чак ни такво као што је одлазак у иноке.

 

Николај Е. Пестов

Православно васпитање деце

 

др Јована Стојковић о „паради“, ЛГБТ феномену

 

[ Генерална ] 14 Септембар, 2015 21:23
 

Послушајте, пријаће вам!

- гост: др ЈОВАНА СТОЈКОВИЋ, доктор медицине, специјалиста психијатрије
- тема: о текућим проблемима и питањима у Србији, у вези са политиком, здрављем; борба против система на свим нивоима; психологија и психијатрија проблема политике у Србији, ЕУ, свету...

 
[ Лепота живота ] 13 Септембар, 2015 20:58

 

 

Шипово. Грађански рат и незван стиже до ових крајева. Муслимани се полако склањају: остављају куће, стоку... Сви ко један долазе код Србина и моле га да им, у њиховом одсуству, припази на кућу, стоку; дају му у пуном поверењу кључеве. Међутим, он им објашњава да то не може да уради из истог разлога из којег би и они невољно морали да одбију. Сви климају главом у знак разумевања.

- Једино што могу да вам кажем са сигурношћу јесте да ништа од оног што припада вама ни ја, нити ико из моје куће нећемо дирати.

Муслимани му захвалише и на толико.

Ово је прича о деди наше куме. Он је проживео већ Други светски рат, бранио Српство, али нико не зна где је био, сем да није био у партизанима. Сумњали су да је био у четницима. Кад је дошао комунизам, нудили су му посао са великом платом и положај, али кад је чуо да се мора одрећи Крсне славе – одбио је.

Црква, пост, вера и молитва Богу – са тим се није трговало.

Као што рекох, његова деца не знају готово ништа о времену проведеном у рату. Код лекара није ишао па су тек у каснијим годинама његовог живота сазнали да носи ожиљак од метка.

За једну причу из Другог светског рата сазнали су да ли од њега или од неког ко је преживео и био сведок, не знам тачно, али заиста је вредна дивљења.

Бежећи од усташа, а у цичу зиму, једна мајка, која је ишла пред њим, хтеде да остави болесно дете како би лакше могла бежати. Он је узео то дете и вратио га мајци, рекавши:

- Видим ли да си га још једном испустила лично ћу те убити!

Тек у осамдесетим годинама свог живота кум је почео да побољева. Имао је снаге, али му се нешто дешавало са памћењем. И тек тада, као да се почеше отварати неке забрављене фиоке, и он поче да прича о рату, о четницима, краљу Пери... Иако је све то причање изгледало неповезано, за њега се чинило толико живим да су имали осећај као да то време управо сад преживљава. Места која је набрајао, чак описивао до детаља – на њих је деловало запањујуће. Догађаје од јуче није знао, али прошлост је била жива.

Слушали су укућани и упијали - колико се могло - и углавном су сви мислили да је у питању сенилност или Алцхајмер. Међутим, пре извесног времена су га водили на детаљан преглед кад је почео да мокри крв и тад су установили да дека има неколико тумора. Не знам да ли је ово исправно, али лично сам мишљења да је све ово бекство у заборав заправо било бежање од бола, нека врста блокаде, јер се он никад ни на шта није жалио. Ни јаукнуо.

У свом том забораву једно сећање остало је недодирнуто. Овај Србин, који не зна ни кад му се упокојила жена, ни да ли ју је имао, ко су му деца, унучићи, није заборавио Бога. Ујутру кад устаје и увече кад леже, каже стара кума - његова ћерка, обавезно се прекрсти и помоли.

 

За блог и причољупце причу забележила причалица.

 

* * *

 

„Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.

Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.

Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.

Кад и у мени беше душе у пријатељству са свешћу и животом.

Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.

Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.

Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.

Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бејах помешан са тамом.

Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.

Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај...

Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.

Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.“

 

„Молитве на језеру“ Светог Владике Николаја

 

 

[ Генерална ] 13 Септембар, 2015 14:50

 

(слика са интернета)

 

Зло је тренутно - на врхунцу славе. Оно је респектабилно. Оно је пред вратима. Чини се, читава Земља је већ у његовој власти. Русија, над којом су се у духовном погледу још сасвим недавно указивали многобројни малени кадови молитава, који се узносе према небу, променила се. А ипак нешто спречава победу непријатеља људског рода. И, сигурно, ако би неко од наших савременика могао видети невидљиво, он би разликовао, можда и ретке, али благомирисне молитвене кадове - над маленим градовима, селима, храмовима и породицама.

