Све у причама бива

Јахачи западне јереси

Све је почело у Јерусалиму. Према њему су се једва пробијали, кроз војске Сарацена, крсташи. Напокон се пред њима указаше зидине и - Златна врата. Кроз њих је, уочи голготских мука, ушао у град Спаситељ.

Године 1099. Јерусалим је заузет. Витезови, а за њима - поклоници, угледали су оно свето место где се налазио гроб Господњи...

Овде, на периферији старог града, долазиле су жене са миром. Хтеле су да њиме помажу тело Исусово. Али земља се већ отворила, јер је анђео, сишавши са небеса, одвалио камен са гроба Христовог.

И рече он женама: „Зашто иштете живога међу мртвима? Њега овде нема.“

Чудесне речи упућене су женама и, занемелим од ужаса, стражарима - живим - о наводно умрломе, а у ствари васкрсломе Исусу. Са васкрсењем Спаситеља, ушле су у свет нове представе о животу и смрти.

Религиозни човек је одувек тежио светом центру васељене. Тамо, где је веза са Небом најчвршћа. И сада, недалеко од гроба Господњег, налази се невелика камена ваза. Стојећи над њом, видиш унутра црни круг. Пупак земље!

Поред - је оно место где су на земљу пале капи Крви, које је пролио Исус. И задрхтала је земља и отворила се. И омила је света Крв Господња старе кости Адамове, искупљујући његов грех.

Голгота - на старојудејском - значи „место лобање“. Лобања је симбол старога човека и самог света - лишеног светог смисла.

Од Адамовог гроба до крста Спаситељевог - такав је духовни стожер. Он зове ка узлажењу. Из царства греха - ка Преображењу.

Оснивање новог реда

... Године 1118. у Јерусалиму је основан нови ред. Девет монаха ратника дали су завет сиромаштва. Сачуван је њихов печат - два коњаника на једном коњу.

Витезови су добили беле плаштеве и током девет година нису попуњавали своје редове. Њихове слуге и сержанти добили су - црне огртаче. Под црно-белом заставом - босеаном - они су и формирали своју загонетну партију.

Тада се први пут зачуо поклик реда: „Vive Dieu Sant Amour!“ – „Живео Бог Света Љубав!“

Први велики мајстор постао је Иг Де Пајен. „Брбљиво“ презиме! Јер „пајен“ значи „паганин“. О, тек ћемо се уверити какву ће антихришћанску бујицу са собом у европску свест унети тај ред!

Краљ Јерусалима лично је доделио витезовима резиденцију. Ту је раније стајао Храм јудејског цара Соломона. Отуда и назив - храмовници или темплари. Пуно име гласило је овако: „Сиромашни ратници Христа и Соломоновог храма“.

Чудно: хроничар краља Бодуена I ћути о првим годинама темплара. Њихова историја је пуна недоречености од самог почетка. Зачудних ствари - такође. Формални циљ реда постао је давање пратње поклоницима кроз земље насељене непријатељским сараценима. Међутим, да ли су тај задатак могли да обаве деветорица витезова, који упорно нису желели да прошире свој број?

Још једно питање поставља поклоник Јохан фон Вирбург. Средином XII века он је писао: под крововима здања, које поседује ред, постоје коњушнице за око 2.000 коња.

Сви ти џелепи ради деветорице? За кога су, браћа, на месту Соломоновог храма, рашчишћавала гигантске подземне просторије?

Древне династије

... Године 1956. у Манчестеру је дешифрован један од древних, тзв. кумранских рукописа, нађених на територији Израела крај Мртвог мора. У њему има податак о непроцењивој ризници Соломоновог храма. Ризница је била скривена пред његово разорење од стране римских легионара 70-те године после Христовог рођења.

