[ Генерална ] 31 Јануар, 2009 18:00

Често проглашавана најлепшом женом света, Одри Хепберн је имала јединствени рецепт за лепоту, који најбоље осликава њен став према животу, слави и лепоти:

За привлачне усне – увек изговарајте речи пуне љубазности.

За лепе очи – тражите доброту у људима.

За витку фигуру – делите своју храну с гладнима.

За лепу косу – допустите да је барем једном дневно помази дечја рука.

За усправно држање – ходајте свесни да никад нисте сами.

[ Бисерје са нет-а... ] 30 Јануар, 2009 18:15

Послао, ономад, краљ једне државе суседном владару писмо. У њему је писало: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...».

По пријему необичног писма, краљ суседне државе отпошаље одговор на исто: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...».

Први краљ се силно разљути и објави рат суседном владару.

Борбе су се водиле неколико месеци све док се не умеша и трећи краљ, заказавши овој двојици сусрет. Кад се окупише, нападнути краљ упита краља нападача:

- Шта си мислио кад си написао у писму: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...»?

- Мислио сам – одговори овај, - на плави дијамант величине голубијег јајета или... неки други дијамант. Много волим дијаманте. А на шта си ти мислио кад си одговорио: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...»?

- Ту није било ничег тешко за разумети – одговори владар суседног краљевства. Хтедох рећи, кад бисмо имали такав дијамант радо бисмо вам га послали.

Краљеви се обавезаше на бољу комуникацију у будућем дописивању а потом се загрлише и склопише мир.

[ Заозбиљски смешно... ] 29 Јануар, 2009 17:54

Дакле, име само говори, те је непотребно ишта појашњавати. Са своје стране бих само додала: УЖИВАЈТЕ!

Јер и ја сам, као и многи многи други... Laughing

http://www.go-mrav.com/bedastoce/uvrnutikviz.shtml

[ Крилата прича ] 28 Јануар, 2009 23:09

Узалуд је било лисичино гунђање - које, узгред буди речено, не беше ни нешто жестоко ни дугог даха, будући да је и њу умор савлађивао - те на послетку и сама намести себи смештај; дакако, ближе сови и стаблу на којем ова одмараше, како би се што боље заштитила од мене. Овај страх је никако није напуштао.

Што се мене тиче, ја сам ово време, које је њима било потребно за одмор, искористио за присећање. Врндајући по мојим фиокама сећања, потражих ону у којој се налазила повест о совином високом угледу међу животињама. Нашавши је и, присетивши се, разумех и зашто је сова радије одлучила да о свему не говори пред лисицом. Тиме би ставила тачку на започето друговање, и тако наудила лисичином опоравку. А поред мене, који сам био очевидац ове повести, и сове, за исту је знао још и лав и понеки човек, претпостављам, преко предања.

Дакле, прича сеже у далеку прошлост, у време када је човек поставио лава за краља свих животиња, а овај изабра сову и лисицу - пра пра претке мојих сапутница – да деле правду у краљевству.

На почетку је све било да не може боље. Међутим, кад завист и љубомора пронађоше себи место у лисичином срцу, њена се мудрост преобрати у лукавост којој није било краја. На све начине гледала је да невољнике, којима је требао савет или помоћ, превуче на своју страну. Чак је, лукаво се досетивши, и своју кућу преместила ближе путевима, како животиње не би морале да иду дубоко у шуму, где је становала сова и њој се поверавале. Животињама је то више него одговарало и временом су се све више користили лијиним саветима. Али, авај, њени су савети чинили да се не ретко опеку па чак и да се међусобно сваде и завађају.

Како су притужбе, као потоцима нанете, пристизале и из дана у дан потресале краљевство, краљ лав се силно узнемири. Стога он, будући саветован од човека, одлучи да посети сову и лисицу, како би једном за увек разрешили ово ривалство. Поневши на пут оно најнеопходније, он са својом пратњом крене пут шуме, пославши претходно гласнике странкама у завади са обавештењем о свом скором доласку.

