Ко не научи – понавља
Непосредно са упадом непријатељских тенкова на територију Србије, један стари Србин изађе на друм и леже. Нико да га помери одатле! У том један од страних официра нареди да га војници пошто-пото доведу, да он види шта се то матори Србин буни.
Србин, изашавши пред овога надувенка, рече:
- Опет сте дошли! Седамсто година овде долазите и ми вас терамо, а ви и даље долазите. Јесмо ли ми икад код вас овако долазили? Никад! А ви никако да научите... Терали смо вас - и опет ћемо!
Амин.
Видовданска Нада
Будите у нади радосни,
у невољи трпељиви,
у молитви постојани
(Рим. 12,12)
Видовдан је празник радосне наде, празник сигурног, трпељивог и молитвеног поуздања у боље сутра. Видовдан је ведар поглед из вечне будућности, из есхатона у невеселу садашњост. Видовданска нада је пак покајничка чежња за оним што смо имали па изгубили, али и сигурно и неопходна, већ и насушна, јер само она може да оживи нашу свеопшту српску умртвљеност. Не грешна патетика пораза, не сентиментално разочарење, не очајавање због милосрђа Божијег, већ здрава еванђелска нада може да нас подржи у постојаном ишчекивању дана који ће прековати мачеве косовске у плугове, а копља у српове (Ис 2,4). Не говори пророк Исаија о ковачким пословима, већ о преображењу свенародних особености, свенародне душе у којој весело прижељкујемо будућност чија је „светлост боља“ од ма које обећаване утопијске „светле будућности“, јер је Светлост наша „небеска Отаџбина“, јер је Светлост наша Небеска Србија.
Ми, браћо и сестре, видовданском радосном надом „показујемо да тражимо Отаџбину“ (Јев 11,14), да тражимо и налазимо Небеску Србију, Небеску Отаџбину која је Сион, Нови Јерусалим. Та отаџбина је створена за све, прима све, у њој нема ограда и граница, слободно се може свуда. У тој небеској Отаџбини нема Грка и Јеврејина, Србина и Шиптара, сви су једно у Господу Христу.
Но сада наша будућност изгледа врло невесела и неизвесна, јер смо изгубили видовданску наду и потрли понеки смисао, а окренули леђа Оном Главном Смислу, који нас је уразумио и оглавио у самоме Богу. Окренули смо леђа оваплоћеној Речи-Сину, Јединородноме од Оца, преко кога нам се Отац јавио и показао лицем у лице! Потрли смо јединствени смисао закона деце Божије који нам је Син открио – да у Бога с љубављу верујемо, да се међусобно волимо, да се жртвујемо једни за друге, да се у непоколебивој и нераскидивој светости брака више рађамо, да служимо једни другима… А шта сада са нама бива? – Постајемо копилад, а не синови (Јев 12,8)! Сваки од изречених смислова оног законодавног смисла Божије, и, авај, претежак су захтев за нашу окамењену склоност према ропству, према неслободи и према греху!
Слобода је недостижан захтев за нас спутане безнађем. Не волимо ни себе, ни брата, јер не љубимо Бога, Оца нашег!
Као копилани не познајемо Оца, па зато негујемо завист и мржњу према браћи која имају Оца. Том копиланском нарави довели смо себе у стање крајње духовне пустиње и празнине, те изгубили косовско Отечество. Без Оца, шта ће нам Отечество ?
Некада смо били народ радосне наде, коју је симболизовао косовски божур. Некада смо били народ са живим поривом за избављењем из опасности које прете пропашћу, који симболизује арханђелски бели крин спасоносног духовног богословља. Некада смо били народ у невољи трпељиви, што симболизује смиље и босиље. Некада смо били народ у молитви постојан, што симболизује тамјан и измирна. Били смо народ наде која нас је штитила од злотвора, ослобађала од окупатора, откупљивала од белосветских уцењивача, оздрављала од болести и прослављала у понижености.