Истина, неки истраживачи оспоравају древност рукописа. Одиста, њихово откриће на чудан начин подударило се са почетком историје државе Израел. [1]

Дешифровање кумранског рукописа, откривање хронологије и историјске недоречености, довели су до веома ефектне верзије: Храм је чувао, не само злато, већ и документе о генеалогији јудејских царева. Њихови наследници, после разорења Јерусалима, наводно су побегли у земљу Франака и зачели краљевску династију Меровинга. [2]

Запамтимо основне међаше каснијих догађаја. Дакле, нова династија је владала у раном Средњем веку највећим делом Западне Европе. Са њом је 496. године уговор потписала Црква. Затим су, издајнички убивши последњег Меровинга - Дакоберта Другог, уз подршку римског папе, на власт дошли Каролинзи. (Најпознатији међу њима - Карло Велики). Управо Каролинзи су учврстили Свету римску империју. Она је посрнула тек хиљаду година касније под Наполеоновим налетима...

Тајна прошлости - није само егзотика. Чувајући своју привлачну силу, она за бистроумне истраживаче постаје историја фрагмената у својеврсној игри „стаклених перли“. Из њих је могуће склопити сваку легенду. А, украшена мистицизмом, она је способна да привуче милионе људи. Посебно у периодима потреса. Јер, када реалност није утешна, тежи се иреалном.

Прва европска навала окултизма подударила се са падом паганства и кризом Римске империје. Друга се догодила на измаку Средњевековља, уочи Реформације римокатоличке цркве. Трећа се догађа у наше време. Чиме је бременит такав притисак? Да бисмо схватили, треба завирити у бездан векова.

Потрага за гралом

Али, зар је темпларски ред био свесно ограничено друштво копача блага? Ко их је, тако добро упознат са тајнама Храма, послао?

Темпларе је, као и цистеријанског монаха Бернара који је написао њихов устав, штитио гроф Иго Шампањски. Неки истраживачи тврде да је и он припадао роду Меровинга. Управо је он морао саопштити храмовницима тајну о породичном благу. И, чини се, после девет година претраге, благо је пронађено!

Неочекивано - о, чуда! - сиромашни храмовници и Цистеријанци, који су стајали на прагу краха - истовремено - као да добијају други живот. Темплари граде на Светој земљи неколико утврда. Бернар (касније га римокатоличка црква канонизује) оснива чак 69 (!) опатија.

Али откуда средства за то? Можда је то био хонорар за пронађену ризницу?

Одбрана Јерусалима захтевала је новце. И краљ Бодуен, наводно такође потомак Меровинга, одмах добија злато. Али и оно основно – документе, који потврђују његову освештану власт.

Сагласно тој логици и сами крсташки походи били су организовани да би повратили трон изгубљен хиљаду година раније.

Да ли је то одиста могуће? И да ли нас само пуста игра ума приморава да синтетизујемо такве легенде?

Замислите милионе људи, које вековима привлачи идеална мотивација према њима непознатом трајном циљу!

Ентузијасти полазе у крсташке ратове и просецају пут ка власти невидљивим владарима.

Узбуђене будале јуре за Пехаром грала, док се њиховим рукама уклањају конкуренти у борби за тронове.

Све нови и нови боготражитељи откривају пророке и, изазивајући масовну психозу, урушавају монолит потпорњева.

Новац је моћ

Ускоро су храмовници постали главна ударна снага у бици са Сараценима.

Међутим, постепено, витешки дух је почела да заокупља другачија уобразиља. Године 1148. због издаје темплара, изгубљен је Дамаск. Египатског хришћанског принца, који се крио код храмовника, издали су непријатељу за 60.000 златника.

Године 1166. дванаест чланова реда је обешено због несхватљиве предаје тврђаве на Јордану.

Чудно: што је више било војних пораза, тим се ред више богатио. Када је Луј IX Свети 1250. године допао ропства Сарацена, за њега су захтевали, у то време, невероватан откуп од 25.000 ливара злата. Ниједна држава Европе не би могла да сакупи толики новац у захтеваном року. Тада су се обратили храмовницима. Њихов благајник - чак не онај у париској централи, већ у Акри - мало, реда ради, затежући, дао је целокупну суму.

Године 1290. пао је Јерусалим.