Сећам се, као да гледам, како се лија на све начине довијала да од гласника дозна шта се крије иза свега. Али ништа од свега јој није вредело: гласници су на све њене нападе остајали слепи и глуви, држећи се само онога што им је било заповеђено.

Недуго затим две су се саветнице састале у ишчекивању његовог краљевског величанства. А кад овај пристиже са својом свитом, сместише га у хлад подно једног дрвета са огромном крошњом, где се одмараше, чекајући да се надолазеће друштво у што већем броју окупи, како би што саборније могли да испрате овај несвакидашњи и истовремено многозначајан догађај.

- наставиће се -

[ Бисерје са нет-а... ] 28 Јануар, 2009 00:01

Једном неки мудрац дарова младом принцу три лутке. Овај се нимало не обрадова поклону.

- Јесам ли ја девојчица да ми поклањаш лутке? – упитао је.

- То је поклон за будућег краља – одговори мудрац. Ако пажљиво погледате, видећете да у уху сваке лутке постоји рупа.

- Да... И?!

Мудрац му стави у руку парче жице и при том рече:

- Провуците кроз сваку од њих.

Заинтригиран, принц подиже прву лутку и провуче жицу кроз њено уво. Ова изађе на супротно.

- Ова лутка представља тип људи, који, без обзира о чему им говорили, одмах по чувењу испуштају то на друго уво, не придајући реченом никакву важност – објасни мудрац.

Принц провуче жицу кроз уво друге лутке; ова изађе на уста.

- Ова представља онај тип људи – говораше мудрац, - који све што чују разгласе свима око себе.

Принц подиже и трећу лутку и са њом учини као са претходне две. Али жица се не појави.

- Ова лутка представља онај тип људи, који, шта год чули – задржавају казано у себи. Једном закључана, из њих реч више не излази.

- Који је најбољи тип људи? – упита принц.

Мудрац му онда пружи и четврту лутку, као одговор на његово питање. Када је принц провукао жицу кроз њено уво, ова је изашла на друго уво.

- Поновите! – рече му мудрац.

Принц послуша, али овога пута жица изађе на луткина уста. Када је провукао жицу и трећи пут, више се није појавила.

- Ово је најбољи тип људи – примети мудрац.

Да би се удостојио било чијег поверења, човек мора да зна када није у обавези да слуша, када да ћути и када да говори.

[ Генерална ] 27 Јануар, 2009 12:09

Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају великим породичним благословом. Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином, "који ће бити разонода нашој души, наследник наше владавине и потпора у нашој старости.". Своје молитве поткрепили су заветом да ће, иако им Бог испуни жељу после тога наставити свој живот као брат и сестра, а не више као муж и жена. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо.

Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих родитеља, већ све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету.". Као дечак, Растко је био васпитаван од најбољих учитеља, које су љубимцу могли да пронађу његови драги родитељи. И у учењу и у владању он је био понос и радост својих наставника. Када је напунио петнаесту годину, Немања му даде једну покрајину, да би стекао искуство у управљању и администрацији. (1) Младом принцу додели отац неколико искусних државника и официра, да га упућују у принчевским дужностима и војним вештинама. Исто тако му додели неколико племићских синова да му праве друштво у спорту и разоноди.

Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Није избегавао ни по неке од пристојних разонода са својим млађим друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано. Научио је да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, он је са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе. Међутим, никад није учествовао у прекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумерености у јелу и пићу.

Речено је за њега да се никад није смејао, али је увек био насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио своје необуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитим погледом; његов лични животни пријем био је довољан прекор за њих.

(Рука Светог Саве, манастир Свете Тројице, Пљевља)

Уместо да троши време на сујетне разоноде, он је читао озбиљне списе са пергамента, које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима у цркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су се дивили његовој чедности. Био је омиљен због необичне племенитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народа брзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, не задржавајући ништа за себе.

