[ Бисерје са нет-а... ] 30 Април, 2012 04:14

 

 

 

 

Не занима ме како зарађујеш за живот.

Желим знати за чиме чезнеш и усуђујеш ли се сањати о испуњењу жеље свога срца.

Не занима ме колико ти је година.

Желим знати јеси ли спреман направити будалу од себе због љубави, због снова, због пустоловине која се зове Живот.

Не занима ме који планети су у опреци с твојим Месецом.

Желим знати јеси ли дотакнуо средиште своје туге, јесу ли те животне издаје отвориле или си се скврчио, затворио због страха од нове боли!

Желим знати можеш ли седети с боли, мојом или својом властитом, не помакнувши се да је застреш или умањиш или излечиш. Желим знати можеш ли боравити уз радост, моју или своју властиту; можеш ли се предати дивљем плесу и допустити да те занос прожме све до вршака прстију, не опомињући нас да будемо опрезни, да будемо реални, да не заборавимо своја људска ограничења.

Не занима ме је ли прича коју ми причаш истинита.

Желим знати јеси ли у стању разочарати другога како би остао веран себи; можеш ли поднети оптужбе о издаји и не издати властиту душу.

Желим знати можеш ли бити веран и стога достојан поверења.

Желим знати можеш ли видети Лепоту чак и ако је нема свакога дана, и можеш ли напајати свој живот Божјом присутношћу.

Желим знати умеш ли живети с поразом, својим и мојим, па ипак стати на обалу језера и довикнути сребрном Месецу: „Да!“

Не занима ме где живиш и колико новаца имаш.

Желим знати можеш ли након ноћи проведене у боли и очајању устати, измучен, с умором у костима, и обавити све оно што је потребно за децу.

Не занима ме ко си, ни како си дошао овамо.

Желим знати хоћеш ли стати са мном у средиште ватре и не устукнути.

Не занима ме где, ни шта, ни са ким си учио.

Желим знати шта те подупире изнутра, кад свега осталог нестане.

Желим знати можеш ли бити сам са собом и волиш ли уистину своје друштво у пустим тренуцима.

 

Позив

надахнуто Сањачем с планине Ориах,

индијански поглавица, 1994.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 28 Април, 2012 23:21

 

 

 

 

Прича иде овако:

- Клањам се, Екселенцијо!

- Моја је титула виша – упозори га Тесла.

- Височанство? – промуца портир.

- Још виша – каже Тесла.

- Величанство? – једва изговори портир.

- Још виша – каже хладнокрвно Тесла.

Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао.

- Ја сам Србин – растумачи мирно и достојанствено Тесла.

 

Јустин Ћелијски 

 

 

 

Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пред собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор .

- Јеси ли ти калуђер? - упита официр упирући прстом у Аву.

- Калуђер! - потврди Ава.

- А јеси ли Србин? - пита даље официр.

- Србин по свим обележјима! - одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.

- Па… и ја сам Србин - шапатом рече официр.

- Ма немојте, молим вас - као изненади се ава. - А по чему сте Србин?

- Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.

Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:

- Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!

Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.

 

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 25 Април, 2012 20:02

 

 

 

 

Жалила се свиња крави, како јој је лоше, говорећи:

- Када говоре о теби, људи увек наглашавају твоју доброту и благост у очима. Наравно, од тебе добијају млеко и маслац, али од мене имају још и више користи: кобасице, шунке и шницле, кожу и изнутрице, чак и папке кувају! Па ипак, мене нико не воли. Због чега?

Крава размисли на тренутак па рече:

- А можда због тога што им ја дајем за живота?

 

 

 

[ Генерална ] 22 Април, 2012 20:02

 

 

 

 

Да, драги моји, тај свештеник са поцепаном мантијом, тај неписмени свештеник, кога исмејавају научници с лева и десна, он када држи светиње са епитрахиљем, није више свештеник, није више Антоније, особа А или Б, Коста или Јован. У тај час, када стави епитрахиљ, светињу над светињама, у тај час има духовну власт, држи кључеве раја - духовне кључеве, које не држи нико на свету. «Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23)». Коме опростите, и Ја ћу им опростити. Видимо из тих Христових речи да постоји свештеничка власт. Ту власт дао је васкрсли Исус апостолима, а не анђелима и арханђелима. Није рекао ни једном анђелу: «којима опростите гријехе, опраштају им се...»

Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?

Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“

 

 

 

Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.

Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...

Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“

Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

 

(Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у  храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља  16-4-1961)

 

Превод са грчког А. М.

 

 

 

[ Дечји биоскоп ] 21 Април, 2012 18:26

 

 

И поново га одгледах! Не смета ми ни то што траје три сата. Јер је предиван и у њему може да ужива цела породица.

Ишхан Авасти је осмогодишњак чији свет је испуњен жељама које изгледа да нико други не жели: боје, рибе, пси и мачкице нису толико важни и интересантни у свету одраслих као што су рад у кући, умереност и уредност. И изгледа да Ишхан ништа исправно не може урадити у свом разреду. Када упадне у проблеме веће него што их родитељи могу решити, пребачен је у интернат да "буде дисциплинован". Ствари се нису промениле ни у новој школи, а поврх свега се напунио траумама због одвојености од породице. Једног дана, појавио се нови учитељ ликовног, који је заразио децу радошћу и оптимизмом. Сви су били испуњени ентузијазмом - осим Ишхана. И то нови учитељ примећује...

"Свако дете је посебно", каже се на самом почетку филма.

Има једна прича, коју учитељ говори дечаковом оцу, а која каже: "На Соломонским Острвима, када домороци пожеле да раскрче шуму, они не секу дрвеће. Окупе се око дрвета и почну да вичу на њега, да га псују. Ускоро, дрво почне да се суши и вене. Умре само од себе..."

 

Филм можете скинути овде, а превод на овој адреси.

 

Упоредо са овим филмом, родитељској пажњи, и нешто старијој деци, бих препоручила још један једнако сјајан филм (за суботње дружење), а на исту тему - да је свако дете посебно. Наиме, реч је о филму Temple Grandin из 2010-те године. Темпл Грендин је аутистично дете, које успева да се избори за своје место у свету.

 

 

Филм је рађен по истинитим догађајима и јунакиња је стварна личност. И не само то: она је умногоме помогла режисеру да гледаоцу пружи увид у то како она види свет. Овде је и снимак једног њеног предавања, где се можете боље упознати са овом јединственом личношћу.

 

Уживајте!

[ Заозбиљски смешно... ] 19 Април, 2012 15:29

... странака у предизборној кампањи

 

 

Преузето

 

[ Бисерје са нет-а... ] 18 Април, 2012 02:37

 

(слика са нета)

 

 

 

Година је све више - пријатеља све мање.

Пријатељи се губе тако што их украду жене (последњи пут смо их видели на момачкој вечери), краде их посао, краду их године, време, краде их смрт, краду их неке друге, стране земље, краду их нам њихова деца, њихово име у новинама, њихово лице на телевизији, краду их нам наше речи о њима које су чули од трећих пријатеља. Одржавамо панично нека климава пријатељства, кријући сопствену слабост и страх да останемо сами. Највећи број наших пријатељстава су нека врста бедног споразума са савешћу, бекство од самоће.

Како само завидим пријатељствима старим педесет година! Колико је само било потребно љубави, стрпљења, мирења са грешкама, пристајања на слабост; колико лукавства да се годинама краде време од посла, од амбиција, од породице и послеподневног сна - колико много разумевања да се одржи та слабашна, крхка биљка пријатељства између два старца што се дуже од једног људског века налазе у "Мажестику", у подне, после свих добрих и лоших година! Два старца у "Мажестику", у подне - два преко ноћи остарела дечака што познају неке само њима знане пролазе кроз забрањене капије којих више нема, рупе у тараби, и тајанствене тунеле у ишчезлим вртовима, сада после свега и друже се свакога дана у подне: једанпут кафу плаћа један, други пут – други.

Занимљиво, за крај неког пријатељства увек окривљујемо друге, никад себе. Ретко ко од нас помисли за себе да има можда тешку нарав или склоност ка новим пријатељствима. Што се мене тиче, стари пријатељи су ми праве драгоцености у животу. Наравно, као и остали, склапам нова познанства али више од свега чувам пријатељства са онима који ме памте док сам још имао тамну косу и био склон лудоријама.