„Сиромашни витезови“ су прешли на Кипар. Купили су га од Ричарда Лављег Срца по цени од 100.000 византијских златника - за то време баснословно богатство.

Затим је ред основан на континенту. Овде је само број витезова превазилазио 15.000. На Блиском Истоку и у Западној Европи изграђено је 5.000 њихових центара.

Они су, не само градили тврђаве, већ су били и нуклеуси савременог финансијског система. Управо су темплари проналазачи менице. По меници је могуће било добити захтевану суму на сваком месту.

Али на који начин је ред бројчано растао? Па храмовници су прихватили завет безбрачности. Они нису могли попуњавати ред својим синовима.

Аутор устава, свети Бернар, је био прозорљив! Добивши бели плашт, посвећеник је сазнавао да су, заједно са њим, темплари постајали сви његови сродници. А древне аристократске породице захватале су својим генеаолошким стаблима многе земље.

Темпларски устав је служио као темељ за формирање наднационалног друштва. Могуће је да је то био први пројекат Уједињене Европе. И то Европе и економски и политички централизованије него што је била Света римска империја.

Ево каквих је размера храм, који су подигли храмовници! После неуспеха у Јерусалиму, они су намеравали да обнове државу под влашћу Меровинга.

Катари

И друга, посебна особина, проистицала је из њиховог устава. Он је дозвољавао витезовима контакте чак и са анатемисанима из Цркве, чак и са злочинцима... Ради спасавања заблуделих.

То се испољило у време инквизиторског прогона јеретика – катара. Парадокс: многи од јеретика су ступили у ред, који се налазио под директном јурисдикцијом римског папе!

Старинско правило сличних гностичких секти звучало је овако:

„Jura, pardjura, jecreta prodere nali“ – „Обећавај, постани кривоклетник, само не одај тајну“.

У чему се састојала тајна? Шта се толико брижљиво чувало од добронамерног хришћанског знања?

Представе о космосу код катара, манихејаца, богумила и њима сличних проистицале су из видљивих несавршенстава нашега света. Постављало се питање: зар је могао све то да сазда благи Бог? Одговор је био следећи: не, Највишем Божанству туђе је све материјално. Свет је овај саздан од стране нижег, злог бога. И, ако желиш успех овде и сада, поклони се њему, Луциферу. Није ли то темељ формирања „религије материјализма“?! Оне религије, која је надахњивала и надахњује многе - од бизнисмена стасалих на финансијском претходништву темплара до економских вампира наших дана. [3]

Истраживачи тврде, да су велики утицај на идеје катара извршили Јевреји, који су се веома густо населили на југу Француске. У суседству, на делу пиринејског полуострва, који су заузели Сарацени, они су контролисали практично читав економски живот. Зато је катарска јерес, која је на себе привукла значајне снаге крсташа, ишла на руку и палестинским Сараценима и њиховим јеврејским финансијским саветницима. [4]

Када су, после уништења јереси, гроф Рајмонд Тулуски и тринаест барона, обнажени до појаса, окајавали грехе на губилишту, једна од пресуда гласила је удаљити све Јевреје и нипошто их не пуштати близу власти.

... Храмовници су са катарима успоставили посебне односе. Тако је поникла следећа верзија: ризницу из Јерусалима витезови су похранили у једном од јеретичких замака на југу Француске. Запамтимо и ту претпоставку.

Ред је општио са најсумњивијим друштвима свога времена. Међу њима - са персијским асасинима. (Име је проистекло од речи „хашиш“). У тој мистичној секти исмаилитског правца предузимана су наркотичка експрес-путовања у „рај“ и обратно. Ради могућности да понове своја искуства, чланови секте су испуњавали све наредбе налогодаваца. Не случајно, од речи „асасин“ вуче порекло савремена француска реч  „убица“... На вишем стадијуму посвећења, асасин је сазнавао, да између пакла и раја, добра и зла, разлике нема...

Допавши на културни Исток, неотесани европски витезови су, наравно, потпали под очарљивост зла - префињених мистичних искустава. При том, они су упијали идеје најразличитијих секти и окултних учења. И у том погледу, Храм је постао претеча савременог масонства, о којем кажу, да су на његовом олтару - жртвовани дарови свих религија и култова света.

