[ Српкиња ] 11 Август, 2015 01:03

 

Слика

 

На њену радост, субота је осванула сунчана. Након синоћњих шапутања са Стојаном преко телефона, и ове јутарње милине, Анђелкино расположење је све више расло.

Поневши свој маслинасто - зелени ранац, она крену у школу. Деца су полако пристизала и, кад је утврђено да су сви на броју, огласише полазак.

Место ка којем су се упутили била је оближња ливада. Наравно, дечја радозналост није могла да ћути, па су током целог пута испитивали учитељицу где је тајанствени гост о којем им је говорила.

- Видећете га кад стигнемо – одговарала им је она. – Он нас чека.

То је умногоме убрзавало дечје кораке. Али, кад су стигли, сем ливадског цвећа, бубица и птица нису видели никог. Сви су редом стали да се окрећу, али све узалуд. Анђелка, сачекавши да се увере у то да заиста нема никог, најпосле им рече да се умире. И наста тајац! А онда једно од деце угледа подаље војника. На његов повик, сви окренуше главу у том правцу.

Војник је најпре мирно стојао, а потом се стаде размахивати неким заставицама црвено-жуте боје.

- Шта он то ради? – упита, чудећи се, Марко.

- Поздравља нас – одговори Анђелка.

- Како нас поздравља? – наставише да се интересују и друга деца.

- Војник нам је управо рекао: „Здраво!“. Сад ћемо ми њему да одговоримо исто тако.

И Анђелка извади из ранца истоветне заставице и поче да маше њима на начин како је то војник радио.

Деца су са интересовањем пратила представу; неко се осмехивао, неко је загледао Анђелкине заставице, док је Марко сасвим озбиљно посматрао овај тајанствени разговор.

- Хоћемо ли га позвати да дође, децо? – упита Анђелка.

- Да! – одговорише сви у глас.

Она поново диже заставице и махну њима неколико пута, а са друге стране уследи одговор. Ускоро, војник спусти своје заставице и крену према њима.

- Како је он знао да га зовемо? – упита Марко.

- Сигнализирала сам му и он је то прочитао – објашњавала је Анђелка.

- Како то? – Марковом чуђењу није било краја.

- Питај га кад дође!

Војник, који је сигнализирао заставицама, био је Анђелкин брат. Она га представи деци као тајанственог госта који ће им, заједно са њом, одржати час у природи.

Док су деца прилазила да се рукују са њим и да погледају његову униформу и заставице, Анђелка отпоче с причом:

- Сећате ли се, децо, како смо на почетку нашег познанства причали на тему пера и мача, односно оруђа и оружја?

Деца сложно потврдише у глас, а она настави:

- Данас смо вам, војник Раде и ја, припремили наставак тог часа, приказујући вам један од сигналних система по имену „Семафор“. Дакле, путем ових заставица и одређених положаја руку, ми смо једно другом слали кодиране поруке. Некада је овај систем сигнализирања био у далеко већој употреби, али, и поред савремених начина комуникације, он се и данас и те како примењује. И једнако је применљив како у миру тако и у ратним условима. Чланови извиђачког друштва га примењују у својој обуци, као и мноштво других корисних ствари, доказујући на терену да су наука и војска упућене једна на другу.

Марко је помно пратио излагање, притом нетремице мотрећи на Радета. Опазивши на његовом лицу необичну заинтересованост, Анђелка, да не би пореметила његову усредсређеност, препусти реч брату.

- Анђелка и ја смо били коју годину старији од вас кад смо се уписали у Извиђачко друштво. У почетку смо се помало и силили да идемо у школу, али након што смо постали чланови - схватили смо колико школско градиво има велику примену на терену, па смо кренули да учимо и читамо незаситно. И што смо више сазнавали, то смо постајали свеснији законитости којима смо били окружени, и да је, колико год лако било изгубити се у простору, исто тако довољно мало знања да се изгубљен човек брзо нађе. „Семафор“ је један од начина да се другоме пренесе порука; то је тзв. видљива сигнализација. Али исто тако постоји и звучна, где се сигнали могу слати електричним тастером или пиштаљком, као и светлосна, путем батеријске лампе. За ту врсту сигнализације користи се Морзеова азбука.

Дакле, свако слово има свој знак, и ако га особа која сигнализира и она којој се сигнализира, препознају, комуникација, као малочас између ваше учитељице и мене, лако ће се одвијати. Ово се може примењивати, рецимо, кад је неко у невољи, па му треба помоћ, или кад на нас удари непријатељ. Сем тога, ако се изгубимо негде у непознатој природи, односно терену, можемо да се оријентишемо према бусоли, звездама, мравињаку, сунцу, месецу, пању, маховини итд... А да бисмо се умели оријентисати  - важно је да знамо стране света. Зна ли неко да нам каже које су стране света?

Никола одважно диже руку.

- Реци, Никола! – допусти му Анђелка.

- Исток, запад, север, југ.

- Тако је! – похвали га Раде и из Анђелкиног ранца извади компас, показујући им ознаке на њему, као и систем рада. Затим, на Марково, али и Николино нескривено дивљење, показа им како се, без бусоле, могу оријентисати помоћу сунца и ручног часовника. Истина, сва су деца уживала, али су се ова двојица по свему издвајала.

- Поред овога важно је знати како да измерите удаљеност до одређеног објекта, али и како да  читате појмове на карти. Рецимо и то да нам у мерењу удаљености могу и те како послужити и неки делови нашег тела, као што су палац или лакат, али исто тако и корак. А то све није ништа друго него примењена наука, драга децо. Бити војник значи служити се науком на добро свих и у миру и у рату.

Међутим, да не заборавимо рећи и то да, поред ових обука, постоји и она друга подједнако важна – како постати човек! А то се најбоље постиже службом и жртвом. Тако, док учимо, ми уједно развијамо и међусобна пријатељства, али и градимо цркве, садимо дрвеће, помажемо немоћнима, и многе друге ствари корисне за друштво.

Данас је комуникација у технолошком смислу отишла далеко, то јест напредовала је. Али многи научници, међу њима и наш Михајло Пупин и Никола Тесла, своје прве кораке у науци отпочињали су још као деца, играјући се. Они су посматрали свет и уочавали одређене законитости, које су им касније помогле да дођу до великих открића. А у зависности како се људи према њима односе, та достигнућа могу бити оруђа или оружја.

Пошто смо почели са комуникацијама, онда ћу вам за крај овог нашег часа у природи рећи и то да је први мобилни телефон изумео наш Михајло Пупин. И то за потребе војске!