Псковско језеро. Острво Залита. Сиромашно рибарско сеоце. Скоро 40 година служи овде Николај (Гурјанов), митроносни протојереј, настојатељ храма Светитеља Николаја. Стотине и хиљаде људи из читавог Православног света долазе код њега по благослов.

Засадитељ дрвећа

Монахиња Нина: „Ми смо раније овде долазили на летовање. Једанпут идемо, а нама у сусрет иде брадат мушкарац са обрамицама. На рамену му се подерала одежда. Одложи кофе - и неочекивано нас пошкропи водом. Смеје се. Тако смо се упознали са оцем Николајем. Од тада се код њега и хранимо.

А било је то пре 38 година. Тада је на острву било врло мало дрвећа. Гробље је изгледало као пустиња. Стабла, која се виде унаоколо, је сам баћушка засадио. Њиме је и гробље засејао. Воду је са језера носио да полива младице са око 300 м удаљености. А када смо се упознали, имао је већ 50 година... И покрај своје куће засадио је дрвеће, ретко за ове крајеве. Отац Николај је по професији био биолог. Затим су га ухапсили у оним тешким временима. Седео је у тамници неколико година. О томе је и песму написао.

Тада је дао себи завет да ће постати свештеник. Служио је и у Вилмусу. Тих година је боравио код прозорљивог јеросхимонаха Симеона Печерског. Овај му је три пута рекао: „Толабс! Толабс! Толабс!“ Раније се наше острво тако звало. И одиста, баћушку су благословили да служи овде ближе родном крају. Он се и родио недалеко одавде, поред оног места где се одиграо „Бој на леду“, где је Свети благоверни Кнез Александар Невски зауставио насртљивце на веру Православну.

А стабла – гле каква су! Држе својим корењем читаво наше невелико острво. Овде се такве буре развију да понекад мислиш како ће сво тло испод ногу однети. Али не! Учврстио баћушка острво.“

Праведници земље руске

Нина Алексејевна Великопољска, овдашња житељка: „Ова су места овде, уопштено речено, чудесна. На суседном острву, које се раније звало Горње, у XVI веку подвизавао се Свети праведник Доситеј Горњеостровски. Стајао је на острву величанствени храм. Затим је, кажу, отишао под земљу. На његовом месту се формирао брег. Када сам била девојчица, једанпут са мамом идем по шумиа а борови су тамо огромни, вековити, и излазимо управо на тај брег. Чујем, као неко црквено појање. Баш испод брега се ори. Привијам се мами - она не чује ништа. Потом сам често причувљавала то појање. Грехова ради очито.

Преподобни Доситеј хода по тој земљи. Овде је живела, не тако давно, благочестива старица Јефросиња. Једанпут је у сну видела Свеца. Овај јој каже: „Ти си ми се молила и ево – дошао сам ти! Много је унаоколо прљавштине (дакле, грехова).“ И повео је старицу на тај брег. Показао јој је осам келија, тамо праведници служе, поју. А девета соба је била закључана.

Затим се испоставило да је Јефросиња спавала три дана без прекида. Већ више нису знали шта са њом да раде. После тога се Јефросиња ускоро преставила и било је очито да она већ зна свој смртни час.

Старци памте и Блаженог Михајла, прозорљивца и праведника, који је овде живео. Његова хумка се налази на гробљу. Код њега је, још као деветогодишњи дечко, долазио отац Николај. А овај га је одмах препознао: „Ти си ми најдражи гостић“, говорио је...“

Путници поклоници

У осам сати изјутра, речни трајект „Зора“ превози прве поклонике из Пскова. Неколико десетина људи. У редовима, они крећу на исту маршруту: поред храма Светитеља Николаја према маленом зеленом дому насупрот гробљу. Тамо у дворишту већ чекају други. Они који су ноћили на острву.

Усредсређена и тужна лица. Углавном долазе због неке несреће. Лице једнога је, истина, узбуђено и светло.

„Зовем се Виктор. Судбина ме довела Старцу. И то не лака. Био сам официр-јуришник, затим сам служио као плаћеник у Карабаху. Затим – затвор. Тамо сам први пут Православну књигу прочитао. Организовао сам у затвору грађење храма. Одмах су ме ослободили.

