Све у причама бива

У Цркви данас постоји једна негативна тенденција, чији припадници све критикују. Они се на крајње искључив начин држе онога за шта верују да је аутентично, док нападају све што сматрају новотаријом, називајући то јересју која разара веру и Цркву Христову. Присталице ове тенденције склоне су агресивним нападима и фундаменталистичким ставовима, проглашавајући јеретицима све оне који се не слажу са њиховим мишљењима, ставовима и наводима.

Они тумаче Свето писмо онако како њима одговара, у складу са сопственим циљевима. Држе се слова, а не духа текста, занемарујући речи Светог апостола Павла: „Јер слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор 3, 6).

Црква није настала јуче; њено земаљско постојање траје двадесет један век. Она је прошла кроз најразличитије системе, околности, културе и јереси. Црква је, силом Духа Светога, увек исповедала своју веру и непоколебљиво сведочила о њој – чак и до мучеништва – у различитим околностима и под различитим притисцима, у ратовима и прогонима, у миру и слободи, као и пред различитим интелектуалним, културним, религијским и атеистичким струјањима. Према речима Господњим: „Врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18).

Следбеници ове нове тенденције заборављају све оно добро и корисно што Црква пружа. Они не успевају да препознају Божје деловање у историји и затварају очи пред начином на који се историја одвија. Због тога њихове реакције попримају облик сурових и непријатељских напада, лишених љубави која је обележје Христових ученика.

Они остају на површини и не задиру у суштину ствари, не успевајући да разликују суштинско од површног. Не придају никакав значај променљивом току историје, прекретницама у развоју науке и изазовима које оне доносе. Према њиховом крутом схватању, човек мора да се повинује захтевима вере онако како су они формулисани у одређеним историјским околностима, без обзира на људске могућности и напредак који се остварује кроз различите нараштаје.

Они, на пример, тврде да цркве треба градити од камена. Кажу да век трајања цигле не прелази сто година, због чега је црквену грађевину неопходно срушити када истекне век трајања цигле. Притом занемарују бројне камене цркве које су уништене током времена, у ратовима и земљотресима. Заборављају и цркве које су претворене у богомоље других религија, па чак и у оборе за животиње, након што су оскрнављене и пошто су хришћани нестали из тих крајева, као што се догодило на северу и југу Сирије.

Ови људи се наоружавају прилагодљивом фразом „према Светим Оцима“ како би поткрепили своје мишљење. Ако већину њих упитате на које се изворе позивају, неће умети да одговоре. Израз „Свети Оци“ постао је формула којом бране и оправдавају своје ставове, али често без знања и разумевања. Исто се догађа и са појединим хришћанским групама које се грчевито држе слова Светог писма, занемарујући живу реч Божју која нам долази кроз непрестано присуство Духа Светога у Цркви Христовој.

Према схватању ових људи, Црква мора остати заробљена у изразима, системима и обичајима (при чему не мислим на Свето Предање) које је Дух обликовао у одређеној епохи како би Црква могла да изрази своју веру у различитим језицима и културама. Према њима, ако је Црква у неком времену нешто изразила на одређени начин, онда тај начин изражавања мора важити у свим временима. Дух Свети би, дакле, према њиховом схватању, требало да престане да дејствује, како не би донео нешто ново, неопходно и корисно за спасење човека. Мислите ли да се човек спасава посредством калупа и форми или Духом Светим, живим и делатним у њему?

Осим тога, код њих се осећа страх за праву веру који се граничи са ужасом – до те мере да готово прераста у патолошку опседнутост, па у свему виде заверу против Православне цркве и истине коју она верно чува. Они верују да су једино они чувари истине, те прибегавају строгом придржавању форми и календара које је Црква познавала у прошлости, а који су у културама свога времена представљали успешан израз праве вере. Исписивање имена светитеља на иконама на локалном језику за њих постаје јерес, јер су, по њиховом мишљењу, једино старогрчка слова примерена православној иконографији! Они шире изреку Светог Нектарија: „Јадно Православље“, представљајући себе као браниоце Православља. Сваки подухват у Цркви, према њиховом мишљењу, било пастирски, институционални или духовни, усмерен је на уништавање вере и разбијање јединства Цркве.

Док ови људи трују Цркву духом мржње, раздора, хуле и непријатељства према сваком предстојатељу, духовном руководитељу и духовном оцу који не говори оно што и они, не увиђају да и сами постају оруђе сатане, који управо напада њихову Цркву. Заиста, то је једна од његових најподмуклијих замки. Он користи наивност појединих чланова Цркве како би је поделио, док они падају у заблуду да је очишћују.

Верност се захтева од свих верника. Можемо се разликовати од своје браће у питањима која се не тичу вероучења. Поделе спречавамо непрестаном љубављу, смирењем и дијалогом. Међутим, присвајати Христа само за себе, проглашавати себе Његовим гласноговорником и одвајати се од Његове истинске Цркве како би се основала Црква онаква какву ви желите да она буде, значи пасти у такву гордост да постајете оруђе у рукама сатане.

Заиста, то је највећи грех.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

http://zivotcrkve.rs/blog/mitropolit-sava-isper-novo-farisejstvo

Објављивање „Казивања и путовања монаха Партенија“ у Русији је, иначе, био велики догађај. У уводу руског издања те књиге пише да нема озбиљног читаоца у Русији који ту књигу није читао.