Деци зацаклише очи од изненађења, а по њиховом веселом жагорењу могао се чак осетити и некакав понос што је изумитељ тако једног (за њих) великог открића био њихов земљак.

Након ове војничко - извиђачке приче Анђелка извади из ранца карте на којима су били нацртани положаји заставица за свако слово. Сва деца изразише жељу да их погледају, док су Марко и Никола и још неколицина пожелели да имају своје личне карте, као и заставице. Раде је обећао да ће сваком ко жели набавити, а онда се, у одласку, топло поздрави са свима.

Анђелка, задовољна учинком, сакупи децу проглашавајући час завршеним, те се сви сложно вратише кућама.

О успешности такве наставе праве размере је сазнала тек кад је навече примила Стојанов позив.

- Ви сте, учитељице, направили невиђен прогрес у овом селу. Верујем да нисте ни свесни тога – говорио јој је гласом препуним поштовања.

- Не разумем... – збунила се Анђелка.

- Марко је почео да учи слова и са Николом жели у извиђаче.

Анђелка се овоме насмејала од срца.

- Знаш шта ми је рекао?

- Шта?

- „Знаш, чико, она је јако занимљива. Са њом никад није досадно. Мислим да бисте се вас двоје одлично слагали.“

- А шта си му ти одговорио? – упита Анђелка знатижељно.

Стојан мало поћута а потом рече:

- „То је зато што Анђела није од овога света...“

 

Аутор: Јелена Јергић

Сви објављени делови

 

 

[ Српкиња ] 09 Август, 2015 18:16

Српкиња 

 

Док је улазила у кућу, Милица је дочека неким необавезним питањем, на које Анђелка, одмахујући руком и не скидајући блажени осмех, рече:

- Не сад, Мили! Не сад!

Претпостављајући да јој се нешто лепо морало десити, и Милица се стаде осмехивати. Одлучила је да јој да мало времена пре него што крене да је обиђе; њена пријатељица је у много чему била мудра, али што се љубави тиче - скроз неискусна. Но, ишла јој је у прилог чињеница да градски момци нису могли да је преваре. Међутим, да ли је то искуство било довољно?

Затекла ју је како лежи на кревету; осмех је и даље красио њено лице.

- Дакле? – упита Милица, прилазећи јој.

Анђелка се брзо премести у седећи положај како би Милица могла сести поред ње.

- Знаш онај осећај кад ти је јава лепша од сна? – упита Анђелка док су јој очи сијале. - Тако сам се осећала кад ме је пољубио! Да ме није држао, Мили, истину ти кажем - пала бих!

Милици је осећај и те како био познат, те се топло насмеја.

Анђелка јој потанко исприча о свему што се догодило, не изостављајући ни све оне приче настале путем до врбе. И поред жеље да те тренутке учини што дужим, ипак се потрудила да пријатељицу не задржи дуже од потребног. Била је свесна тога да су деца доле, а Ненад можда нечим заокупљен.

- Мислиш ли да за нас има наде...? – упита на крају Анђелка, рачунајући на пријатељичино искуство.

- Нема ничег лошег у нади, али је, поред наде, потребно и много труда да се уложи у везу – одговораше Милица крајње мудро. – Неке се љубави згоде одмах, друге траже време.

Анђелка је с разумевањем ухвати за руку, благодарна Богу на дивном пријатељству. Ако би се икада изложила непромишљености, знала је да крај себе има неког ко би јој на то указао и помогао јој.

Њих две су давно утврдиле да постоје ствари вредније од новца. Зато њихово пријатељство није било условљено. Биле су потпуно свесне своје несавршености и тога да се у животу дешавају физичке или материјалне немоћи. Али духовна везаност је то све превазилазила, будући да је све подређивала Божјој вољи. Све што им се догађало, примале су као из руке Божје. Онако како се на славама сведочи, док свештеник, ломећи славски колач, говори: „Христос посреди нас!“, а верни народ потврђује: „И јесте и биће!“

Кад је Милица изашла из собе, Анђелка проведе још неко време занета догађајем под врбом. А онда је из тог сањарења пробуди мисао да је сутра петак и да мора на посао. Такође се сетила и братовљевог доласка, не заборављајући ни обећаног изненађења за суботу. С тим у вези обави с братом краћи разговор, замоливши га да понесе „ратни ранац“. На његово чуђење и питање: „Шта ће ти то?!“, одговорила је загонетно: „Ради васпитно-образовног уздизања.“

Сутрадан, по обављеној настави, обавестила је децу о часу у природи.

- Час ће бити одржан у зависности од времена, наравно – додала је. – А наставу ће вам, поред ваше учитељице, овог пута држати и гост изненађења. Нећу вам рећи ништа о њему, али ћу вам напоменути да ће то бити, у неку руку, наставак оног нашег првог часа.

На помен тајног госта учионица је живнула. Деца почеше једно друго да загледају у нади да неко зна нешто. Наравно, било је свакаквих претпоставки, али је свима било јасно да ће за коначан одговор морати да се стрпе до сутра.

Кад су сва деца изашла из учионице, Анђелка приђе столу да узме дневник. У том се врата учионице полако отворише а на њима се појави Стојан. Њено лице озари осмех.

- Касниш, часови су завршени! – нашали се Анђелка.

- Имам оправдање – прихвати Стојан. – Био сам с једном девојком па сам се успавао.

- Каква ти је то девојка кад ти не да ноћу спавати, па мораш дању?

- Ко је и каква је рећи ћу само ако ће ми бити оправдани изостанци...

Било је очигледно да су обоје чезнули за блискошћу, али су, из поштовања према празнику Усекованија главе Светог Јована Крститеља (када се, такође, прославља и Сабор Српских Светитеља) и посту, као и чињеници да су у школи, остали на учтивом растојању. Сем тога, Анђелка је сазнала да је Стојан дошао по позиву: неке столове, столице и прозоре је требало поправити, а нешто од тога и направити. Али, премда и кратак, и овај неочекивани сусрет им је пријао.

Кад се појавио домар, њих двоје се разиђоше уз договор да се касније чују телефоном. Понета сањарењем, Анђелка није ни приметила кад је стигла пред кућу. А на капији се скоро сударила са Радетом.

- Нас двоје стижемо истовремено! – примети он, љубећи јој образ.

- Ух, добро је, ја се већ уплаших да идеш! – рече Анђелка којој напречац лакну. – Јеси ли донео ранац?

- Наравно. Ваљда ћеш ми сад рећи чему ће ти...?

- Свакако. Али нећу овде на вратима. Идемо унутра!