Ава, пред јересима и псеудомистичним смесама наши савременици често су мање заштићени него средњевековни витезови. А многи немају ни најмању представу о духовној историји човечанства.

Поново увиђамо глобални ниво веза сумњивих друштава. Као вране, круже оне над човеком, који је изгубио духовни центар. Круже, јер знају: потенцијал вере је, чак и код сувог материјалисте - огроман.

Поход на Исток

Међутим, утицај темплара је растао. Могуће је да су они први прогласили лозинку: „поход на Исток“. Идеја покатоличења Словена и Грка увек је била блиска Риму. И ево - под његовим покровитељством - верску трпељивост према јеретицима темплари су укључили у беспоштедну борбу против Православља. [6]

Преко везе, сачуване на Истоку, пише истраживач Лолије Замојски, витезови су чак покушали да Русију нахушкају против Џингис-кана, који је војевао у Средњој Азији. Занимљиво: његов црно-бели барјак зачуђујуће је личио на темпларски.

У то време, Монголи су исповедали паганску религију бон. Њени жреци су говорили о истовредности сила добра и зла. Црно-бело поље је - симбол те идеје. Нешто слично су тврдили и катари... Можда упадљива сличност, замена, није била случајна?

Храмовници су притискали Русију са Истока и са Запада. Управо они су били претече познатог нам, из руске историје, Тевтонског реда. И његови витезови су ударали на Православне земље под црно-белом заставом.

Краљ и темплари

Уосталом, да не вређамо хронологију.

У марту 1306. године, у Паризу је почела побуна. Краљ Француске, Филип Лепи (унук руске кнегиње Ане Јарославовне) сакрио се у Темплу, резиденцији храмовника. Тада је имао прилику да упозна њихове ризнице.

Злато га је примамило. Нервирао га је дуг према темпларима све већи. Плашила га је њихова моћ.

Велики мајстор реда је дозволио себи да напише енглеском краљу Хенриху III: „Остаћеш краљ дотле док будеш праведан“. То јест, док не будеш засметао реду.

Злослутну суштину писма Филип је примио и на свој рачун...

У своје време, он је помогао Клименту V да се попне на папски трон. Али краљ је поставио пет услова. Пети услов је био тајни.

Напокон је куцнуо час растајњења.

15. мај 1307. године. Поатије.

По позиву Филиповом, папа стиже у Француску. Филип одмах потеже пети услов - темплари морају бити лишени вечне заштите Рима. Мало се колебајући, Климент је пристао.

Ускоро краљ, по својим поверљивим људима, шаље запечаћена писма. Наређује да она буду отворена на ноћ 13. октобра. У писму је било наређење о хапшењу храмовника без оклевања.

И ево, париски Темпл и сва начелства су опкољени. Почела су испитивања. Протоколи многих од њих су и данас сачувани.

„Брате Ангеран Де Мили! Приђите ближе и не бојте се... Ја сам Гијом Ембер, велики инквизитор Француске и духовник краљев, који наступа у име његове светости папе Климента V.

- Лаж! Лаж! Монсињор папа неће трпети да са витезовима храма поступате овако како то радите ви.

- Јесте ли спремни да одговарате или не?

- Покажите наређење монсињора папе, писмо написано његовом руком, и ја ћу вам одговарати.

- Скините са брата плашт и припремите га како је наређено. Можда у том случају неће бити толико надмен...“

Постепено је инквизиција формулисала кривицу: гажење крста, ритуално спаљивање деце, содомија, досипање пепела умрлих витезова у храну браће. Напокон - поклоњење идолу – глави бафомета. [7]

Инквизиција је томе придала посебну важност:

„Итем, јер су у свакој провинцији имали идоле, а посебно главе...

Итем, јер су говорили да их глава може спасити...

Итем, јер су се клањали тим идолима...