Сада живим у Лењинградској области. Народ је сиромашан, новца нико нема. А ми смо решили да подигнемо три храма. Дошао сам по благослов. У Пскову сам новац изгубио. Кренуо сам пешице, људи су ми показивали пут. Најпре сам промашио циљ и стигао у један од локалних манастира, а не оцу Николају. Затим сам 40 км пешачио - натраг до Пскова. Ципеле су ми се поцепале. А затим још 30 км до језера. Све се мислим, како ћу се вратити без новаца? Но добри људи су ме и без тога довели. Код једне старице сам се бесплатно настанио.

Док сам ишао овамо све сам мислио шта ћу рећи баћушки? Као да сам са Богом разговарао. Кад сам дошао, тек што сам заустио, све је постало јасно. Благословиће ме отац Николај и назад.“

„Ми смо такође дошли по благослов у храм“, каже свештеник отац Михаил. „Баћушка нам је дао новчић. А он је за нас као од злата. Вратили смо се кући, а тамо - час се јављају задужбинари, час неко грађевински материјал даје бесплатно. Псковска провинција је, треба знати, сиромашна. Сада смо“, отац Михаило вади фотографију прекрасне Цркве, „донели баћушки да покажемо шта смо до сада урадили.... Таквих случајева је било много. Ако баћушка да благослов, ствар ће поћи како треба. Све што он предскаже – догоди се.“

Чуда праведног слуге Божјег

Александра Фјодоровна Кузјакова, овдашња: „Овде свакакви људи долазе за помоћ. Сећам се, један није могао да хода. Сишао је са инвалидских колица и око Цркве за баћушком, на коленима, како-тако, препузао. И баћушка се одједном окренуо и говори: „Сашка, ти сада не пијеш, не пушиш, дајем ти благослов. Устани, сад си онакав какав треба да будеш.“ И тај је устао, кренуо. Сви су људи то видели. Затим је тај Сашка долазио, чак га нисам ни препознала, потпуно здрав мушкарац.“

Монахиња Нина: „Баћушка свима говори: „Не пиј! Не пуши!“ Али како људе да уразумиш?

Један је потпуно пијан забасао у Цркву и као да га је снашло неко помрачење ума. Дохватио је старинску икону Николаја Чудотворца и треснуо је о под. Она се није разбила. Треснуо је други пут, а трећи пут - развалила се подна даска... Таквоме се зна шта следи. Није прошло ни два дана - утопио се у плиткој води одмах крај своје куће.

Почели су да му држе опело. Баћушка тек што је почео да чита молитву, мртвачеве руке су се одједном подигле. Деца, која су била на гробљу, у ужасу су се разбежала. Мене је захватио огроман страх! А баћушка ће нама: „Не бојте се, не бојте се, сестрице у Христу!“ Скрстио је руке усопшему и рекао:

„Лези, лези мирно.“ Тако се то поновило три пута. Три пута је пијаница треснуо икону - и три пута су му се руке подигле. Цело село је сведок.

А баћушка је рекао: „Тридесет година мораћу да се заузимам за овог пијаницу. Опаметите се, рибари!“

... Чудеса прозорљивости се још увек догађају! Једна жена је дошла баћушки, каже: „Благословите, баћушка. Мом сину је данас рођендан. Ја сам пуно буре пива спремила.“ А отац Николај одговара: „Пиво? Какво пиво ако не буде ништа живо, Марјушка?“ Одједном је дохватио штаку и потерао је до саме обале, једва је успела да се укрца на „Зору“. Стиже кући збуњено, отвара врата, а тамо син омчу око врата набацио, хоће да се обеси...“

Два пута кроз живот

Напокон се врата на кућици отварају. Радни дан, а одједном:

„Света вам Недеља и Празник! Нека вас чува Свемилосрдни Бог на дуге године и лета. Спаси, Господе, и помилуј вас за ту истину, која води у велику радост. А куда? У вечност и блаженство. Овде ми привремено живимо. Овде је кратко наше постојање, а тамо је бесконачност – живот. За тамо постоје два пута: страшни паклени огањ за грешнике, а за праведнике блаженство. Дарујем вам ону истину, која је неопходна за спасење. Ми ћемо увек вапити Спаситељу света: „Господе Исусе, спаси нас од тих дела и безакоња противних оној Истини која дарује блаженство...