 

Момо Капор

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 17 Април, 2012 02:08

 

 


 

 

Један човек је сваке Недеље посећивао војно гробље. На једном гробу је увек остављао мало цвећа и лио вруће сузе.

Гробару је ово било чудно и једном приликом га упита:

- Да ли је то гроб твога детета?

- Не - одговорио је посетилац.

- Да ли је то гроб твоје жене?

- Не - негирао је поново.

- Ко је онда та особа коју сваке Недеље посећујеш?

- То је онај што је умро уместо мене. У последњем рату, овај човек је прихватио да иде на задатак уместо мене, јер сам ја био сиромашан и имао много деце. Ратовао је и био убијен.

 

Задивљујуће дело мртвог хероја, који је жртвовао свој живот из љубави према своме брату. Међутим, загледајмо сад ову жртву и присетимо се жртве нашег Христа, Који је умро за тебе и за мене? Зато је и наша дужност да сваке Недеље идемо у храм Божији, да принесемо мало цвећа и пролијемо нешто суза захвалности на жртвенику Христовом, Који је распет за нас. Редован одлазак у цркву твори најбољи принос захвалности Господу.

 

Превод са грчког А. М.

 

 

 

 

[ Све у причама бива ] 15 Април, 2012 18:13

 

 


 

7. Не чини прељубе.

 

Када је млади свештеник ушетао у место звано Сунцоград, за њим је стигао и неки чудан црни облачак. Али, дакако, он се на њега није ни осврнуо; журио је, да што пре упозна народ којем је дошао да служи. Оно једино што му је, донекле, морило мисли, била је чињеница да место нема храм. Међутим, већ при првом сусрету са Сунцограђанима, дознао је да постоји воља за његову изградњу и бојазан му нагло испари.

Уследили су месеци припрема и са пролећем се очекивао почетак радова. Најзад, на најрадоснији Празник, свештеник је, у то име, позвао верни народ да на темељу будућег храма, одржи службу. Позиву су се сви одазвали, упркос времену, кога је реметио несташни облак. Ипак, на крају је и само сунце, одневши превагу, употпунило славље.

Иако је прослава потрајала, са послом се није окаснило. Оваквој преданости се, за дивно чудо, ни време није противило. Штавише, са његовим је процватом цветала и сама градња. Али – цветало је и све остало! А онда, на своје огромно чуђење, свештеник откри одакле, заправо, извире та њихова марљивост. Наиме, у овим људима је, поред свега виђеног, обитавао и један дотад њему непознат дух, и од кога су, са правом, зазирала сва места у околини. Свима је била добро позната њихова тежња да у свему предњаче. Да би, некако, удовољили овом свом прохтеву, Сунцограђани су прибегли лукавству: они почеше да организују разноразна надметања. Тако је створена повољна клима за неговање тзв. такмичарског духа, при чему је лето изабрано као најпогодније за његов развој.

Гледајући унатраг, тек сада се јасно могло приметити како је и сам храм поникао на истоветној идеји. Једина „мана” му је била та што није спадао ни у какву такмичарску дисциплину. А са њом и летом на прагу, то баш и није доносило одвећ узбуђења. Напротив. Дошло је до пада интереса за наставак градње, јер је у први план избила брига око медаља. Могло би се рећи да је храм, готово преко ноћи, од почетног слављеника прерастао у – сметњу.

Наравно, оваква изненадна промена најтеже је погодила свештеника; он је био тај који је морао да поднесе њен терет. Премда у почетку попустљив, њега су, напослетку, ограничени рокови приморали да, уз молбе и преклињања, довлачи људе на посао. Почела су избегавања и изговори, што доведе и до потпуне обуставе радова. Остављен да чека по страни, свештеник није видео другог решења, него да изађе из града и потражи за себе неко ново задужење.

Обузети собом и жељом за доказивањем, становници нису приметили његов нестанак; мислило се да одмара, док не прођу игре. Али малим црним, скривеним иза облака, ништа није могло да промакне. Они су, итекако бучно, прослављали свештеников одлазак.