А док су га распакивали, сви у кући су с нестрпљењем ишчекивали да коначно чују о каквом је изненађењу реч. Анђелка је неизвесност намерно продужавала, ћутећи, све до тренутка кад је из ранца, видно задовољна, извадила шарене заставице.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Српкиња ] 21 Мај, 2015 12:48

Српкиња 

(Слика је преузета са интернета)

 

Током ноћи је пала фина киша, што је погодовало јуче поораној и нађубреној земљи.

Сава је у школи показао вољу за учењем, и с лакоћом је прелазио с једног слова на друго. И Анђелка је била задовољна својим ђацима.

За суботу је, по школском плану, био предвиђен час у природи, и она је, кријући то од свих, спремала изненађење. Наравно, уколико их време послужи, али и прилика.

Милица и Ненад су обавили куповину, тако да је Анђелка, одмах по повратку из школе, прионула на кројење. Ту њену преданост још више је подстакла вест да је и власник радње, где је иначе куповала и са којим су се сви они познавали, дао свој допринос овом човекољубљу.

Ненад је, знајући да Стојанов део изискује најтежи труд, отишао да му помогне. Није му то било први пут, тако да се прилично сналазио у послу.

И иначе су момци са села вешти у много чему. Такав је просто поредак ствари. Сељак воли да је свој на своме, док је случај са грађанством другачији – грађанин робује стварима и приликама, и склон је врбовању. Зато се свим силама жели уништити српски сељак, јер је он велика сметња Новом светском поретку. Комунизам га је отерао са земље, преселивши га у фабрике, а онда му је тзв. демократија узела те исте фабрике и оставила га на улици.

Ненад, Милица и Стојан су, заједно са Анђелком, то веома добро разумели. Одмалена су научени да слушају мајку Цркву, и њима је дато да гледају ствари онаквим какве оне заиста јесу.

У грађанском друштву нема духовности, и ту је среброљубље једина мера ствари. А среброљубље је корен свих зала и од видећих и чујућих људи прави слепе и глуве послушнике и увлакаче. Такви људи су спремни да учине све за Јудиних тридесет сребреника.

До краја дана је код свих било урађено више од половине посла. У среду се с послом наставило и до вечери су и кревети били склопљени и постељина сашивена. У четвртак су јавили Бошку и Оливери да стижу.

Због неисправности Стојановог превоза, кревете су пренели Ненадовим аутом и приколицом, с тим што су Ненад и Милица оставили децу код Драгице и Марије да их причувају док се они не врате.

Бошко и Оливера су их богзнакако дочекали; деца још нису била са њима.

Примивши их у кућу, провели су их кроз собе које су за прву руку биле усељиве и окречене. Затим су мушкарци унели кревете и постељину. Брачни пар је био ганут до суза. Ови су их обавестили да су и други учествовали у овој врсти помоћи и да су ту и надаље ако им било шта затреба.

Иако нису имали намеру да се дуго задржавају, Бошко и Оливера им нису дозволили да оду а да их не почасте. Тако је дошао ред и на госте да буду дирнути гостољубивошћу домаћина, која се, премда прескромна, није штедела.

- Надамо се да ће догодине бити много боље послужење – рече Бошко, наздрављајући с њима.

На одласку, домаћини им се још једном искрено захвалише и притом сви изразише жељу да се посете наставе.

Дан је по много чему био леп, и Анђелка, стојећи поред аута, напречац доби жељу да се кући врати пешице.

- Лето је већ на измаку, и штета је не искористити овакву лепоту – објашњавала је.

- И ја сам помислио то исто, желећи да се прошетам до реке! – огласи се и Стојан помало узбуђено.

- И ја! – признаде Анђелка, док су једно друго гледали с неверицом због истоветне мисли која их је понела.

- У том случају, ви, младенци, крените без нас, а ми, деца, ћемо се већ снаћи – весело додаде Стојан, осећајући због свега неко посебно задовољство.

Ненад и Милица се нису много бунили; заправо нимало. Препуштајући им да се воде својим жељама и плановима, они седоше у ауто и – одоше.

Мирис реке су могли да осете и пре него што су дошли до ње. Стојан је путем препричавао догодовштине из радионице, што је Анђелку и забављало, али и упознавало са наравима људи из села. Али не само из села.

Стојан је, као врстан мајстор, био познат и даље. То је она чула, не од њега, већ од Ненада и Милице.

Место крај врбе је било празно, што је обома одговарало. Али колико год да им је пустош одговарала, толико су и зазирали од ње. Њихова осећања одавно нису горела, већ су кључала.

Анђелка се није усудила да прва прође између висећих грана. Стојан је то преузео на себе, позивајући је руком да му се придружи. Није је требало молити; нешто из разлога што је за тим жудила, нешто због тога да се то не покаже очигледним некаквим устезањем.

Кад је врба скрила поглед на њих, Стојан рече:

- Ову кућицу смо отац и ја правили.

- Заиста? – дивљаше се Анђелка. – Прелепа је! О једној таквој сам маштала као дете.

- А сад? – упита је он крајње радознало.

- Можда да је већа – насмејала се.

Стојан одлучи да јој каже што јој је био дужан.

- Нисам ти рекао... тад ми се учинило непримереним, јер си била потресена: садашњи власник куће у којој сте живели питао је да ли би је откупила.

Анђелка осети како јој навиру сузе, али овогa пута, не желећи да он то види, окрену се лицем према реци и, гледајући је, одговори:

- То је... врло лепо од њега. Можда би вредело размислити о томе. Сем тога, морала бих најпре да поразговарам са братом.

- Опрости ако сам те овом причом растужио...

- Не, ниси! – Анђелка му упути осмех захвалности, али на кратко, брзо враћајући поглед на реку. - Напротив. Овај предлог се само надовезао на све лепо овог и претходних дана, где су људи искорачили из своје свакодневице да би се једни другима нашли у неприлици. Понекад, док размишљам о томе колико је добра у српском народу неистражено и зачаурено, често ми на ум дође мисао, која је сад већ прерасла у теорију...

- Какву? – упита знатижељно Стојан, који је тиме подстаче да настави са причом, док јој се он, понет њеним гласом, поче полако примицати.

Анђелки то није могло промаћи; и што је он био ближи њој, то је она с већим жаром приповедала.

- Ми, Срби, често за Русију кажемо Матушка. Овако речено испада да се на нас не може другачије гледати већ као на – децу. А деца нису нимало наклоњена рату! Зато Србин трпи што мало ко може, јер је рат против духа његовог. И прелазимо и преко ствари које су у другим државама недопустиве, а све чекајући да силни покажу крај своје алавости. Нажалост, чекамо и данас то да се деси. Међутим, из неког разлога тера се док се не претера. Тада у нама проради онај дечји пркос, који се позива на вишу Правду. Јер мора, не само због себе, већ и због истих тих незаситих ала. Зато не би ваљало да нас Срба нестане. Поготово кад се сетимо на како чудесан начин смо позвани, преко Светог Саве, да будемо Христови јагањци. Тиме не само да смо се недостојни удостојили, већ нам је и велика мисија поверена: да, као деца, чувамо свет од злобе адове.