Ми, прожети видовданском надом, надамо се избављењу од великог зла. У име те наде се жртвујемо, крштавамо у властитој крви, сасвим мученички. Ко хоће да спасе себе и брата, мора себе згазити: ко хоће да се спасе-пропашће за овај свет! О, треба пропасти до дна, до покајања, до у тесна врата! До крста!
Господ ни себе није спасао од крста, јер без крста нема Васкрсења! Ако као народ желимо да васкрснемо, да остваримо своју наду на вечно спасење, морамо се вратити видовданској вери кнеза Лазара и његове војске. Ни време честитога кнеза није било боље од овог нашег за оправдање здраве наде у ослобођење. Апостол народа нам је рекао: Пренимо се од сна, јер нам је сада спасење ближе (Рим 13,11)! Бдимо, не спавајмо! Дух времена је стара варалица. Пробудимо се и оперимо! Оскрнавили смо се сваковрсним издајама и изневеравањима, мрзећи пријатеље и додворавајући се непријатељима, смишљеним лажима и подвалама, самолажима, крвљу проливеном у братоубилачким ратовима и ратним непочивима према иноплеменицима, гоњењем своје Свете Цркве и проливањем невине крви светих мученика за веру, убијањем деце у мајчином крилу и суседа за педаљ земље, убијање, свргавањем и протеривањем краља, миропомазаника Божјег, гонећи најбоље и одликујући најгоре, распињањем и черечењем свог српског језика, јединог неопозивог матерњег блага и наслеђа…. Упрљали смо се, блато нас је преплинуло, па тако прљави више не можемо на своје чисто цветно и Свето Поље, на Косово, где је наш свет створен! Не можемо, јер се за нас на Косову земља дотиче са Небом!
Јеромонах Иларион (Ђурица)
Извор: Фејсбук
Судски извршитељи ван норми закона
Радио Снага народа покреће серију емисија на тему законодавства и доношења нових закона по нормама ЕУ - Судски извршитељи ван норми закона!!!
Погледати и ово:
Прва од емисија посвећена овој теми
Гости: адвокат Здравко Војиновић
адвокат Дејан Живановић
* * *
Уз то да додам и ово:
Неспособна власт прво потопила Обреновац а потом и опљачкала!!!
Отшелник
Наш отшелник је једно од најпознатијих лица Свете Горе, човек образован, бивши инспектор богословије, који се „смирио“, како за њега кажу Светогорци, и отишао међу усамљеничке подвижнике, по примеру древних. Многи ходочасници желе да га виде и да чују његове мудре речи. Посетиоци као ми почињу да га замарају. Доктор се са њим већ раније дописивао. По писмима, отшелник је закључио да он не само што жели да пређе у Православље, него и да прими монашки постриг. Странац је заиста неколико дана проживео у Пантелејмоновом манастиру, али не само што се није приближио монаштву, него ће пре бити да се према њему понео критички. Њега је чудила „непрактичност“ монаха, и уопште, његове сопствене идеје су биле сасвим друге.
Отшелник га је у почетку примио веома срдачно, скоро као свога – а и уопште, из његових брзо изговорених, негласних и стидљивих речи избијао је задивљујуће топли флуид. Мене је тај човек одмах узбудио и растопио, као да сам изнутра „потекао“. Он је смушено седео на шамлици не знајући куда да дене своје велике руке, шта да ради са ногама, и у пола гласа, брзо, даваше кратке реплике нашем младићу, преводиоцу. А овај је са истом оном непоколебивошћу, као и раније у чамцу, не журећи се, преводио.
Ево, приближно, одломка тог разговора:
Доктор: Мени се допадају манастирске службе. Али, човек може да буде монах, и да истовремено обезбеди себи удобан живот, да унапреди имање, да успостави чврсте трговачке везе.
Отшелник: Нас то не интересује.
Доктор: Живот је живот. Он има своје законе. Ја разумем да се на овим голим стенама ништа не може узгајити. Али, они који живе у манастиру, располажући шумама, виноградима, маслинама...