Чак и у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишља о вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волео да ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужности најсавесније. Али после рада, у слободним часовима, најрадије је волео да размишља о великим тајнама човекова битисања и судбине. Велики кинески мислилац Конфучије рекао је: "Лако је радити, тешко је мислити." Према томе, има много више радника него мислилаца међу синовима човечијим. Српски принц је био увек спреман за рад и наклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле су најмудрије и најјаче личности у историји.

Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великог храста.


1. Сматрало се за сигурно да је та провинција била Травунија или садашња Херцеговина. Чак и у наше време народ у Херцеговини са поносом назива ту српску провинцију: Војводство Светога Саве.

(Из књиге "Живот св. Саве", Светог Владике Николаја Велимировића)

[ Генерална ] 26 Јануар, 2009 18:20

(Урош Предић - Свети Сава благосиља Српчад)

Пред напад на Југославију 1941. године, генерал Александер фон Лер, командант Јужног фронта, добио је од Хитлера лично наређење у коме је, између осталог, стајало: „Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и жичког владику Николаја Велимировића, калуђере и калуђерице српских манастира“. Три и по века раније, Синан-паша спаљује мошти Светог Саве на Врачару. Поред афективног демонстрирања моћи над потчињеним, а непокорним робљем, ова и оваква предузимања имају за циљ ударање у виталну тачку свих облика људске заједнице, од породице до народа: њено духовно вођство. Делотворност тактике коју је још старозаветни пророк препознао и описао речима: „Удари пастира и овце ће се разбећи“ (Захарија,13, 7) до сада је безброј пута потврђена на овим просторима.

Стари Завет, посматран са историографског аспекта, као повест Израиља, сведочи о законитости у смењивању периода благостања и страдања. Прво је увек бивало по Божјој вољи, а друго по Његовом допуштењу. Напредак једног народа долази као последица његовог живота у складу са Божјим моралним законом, а стагнацији и пропадању увек претходи морално посрнуће. Будућност народа може се поуздано предвидети из стања његове елите. Ако је врх народа недорастао својој улози, ако крем (државни, духовни, интелектуални), сметне са ума да, уз привилегије које такав статус носи, иде и много веће бреме обавеза према народу, онда се том народу сигурно не пише добро. Старо педагошко начело вели да је пример увек делотворнији од речи, те стога на бољу будућност могу да рачунају само они народи чији челници су спремни да све своје потенцијале заиста, а не само на речима, ставе у службу опште добробити.

Није случајно што је најславнији период српске историје заснован на темељу који је поставио Свети Сава, духовник, дипломата и просветитељ коме српски народ дугује спознавање сопственог идентитета. Још мање је случајно што је тај период трајао онолико кратко и окончао се падом у петовековно ропство. „Бог се драги на Србе разљути“, јер „наши цари закон (Божји) погазише... за правило лудост изабраше!“, ламентира Његошево коло, оглашавајући, у име читавог српског народа, да национална трагедија нипошто није плод пуког случаја. Баш као ни Синан-пашин гнев према светитељским моштима: завојевач је непогрешиво препознао дух Светосавља као највећу препреку остварењу својих амбиција.

У посттурском раздобљу српске историје успони су били крхки и краткотрајни, нешто попут пауза између падова. Данас нам је овако како нам је. Зашто? Уместо одговора послужиће још једно поређење са старозаветним Израиљем, чијим челницима свети Јован Крститељ вели: „Не говорите у себи: имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овог подићи децу Аврааму“ (Мт 3, 9). Примењено на наше околности: дивно је што имамо Светога Саву, али уместо пуког хвалисања славним духовним родоначелником, требало би да се запитамо колико збиља водимо рачуна о грађевини којој је он поставио темељ.

Јесмо ли достојни настављачи његовог дела?