Итем, јер је она могла да их учини богатима...“

Клањање лобањи, која је у хришћанском предању лик старог, за вечни живот непреображеног, неспремног за живот човека - сасвим је карактеристично. [8]

Неки оптуженици су покушали да се правдају. Гажење крста, на пример, тумачили су као ритуално понављање геста Апостола Петра, који се одрекао Спаситеља. Други су говорили, да је то била провера послушности старијима. У сваком случају, тај гест је помогао да се људи распореде при њиховом ступању у ред.

Степени посвећења су - давна традиција тајних друштава. [9] Одиста, испитивања су појаснила: у реду је постојао један унутрашњи круг. И оно, што је било познато њиховим члановима, није се поверавало осталима. Какве су страшне тајне чували храмовници?

Један од сведока на процесу изјавио је да је његов рођак, Иго Де Маршан, после ступања у ред пао у очајање и поручио себи прстен са натписом „Sigillum Hugonis perditi“ – „Прстен Ига пропалог“.

Драгуљ

Дакле, темплари су похапшени. Али ту је краља Француске постигло горко разочарање. Ризница у Темплу се показала празном. Филипу су одмах биле потребне паре да би поткупио електоре, који су бирали новог императора Свете римске империје.

Куд се денуло неизмерно богатство?

Сада је тешко одредити, када се појавио легендарни одговор на ово питање. Иза њега следи да хапшења нису била неочекивана за ред. Недуго пре хапшења, мајстор Жак Де Моле је тајно из Темпла послао 18 кола пуних драгоценог товара. Она су дошла до једне од градских капија и упућена у непознатом правцу.

Ипак, на који су начин витезови храма могли то да ураде непримећено? Масонска литература нуди нам своју верзију. Она гласи: ризница је била компактна. При том се позивају на песника из XII века, Волфрама фон Ешембаха, који се дружио са темпларима у Палестини. У поеми „Парсифал“, он пише, да је главна драгоценост храма био Пехар грала.

Неки су га сматрали чудесном посудом, у којој је, после Христовога распећа, ухваћена Његова Крв. Други су тврдили: да је пехар - само симбол. У ствари, он представља тајну генеалогију јудејских царева. Филолошки доказ представља сазвучје речи Грал и „sang raal“, или „sang royal“ што значи „краљевска крв“.

Историјске тајне су - мине успореног дејства. Оне могу експлодирати век касније. На религијском, политичком или војном пољу. У борби за веру, територију, власт.

Већ у наше доба, енглески истраживачи М. Бејџент, Р. Ли и Г. Линколн извели су своје далекосежне закључке. Наводно је Христос имао потомке и управо су они основали династију Меровинга. При том се аутори ослањају на апокрифна, Црквом непризната јеванђеља.

Подсетимо се да је Меровинге издао римски папа и да су их избацили конкуренти у борби за светску власт. Нешто слично догодило се и са редом Храма. У соби, где је био заточен последњи велики мајстор, касније је пронађен нажврљани цртеж на зиду – огромни светлећи драгуљ. Онај исти, који је, по предању, испао из Луциферове круне при његовом збацивању са неба.

Какав симбол пада реда!

Темпларска клетва

13. март 1314. године. Париз.

Од раног јутра острво Ситеј је препуњено народом. Чека се погубљење Жака Де Молеа. Напокон, с балкона краљевског дворца неко маше марамицом. Расте жамор. Заједно са клупчади дима небесима узлеће вапај:

„Папо Клименте! Краљу Филипе! Неће проћи ни година дана како ћу вас позвати на суд Божји!“

Проклетство великог мајстора се испунило. У одређеном року, при чудним околностима, умрли су обојица прогонитеља реда. Мистика? Упућени асасини? Отров, чије су тајне справљања темплари изучили на Истоку? Важно је нешто друго: две загонетне смрти су почетак легенде о темпларској освети. О, још ћемо видети како се она претакала у живот!

... Дакле, лукави „играчи стаклених перли“ граде овакву слику. У центру слике је - апокрифни Христос. Наследник царства израиљског, по линији Давидовог колена.