Отшелник (са осмехом): Газде и спахије су у свету... тамо како ко хоће, тако и управља... заводи производњу, фабрике, бави се трговином...
Доктор: У овој земљи се може одлично живети. Могли би се позвати инжињери, агрономи, спровести путеви.
Отшелник (тужно и брзо): А ми бисмо да од свега тога одемо што даље.
Доктор: Ви треба да пропагирате своје манастире у Америци.
Отшелник: Ми треба вечно да стојимо пред Богом и да се смирено молимо.
Доктор: Код католика постоји пропаганда. Недавно сам видео филм у коме је приказан живот католичког манастира.
Отшелник: А ми немамо шта да покажемо. Ми себе сматрамо последњим међу људима... Шта ту да се показује? Не, ми немамо шта да показујемо... Молимо се, не бисмо ли душу спасли.
Доктор: Ако се пропаганда у Америци правилно усмери, могла би се добити лепа средства.
Отшелник (тихо и брзо): Од чега нас избави, Господе.
(Па о судбини Русије)
Отшелник: ... Зато се и сасула, јер је толико греха успела да нагомила.
Доктор: Запад није мање грешан, али није пао и није се подвргао таквој несрећи. Русија је сама крива што се није изборила.
Отшелник: Значи, тако је требало.
Доктор: Како то требало? Зашто би Бог строже кажњавао баш њу, а не и друге земље?
Отшелник (меко, али узбуђено): Зато што је и волео више. И више јој је послао невоља. Да нас брже освести. И да се покајемо. Кога заволим, од тога ћу више и тражити, и томе ћу припремити особит пут, који не личи ни на шта друго.
Изгледа да је то била највиша тачка разговора. Отшелник се загрејао. Тихо узбуђење као да је почело да светлуца, као да су електричне искре стале да сипају из њега. Он је брзо, скоро нервозно почео да говори да ће управо Русија имати највише користи, премда је много преживела и пропатила, премда је и много од њених земаљских богатстава било разорено.
Доктор: Какве користи?
Отшелник: Другог богатства је за то време много дато. А мученици? Зар то није богатство? Убијени, измучени? Знате ли митрополита Венијамина?
И поново је стао да доказује како је мучеништво Русије знак посебне милости, да раније правог мучеништва за веру код нас није ни било, ако се не узму у обзир појединачни случајеви. А сада је по први пут дан крста исповедништва.
Али, разговор се није одржао на тој висини...
Када је доктор дошао до тога да би требало техничким и хемијским средствима уништавати бољшевике, отшелник је сасвим заћутао.
Из књиге „Светогорске стазе“
Борис Зајцев, Павле Рак
Хиландарски путокази
Ватопедска „Утешитељка“
У Ватопеду смо провели веома пријатан, помало „италијански“ и ренесансни дан. Наравно, као и у Лаври, посетили смо саборну цркву, целивали многобројне ватопедске светиње, били на литургији, али је од свега што смо видели у том манастиру најјасније у сећању остала библиотека, а у самој билиотеци таква „светска“, али дивна ствар – Птоломејеве географске карте (ако се не варам, из ХI века).
Лавра Светог Атанасија је у једном тренутку била отпала у „латинство“ (за време Михаила Палеолога). Ватопед је, напротив, чак претрпео и мучеништво: за противљење да прихвати унију игуман Јефтимије је био утопљен, а дванаест монаха обешено. У Лаври предање говори о гробљу монаха-одступника. Ватопед би могао да покаже гробове својих исповедника у борби против запада. Па ипак, Лавра је манастир густо-источни, а Ватопед на себи носи лаки дашак запада. Чак га и легенде везују са западом.
Он је основан, каже се, на месту, где су под грмом нашли морем избаченог (после бродолома) царевића Аркадија, будућег императора (брата Хоноријевог, који је пловио из Рима у Константинопољ и овде био захваћен буром – V век).
Затим је и његова сестра, знаменита Гала Плацидија, имала везе са манастиром.