Код ових последњих речи Анђелка се лагано поче окретати, тражећи плаветнило Стојанових очију које је, дуж њених леђа, грејало њена чула. Речи су се умириле и само се чула природа како дише.

Стојан, сместивши је целу у поглед препун чежње, и опијен уприличеним тренутком, подиже десну руку и помилова прамен њене косе, који се није дао укротити, настављајући да, преко њега, милује и њен образ.

И ту, под врбом, њихов, као вечност, прижељкивани сусрет најзад се догодио.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

Русија моја љубимаја
Аутор Гаврило Кујунџић

При сваком помену твога имена,
Прожме ме нека чудесна милина.
Jави се чежња сад бих да полетим,
Тебе да видим ко мајку загрлим.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Понос и витештво, крв врела буктиња,
Част тврда заклетва а правда светиња.
Пут нам је исти до Царства Небеског,
Вера у Христа и Оца јединог.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Звездо са истока разбуктај свој врели жар,
Спржи све корове, неверу отерај.
Твој светли зрачак пут нам је једини.
Да божур процвета у својој градини.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Заједно прођосмо кроз тешке године
С' вером у Бога до вечне истине.
Рускога Цара сви жељно чекамо
Да нас заштити, веру да спасемо.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

[ Српкиња ] 19 Мај, 2015 02:45

Српкиња

(Слика је преузета са интернета)

 

Радни понедељак је свима почињао другачије.

Први раноранилац био је Ненад, који је, заједно са Стојаном, отишао да узору њиве; Анђелка је устала нешто пре Милице да би се спремила за посао, док су се деца будила следећим редом: најпре Сава, због школе, а потом Јелена и Ана. Милица је, наравно, остала код куће са девојчицама. Њен посао није изискивао никакво избивање: остала је да кува, што је волела да ради.

Али тај јутарњи распоред је, по обављеном послу, био сасвим измењен: Сава и Анђелка су стигли једно за другим, док је Ненад дошао касније. Орање се мало одужило, а онда су браћа свратила у пилану по наручене даске за обећане кревете.

Кад су њих истоварили у радионицу, Стојан је замолио мајку да спреми шиваћу машину како би је могли понети Анђелки. Још синоћ ју је питао за дозволу, и Драгица је радо пристала. Јесте да је то била стара машина од сентименталне вредности, али је, будући да је нико већ годинама није користио, само скупљала прашину.

Чувши због чега им је потребна, али и чињеница да ће једно младо чељаде на њој да шије (које је њеном мајчинском срцу почело необично да се допада), посебно ју је приволело на пристанак.

Милица је ручак поставила у уобичајено време, јер није било сврхе да чека мужа, будући да је знала да ће каснити. Док су сe девојчице одмарале након ручка, она је са Савом урадила домаће задатке. Анђелка је за то време направила списак, који ће Милица сутра понети у куповину.

У ишчекивању да машина стигне, две пријатељице су тражиле погодно место за њен смештај.

- Мислим да би најбоље било да је ставимо у помоћну просторију иза куће. Тамо има простора и довољно светла и нико ти не би сметао док радиш – предложи Милица. – Касније је можемо још боље оспособити, ако желиш. Иначе, колико дуго се можеш користити машином?

- Не бих је задржавала, иако је тетка Драгица рекла да се могу њоме користити и на дужи рок – рече Анђелка, идући за њом. – Да није хитно, сачекала бих ја да ми Раде донесе моју машину. Чим завршим с постељином – враћам је! Сем тога: колико ти мислиш да ја будем вама на терету?

- Какав те терет спопао, женска главо? – одмахну Милица руком, противeћи се. – Колико год да треба - овде си код своје куће...

Анђелка јој приђе и захвално је пољуби у образ.

У том се на капији појавише Ненад и Стојан са шиваћом машином. Милица им отвори врата и показа место где би могли да је сместе. Кад је спустише, Анђелка приђе машини и стаде је загледати.

То је била стара али добро очувана сингерица. Рад на њој није јој био непознат; штавише, на једној таквој правила је своје прве кораке у шивeњу. Наследила ју је од мајке, која је, опет, исту добила од оца, Анђелкиног деде.

- Значи, умеш и да шијеш! – обрати јој се Стојан, који остаде да јој помогне са машином и њеним равнањем, док се Ненад журно с Милицом упутио у правцу кухиње, обавештавајући супругу о својoj изгладнелости.

У његовом гласу било је смесе дивљења и задовољства.

- С тобом чуда не престају, чини се! Кад већ шијеш, могла си и мене поновити.

- Није проблем, само пожури са жељом – дочека Анђелка спремно.

- Што да пожурим?

- Јер машину враћам чим обавим посао.

- Зашто? Код нас и тако стоји, а теби је од користи.

- Не би било у реду. Сем тога, и тако очекујем да стигне моја машина.

Стојан је погледа озбиљно.

- Значи ли то да се насељаваш овде трајно?

- Мислиш на село или у ову кућу? – упита Анђелка док је тражила нешто да подметне под један крај машине.

- Заправо, обоје...

Најзад, пронашавши неко парче картона, Анђелка га пружи Стојану да га постави, притом пазећи да машина стоји у равни и говорећи:

- Ако се посао устали, онда да. Али ћу, свакако, потражити друго место за становање. Није искључено ни да купим кућу. Ништа велико, али довољно да се може рећи „моја кућица - моја слободица“.

Стојан није заборавио на комшијин предлог о томе да Анђелка откупи своју стару кућу. Али ни сад, као ни тад, није пожурио да јој га пренесе. Из неких разлога одлучио је да јој то каже неким другим, повољнијим поводом.

Кад је посао око машине био готов, њих двоје се придружише осталима. Пошто ни Стојан није стигао да руча, то поставише тањир и за њега.

Тако окупљени око стола, још једном се дотакоше приче о креветима. Стојан је већ имао потребне мере за душеке, те их записа Ненаду на папир, како би их он и Милица могли сутра купити заједно са платном и концем за Анђелкин део посла. Бошко и Оливера ће у међувремену, како су им рекли, кречити просторије, тако да би им кревете могли испоручити у четвртак.

- Иначе се и пилана уградила у овај подухват, дајући нам даске упола цене – обавести Стојан друштво за столом.