аутор: Миодраг М. Поповић, Православље број 931-932

[ Генерална ] 25 Јануар, 2009 15:57

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Kasijana/Nikolaj0904.htm

Славуји су већ били завршили свој свеноћни славопој Творцу када се велико сунце почело помаљати на истоку. Велико сунце, божанство свих паганских митологија, јављало се као велика бакарна тепсија из Кујунџи махале, да на свој начин продужи онај славопој Богу.

Ако си ти, лепо сунце Божије, мислило, да си најранији ранилац и најтачнији будилац успаваног Сарајева, преварило си се. Пре тебе отац Калистрат је увелико прославио свога Створитеља, стојећи пред иконом и читајући причастне молитве пред литургију. Није био ни довршио кад неко удари звекиром на врата.

Навикнут на манастирски обичај, да посетилац пред вратима каже: "Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас", он очекну да чује ове речи, да би он рекао "Амин". Но кад се куцање продужи без речи, он упита:

- Ко је?

- Ја сам, оче свети, отвори ми. Неки женски глас.

Калистрат се прекрсти и отвори врата.

Пред њим се појави једно женско створење, омалено и грбаво, веома грбаво. Млада женска, богато одевена, шареном марамом повезана. Али грба - грба је била уочљивија од свега од ње и на њој, као да је грба носила њу а не она грбу.

- Добро јутро, оче. Опростите што вас тако рано узнемирујем, али ето, морам.

Приђе и немарно целива руку духовнику, па продужи:

- Данас ћете ви, после свете службе, венчати један пар, је ли истина?

- Истина је, одговори духовник. Ја их још нисам видео, али ми је речено да их венчам.

Тада млада жена трже пиштољ испод хаљина, показа га духовнику и викну:

- Дошла сам да вам кажем, да када их ви будете венчали, ја ћу овим пиштољем пред олтаром убити младожењу. Он је верен са мном, а сада се венчава с другом. Немојте се изненадити. Ова грбава и накарадна Јула ће то учинити, макар после и себи живот прекратила.

- Али кћери моја, поче Калистрат... али то је црква, и венчање је одређено, и три су оглашења била у цркви, а Митрополит је мени наредио да дођем из Милешева и заступам болесног пароха. Ја не знам ништа о препрекама. Зашто ниси раније уложила протест, када је свештеник питао у цркви: има ли ко што против овог брака?

Одговори жена јаросно:

- Узалуд су моји протести. Двојица су мене изневерили, и ја сам протествовала без успеха. Ово је трећи. Сада ћу ја протествовати не женским речима и сузама него ево овим пиштољем.

И очи јој се засијаше као у лавице. Збуњен и узбуђен монах милешевски нађе се у чуду. Прибравши се рече:

- Седи, кћери моја златна, седи ето овде на миндерлук, па ми опричај сву повест твоју.

Девојка се нервозно и нагло спусти на миндерлук, па отпоче причати:

- Дуга је повест мога живота, оче, али ја ћу је укратко исказати. Моји су родитељи умрли и све своје имање оставили мени. То имање је велико: и земља и шума и куће и дућани и новац. Али шта ми све то вреди кад сам грдоба као нико у свету! Више личим на камилу него на људско биће.

Ту се девојка загрцну, али задржа сузе, и продужи:

- Знајући каква сам грдоба и ругоба, ја сам се била помирила са горком судбом и решила, никад се не удавати, чак и кад би се нашао неко да ме запроси. Али нађе се један нечовек који укрсти свој пут са мојим. Радио је у трговини мога оца, па га отац отпустио због пијанства. Поче ми ласкати као тобож некој лепотици: О, како имаш анђелско лице! Како су ти дивне плаве очи као два Божја неба! Како су ти руке нежне као пролећне лале! Па та бујна руса коса! И слична глупа ласкања без краја, и то из дана у дан.

Старац монах тек сад пажљивије погледа у лице девојке, и учини му се, да овај њен несуђеник није ни мало претеривао. Али тешка грба кварила је све, и била је слична чворновитом дрвету, у коме је урамљено мало сјајно огледало.