Ко је боравио у Равени сећа се њеног дивног маузолеја са саркофазима, сињом измаглицом, тајанственим светлуцањем модрикастих мозаика. У младости се са заносом читало о овој лепотици чије црне очи и данас гледају са мозаичког портрета. Буре, драме, љубав и политика, раскош и невоље, смелост и узвишеност испунили су њен живот. Било је задовољство када сам у Ватопеду открио траг хероине.
Легенда о Гали Плацидији је довољно загонетна. У та времена женама још није био забрањен доступ на Свету Гору. Она је пожелела да на пропутовању из Рима у Константинопољ посети Ватопед. Али, када је на побочне двери улазила у храм Благовести, зауставио је тајанствени глас Богородице и забранио јој да иде даље. Царица је пала ничице на под и стала да се моли, али ушла није. Касније је наредила да се на том месту изобрази лик Богородице. Икона и данас постоји, у ниши поред улаза. Али, шта значи ова прича? Зашто јој је Пречиста забранила да уђе? Да ли је у њеном лицу био заустављен запад? Или је била задржана управо жена? Плацидија је несумњиво била јарки израз женског принципа. У том случају то као да је предзнак касније забране уласка жена на Свету Гору. Или је, на крају, у питању нека црта личне Галине судбине?
Ко зна. Икона у ниши је сачувала назив Предзнаменатељнице, док је Ватопедски манастир, са својом библиотеком, ученим монасима, комфором и раскоши, добром кухињом, григоријанским календаром, елегантним мантијама монаха, сјајним винским подрумом – задржао нијансу извесног православног бенедиктинства.
Из књиге „Светогорске стазе“
Борис Зајцев, Павле Рак
Хиландарски путокази
О психологији масе
„Дошао је Дарвин па више нисмо Божји људи већ мајмуни, дошао је Фројд да бисмо ослободили своју сексуалност (жене су хистеричне јер не могу да спавају са комшијом). И шта се десило сада када смо ослобођени од свега? Да ли смо сад здрави? Психолошки? Физички? Где иде овај свет? То очигледно није било апсолутно у реду, али је урађено намерно, јер с таквим човеком масе можеш да манипулишеш, он је безуман, нема смисао живота, само оно што му се нуди преко медија: да има добра кола, где ће да иде на летовање, да пије кока-колу, да изгледа на одређени начин, док му главне ствари измичу. Дакле, униформисање једно и прављење идиота, те манипулисање са њима. Томе је послужила медицина у широкој мери, а психијатрија нарочито.“
Гост емисије др Јована Стојковић, специјализант психијатрије
Савременост чипке
Одмалена сам препознала лепоту чипке и та заљубљеност не престаје нити јењава. Са њом никад не можете погрешити, нити изгубити већ само добити. Тако сам ових дана наишла на феноменалан рад Олге Лејс (Olga Lace) који ме је одушевио. Хаљине, корзети, купаћи, шешири, доњи веш – игра прстију, игле и конца! Ја сам кренула од оног лакшег, па сам урадила два пара дамских рукавица према њеном моделу. Један пар је беле боје, док је други мешавина драп конца и златне нити. Наравно, попут већине ствари које урадим и оне су за излог. А док смо чекале, мој девојчурак и ја, да се појави нека дама и купи их, на наше изненађење рукавице је купио мушкарац! Оба пара!
То само потврђује причу са почетка: чипка никада не стари, увек је савремена и свевремена, привлачна сваком ко има око за лепоту.
„Кармен“
Хеклана ташница „Кармен“ рађена је од памучног конца (Танго, Сент Џорџ).У изради су коришћене позлаћене алке и ланац златне боје. Има и магнетну копчу. Ради приказа њене величине сам, приликом сликања, ставила у њу кесицу смокија.
Овако изгледа без поставе, а са поставом ћу поставити слике накнадно.
Екстреми
Пре извесног времена дође нам у посету рођака са сином. Дете сам видела кад се родило и сад кад је кренуло у школу (други разред). Изузетно мио дечак, али ја још и не сањам са киме причам.