Радујте се и веселите се, драги моји, што сте у блаженству“, говори отац Николај. „Па ви нисте без крста. Са крштењем сте добили на телу крст. И тај крст ми носимо читавог живота. Крсту се клањамо, на којем је био распет Спаситељ света, Господ. И радује се наш дух и весели се.“

Монахиња Нина: „Једанпут нам је баћушка рекао: „Ево, сестрице у Христу, сада ћете, посећи старе иструлеле крстове са гробаља да их заменимо новим.“ Посекли смо – чекамо. Свуда црвоточина и ивер. Баћушка трчи са чистим платном. Говоримо му: „Оставите, баћушка, ми ћемо све то покупити.“ Он одговара: „Није ваша дужност крстове да носите.“ А претходно је сам наложио пећ у купатилу и опрао купатило. Све до последње трунчице је сакупио и спалио у пећи.

Ето како се односи према Крсту.“

Старац сваког помазује маслом. Затим следе тихи кратки разговори. Ево, прилази отворено радознала млада и нашминкана особа. Очито хоће чудо да види. Отац Николај је одстрањује лаким покретом руке.

Друкчијим, сујетним људима, Старац благо говори: „Пливајте, пливајте, драги моји, ако вас ветар подигне, да не да Бог да потонете.“

На питање одговара кратко. Стално чујеш: „Можда... Нека би Господ помогао... Можда... Не говори глупости... У манастир крени са 85 година, а сада држи предавања... Опериши. И то што је могуће пре. У Смоленску... Не треба... Можда... Моли се. Молитва мајке са дна мора ће се дићи.... Глава боли? (он лупка сувим дланом по челу младе жене). „Сад си здрава. Видиш, чак си добила и румен на лицу...“

Може се учинити да баћушка није сасвим присутан, да му мисли лутају ко зна где... Шта да се ради? Он се постојано налази у стању молитве. И, сигурно, општећи са поклоницима, чује не само њих, иначе, како би могао тако сигурно да одговара људима које види први пут?

Монахиња Татјана: „Баћушка је - високообразован човек, зна неколико страних језика, а са људима говори кратко и искључиво једноставно. Речи су данас обезвређене, излизане. Ништа њима нећеш доказати, никога убедити, никоме помоћи. Баћушка се моли, и моли да се и други моле.“

Разговор са баћушком

Баћушка је физички слаб. Али духовна бодрост његова је зачуђујућа. Две девојчице, од 6, 7 година говоре о њему: „Чим нас угледа, отац Николај трком долази да нас благослови.“

Његов корак је лак и брз. Он одиста скоро трчи, а понекад се чини – лети над земљом.

Ево је изашао из храма, угледао је нашу телевизијску камеру на постољу, обишао је три пута, насмејао се и прекрстио. Саслушао је кратке узбуђене речи младог човека, лупну га по образима и рече: „Покајао си се. Више се не кај.“ На лицу момка - срећан осмех, а отац Николај већ иде даље.

И с нама је Старац разговарао кратко.

- А зашто ме фотографишете? Много је важнијих људи од мене; ја ништа не стварам. Мени је скоро 90 година.

„Прође мој век к`о дан кад свене,

пројури живот мој к`о дим

и двери смрти тик крај мене

већ шкрипе звуком ужасним.

Опростите ми, одмените мене

ви који стижете тек

и мене грешна помените,

одлазим, али не заувек...“

- Баћушка, шта ће бити са нашом Русијом?

- Милост Божија нек` је с нама. Добра су времена. Хвала Богу, храмови се граде. Књиге се духовне објављују. Ја вам поклањам своју; ви је немате? (И одмах пружа књигу с једва приметним лукавством; као да признаје да више агитује - говори како би волео да буде, а не онако како јесте.)

... Неочекивано, једна од жена, која је до тад умилно гледала оца Николаја, поче да риче ниско,  из утробе. Лице се напреже, прекрива се гукама. Поглед пун мржње. И одједном из ње се заори дебео, сасвим нељудски глас: „Будале, зашто га слушате? Па то је Кољка будала! Кољка, мрзим те!“ Баћушка се загледа у њу и засмеја се: „Не бојим те се, рогати.“ Даде жени просфору. А она као да јој опржи дланове. „Подучава, подучава. Пусти их нека сви оду у пакао! Нека не знају Истину, нека гледају телевизију, нека се играју на компјутерима! Још ми, ђаволи, волимо накарминисане девојке! Што их помазујеш маслом? Волим када се девојке кремом мажу...