А ова књига, „Казивања и путовања монаха Партенија“, коју сада радим, ево, лектура је испред мене, једна је невероватна и чаробна књига, објављена 1854. године, која је Достојевском била водич кроз његова дела и извршила пресудан утицај на целокупно његово књижевно дело.

Он ју је носио од затвора у Сибиру па до последњег издисаја, на својој самртничкој постељи у Петрограду. Значи, можда је најбоље управо он описао значај те књиге када је рекао: „Са том књигом је прошао пакао моје сумње.“

Његова супруга Ана Григорјевна рекла је: „Мој муж је читао изнова и изнова.“ Тургењев је рекао да је то дело великог мајстора, а многи други, да их сада све не цитирам, све се своди на то да се од Гогоља није појавио значајнији руски писац.

А заправо, то није писац у класичном смислу, него је један монах који креће из Молдавије, пролази преко Русије, па Кавказа, па свих тих земаља, затим Грчке и на крају стиже и на Атос. На крају се враћа у Русију и пише ту књигу.

То је сензација, једноставно. 

 

http://zivotcrkve.rs/blog/zdravko-shcepanovic-graditel-bratstva-i-urednik-panonskikh-niti-pravoslavle-je-put-u-boli-svet

 

Бранко Ћопић

 

Један послушник је пролазио кроз манастирско двориште и видео старог монаха како пажљиво залива увео грм.

"Оче, зашто трошиш своју енергију?

Скоро је мртав."

- Старац се осмехнуо:

"Док год има и кап живота у корену, не можеш престати да заливаш."

Прошло је неколико недеља.

После јаке кише, грм се изненада прекрио зеленим лишћем.

Тада је старац рекао браћи:

- Господ чини исто са човеком.

Често се погледамо и помислимо:

"Овај се неће променити. Ова душа је изгубљена." Али Бог наставља да шаље човеку милост, туге, сусрете, лепе речи, молитве вољених — све што може да пробуди срце.

Само Господ зна ког дана ће увенула душа оживети. И зато, никада не журите да одустанете од друге особе или од себе. Док год човек живи, врата покајања остају отворена, а Божја милост је увек већа од људског очаја.

Православни Чернигов

 

Архимандрит Лазар Абашидзе

СТРАШНО, ЗАМРШЕНО ВРЕМЕ

(превод једног писма)

...Време је уопште страшно за оне који траже спасење. 

Свуда лутају неке сулуде идеје, мисли, представе, веровања. 

Скоро сви, а тачније сви људи – у различитом степену, наравно – болесни су нервно и психички. 

Овде се то врло добро види у манастиру, а у граду се уопште не примећује. 

Многи људи имају виђења, виде анђеле, неки виде нека чудна бића, многи чују гласове који им нешто саветују и предсказују. Много је „пророка“ који, истина, све што говоре – све се то и збива. И то озбиљне ствари – разне поплаве, болести или оздрављења. Они знају оно што никако није могуће знати без учешћа натприродних сила. 

 

Али невоља је у томе што сви ти људи верују да с њима беседе анђели и Бог, да им та „откривења“ даје Свети Дух. Они никога не слушају и не верују када их упозоравају (на опасност олаког прихватања свих тих "откривења" - пр.). А сигурно – у већини свих тих случајева делују зли духови, који су се нарочито размахали у наше дане. 

 

Многи од тих људи долазе код нас – причају о чудесима која им се догађају, и то не долазе сами - већ са рођацима, са пријатељима, који такође сведоче о тим чудесима, али не умеју правилно да схвате ђавоље замке. 

 

Из гордости сви људи сада сматрају да сасвим заслужују откривења и посебну милост од Бога.

Просто је чудесно – какво страшно, замршено време. Потпуна збрка у умовима како „верујућих“ тако и неверујућих. Свако има неку своју „веру“, своје разумевање Бога, свој индивидуални однос према Цркви. 

Нико није способан правилно да оцени време и прилике. Сви као слепи мачићи лутају, траже нешто (углавном пријатно) и не налазе, а још горе – ако и нађу, али не оно што треба.

 

Зато нарочито не треба веровати ни сопственом уму, ни разним речима и бајкама људи, него тражити (савете) истински пажљивих (трезвених) и озбиљно заинтересованих за веру, који стално посећују Цркву, па и ту треба бирати, не сме се журити са закључцима, треба тражити савете од свештеника и што више се прилепљивати самој црквеној служби. 

 

Близу је већ време нарочито лукавих и изопачених саблазни и замки – мало, врло мало ће остати истинских хришћана. 

 

Али људи неће бити обманути од ђавола због заосталости или слабости ума – него због гордости, таштине и сладострашћа. Они ће сами себе обмањивати, мислећи да траже духовно – спасење душе, а у ствари ће тражити мир и удобност боравка у овом пролазном свету. 

 

Прихватаће разна лажна учења, јер ће она ласкати њиховој таштини.

Чувајте и ви себе, драги, од сваке лажи – свим силама ударајте у себи гордост, неверје и таштину. 

Тражите Бога, а не угађање људима. Да вас избави Господ од замки ђавољих, молитвама Богородице и свих Светих. 

 

Да вас спаси Господ.