- Знала сам ја, да су то само ласкаве речи, али годиле су ми. Коме живоме не годе ласке? И људима исто као и коњима и псима. Нарочито мени, осамљеној ругобној сиротици. Па кад ме је запросио, ја сам дала пристанак. Од тада па за три месеца ја сам му давала новаца и кад је тражио и кад није. Наједном га нестане из Сарајева. После чујем, да се оженио негде у Аустрији неком распуштеницом. Нека му је на срећу... Други је био један студент медицине из Боке Которске кога сам издржавала све док није завршио школу и постао доктор.

Ја сам проводила лето у Приморју, и често сам одлазила у кућу његових сиромашних родитеља у близини Херцег Новог. И њих сам ја обилато помагала; кућу им правила, дугове одужила, стоку набавила и многе дарове дала. Када је он дипломирао, решисмо да се венчамо у славном српском манастиру Савини. У одређени дан ја сам дошла у цркву са мојом наном, старицом дворкињом, која је у нашој кући проживела дуже него ја, и која ми је потпуно заменила моју покојну мајку. Авај, ми дошли а он није дошао! Свештеник се распита за њ, и сазна, да је он прошле ноћи отпутовао незнано куда, а родитељима заповедио, да не иду у цркву. "Ово се још никад није догодило у овом манастиру!" узвикнуо је духовник, покрио лице рукама, и као и сам постиђен удаљио се од нас. А ја сам три дана плакала у крило моје миле нане, докле нисам исцедила и последњу сузу из мога срца.

Када је Павле Сарајлија читао ову повест о бокељском доктору, доктор Сумрак је зарио главу у руке и гласно је јецао, што су присутни приписивали његовом болећивом срцу.

- Ви журите, оче? упита девојка.

- Не, не, ја пажљиво слушам, одговори отац Калистрат. До литургије има још пуна два сата.

- Хвала вам, сад ћу завршити. После она два жалосна искуства ја сам почела мрзети све мушкарце као варалице и лицемере. И дала сам реч нани, да више нећу ни помислити на брак, па да ме неким чудом и царски син запроси. Али нажалост подлегох и трећем искушењу, па се верих и са овим трећим. Комшија и газдашки син, с којим сам одрасла и у црквену школу заједно ишла поче ми се удварати. Ја га најпре одлучно одбијем. Знала сам га ја добро. Цело га је Сарајево знало. Он је више волео дружити се с Турцима него са Србима. Ибраим, син хоџе из Бегове џамије, био му је најприснији друг у пијанчењу и коцкању. Њих два били су се побратимили, па још и зарекли, да ће један другом бити стари сват на свадби. Кад год је бивао неки џумбус у Сарајеву, знало се да су ту умешани Вуле и Ибраим. Њих није сједињавао ни крст ни полумесец но биртија и шаркија. Ја га, оче, одлучно одбијем. Знала сам да је чапкун и коцкар. Сам је говорио, да би за ноћ могао прокоцкати цело Сарајево и два села више. Осећала сам да ме он не воли, али ја се лудо заљубих у њега. Једне ноћи он изгуби на картама. Потражи, да му препишем један дућан. Ја то одмах учиним. Он продаде дућан и искупи се од апса. Толико сам била залуђена, да би му цело имање дала кад би заискао. А он се није устезао да иште сваки дан. Најзад смо се верили и испитали. А гле данас, он се венчава с другом! Али ја вам дајем реч, да он неће жив скинути венац с главе. Убићу га у цркви, да се цело Сарајево потресе, и све варалице жена уплаше. А и да се ... да се тај ваш Бог опамети, па да не загађује овај свет стварањем хуља и лупежа.

- Кћери моја, узвикну Калистрат, ти хулиш на Бога. Шта ти је Бог крив?