М-ммм. Не волим, када Бога ради, искушења хвале. Мрзим Православне. Најпротивнија ми вера. Остале вере све у пакао одлазе.“

Напокон, отац Николај је неколико пута лупка по челу и строго јој каже:

„Прекрсти се!“ Поседнута сва као да обамире. Мења се израз њеног лица. На њему се пробија слаби осмех и већ својим женским гласом говори: „Бог је с вама, баћушка!“ Отац Николај: „Пођи моштима у манастир.“

(Напомена: Свештеници, који често морају имати посла са поседнутима, тврде: у последње време они све чешће „пророкују“ у име ђавола. Рогати одрод „пропева“, као да сматра да више нема шта да крије.

Да, ђавоиманост људска је - реална ствар. Аутор ових редова био је у прилици да види поседнуте: док свештеник призива имена Светаца, Анђела Чувара, док их помазује освештаним маслом - шта све не раде извесни несрећници! Они вичу нељудским гласовима (у директном смислу те речи). Они се грче од бола кад угледају крст, Библију. Они се увијају по поду под благотворним капима Свете водице.

Свети праведник Јован Кронштатски је писао: „Упорна неверица у зле духове јесте, заправо, истинска поседнутост, зато што иде насупрот истини, насупрот Откровењу Божјем. Господ је дошао на земљу баш зато да би срушио дело ђавола и спасао од насиља свог човека. Ако нема ђавола, онда нема Хришћанства. Тада силазак у свет Сина Божјег не би био потребан. Али, то је неистина. Искуство сваког од нас, здрав разум, историја живота Светаца и историја свих народа уверавају нас у постојање злих духова... Ја сам видео истински поседнуте, у које су се уселили ђаволи по неисповедивим судовима Божјим и производили у њима умну поремећеност, терали их на страшне хуле и непочинств; видео сам како су се ужасно бацали из једног ћошка у други, или се пели уза зид и томе слично. Такве је, слажем се са Апостолом, Бог предао Сатани на измождење плоти, да се дух спасе. (1.Кор.5;5)

Имајући богато искуство читања молитава против злих духова, јеромонах Пантелејмон Ледин пише о страшној тенденцији нашег времена: „Пред Први Долазак Спаситељев, на земљи беснило је било раширено у ужасним размерама – због одступништва људи од Бога. И сада, уочи Другог Доласка, као и 2000 година раније, беснило се шири у виду епидемије. Разлог је исти: људи су се поново отпадили од Бога, заборавили Небо, заборавили Вечност.“

Опседнутост постаје болест века, посебно међу људима који су споља пријазни, који су „прилагођени“ постојећем поретку ствари. Слични људи свог ђавола не брину, покорно испуњавајући његову вољу, која се у потпуној мери слаже са жељама пропале душе. О таквима Свети Теофан Затворник сведочи: „Постоји усељење духова, које је неоткривљиво скривено; постоји, такође, власт духова над умовима, мимо тела, кад их они воде како желе, кроз страсти које у њима дејствују; људи су уверени да све чине сами – својом вољом, али су они само насеобина нечистих сила.“

Изгнање ђавола - ни изблиза није једнократна магијска радња. „Да би се неко избавио од ђавоиманости“, пише свештеник Родион, „ваља почети од покајања за читав прошли живот, од одцрковљавања, од самопромене, а затим тек тражити егзорцисту. Сетите се, Свети Оци су предсказали, да ће људи последњих времена бити веома горди, зато ће се и спасавати углавном несрећама и болестима – ако их смирено понесу.“)

... Има још Православних острва у мору безакоња. И, хвала Богу, неће их запљуснути црни таласи. И зли ветрови неће однети родну земљу, док су живи вековити корени.

 

Из књиге Јурија Воробјовског „Западни пут у апокалипсу – Од мита о гралу до Новог светског поретка“

 

 

[ Генерална ] 12 Септембар, 2015 00:54
 
Филм по роману Бориса Акуњина.
1877. година и руско-турски рат. Титуларни саветник Ераст Фендорин има задатак да открије шпијуна у руским редовима који је већ неколико пута нанео велику штету руској војсци откривши Турцима руске намере.
Иначе, Ераст Фендорин је српски добровољац.
Филм, чији је крај неумитан доказ оне лепоте која ће спасити свет.
За српски превод подесите одговарајуће дугме.
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 11 Септембар, 2015 11:40

 

(Слика са нета)

 

За време погрома на Космету немачки војници су сместили једну групу Срба у неке бараке. Још се бес разуларене масе није ни стишао, кад је међу војнике и напаћене Србе ушао немачки официр, који је, узгред буди речено, био и католички свештеник. Отпочела је миса и на крају дељење хостије – свима.