А само неколико дана касније отпочела су и прва такмичења. Као небројено пута до сада, поново су се представници Сунцограда показали најуспешнијим. Не само да су многе своје дугогодишње рекорде пообарали, него су поставили нове и недостижније. Увиђајући како им је лето, уистину, добро почело, један од њих се усуди, да то и гласно потврди.

- Ех, кад би увек било лето!

На тренутак завлада мук, да би, одмах потом, идеја понела и остале, услед чега се разви следећи разговор.

- Да, заиста! – сложи се банкар горећи од усхићења. - Лети је моја банка пуна, препуна пара. А када је, молићу лепо, банкар задовољан, ако не тад...?!

- Него шта! – придружи се и трговац надовезујући се. - А где су паре - ни музика није далеко, зар не? Није нека тајна да су моје радње најпрометније у лето. Како и да не буду крај толиког новца; живело лето!

Отпоздравише са њим и сви остали, с изузетком човечуљка у ћошку. Он је био нешто тиши. Док се крадомице осмехивао, кроз прсте су му пролазили чудни трнци, који га лако засврбише.

Стојећи у његовој непосредној близини, судија као да је прозрео његове мисли и, узевши реч, изјави:

- Све је то лепо, али није на одмет ако се дода да све мора бити по прописима. Правда на првом месту, господо, и не видим никаквог разлога да вам противречим...

Сакривајући кроз шалу оно што јој је на срцу, са причом отпоче и судска секретарица.

- Мени је лето као Богом дано, јер ми одвлачи мисли од силног пискарања, а које, ионако, никуда не води. Још када би само нестало папира, мојим би мукама дошао крај.

Погледавши у њу некако испод ока, у разговор се умеша и учитељ.

- Школа, драги моји, од изузетног је значаја за сваког човека, а сан учитеља јесте да има много ђака. Признајем, лето би било идеално за похађање наставе.

- Учитељу, слажем се са вама! – и са осмехом и са подсмехом, говорио је школски домар. - Бар не бих морао да мислим на огрев.

На крају дође ред да и пекар нешто каже.

- Где ви, ту и ја! Та у лето су њиве најбогатије пшеницом, која је од животне важности за једног пекара. Лето, богат урод - и мени, пријатељи, боље не треба...!

А све ово је, из прикрајка, ослушкивао ђаволак, који је послан да извиди стање и, при том да, тамо где је потребно, уваља своје покварене прсте. Предлог му се учини веома забаван, те он пожури да о њему извести и своје ортаке. Ови, пак, као да су само то и чекали; одмах се донео план за испомоћ идеје.

Почело се са растеривањем облака, чиме се отварао несметан пролаз сунцу. То је код људи изазвало право одушевљење. Лето се величало још више; чак му се и хвала на жртву приносила. У једном тренутку пожелело се да му подигну и споменик! Сигурно би то и учинили, да им нешто страшно није помрсило рачуне. На једном од најпрестижнијих такмичарских дисциплина, по први пут, њихов представник није добио одличје! Будући да се радило о најбоље узгојеном воћу, образложење које је пружено за њихов неуспех, указивало је на одсуство свежине, спеченост и свенулост плодова. Узрок је био: превише сунца! Из истог разлога кола су наставила низбрдо и на свим другим пољима. Трагедија је била толика да се чинило како би им гром из ведра неба учинио мање штете.

Незадовољство се Сунцоградом ширило попут заразе. Избиле су свађе, нереди и међусобна трвења. Сваки је у сваком тражио кривца за несрећу која их је снашла.

- Ах, где су ми очи биле, кад сам помислио да од тебе може испасти нешто добро - жалио се пекар на прагу домарове куће. - Ти си, баксузе, дозвао ово зло! Коме ја сад, по овој врелини, да продам сав онај силни хлеб, који сам испекао?

- Што вичеш на мене, кад си и сам подржавао идеју – дрско примети домар. - Ниси ти то учинио из љубави према мени, већ из интереса! Ја сам тај који трпи, не ти! Јер, иако не ложим у школи, ја идем по њивама и вршем пшеницу, а од толиког посла уместо да мршавим, нагојих се једући твој хлеб...