- Ја више не верујем да постоји добри Бог. Постоји само неки зли Бог, који помаже гажењу добра и напредовању зла. Некада сам свим срцем веровала у доброга Бога, и молила се, и певала у црквеном хору као најбољи сопран. Али су ме неправде људске одбиле и од цркве и од Бога. Зато ћу ја данас узети улогу Бога правде, извршићу праведну освету, и цркву вашу попрскаћу нечистом крвљу једног вероломника. Ја хоћу да се осветим и за себе, грбаву Јулу, и за све грбаве девојке, чију несрећу несавесни људи усугубљавају.

- Умукни и не хули више! повика духовник. Постоји добри Бог правде, у кога си ти правилно веровала, као и твоји родитељи, док се ниси уплела у мреже сатанских људи. Постоји Бог, али постоји и Сатана, противник Божији. Бог је дао људима слободу, да се определе за Њега или за његовог противника. Није добри Бог крив што су се твоји заручници упрегли у јарам Сатанин, нити теби што си се лакомислено с њима дружила и у њих заљубљивала. Него покај се за богохулне речи, које си изговорила данас у свету недељу, и то преда мном, старим слугом Божијим.

- Нити се кајем нити одустајем. Данас ћу ја бити бог над животом оног вероломника и - мојим. Опростите ме, оче, за узнемирење.

Поклони се и изиђе.

Калистрат брзо написа хартију и посла младенцима, да их он не може данас венчати. Јула није о том знала.

[ Пријатељи моји... ] 24 Јануар, 2009 18:22

(Слика-рам преузета са нет-а)

* * *

Ово је песма мог брата у Христу кога ми је Сам Господ послао на духовну радост и утеху и кога заволех много.

Љубим!

[ Бисерје са нет-а... ] 23 Јануар, 2009 20:25

Један младић затражи од оца да му купи аутомобил како би се возао са својим пријатељима. Отац му рече:

- У реду, купићу ти аутомобил, али под три услова: 1. Да се бациш на учење и стекнеш диплому Правног факултета, коју су твоји другови већ одавно стекли; 2. Да скинеш минђушу, и 3. Да ошишаш косу.

После шест месеци упорног учења младић је стекао диплому и пун самоуверења приђе свом оцу.

- Оче, дошао је час да ми купиш аутомобил! Диплому сам стекао, као што видиш а и минђушу сам скинуо!

Отац одговори:

- Да, заиста, изненадио си ме! Стекао си диплому у рекордном времену и скинуо си минђушу која ме је јако узнемиравала, али, као што видим, још једино ниси ошишао косу!

Но млади адвокат је већ имао спремљен одговор.

- Да, оче, али као што веома добро знаш, јер си ревносан Хришћанин, те дане своје проводиш у Цркви, и Исус, Који је ишао са својим ученицима по Галилеји, Капернауму и Јерусалиму, имао је дугачку косу!!!

А отац ће на то:

- Право кажеш, само што су Он и његови ученици ишли пешке...

[ Бисерје са нет-а... ] 22 Јануар, 2009 22:35

У једној бајци говори се како су се Ветар и Сунце кладили око тога ко ће од њих скинути шешир неког пролазника.

(Илустрација са нет-а)

Ветар, убеђен да ће однети победу, дуну снажно – али пролазник навуче шешир дубље. Затим је дунуо још снажније, али је пролазник, ради сигурности, ставио на шешир и своју руку, како би га још јаче учврстио.

Ветар није успео.

(Илустрација са нет-а)

Дошао је ред на Сунце. Загрејало је и Ветар и Земљу. Загрејао се и пролазник и не прође дуго те он скине свој шешир.

И тако је Сунце добило опкладу.

* * *

Да! Силом и бесом, нервозом и виком ништа се не постиже. Напротив; тиме само раздражујемо и другог. И он се затвара и повлачи. С топлином љубави све успева. Љубав је једини пут да стигнемо до жељеног резултата. Једини начин да поразимо зло у другом. Једини начин - љубав, да се превазиђе сваки мрачан и тежак тренутак. Једини начин понашања. Једини начин да се приближиш другоме. Једини кључ да отвориш нечије срце.