Његови потомци су Меровинзи. (Међу њима и данас многи живи и здрави представници аристократских породица Европе).

Напокон - темплари који су покушали да им врате трон. Страшна смрт прети свима који им стану на пут!

Карактеристично је да се у тој верзији Исус третира једино као земаљски владар и оснивач династије. То јест, он се види само онаквим каквим Га желе видети они Јудејци, који су му викали: „Осана!“, али који су Га и распели, јер Он „није оправдао“ њихове приземљене наде.

Међутим, у чему је смисао „игре стаклених перли“? Могуће је претпоставити да је решење овакво. Данас је свет поново нестабилан. Комунизам, демократија, фашизам су - искомпромитовани. Они који нису способни да поведу за собом милионе људи. И овде се оживљава надполитичка идеја наслеђеног права на јединствену власт у Европи. Идеја, која је наводно освештана именом самога Христа.

Замишљени разговор

Али - вратимо се нашој причи. И покушајмо да замислимо на шта је могао да мисли Жак Де Моле - у каменом казамату замка Шинон - у ноћи пред смакнуће?

- Дакле, сутра је свршено. Мене ће предати огњу... Али пепео ће бити скупљен. Седам година у тамници није прошло узалудно. Овде сам чак у тајности основао четири ложе.

Оне ће срушити власт краљева и папа! И на тим руинама ће подићи храм светске републике!

- Извините, али ви сте били заточени у самицу. Ове речи вам је један од масонских аутора - Коде Де Гасипур - приписао касније.

- Захвалан сам му за то.

- Захвални? Али, зар не одговарају истини?

- Има нешто што се данас чини истинитим. Али садашњост је - илузија. Она се одмах претвара у прошлост. Постоје само неразјашњена прошлост и нејасна будућност. Ко је у моћи да препише прошлост у име будућности - зар није сличан Свевишњем Творцу? У почетку беше реч. Важно је изговорити је, а затим ће она обрасти у тело и крв. И напокон - зар се моје пророчанство освете није збило?! Да, јахачи јереси са „шапастим“ крстовима на грудима век за веком поново се појављују на духовним путевима Европе. И сваки пут то постане знамење предстојеће катастрофе.

Њих су се сетили крајем XVII века, када су прве масонске ложе биле оформљене у Британији. У земљи, која је својевремено прихватила изгнане храмовнике. (Године 1737. један од оснивача масонства, Рамзеј, потврдио је тезу о темпларском пореклу ложа).

Дакле, управо храмовници су стајали крај колевке „слободних зидара“, градитеља „духовног храма Соломоновог“!? Ако је тако, онда су стајали са каменом под мишком – старинском, антимонархистичком заклетвом Жака Де Молеа.

Руска масонерија

Још један имагинарни дијалог

... Мој гост, неприметан човек, невисоког раста скида свој плашт. Обичан плашт домаће производње. Али под њим, толико обичним, капут је мишје боје, а преко читавих груди прелази широка лента. Црна, оивичена белом. Опрезно се обзирући, не почињући разговор, мој будући сабеседник уредно поправља тај знак. У нижем делу ленте, крај појаса, блеска нешто метално. Малени, дужине мање од малог прста, мач. Чудни рудимент, сачуван од оних времена, када су мачеви имали не само ритуално значење.

Мој гост је – „витез Кадош“. У хијерархији слободних зидара, тај степен се сматра „степеном вендети“.

Име му је Владимир Новиков. Он хвата мој поглед:

„Црно-бела симболика ленте означава супротстављеност добра и зла. Управо од 30-тог степена почињу темпларски витешки степени масонерије. Они подразумевају већ не само херметику, затворени рад у ложи. „Витез“ добија у руке симболички мач ради борбе у спољном свету“.

Каква је то борба - тек ћемо видети... [9]

Истраживач историје „слободних зидара“, Г. Вернацки, писао је да међу рукописима масона Ланског постоји парче сиве хартије на којој је записано: „Император Петар I и Лефорд били су у Холандији примљени у темпларе“. Према другој верзији, Петра је иницирао Велики мајстор британског масонства Христофор Рен. То се догодило две деценије раније од рока који се сматра званичним датумом оснивања енглеских ложа. Године 1717. масонство је само изашло на површину.