Учитељ је кривца тражио код секретарице у суду.

- Женска главо! Како ти мислиш да ради једна школа, ако нема папира, свезака и књига?! Сад због лета и овог и оваквог сунца, ниједна штампарија неће да ради; сви су узели годишње одморе. Где ти је памет била, па да пожелиш тако нешто?!

- Пих! Мош' си мислити... – одбруси ова љутито. - Не искаљујте се на мени за оно због чега сте сами криви! Ви, учењаци, сте и измислили хартију, па ако хоћете и бројеве и слова, само да би, вазда, неког подучавали... и да би секретарице имале шта да раде! Е, па грдно сте се преварили, ако мислите да сам беспослена, зато што нема хартије! Погледајте! Сада куцам једно преко другог, и знам још мање него што сам знала.

Па ипак, најжешћа се расправа водила у судијиној кући, где су се, поред власника, нашли још и банкар и трговац.

- Господо, чини се да је дошло до неспоразума. Мој новац се топи, а моја кућа се пуни свим и свачим! Могао бих, ладно, да отворим не једну, већ сијасет продавница. А то, сетите се, није била моја, него, рекао бих, колега, ваша намера – рече банкар, обраћајући се трговцу.

- Ни сам нисам мање незадовољан; напротив – потужи се и он сам. - Истина је да је моја роба прешла у ваше руке. Међутим, замислите, ја чак ни зарадом не могу да се похвалим! Онај дрчни лопов, мало-мало, па све покраде... и, што је најгоре, господо, он није ни браву затворску омирисао, а камоли самицу!

- У праву сте, другови - гневно примети судија. - Само, није да га ми не приводимо; проблем је у папирологији, а ви знате ко је за њу одговоран: секретарица, дабоме!

И док се Сунцоградом проносила кукњава, његови становници оглувеше и ослепеше од вике и тужакања. Само су мали црни задовољно трљали руке; њима је све текло по плану.

Услед незапамћене кризе у којој су се нашли, на улицу нико није излазио без нужде. Сваки сусрет са било ким се избегавао; разговор још више. Тајац је прекрио све! Време као да је стало. И таман кад је претило да град занавек утихне, одједном ову мучну тишину прекину некакав звук из даљине. Кроз главе људи и нехотично поче да устаје мисао: где ли су га већ чули? Загрејани њиме, они нагрнуше напоље, не би ли им био ближи. Жеља за познањем била је толико снажна, да су заборављали на све увреде и тужбе и уз осмех и радост у срцу почеше да размењују утиске. Тада се један дечак досети:

- Па, то је звоно... Са цркве!

Његове су се речи зариле попут ножа у њихова празнином испуњена срца. Да, било је то звоно из суседног града, и тек тада Сунцограђани посташе свесни пустоши у којој су се нашли. Као пробуђени из кошмара, они погледом потражише свештеника. Дакако, нису га могли угледати, јер га одавно није било међу њима. Забринути и тугом притиснути, кренули су у колони ка запуштеном и недовршеном храму. Схвативши да их је ова беда снашла јер су увредили Самога Бога, они се заплакаше, и, кајући се, искаху Његову Милост да им помогне. Када су, најзад, осетили олакшање у душама, у исти мах се и сунце ишчупа из окова и упери своје моћне зраке на црни облак и његову екипу. Мали црни, опаљених репова, разбежаше се уз јауке куд-који, а облак се растопи те накваси народ и земљу. Овакву радост Сунцограђани нису доживели ни кад су највећа одличја добијали! Просто су се гушили у сузама захвалности. Још кад су угледали и свештеника где им долази у сусрет – њиховој срећи није било краја!

Све је било спремно за прославу Васкрса...