Међу Србима је углавном био старији живаљ, али нашао се ту и један млађи мушкарац, који, згрожен свиме, рече:

- Узели сте нам земљу, спалили куће, оставили без ичега и сад још хоћете и душу да нам узмете!

Наравоученије ове приче: Ништа се није променило. И даље, из генерације у генерацију, Запад овде долази вођен једном једином мишљу: трећину Срба убити, трећину покатоличити, трећину протерати. Оно што се десило на Космету гледаћемо на територији целе Србије. Сад је на реду отимање имовине Србима и продаја исте за минималне паре мигрантима. Очигледно је да они одавде неће ићи нигде, а свакодневно патетисање са саосећањем према њима, нарочито према деци, (док, притом, тог саосећања према нашој деци нема), као и позивање на српско гостопримство јесте НАТО пропаганда. Нема тог госта који дође да вам се насели у кућу; три дана и доста. Случај са пакетима Црвеног крста, као и интервју руске новинарке са мигрантима у парку, јасно нам казује да они према хришћанству, као и према законима одређене државе, немају никаквог поштовања. И још нешто веома важно: зашто су, поред свих муслиманских земаља у свом ближем окружењу, они дошли у далеке православне земље? Чак нису ни у Албанији!?! Они, муслиманске заједнице, и не показују интересовање да брину о њима, а и ови ем што имају са собом силан новац, ем га добијају. Пазите: неко овде изазива могућ сукоб, и, ако нам један геноцид није приписан, ко зна да ли нам се нови не спрема? У сваком случају ми, као народ, мање смо дужни да бринемо о њима, већ ту бригу препустите онима који су проблем и направили. На крају крајева, и они сами је не желе, јер је отворено одбијају. Ако им вера не дозвољава, то треба поштовати. Знамо ми бити толерантни.

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 09 Септембар, 2015 19:02

 

 

„Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.

(Пс.139;2,4)

 

Једном приликом су на православном радију гостовала двојица каменорезаца, чија су специјалност били надгробни споменици у византијском стилу. Међутим, нисам емисију пратила од почетка, већ од дела који је посебно привукао моју пажњу, а што ће рећи од места који је, милошћу Божијом, требало да чујем.

Један од гостију има синчића, са којим слободно и отворено разговара о (данас забрањеној и сасвим скрајнутој теми) смрти. Дете се интересује и отац му одговара. Јер смрт је саставни део нашег живота, исто као и рађање. Но, отац је сину објаснио да ће се, након смрти, поново срести у Царству небесном и да он, као хришћанин, не треба да тугује.

О свему овоме ја нисам у некој нарочитој мери размишљала све док се мој отац није упокојио. То може бити веома стресно за човека, а за неверујућег још и више. И тек тад сам могла да разумем туђу бол и тугу због губитка родитеља – кад сам то сама осетила. А онда сам се сетила ове емисије и мудрог оца који је на време подучавао свог сина о неизбежности тренутка кад ћемо се на кратко раставити – док се, васкрсли у Христу, поново не саставимо. Тако научено дете одмалена ће се далеко лакше носити са овом неминовношћу и сасвим извесно ће његов бол и тугу тешити вера, нада и љубав. Људи, након губитка вољеног бића, лако падну у очајање. Вера даје наду животу чији смисао није туга већ вечна радост. И прича о смрти има велику важност. Многи свети оци су се подвизавали „сећањем на смрт“. Ма колико се чудним чинило, то је држало људе у животу – духовном, а самим тим и физичком. Треба се на овом месту подсетити и Старог Завета, Књиге проповедника у којој је приметан очај Соломонов. Старац Клеопа нас учи да тај очај долази из разлога што у тој књизи недостаје управо „сећање на смрт“. Без тог сећања, човек је често склон депресији која неретко заврши самоубиством. Јер неки о животу имају сасвим погрешну представу. Не знају да је живот наш борба непрестана. Колико он траје? Много краће него што мислимо, па нам зато често промакне и сам његов смисао између спавања, одржавања хигијене, прехрањивања, посла...

Заиста, шта остане и како трошимо свој живот, питање је? „Сећање на смрт“ итекако том, макар и кратком интервалу, даје и дубину и ширину и висину.