- Лепо! – дочекаше Анђелка и Милица.

- Ма има у народу добра, нека прича ко шта хоће – рече Ненад поносно. – Кад је стани-пани, ту је обичан, незнатан човек да се нађе потребитом.

И провевши још неко време у необавезним разговорима, најпосле се разиђоше изговоривши се пословима.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Српкиња ] 09 Април, 2015 10:38

Српкиња 

Слика: Битва на Косовом поле 15 июня 1389 года

 

Док су му прилазили, приметили су крај њега непознат пар ту негде њихових година. Ненад и Милица су већ разговарали са њима, кад их отац Павле представи.

- Ово су наши нови парохијани, Бошко и Оливера, који нам стигоше са Космета.

Стојан и Анђелка се руковаше са њима.

- Имају и двоје мале деце – настави отац - а добили су на коришћење једну слободну кућу у селу, сигурно знате и коју: ону близу игралишта, недовршену, од човека који је већ годинама у иностранству и који, по свој прилици, не мисли да се врати, јер нема коме; он и супруга су бездетни. Али се сажалио на муке свог народа и, да не би кућа беспотребно закоровила, дао ју је Бошку и Оливери да је одржавају. Није искључио могућност ни да им кућу једног дана препише. Али има један проблем: пошто је кућа недовршена и захтева још много рада, она нема ни намештај! А Бошко и Оливера се још нису снашли, да би имали каква-таква примања, те им је потребна помоћ.

- Није нам због нас – прекиде га Оливера, обраћајући им се вапајем мајке. – Ми можемо спавати и на даскама, али деца су мала. Не бојимо се посла, обоје смо вредни и не тражимо милостињу. Радом бисмо се одужили. Ово је, како отац Павле рече, само док се не снађемо. Дао нам је власник и земљу, а ми смо навикли доле на сељачке послове.

Бошко је ћутао, док је Оливера говорила. Видело се да му је тешко због свега што их је снашло, али премда и не могавши да прича, он је главом потврђивао све што је жена говорила.

- Проблем решен! – рече Стојан безбрижно. – Сматрајте да имате кревете! Сутра, дао Бог, одмах након орања, отићи ћу до пилане по материјал и за дан-два би посао био готов.

- Биће потребан и душек – надовеза се Ненад. – Милица и ја ћемо погледати у граду, а ти нам, Стојане, спреми мере.

- Ја сам могла да средим постељину, али нисам понела шиваћу машину – рече Анђелка са жаљењем.

- Умеш да шијеш? – упита Стојан.

- Умем, дао Бог...

- Је л` треба нека посебна или...?

- Свеједно је која, само да ради.

- Онда је и то сређено! – објави он радосно. – Моја мајка има неку машину што скупља прашину. Верујем да ће ти је радо уступити.

Анђелка се силно обрадова.

- Милице – рече пријатељици – купићеш у граду платно и конац, даћу ти списак...

Оливери кренуше сузе због доброте која их је снашла, и заједно са Бошком заблагодари Богу, оцу Павлу и бираном друштву.

Затим, ради бољег упознавања и добросуседских односа, седоше сви за сто да се испричају. Послужена им је и кафа са колачима, тако да је разговор протекао у пријатељском тону. Узгред, пронашли су много тога заједничког што је могло свима да буде само од користи. И у то име су сложно наздравили.

Кад су стигли кући, Ненад, Милица и Анђелка су били још под дубоким утисцима због свега оног што су чули о Србима и неалбанском живљу на Космету, о демократији која људе претвара у робове, о логору смрти где живот човека не вреди пишљива боба. И није то био осећај као да се то тамо негде некоме дешава. Не! Та бол је била жива рана, коју је сваки Србин, и сваки добронамеран човек, могао да осети као своју, без обзира на којем крају планете живeo. Јер неправда, а отимање дела територије јесте неправда, као и бомбардовање, убијање, не може донети мир нити бољитак док се правда не зацари. То је проста чињеница и одустајање од правде није само издајство Србије и Космета, већ целокупног света и мира на планети. Ко год се одриче Космета, тај не познаје ни Право ни Правду; још мање штити и заговара мир.

„Нема мира безбожницима“, каже Свето писмо.

- Људи још не могу да схвате да је спас Србије у рађању деце и производњи хране – рече Ненад.

- Сви имају страх од сутра – додаде Милица. – И није да не могу да их разумем, јер та мантра о бољем сутра, која не силази са уста наших политичара, из дана у дан постаје све отужнија, а сутра све неизгледније. Али тај страх и долази од тога што верују политичарима, а не Богу. Човек снује, Бог одлучује. Сем тога, деца нису наша, већ Божја, и свако дете које шаље на земљу има своју мисију. Родитељ треба да воли своје дете, али Бог је Отац свима нама и дужни смо творити Његову а не своју вољу.

- Чула сам да је код Јевреја, након Холокауста, као чин највеће храбрости важило правило да рађају нову децу коју неће моћи заштитити – примети Анђелка. - Код њих жене добијају плату рађајући децу. То није само однос државе према рађању, већ и мушкарца према жени.

Овај њихов разговор наједном прекинуше деца, која улетеше међу њих, вичући:

- Иде чика Раде!

На помен братовљевог имена, Анђелка потрча према капији. И заиста, угледа брата у униформи како улази у двориште. У рукама је носио два кофера.

- Ево, сејо, донео сам што си спаковала – рече, дочекујући је у загрљај.

- Хвала ти, рођени! – рече Анђелка, љубећи га у образ. – Хајде, уђи!

- Не могу, свратих само да ти ово донесем, а морам одмах да се вратим. Имам посла на терену, неке вежбе треба да се одрже, али сам ту за викенд па ћемо се видети – објашњаваше Раде.

- Нисмо чули ни за какве вежбе – примети Ненад док се поздрављаше с њим. – Нека војна тајна?

Раде се насмеја.

- За новинаре очигледно. За народ не. Имамо вежбу са Русима.

- Опа! Не са НАТО - м? – дочека Милица задивљено.

- Ма где, бре, с њима! Ови наши што с њима вежбају уче како да гасе пожаре и спасавају туристе. Вичу: „Мир, мир“, а пуцају по целом свету. Ми знамо с ким се ортачимо.

- Добро је да овде још има оних који нешто знају – рече Ненад задовољно.

- Причаћемо други пут више, сад журим! Анђелка, имаш поздраве од мојих и од сваког по пољубац.

И изљубиши сестру три пута, поздрави друштво и оде.