Сличан закључак посредно потврђује и следећи акт. Масонски зборник, „Симболи и амблеми“, које је саставио Француз Де Ла Фем, крајем XVII века, објављен је на руском језику, у Амстердаму, 1707. године.

Шаљиви скупови Петрови у Сухаревској кули у ствари су били заседања ложе. Да ли је случајно баш Петар укинуо патријаршију у Русији? Укидање византијског предања, „симфоније“ Патријарха и Цара, власти небеске и земаљске, касније је одиграло трагичну улогу. Када земља изгуби духовну традицију, која је за њу органски срасла, пре или касније долази несрећа.

Шеф руске масонске ложе, основане 1721. године, био је Јаков Брјус. Цар Петар није постигао највише степене посвећења. Следствено томе, није знао за антимонархистичке тајне заклетве, које су долазиле још од темпларских времена и биле доступне само малом броју посвећених...

Година 1705. Версај. Херцог Филип Орлеански окупља потомке темпларских породица. Формира се друштво „Мало васкрсење темплара“. Оно заседа на дан спаљивања Жака Де Молеа.

Каква подударност! Онај ко уме да оживи симболе - влада умовима!

Ускоро се појављују спискови Великих мајстора реда, од Де Молеа до Херцога Орлеанског. Подвлачи се непрекинутост темпларских традиција, које су тајно постојале вековима.

Година 1743. Гроф Сен Жермен први пут јавно наступа у Лиону пред месном масонском ложом. Утврђује се степен Витеза Кадоша, који мора, да за рачун темплара, изврши освету.

Тада је отиснута масонска медаља. На њој је представљен жбун љиљана (симбол краљевске власти), посечених мачем, и уклесан натпис: „Освета даје своје плодове“.

„Игра доконог ума!“ - опет ће приметити савремени скептик. За њега је симболична аналогија - дечја забава. Али управо на тај начин људи су мислили вековима. И ко зна како и када ће оживети заборављена сагласја слова, речи и знакова! По мишљењу Карла Јунга, ако је језик симбола и заборављен, подсвест је крцата знањима која су привремено уснула. Разбудити их - задатак је жречева новог времена.

Преузмите књигу

"Западни пут у апокалипсу"

Економска правила

Девојка која је писмом одлучила да потражи богатог супруга, недавно је добила одговор, и то од генералног директора финансијске корпорације Ј.П. Морган, који је је за кратко време постао хит на интернету.

„Млада и лепа девојка“, како је себе описала на форуму, поставила је питање шта треба да учини како би се удала за богатог човека, преноси Дирту.

Питање је гласило овако:

„Бићу искрена у ономе што ћу овде да напишем. Имам 25 година и јако сам лепа. Имам стила и добар укус. Жеља ми је да се удам за човека који зарађује најмање 500.000 долара годишње. Можда сматрате да сам похлепна, али по мени, зарада од милион долара годишње у Њујорку спада у средњу класу. Мој захтев је разуман. Има ли неко на овом форуму годишњу плату од 500.000 долара, а да није ожењен? Ако има, за њега имам једно питање: шта треба да учиним да се удам за тебе? Оне које сам до сада упознала највише су зарађивали 250.000 годишње, и то је, изгледа, моја горња граница. Ако неко жели да се пресели у резиденцијалну четврт на западу Њујорка, 250.000 једноставно није довољно.

И због тога овде понизно постављам неколико питања:

1) Где се најчешће богате нежење друже? (Навести адресе барова у које излазе)

2) Коју старосну групу треба да циљам?

3) Зашто је већина супруга богаташа просечног изгледа?

4) Како одлучујете која ће бити ваша супруга, а која само девојка?

Госпођица Прити“.

Госпођици је одговор убрзо стигао, и то од стране никог другог до директора корпорације Ј.П. Морган:

„Прочитао сам твој пост са великим занимањем. Постоји много девојака које имају слична питања као што су твоја. Допусти ми да ти одговорим из професионалног угла. Мој годишњи приход је већи од 500.000 долара, што задовољава твоје потребе.