Након оца, још мало поживевши, упокојила се бака, очева мајка. Са њеним уснућем, (премда је туга неизбежна због успомена), вера је превладала и нада у поновни сусрет је поражавала тугу. Али, кад се, након ње, потпуно неочекивано и до дан-данас неразјашњено упокојила и моја мајка, вера је поново стављена на испит. Није то оно као да се вера губила па враћала, већ као да је преко мене прешла олуја и опустошила ме, направивши од мене сенку. Отворило се преда мном ново поглавље, које је било загледано у сврсисходност живљења и умирања. Тек тад сам осетила да ми се поверена мисија ближи своме крају, а да сам ја – неиспуњена у себи.

А на души ми је лежало једно мољење. Требало је мог млађег брата привести Богу. То сам осећала као своју сестринску дужност, коју сам одмалена носила у себи, али никад ми се за то није указала прилика. Мој брат је, у материјалном или неком другом смислу, Богу хвала, стојећи. Али моја је жеља била да „окуси(те) и види(те) да је добар Господ“ (Пс.3;8), те да се сабрани у Христу опет сретнемо у Царству непролазном. Ни о чему другом се моје мисли нису у толикој мери  занимале.

Једном приликом ме је свештеник питао: „Да ли ти брата тераш у храм?“, на шта сам одговорила: „Не.“ Заиста, нисам га терала, нити наговарала, јер сматрам да је боље мисли своје Богу поверити, него човека ненаучен поучавати. Сем тога, била сам свесна своје огреховљености и плашила сам се да га не одвратим. Тако је било и са оцем и мајком: ја сам се молила за њих, а Господ је полако отварао њихова срца. Заједно са њима је и брат био у мојим молитвама. Али не због моје гордељивости, већ због Свога милосрђа и Своје милостивости Господ је учинио чудо доброте. Ево како!

Најпре је брату послао девојку, која, када је дошла, ништа није знала о православном начину живота, премда је била крштена у вери православној. И полако, дружећи се са оцрковљеним људима, кренула је да пости, да се исповеда и причешћује. Преко ње и љубави која се међу њима развила, она је почела полако, дао Бог, да и брата мог обликује. Али то је мени било непознато у тренутку кад сам ушла, полусломљена под теретом бременитим, у храм са само једном молбом: да Господ не допусти моје уснуће, а мој брат да остане ван Цркве! И шта се десило? Одмах након литургије позвао ме је свештеник да ми нешто важно саопшти. Пост је већ био почео. Не слутећи о чему се ради – приђох му.

- Ноћас сам ти брату послао поруку – поче свештеник с причом. – Је ли ти рекао?

- Не, није – одговорих. Иначе, њих двојица су се и пре тако споразумевала и договарала, тако да ни у ком случају нисам очекивала оно што ћу чути.

- Питао сам га кад мисли да се причести, да пости и тако то...

Занемела сам! Најпре због тога што сам се по ко зна који пут уверила да је Господ брзи помоћник у свим оним молитвама нишчих које се тичу нашег спасења; свака таква молитва је у мом животу била одмах услишавана. Слава Богу на томе! И није то све: још на самом почетку мог поласка у храм, моје молитве Богу биле су да нам пошаље свештеника који ће заиста мени, мојој породици и народу у граду бити на корист. Овај свештеник то заиста тако и ради, што је још једно чудо Божије.

Али чудима ту није крај! По повратку кући, затекла ме је следећа ситуација: седамо за сто и том приликом ме брат и његова девојка обавештавају да ћемо постити сви! Ја и даље немоћна да причам, успех само да упитам има ли то везе са неком поруком од свештеника. Брат се насмеја, додајући:

- Послао ми је поруку и то ноћас, не знам ни колико је сати било, пола два-два, можда и три, и то километарску али фину, све објашњавајући и пишући ми о томе да кренем са постом и причестим се.

Над мојом тугом развила се дуга, бојећи моје суморне мисли неисказаном радошћу. „Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1.Тим.1;15)

И тако се још једном показало истинитим казивање да „Господ ће се постарати“ и испунити све оно за чега му се молимо, а што је на корист не само нама, већ многима.

Од тог дана прошло је прилично времена, а, Богу хвала, пост је у кући остао мио гост. „Сећање на смрт“ враћа смисао животу који се, посрнуо у времену, усправља и с вером, надом и љубављу окреће вечности у којој обитава незалазно Сунце, Господ наш Исус Христос, Којем се молимо најпре за своје духовне пастире, кумове (као духовне родитеље), породицу (наше телесне родитеље), родбину, пријатеље и цео свет.