Одувек сам рада сазнати о карактеру детета што је и овде био случај. Рачунар му није стран, воли игрице, али зими; лети једва да га и погледа, будући да му игре напољу и са другарима никад није доста. Не воли да се свађа, али воли правичност, не воли тучу, избегаваће је до крајњих граница. Може да трпи, али једном се није могло. Но, прошло је добро.
А онда сам сазнала да воли да помаже мами у кухињи! Воли да кува и не стиди се да то призна. Штавише, донео ми је колаче које је са мамом правио. Одлични су били!
- Можда ти будеш и кувар кад порастеш? – приметих.
- Можда – рече он.
- То уопште није лоше – наставих. – Моћи ћеш сам себе да послужиш, моћи ћеш посао лако да нађеш...
- И кад ми дођу гости, могу да их послужим – надовезивао се и он.
- Тако је! Да знаш да си ме веома обрадовао, јер ја такве памети често не сретнем ни код много старијих, да не кажем одраслих.
На моју похвалу он се стидљиво насмеја. Међутим, ту мојој радости није био крај.
- А знаш ли ти да он чита књиге? - у разговор се умеша и његова мајка. – И то какве! Чим је научио да чита отишао је у библиотеку и нашао књиге из историје (литература за факултет) и све прочитао!
Занемела сам! А шта и рећи? Ово је младост и наша будућност, с тим што морам напоменути да су му стричеви студирали историју. Потом је, након што је прочитао књиге, замолио мајку да га одведе у главни храм у нашем граду, јер ту није био. Она га је одвела, а он је, ушавши, остао задивљен.
Дете одмалена показује себе и открива мисли свога срца. Али умеју ли то родитељи да препознају? Да не буде, како је данас причао отац на проповеди: јадао му се човек који је у својој власти имао: њиве, куће, новац, брда и долине, али је то све сматрао – несрећом. Јер, у свом том богатству, каже, он има одраслу децу коју уопште не познаје. Чему онда земаљско благо кад смисао живота измиче?
И док смо прилазили по нафору, испред мене је било моје кумче. Свештеник, делећи јој, говораше:
- Где си, Соко, најбољи мој друже! Знаш ли ти, Јелена, да је Сока мој најбољи друг?
- Заиста? – упитах. – А знате ли ви шта је она мени и ујаку причала на путу до храма?
- Шта? – упита прота.
- Све о нашој историји, нашим владарима, Немањићима...
- Па то је лепо!
- Зар то није Српкиња?
- Него шта је! Али мене то не чуди, јер ја Соку одавно водим под екстреме. Јуче она иде кроз град, има неке велике цвикере и издалека ми маше. То је оно што је дивно, кад је дете слободно и кад се осећа међусобна повезаност. Исто тако, пре неки дан, док сам био овде и радио нешто у храму и око храма, нашла су се ту и нека деца, моји другари иначе. И тако, док сам ја друговао са њима, опазим и једног мени непознатог „човека“ од три-четири године. Дете је одмах снимило ко сам и какав сам у дружењу са другом дечурлијом, па ми приђе сасвим слободно, питајући:
- Двуже, је л` могу ја да уђем овде и направим неки квуг?
- Може, друже – рекох му и пустих га у храм.
А он, како је ушао, оптрча три круга, потом стаде те уздахну:
- Јој!
И од драгости се стресе.
У том у храм улети за њим његова баба, извињавајући се.
- Ма нема проблема, не може он овде ништа да направи; неће порушити храм – рекох јој сусретљиво.
А дечак ми, излазећи из храма, довикну:
-`Ајд здваво, двуже!
Заиста, има ли ишта лепше од слободе каквом се руководе деца?
„Госпођица“
Хеклани шеширић „Госпођица“ рађен је од црног памучног конца (Сент Џорџ, Танго), а украшен је црним и белим цветовима прављеним од трака (техником канзаши).