 

 

 

Лепо каже наш народ: једна штета – сто грехота. Зато опрезно са жељама! Све оно што се нама учини као добро, не значи да то и јесте. А кад није добро нама, како ће тек бити нашим ближњима? Научимо да раздвојимо хир од потребе, и приговор од захвалности. У противном, тражићемо преко хлеба погаче, а то ће нас, хтели ми то или не, довести до седења на две столице. Колико је то опасно, подсетиће нас речи Господње из Светог Писма: „Нико не може два господара служити: јер или ће на једног мрзити, а другог љубити; или једног волети, а за другог не марити. Не можете Богу служити и мамони.“ (Мт.6;24)

 

аутор: причалица

Из збирке “Све у причама бива – допуњено издање“

 


 

 

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

 

 

[ Лепота живота ] 14 Април, 2012 20:17

 

 

 

 

Најзнаменитије поклоничко путовање, описано у књизи „Путовање игумана Данила“, датирано је 1107. године: „Ја, недостојни игуман Данил, најгори од свих монаха, обузет многим гресима, недостојан у сваком погледу, успео сам да видим Свети град Јерусалим и Земљу Обећану.“

Краљ Јерусалима, Бодуен Први, или, како су га Руси звали, Балдвин, дозволио је Данилу да постави свећњак на гроб Господњи, као уздарје од читаве земље руске. Сведочио је игуман о чуду Небескога Огња. Сваке године, од првих векова хришћанске ере, силази он пред Пасху у храм Васкресења Господњег.

И сваке године поклоник, једном у години, може да дочара слику сличну оној коју описује Данил: „Двери гробне све три су запечаћене печатом царским... Римокатолици у великом олтару почеше да се моле на свој начин. И, како су почели читати шесту паримију... њихов епископ приђе дверима гробним и ништа не виде. Тада сви људи завапише у сузама: „Кирие елеисон!“ - што значи „Господи помилуј!“ И тада мину десети час... изненада се јави невелика хрпа облака са истока и застаде над непокривеним врхом цркве, поче киша над гробом... Тада изненадно засја Свети Сјај у светом гробу и са гроба се појави јарко блистање.

Дошао је епископ са четири ђакона, отворио двери гробне... ушао у гроб, запалио прву краљевску свећу од Сјаја Светога... Од те свеће ми запалисмо наше свеће. Свети Сјај није прост као земаљски огањ, већ диван, светли друкчије, његов пламен је црвен.“

Ко је био игуман Данил?

У билини о победама руским над половцима под Лубном, каже се, да се, уз рањеног богатира, на бојном пољу налази његов отац, поклоник из Јерусалима Данило. Битка се догодила у августу 1107. године. То време се слаже са повратком игумана Данила. (Напомена: Отаџбином игумана Данила сматра се Черниковштина. У свом путовању, он упоређује вијугаву реку Јордан са черниговском Сновјом. И његов син у билини помиње као бојно поље, не кијевске храмове, већ черниговску цркву.)

Друга билина описује нешто ранију епизоду. Шездесетогодишњи богатир Данило се обраћа кнезу: „Дозволи ми да скинем `аљине богатирске и да оденем ризу поклоника“ и оставља уместо себе сина да „појача одбрану Кијева“.

„Путовање“ сведочи: пре одеће путујућег песника, (коју одева богатир када одлучи да се смири богоугодним делима), носио је, не ризу, већ ратну опрему са шлемом. У својих шездесет година, он и даље „брзо“ скаче по стенама, мери дубину горњег тока, реке ронећи до шест метара, и даљину одређује војничком мером – летом стреле доброг стрелца.

Данило је својеручно премерио све светиње у Јерусалиму и те размере показују нам игумана као плећатог човека са дугачким рукама. Распон његових руку, преведено на савремену меру, износи два метра...

... Данил је посведочио за Русе: Небески Огањ силази на гроб Господњи само после молитве православног патријарха, потврђујући истинитост само наше вере.

 

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

 

 

 

Уз овај одломак, (а да се то већ вековима понавља искључиво код Православних,) погледати и ономад постављени текст о Чуду Небеског Огња, уз видео овогодишњег његовог силазка у Гробу Господњем, у Јерусалиму.

 

 


 

 

Поред овог, препоручујем и следеће видео-прилоге о чудима Божјим вере Православне, пројављених у току овог Васкршњег поста.

 

 

 

 

Христос Воскресе!

Воистину воскресе!

 

[ Богољупче ] 13 Април, 2012 16:36
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Све слике су са нета.
Кликни на сваку ради увеличавања.
 