Милица позва све на ручак, а Ненад понесе кофере горе. Анђелка, гледајући још неки трен за братом, напречац доби идеју о којој почe подробније да размишља.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

 

[ Српкиња ] 07 Април, 2015 21:34

Српкиња 

(Слика са интернета)

 

Јутро је задржало свежину ноћи. Али су се облаци разишли и све је указивало да ће дан бити леп.

Милици је такво време одговарало и она с ведрином покуца на Анђелкина врата.

Када је ушла, затекла је пријатељицу како замишљено стоји поред прозора.

- Јеси ли спремна или се још спремаш? – упита је.

- Још тренутак – одговори Анђелка сетно се осмехнувши.

- Је ли све у реду, драга? Синоћ нисам хтела ништа да питам, јер сам на твом лицу видела израз задовољства. Али сад сам збуњена, гледајући те... Ту сам, ако желиш да причамо...

Анђелка јој полако приђе.

- Види!

Милица погледа њене руке. На њима више није било ниједне ранице, тек једва приметни ожиљци.

- Хвала Богу! Значи, Стојанова медицина помаже! – примети задовољно, а све у ишчекивању да ће дознати више.

- Изгледа! Испрао је ране водицом и намазао их кремом. Нисам га ништа питала о томе.

– Зашто ниси? Сигурна сам да би ти рекао.

- Не сумњам у то – признаде Анђелка и након кратке станке додаде: - Требало ми је... да осетим његову веру.

Милици није било потребно цртање да би разумела о чему јој Анђелка прича. Зато је позва да седну на кревет и да јој се повери.

- Има још времена до почетка службе, не брини! Да чујем шта то мучи мог анђелка? Све ми се чини неки мушкаћ по имену Стојан?

Анђелка потврдно кимну главом.

- Осећам да је човек кога бих могла волети. Знам да звучи будаласто... детињасто, али... Никад ми друштво мушкарца није пријало као његово и, што га више упознајем - то налазим да се све чвршће за њега везујем. И не мислим само телесно, већ и духовно. Разговарати са њим је као да слушаш одјек својих мисли и жеља. Са њим у мислима лежем... Али се сваког јутра будим с Мирјаном! И то ми, Мили, смета... Спознаја да повређујем и њега и себе. И не знам шта да радим, јер све теже владам својим осећањима...

-Тако то изгледа на почетку – примети Милица нежно. – Мислим то... заљубљивање и неизвесност. Нарочито кад наиђеш на неког ко личи на твоју сродну душу. Прижељкивала сам дуго да се и ти заразиш, али не и да буде болно...

Анђелка се насмеја на њене речи.

- Можда то и не би било толико страшно да не осећам збуњеност. У неким тренуцима ми се учини да и њему годи моје друштво, али то траје прекратко. Сем тога, зар се икад ико заљубио у седам дана?!

Затим погледавши Милицу, додаде тугаљиво:

- Зашто је човек мог сна морао да личи на њега?

Милица слегну раменима, а потом упита шаљиво:

- А личи много?

- Много, Мили...

- Онда ти преостаје само једно: да се молиш да буде Божја воља...

Анђелкино лице поприми израз наде.

- Мислиш?

- Ја други лек не знам, мила...

И, устајући са кревета, она остави пријатељицу да се спреми.

Анђелку ово као да умири. И тек што Милица затвори врата са друге стране, она се врати причи од синоћ, где јој је Стојан поверио да је Православље његов начин живота, што ју је посебно обрадовало.

„Само онај човек који пред Богом клечи може стојати пред сваким.“, била је мисао која јој је дошла на ум док га је слушала, као и она Светог Владике Николаја: „Човек на молитви - то је јединствен призор, који велика васиона нити види, нити разуме, нити осећа. То виде, разумеју и осећају само невидљиве интелигенције, духови светлости, ангели, душе многих упокојених људи, и боље од свих, сам Господ Бог.“

Таквог је човека себи прижељкивала: он да јој буде глава, а она - његово ребро.

„Господе, молим Ти се, Свемилостиви и Сведобри! Смем ли се надати милости Твојој?“, помисли, додајући: „Али воља Твоја да буде не моја.“

Сишла је са мишљу да ће данас у храму срести Стојана. Али није сметнула с ума ни да је ова недеља од великог значаја за Саву.

Наиме, од данас ће почети да саслужује оцу Павлу. Због тога је јурио по кући, стално опомињујући сестре да пожуре како не би закаснио у Цркву. То је било тако слатко да су Ненад и Милица снимили догађај на камеру. Имаће са чиме да изађу пред њега кад буде порастао и, могуће, почео да врлуда у својим тражењима.

На Савину радост, у Цркву су стигли на време – по обичају. Отац Павле га радосно дочека и позва код себе.

Анђелка потражи погледом Стојана, али га нигде не примети. Помисли да можда касни. Литургија поче, али он се не појављиваше. Схвативши да се препушта расејаности, она се брзо сабра и, помоливши се за њега, настави да прати службу.

По завршетку, још једном осмотри људе око себе, али Стојану не беше ни трага. Најпосле пође с Милицом и друштвом у црквену салу. И тек тамо, на своју радост, спази га међу окупљенима. Он крену према њима.

- Где си, брате? – упита Ненад кад овај приђе.

- Ево ме! – одговори Стојан уз препознатљив осмех и, гледајући у Анђелку, настави: – Био сам у манастиру, а у повратку наиђох да видим како ми је пацијент.

Била је довољна само реч, његов поглед и све туге су у трену ишчезле из Анђелкиних мисли.

Милици, која је пажљиво мотрила лице своје пријатељице, та промена никако није могла да промакне. Зато, и пре него што ће Анђелка било шта рећи, изјави:

- Таман! Ти, докторе, припази на њу, док Ненад и ја попричамо са оцем Павлом.

И узевши Ненада под руку, њих двоје се брзо удаљише.

- И? – упита Стојан кад се усамише.

Анђелка подиже руке. Он их прими на своје и нежно пређе јагодицама преко њене коже.

- Нема ни ранице од трна – примети.

- Нема – рече Анђелка задовољно показујући прст.

- Хвала Богу! То су иначе лекови које ја користим код повреда на раду: манастирска вода са извора Свете Петке и мелем који праве монахиње.

- Идеш често у манастир? – упита Анђелка, полако спуштајући руке.

- Кад год могу. И кад имам потребу да се разговарам са духовником – признаде са шаљивом кривњом у гласу.

- Епитимија? – насмеја се Анђелка.

- Ммм, не баш епитимија. Више је то била недоумица... Да се предупреди штета.

- И да ли је разговор помогао?

- Рано је још рећи – одговори Стојан загледајући се у њене очи. – Неке ствари се не виде најбоље на први поглед; некад је потребно загледати се и са стране.