Са позиције пословне особе, лоша би одлука била тебе оженити. Оставимо појединости на страну и покушајмо то гледати као размену „лепоте“ за „новац“. Особа А пружа лепоту, док особа Б ту лепоту плаћа новцем. Међутим, овде постоји један озбиљан проблем. Твоја лепота ће нестати, али мој новац неће, не без неког ваљаног разлога.

Чињеница је да се мој приход може увећавати из године у годину, док ти из године у годину тешко да можеш бити лепша.

Стога, са стајалишта економије, ја сам уважавање имовине, а ти си амортизација имовине. Ако је твоја имовина само лепота, она за десет година неће вредети ништа. Речником „Вол Стрита“ свака трговина има почетну тачку, а излазак с тобом је „тачка почетка трговине“.

Ако је трговинска вредност нечега пала, ми ћемо је продати јер није добра идеја да се нешто што пропада држи дугорочно. Можда ће ти ово грубо звучати, али пропадањем твоје лепоте бизнисмен ће те продати или дати под „закуп“. И пази, девојко, свако са 500.000 долара годишње зараде није будала. Можда ће изаћи с тобом, али те неће оженити. Саветовао бих те да одустанеш од своје потраге за богатим човеком. Иначе, и сама можеш да постанеш успешна и да зарађујеш 500.000 годишње. У томе имаш веће шансе него да се удаш за богату будалу".

Прича из поштанског сандучета

Жртва

 

У ропству

Лопов

 

Молитве на језеру

Шешир мој (2)

Неопаганизам у Виминацијуму

Лептир

Кривња

 

Најдражој Домаћици

Прошетала сам улицама блога, што овде, што у комшилуку, свим оним местима где си оставила траг а где се ових дана зауставила туга и недостајање. Са свима сам се исплакала, негде и реч утехе оставила, и сад се вратих кући.

Данас, на Побусани понедељак, твоје земно тело је посејано да васкрсне духовно. Сад већ ходаш рајском баштом и ја замолих све моје да те пресретну заједно са твојима, драга Недо. У ових 40 дана моје ће молитве, дао Бог, бити са свима вама. Јер вама је то сада једино потребно. А наше дружење и љубав, вашим одласком, не престаје. Напротив, сада смо још ближи. Ви сте отишли, да бисмо и ми могли одрасти, и сазрети, и на делу показати све оно што смо од вас имали да научимо.

Знамо да је и највећи на земљи мањи од најмањег у Царству Небеском. Нека би дао Господ да се и ми, у своје време, нађемо макар и код ваших ногу.

Хвала Богу на твојој варјачи, Најдража Домаћице, која је давала меру не само твоме кувању, већ и свакој речи, било да смо јој били послушни или се о неку оглушисмо.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих,

идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије,

но жизањ бесконечнаја.

Са свима упокојеним нека и теби, Недо, Бог душу прости и подари Царство Небесно.

Вечан ти помен.

Кумовима, породици, родбини и пријатељима најискреније саучешће.

Побусани понедељак

Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.

Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама. Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.

Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:

1) У служби Томине недеље, поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);

2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;

3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.

Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове „Ружичало“ или „Побусани понедељак“ и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за „делење за душу“ износе и фарбана (црвена) васкршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!

Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: „Ко држи реч моју, неће видети смрти до века“, што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: „Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће“. Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“ (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: „Христос Васкрсе“ и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: „Ваистину Васкрсе“.

Останите у васкрсној радости.

Из књиге „Практична веронаука“

Србија се буди

 

Прича о части

Њутн о васкрсењу из мртвих

Једном су запитали Њутна: „Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?“ На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: „Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?“

Одговор није добио.

Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остао ни молекул гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: „Онај, Који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.“

прев. А. Черњенко

Сер Исак Њутн (1642 – 1727) је енглески физичар, математичар и астроном. Један је од највећих научника човечанства.

Преузето