[ Лепота живота ] 11 Април, 2012 15:51
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 10 Април, 2012 19:48
патофне 1
 
патофне 2
 
патофне 3
 
патофне 4
 
[ Дечји биоскоп ] 07 Април, 2012 16:53
 
[ Бисерје са нет-а... ] 06 Април, 2012 18:00

Василий Суриков. Нищий, стоящий на коленях 

 

 

 

Неки стари, стари просјак створи се једне недеље пред градском црквом. Свима се учини врло необичан; није личио на друге просјаке. Глас му је био много блажи, очи су му биле много лепше него код других просјака. И одело његово, мада је све било искрпљено, изгледало је друкчије него код осталих просјака. Зато су га
људи, излазећи из цркве, неповерљиво или радознало гледали и скоро га заобилазили. Једни су говорили:

- Овај нам се просјак чини много сумњивим, мора да је нека ухода!

Други су говорили:

- Овај просјак има тако беле руке, као свеци на иконама!

Трећи су говорили:

- Овај просјак има благ глас, као да је дуго у цркви певао!

Неки од њих пружише му коју пару, а неки га мимоиђоше, журећи својим послом. А чудновати просјак помисли: „Људи су или неповерљиви, или равнодушни, код њих нећу много напросити. Идем да потражим децу, она су сигурно много боља.” Тако рече просјак и изиђе полако из порте.

Ишао је тако, ишао, па наиђе на неки врт, где су се деца играла. Просјак уђе унутра и седе на прву клупу, посматрајући их. Деца су, као зечеви, скакутала међу дрвећем, шаренила се по врту као огромни лептирови, и просјак како беше дошао из краја много лепшег него што је земља, није могао од њих ока одвојити. После неког времена он помисли: „Е, сад ћу да видим какво срце имају“.

И устаде са клупе.

- Оголио сам, немам шта да обучем, удели ми штогод Бога ради! – рече он некој малој трогодишњој девојчици.

Девојчица му пружи своју марамицу говорећи:

- Ево, нека ти мама сашије кошуљу.

Чудновати просјак тада приђе малишану, што се играо на гомили песка.

- Обосио сам, немам шта да обујем, удели ми што Бога ради!

Дечак скиде своје мајушне ципелице, и пружи му их говорећи:

- Ево ти моје ципеле, само немој у њима много да трчиш, брзо ће се поцепати.

Просјаково лице бивало је све светлије. Он приђе двема девојчицама што су се лоптале.

- Гологлав сам, сунце ме пржи у теме, уделите ми штогод да главу заклоним!

Обе девојчице скидоше одмах са главе своје мале, налик на играчку шешире, и пружише му говорећи:

- Ево, стави их на главу, па ти неће бити врућина.

Просјак пође даље. На клупи угледа дечака, где једе колач напуњен вишњама.

- Гладан сам – рече му просјак – од јутрос нисам ништа јео!

Дечак беше принео колач устима, али га брзо пружи просјаку говорећи:

- Ево ти мој колач. Да видиш само како је сладак.

Онда просјак са својим даровима оде и седе на неку усамљену клупу. А у близини њега играло се пиљцима једно сиромашно дете, па кад виде јадног, усамљеног старца, би му га много жао, те му притрча и пружајући своје пиљке рече:

- Можда ти је досадно? Ево ти моји пиљци, па се играј!

Просјак узе пиљке из детиње руке, и како их узе, тако га наједном нестаде. Детету се учини да се просјак на некој златној љуљашци подиже у небо.

И збиља се подигао на небо, јер није био просјак, већ Анђео Божји, који је сишао на земљу, да види јесу ли људска срца чиста. Кад исприча драгом Боги за дечији врт, а Бога рече:

- Нека девојчици, која ти је дала мараму, увек звезда у сну светли. Нека су дечку, који ти је дао ципелице, сви путеви отворени. Нека девојчице, које су ти дале шешириће, увек сачувају младу душу. Нека малишану, који ти је поклонио
колач, трпеза буде увек благословена. Нека сиротом детету, које ти је само пружило своје пиљке, срећа одсад сама излази у сусрет!