 

причалица

09. септембар лета Господњег 2015.

 

[ Генерална ] 06 Септембар, 2015 20:25

Драган Радовић, економиста, говори о размерама крађе у Србији. Човек, којег су сами Обреновчани ангажовали на разоткривању пљачке након поплаве. По мишљењу слушалаца изузетна емисија, јер, поред свега оног што се чини да се Србија разбије, овај човек указује и на путеве оздрављења државе. Предлаже начине опоравка и послове који би нас у кратко време издигли не само из немаштине, већ бисмо постали и на светском тржишту достојни конкуренти.

Послушајте, вреди!

 

 

Након њега, гост у студију је професор на Пољопривредном факултету у Приштини, Александар Ђикић, који говори о издају Косова и најновијој превари са додељивањем позивног броја.

 

[ Непозната историја Срба... ] 05 Септембар, 2015 00:33

 

(Слика са интернета)

 

Што више посматрам овај свет и чуда у њему то више верујем да су бајке могуће као и дешавања у њима, ма колико чудновата била.

Могуће је да се рађају деца која не расту попут других – из дана у дан, већ из сата у сат. Могуће је, јер та деца постоје. То су српска деца. Нема народа који је више прогањан, мучен и убијан. А опет, слава Богу, ми се и даље држимо, док је наших непријатеља све мање. У Немачкој је све мање Немаца, у Енглеској све мање Енглеза. Подигао је Господ српско племе да буде попут жита; велика је то милост Божија и ми морамо на томе бити благодарни. Благодарни и у добру и у злу. И верни. Јер нас је подигао да светлимо и веру православну сведочимо свету. И нека се нико не усуди да каже како је Бог у Кога верујемо Бог рата. Наш је Бог Бог мира. Али и Правде. Мир, у којем је злоба на власти, није мир, већ рат.

Ми, данас, тешко да можемо препознати праве вредности. А наши преци су итекако умели то да препознају, јер нам је од њих остало у аманет: „Господе, не дозволи да слуга твој умре у кревету!“ Шта то значи? Да Господ не дозволи да умремо узалуд. Не морамо сви умрети у боју, али да нас срп не затекне у коровању.

Ми смо Божије класје, које, у зависности од године, некад доноси семе од тридесет, некад од шездесет, некад од сто (Мт 13,8 ).

Кад је плодна година? Онда кад се са њиве убиру најбољи – хероји. Они, које памтимо и на чијем херојству узрастамо.

Година од тридесет је после ње. Тад, будући да најбољих међу нама нема - јер изгину наше слободе ради - власти се дочепају они лошији, који су се сакрили од рата или побегли. И тада наступи безбожни мир. Јер ти закржљали се лако продају - цена им је ниска. Преко њих нама владају туђини. Тај мир не може да траје дуго, а неправда над народом подиже у њему нов дух и почињу да се рађају нове генерације, које, услед поста, расту брже од све остале овоземаљске деце. И та нова генерација већ почиње да рађа плод од шездесет, а њихова деца поново урод од сто.

Како ово објаснити? Онако како је објаснио Свети Владика Николај: „Од памтивека вуци кољу јагањце, а никад ни једно јагње није заклало вука, па ипак је у свету више јагањаца него вукова.“

Такав смо народ и таква нам је мисија.

А Богу хвала и слава у свему и за све.

Амин.

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 04 Септембар, 2015 18:22

Година 1914, агресија Аустроугарске на Србију. Ко је обични српски војник, сељак, у првој години Првог светског рата? Шта једе, где спава, чиме је наоружан?
Колико дневно маршира, каква му је комора, а каква артиљерија која га подржава? Шта тог војника, сељака, чека у завијалиштима и болницама? Какав је однос државе и официра према њему, а какав он има однос према њима? Како се бори у биткама на Церу, Дрини и Колубари? И, како је тај обични српски војник, сељак - најслабије опремљени борац у Првом светском рату - успео да однесе највеће победе 1914?

Екипа: Аутор Филип Шварм, редитељ Никола Лукић, директор фотографије Игор Шунтер, монтажа Миодраг Цвјетковић, композитор Александар Седлар, дизајн звука Александар Јаћић, сценограф Ненад Ждеро, костим Алмира Дураковић и у, улози војника, Мирко Рудић.

https://vimeo.com/113920363