Анђелка осети неку посебну тежину у тим речима, али Стојан брзо настави, премда опуштенијим тоном:

- Нешто тако је рекао отац Авакум... Иначе, манастир није далеко. Ако желиш, могу те повести...

- Врло радо! – дочека она с одушевљењем.

- Јавићу ти на време кад будем ишао следећи пут.

Али не стигоше више да проговоре ни реч, јер их прекину отац Павле, позивајући их да им се придруже.

- Шта ли смо сад скривили? – прозбори Стојан и то тако да Анђелку подсети на Калимера и његово: „То је неправда и кад одрастем...!“, што је засмеја.

Али послушно се обоје одазваше оцу Павлу.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Српкиња ] 04 Април, 2015 11:27

Српкиња 

(Слика са интернета)

 

Дан, ипак, још није био на измаку кад је трактор ушао у двориште. Ана је, будући да није спавала то поподне, била уморна. Јелена се још и држала, док је Сава пазио да одржава Марков стројеви корак.

Арса и Драгица позваше све за сто да се, након радног дана и успешно обављеног посла, освеже и окрепе. Милица је, због деце, морала да иде кући, те се топло захвали и замоли за извињење. Ненад, знајући да је потребан својој жени, и сам се извини домаћинима.

Милица потражи Анђелку, али пре него што ће се Анђелка одазвати, Стојан рече:

- Анђелу ћу ја довести! Чим јој извидам ране.

Анђелка осети како се њен разум хтеде томе успротивити, али нешто у његовом гласу, те начин како је изговарао њено име, натера је да пристане. Зато само кимну главом, дајући Милици до знања да ће остати.

- Саво, идемо кући! – викну Ненад, уједно узимајући Ану на руке, док је Јелена потражила мамино друштво.

Још неки су се изговорили од стола, а оно људи што је преостало - крену са Арсом и Драгицом. Стојан приђе Анђелки и поведе је у другом смеру. Она пође и ускоро се обреше у његовој радионици.

Све је мирисало на дрво и лакове. Стојан упали светло и са полице дохвати једну флашицу и кутијицу.

- Дођи! – позва је.

Тај заповедни тон ју је неодољиво привлачио. То није била она строгост којом се влада или потчињава; на њу је она деловала молећиво. Повиновала јој се, верујући да Стојан зна шта чини. Зато му и приђе потпуно предано.

- Пружи руке! – рече нежно.

Она учини тако.

Стојан отвори флашицу и течношћу у њој прели њене изгребане руке. Анђелка хтеде да стисне зубе и зажмури, мислећи да је ракија или алкохол. Али није осетила никакво печење, нити препознатљив мирис. Међутим, не хтеде ништа да пита. Његов додир је био сам по себи лековит и никаквом причом није хтела да квари тај тренутак који је, најпосле, цео дан прижељкивала. Кад јој је испрао ранице, он отвори кутијицу и кремом у њој премаза јој руке. Мазао је полако и пажљиво. По додиру је осетила да то ради с уживањем.

Споља се могао чути гласан разговор, лавеж паса и изгладнела стока, али ти звуци нису допирали до њих. Ови прижељкивани тренуци били су део другачијег света коме су обоје, премда тајно, били склони. У њему, они су могли једно друго додиривати и истовремено осећати како се свака њихова мисао слива у једну.

Кад је утрљао крему, Стојан је лагано, премда невољно, пусти.

- До сутра ће проћи! – рече.

Анђелка погледа у науљене руке. Ако је и имала неку сумњу, она се изнова подреди његовој вери. Зато спусти руке и поче да разгледа око себе.

- Значи, овде радиш? – упита.

- Да – потврди он. – Кад има посла.

- Нема увек?

- Посла има... Немају људи пара.

Ходала је полако, пажљиво загледајући алат и његов рад.

- Увек сам волела ручно рађено дрво. И иначе волим све што је рађено рукама.

Стојан је пратио погледом њену фигуру, слушајући је помно.

- Човек, док ствара, удахњује у свој рад живот... свој живот – настави Анђелка, уједно руком додирујући изглачани комад дрвета у раду. - Дрво у шуми је лепо баш онакво какво јесте, и стоји тачно где треба, јер сведочи о Творцу. Тако и дело говори о свом мајстору. Руке су те које делу дају лепоту.

У том наиђе на недовршену ивицу и један ивер се заби у њен прст. Она тихо јекну. Стојан се брзо створи крај ње и, док се још није ни снашла, пронађе болно место и лагано истисну из њега комадић дрвета.

- Сссс...!

- Де, де, Српкињо! Не приличи ти – рече он, измамљујући јој осмех.

Затим стисну место око ране, како би сукрвица истекла, а потом потражи фластер. Док га је лепио, он се надовеза на њену започету причу.

- Ономе ко ствара потребно је још нешто. Инспирација...

- Да... – потврди Анђелка, загледана у његове прсте, што је охрабри на ново питање: – Да ли овде правиш гусле?

- Углавном – одговори Стојан кратко.

Она помисли да ће то бити све, али он, ипак, настави:

- Нисам их направио много, свега неколико. Код последњих сам одустао, јер нисам успевао да их довршим по жељи.

„Због бивше драге“, помисли Анђелка, али загуши реч у себи; јер чим би стигли, како је мислила, до ње, свет, у којем је видела себе крај Стојана, пред њом би се рушио као кула од карата.

Ако је у почетку и могла то да поднесе, сада ју је та помисао све више раздирала и почињала је да јој смета.

По Стојановом ћутању могла је само да закључи да је и њему мучно. Зато, да се ћутња не би увукла међу њих, она реши да је прекине.

- Добро је – рече, измичући залепљени прст. – Хвала ти...

- Богу хвала! – узврати он, додајући: - Мада, довео сам те овде да те лечим, а испашће да идеш кући још повређенија. Хајде, идемо за сто!

Ово је за кратко извадило ствар, и зид, који се надносио над њима, остао је да виси.

Анђелка је добила прилику да се додатно разговори са Стојановим родитељима. Тако је сазнала од њих многе ствари о оцу и мајци, које су њој, будући малој у оно време, промакле или биле непознате. То време је Стојан искористио да се истушира и пресвуче.

Ускоро, Анђелка заврши с вечером и причом. Кад изрази жељу да крене, Арса је задржа.

- Чекај, дете!

У том се и Стојан појави на вратима.

- Анђелка хоће да иде кући, Стојане! – обрати му се Драгица.

- Не брини, мајко. Ја сам одговоран за њу: рекао сам да ћу је одвести, и одвешћу је! – рече јој.