Једини начин да другог разоружаш, једини начин - љубав, да га умириш. Једини начин да буде прихваћен твој савет.

Љубав је једини начин да неког мотивишеш. Једини начин да другог приведеш покајању.

Да! Љубав, било као разумевање или мук, било као повлачење или као осмех, било као мирноћа или понуђено извињење, љубав је истинска сила.

Љубав!

Не само да је много јача од Ветра, него је и немерљиво јача од смрти.

("Свет" - слика преузета са нет-а)

Не мислите ли и ви тако?

Из грчког часописа "Лидија"

[ Бисерје са нет-а... ] 22 Јануар, 2009 00:03

(Young mother with children - слика са нет-а)

Једна румунска басна каже како је једна ластавица имала петоро малих ласти. Уз пуно труда бринула се о њима да би их све отхранила и дочекала да сви порасту. Сву своју мајчинску бригу је усмерила на њих.

Али једног дана, остарела ластавица се разболела и није се више могла сама хранити. Позвала је своју децу да се брину о њој. Мале ласте су показале жељу да се брину о својој старој мајци.

Првога дана свих петоро су јој донели по једно зрно хране. Исто је било и другог дана. Али трећег дана само троје је мајци донело храну а после тог дана више јој ниједно није притекло. Мајка је остала гладна неколико дана да би на крају од глади и угинула.

Тако је једна мајка отхранила петоро деце а њих петоро нису могли хранити једну мајку.

Колико такве деце постоји данас у нашем друштву која напуштају своје родитеље, остављајући их да умру од глади. Много је таквих примера, где су родитељи жртве небрижне деце своје. А несрећа је што се сете својих родитеља само кад ови затворе очи.

Тада долазе као орлови да уграбе од очинске имовине шта је преостало.

Тада се сећају да су деца својих родитеља.

[ Крилата прича ] 19 Јануар, 2009 22:59

Када је први сунчев зрак наговестио зору, наш посао је био готов и ми кренусмо. Идући кроз пусту и сабласну шуму са собом нисмо носили ништа сем успомена. Али нека се нико не вара – то уопште није био лак пртљаг. Чак је и само моје врлудање добрим делом потицало од премештања његове тежине с леве на десну страну и обратно. А да не причам о честом посртању што лисичином, што совином; нешто од успомена, а нешто и од телесног умора. Но живот се путем настављао и ми смо га се држали, не престајући с корачањем. Где год да је водио, били смо намерени да стигнемо. Чак се и код лисице ово примећивало, премда се својски трудила да то сакрије од нас. Њеним лицем су се смењивале сенке и свако мало је понека тражила излаз кроз разговарање.

- Ушка... оно у вези црва... знаш? Ја ни на једног не наиђох, па рек`о да те питам, да се ти ниси штогод збунила... Та они су, мора бити, добро заронили?

Сова, којој се лисица обраћала, и овог пута допусти себи да на питање одговори питањем.

- А о чему си размишљала док си садила семенке?

- Хм,... звучаће чудно, али једино на чега сам мислила у тим тренуцима било је да то семе израсте и да шума изгледа као некад – признаде лисица премда невољно.

- Дакле, ти си мислила на праве црве? – узврати сова, тражећи грану где ће да слети.

Већ смо били прилично одмакли - а сунце, висином, све више освајаше - и одмор им је био преко потребан. Како је била одличног птичјег вида, препознала је још из даљине једну добродржећу грану и устремила се ка њој.

- Није ни то лоше; заправо, није лоше нимало – одговараше и даље, спуштајући с олакшањем своје канџе на намерену грану. Јер овако или онако стигло се и до вере. Сад је свако оно семе њоме обавијено и има најбољу заштиту. Биће да ти је стало...!?

- То би ти хтела! – огради се лисица, ни не приметивши да су се зауставили ради одмора. Шума је једно, а ја посве друго. Мудрујеш беспотребно... Уосталом, откуда то мишљење да си као мудра?

- Од мене ниси чула, сигурно – слегну сова раменима.

Прилично незадовољна разговором којег је сама започела, лисица поче да се осврће. Инстинктивно је и сама почела да тражи место где би села, али уста није затварала.

- И за ветар су говорили да је `памет света`. Међутим, након овог и оваквог његовог подвига нема никакве потребе да продужавам ово веровање.

- У том случају би било најбоље да не отвараш уста – прекину је сова, уз зевање. Ако већ не верујеш да јесте, онда немој ни да га правиш.

- Ја... да правим ветар!?! – забезекну се лисица на ове њене речи.

А тек ја? И мене је жуљало да чујем одговор на ову примедбу. Зар је тако нешто било могуће? Уколико би било тачно,хм... у целу причу би се унело сасвим ново светло, а са њим би се и поглед морао мењати, размишљао сам. Али сова ћуташе, што лисицу раздражи још више. Но не хтеде одустати, већ се настави разговарати, не би ли је како навела да се ода.

- Добро, кад не желиш да кажеш како ја то правим ветар, а ти ми онда објасни зашто се сви у шуми обраћају теби за савет? Одакле им то...?

Поглед који јој сова упути имао је у себи дозу чуђења.

- Не знам... можда због мојих родитеља. И родитеља њихових, те њихових родитеља родитеља итд... Колико су теби твоји родитељи причали о прецима?

- Ма, хајде! Ко то још данас прича и памти – одмахну лисица, церећи се.

- Ух-да! – уздахну сова. Онда је боље да тако и остане: што не знаш, не може ни да боли, зар не?

- Опет се она просипа мудростима! Као да су каменице... Да ли је ова бачена да боли или ради нечег другог?

Уместо одговора, сова добаци уз зевање:

- О томе неки други пут. Сада ће најбоље бити да предахнемо...

И спуштањем капака то несумњиво и потврди.

- наставиће се -

[ Бисерје са нет-а... ] 19 Јануар, 2009 01:09

(Patience and faith, слика са нет-а)

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:

“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”

Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става: “Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”

[ Бисерје са нет-а... ] 15 Јануар, 2009 00:57

Чуан и Јинг су се, као свршени матуранти, запослили у неком предузећу за велепродају. Обојица су били веома вредни радници.

Након неколико година, директор фирме унапреди Јинга у шефа продаје, а Чуана остави да и даље обавља посао продавца. Али једног дана, не могавши више да поднесе, Чуан поднесе оставку директору, правдајући се како овај није уважио његов вредно уложен труд, већ да је искључиво имао слуха само за оне који су му ласкали.

Директор је био упознат са његовим досадашњим напорним залагањем и вредноћом, али како би му показао чиме се руководио при избору, он га замоли да уради следеће: да изађе и потражи има ли у околини тезга где се продају лубенице? Чуан оде и након неког времена се врати са потврдним одговором. Директор га упита колика је цена по килограму? Чуан се поново врати на пређашње место и отуда донесе информацију да је килограм 12$.

Директор му на то рече:

- Сада ћу исто питање поставити Јингу.

Јинг га саслуша, оде у проверу и кад се врати, изјави следеће:

- Господине директоре, само једна особа продаје лубенице; 12$ по килограму, 100$ за 10 кг; у складишту држи 340 диња, од тога је изложено 58. Свака лубеница тежи 15 кг. Све је довезено са југа пре два дана, те су свеже и доброг квалитета.

Чуан је био импресиониран и коначно је увидео разлику између њих двојице. И одлучио је да не даје оставку, већ да учи од Јинга.

Драги пријатељи, да би били успешни, морамо научити проматрати, размишљати дубље и даље сагледавати. У погледу само једне ствари, успешан предузимач гледа неколико година унапред, док обични људи виде само сутра. Разлика између једне године и једног дана је 365 пута - како се може зарадити!

* * *

А сад мало да се освежимо!

(слике преузете са нет-а)