- Ауто је...

Арса хтеде рећи у гаражи, али га Анђелка прекиде:

- Ма не треба да пали ауто због мене, није то на крај ни света, ни села...

- Идемо пешке – потврди и Стојан. Ауто је овде био вишак, што се њега тицало.

Арса и Драгица јој се по који пут захвалише на доласку и помоћи, те је са Милошем и Маријом испратише.

Напољу је већ било вече, али на небу није било звезда.

- Најавили су кишу – примети Стојан кад одмакоше од куће.

- Надам се да ћемо обоје стићи пре ње – рече Анђелка, повремено гледајући у небо.

- Не волиш кишу?

- Напротив. По питању кише сам као дете – погледа га уз осмех.

- Не чудим се! – дочека Стојан уверено. – Уопште, мислим, да волиш воду у свим облицима.

- Сем буре на мору или невремена. Заправо, волим воду све док није проблем. Не волим је у тренуцима кад постанем свесна да неко кисне или мрзне због ње...

- Да није тако – уплашио бих се...

Иако им је киша висила над главом, нису журили. Он је свој корак прилагодио њеном. Није му сметало. Штавише, њен ситни ход му је сасвим одговарао, јер је секунду претварао у више њих.

У ваздуху се осећала спарина и прилично света је изашло на улицу у ишчекивању кише. Са већином су се поздрављали, али нису дали да их заустављају. Много тога је лежало на њиховим уснама што је желело да се искаже.

И причали су, како о данима знаним, тако и о свему оном незнаном што је свако од њих жудео да сазна. Често би застајкивали, осећајући да неће имати довољно пута за све мисли које су им незаустављиво долазиле. И што су више тога чули и сазнавали, то је њихова присност расла. Али зид који је и даље био присутан неумитно је висио, не дозвољавајући им ни ону блискост коју су имали у радионици.

Изненада, један управо надошли облачић поче да их полива топлим капима кише; најпре ситним, да би их одмах потом претворио у пљусак.

Анђелка је имала увезан око струка горњи део тренерке. Могла га је развезати и ставити Стојану и себи преко главе, али то не би много помогло. Но, Стојан није чекао да се она досети шта им је чинити, већ је хитро повуче за руку, рекавши јој да трчи.

Иако нису трчали далеко, мајице су им биле прилично мокре. Зауставили су се у једном поплочаном пролазу између две куће. Пролаз је био дуг, али узан.

- Сачекаћемо овде. Неће киша дуго. То је само облак наишао – рече јој Стојан задихано.

Стајали су близу; ниједно није хтело да се одмакне у страну. Анђелка је могла да осети мирис његовог лосиона, као и шампона који му се задржао у коси. Поново су прибегли ћутању. Овога пута је нелагодност коју су притом осећали прекинуо сам облак, који као да љутито заврну славину.

Свежина која је наступила – пријала је. Али само у ваздуху, док је земља једва и била свесна тога да је киша пала. Остала је сува.

Пре него што ће изаћи на стазу, они приметише да се још држе за руке. Очекујући ко ће први своју да повуче, то се ипак није десило.

- Можда не би било лоше да те код Милице овако доведем – држећи те за руку – шалио се Стојан.

- Можемо да пробамо – сагласи се Анђелка.

- Хајде онда...!

У сваком другом случају би овакво детињање изгледало чудно; у сваком другом - да, али не тамо где се јави привлачност и осећај заљубљености. У том случају, детињање се само препоручује.

Остало им је још неколико кућа да прођу; међу њима Анђелка примети и Мирјанину. Срце јој се стегну од помисли да ће је Стојан пред њом пустити.

Међутим, не само да је није пустио, већ се чинило да кућу није ни приметио. Али је она свој стисак, за сваки случај, појачала. Он јој је једнако одговорио.

Милица није изашла пред њих; дубоко у себи они то нису ни очекивали.

Али нешто се јесте појавило: дуго скривени, ове ноћи, заискрише трнци под Стојановим прстима. Зарадовао се томе.

Тај осећај га није напуштао ни у повратку, не престајући ни током ноћи.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Српкиња ] 03 Април, 2015 01:05

Српкиња 

(Слика са интернета)

 

Стојан је готово престојао на капији чекајући да се појави Анђелка. Та тајанственост која ју је обавијала била је узрок његових непроспаваних ноћи од дана кад ју је срео под врбом. Све у вези са њом чинило му се нестварним колико и могућим, што је његовој души доносило немир.

Држећи је у наручју, губио је појам о времену. Тај тренутак је био толико сличан његовом сну да је, колико год му се надао и прижељкивао га, толико и страховао од њега.

„Шта ако...?“, било је питање које му се врзмало по глави, а није имао храбрости да га изусти до краја. Стање у којем се налазио мучило га је до те мере да је одлучио да се ствар мора извести на чистац.

Анђелка је стигла у друштву Ненада и Милице са децом. Сви су били у тренеркама. Кад ју је угледао, Стојану се груди напрасно стадоше надимати.

- Помаже Бог, вредни народе! – поздрави Ненад окупљене, те приђе Стојану да се рукују.

- Бог помогао! – одговорише сви у глас.

- Ево, довео сам сву испомоћ коју нађох у кући – настави Ненад шалећи се.

- Мислим да тако лепу испомоћ нема свако – дочека Стојан радосно. - А видећемо да ли су и вредни колико су лепи.

Ту се саже и подиже Ану у наручје, док је другу руку дао Јелени. Сава је одјурио код Марка, а Милица и Анђелка кренуше да се придруже осталима.

- Имамо среће, леп је дан – примети Милош, који их позва да седну у тракторску приколицу.

- Твоји неће ићи, Стојане? – упита Ненад, мислећи на оца му и мајку.

- Где, бре, неће ићи? Они су већ тамо... – одговори Стојан, показујући главом у правцу воћњака.

Кад је Марија донела корпе са спремљеном храном - трактор крену.

Јабуке су богато родиле. Све оно што су улагали неколико година уназад, ове је године донело резултат.

На самом улазу дочекали су их Стојанови отац и мајка. Анђелкина појава их је посебно одушевила.

- Анђелка, дете, драго ми је да те видим! – дочекао ју је у загрљај чика Арса.

- Да ми нису рекли, препознала бих те свакако – грлила ју је тетка Драгица. – Иста си материна глава! Иста!

- Тако се радујем што вас видим! – узврати Анђелка срдачно.

- Стојан ми је рекао да се спрема гусларско вече – примети важно чика Арса. – Ево, чим завршимо послове, можемо да кренемо са договором.

- Ако ви тако кажете, ја се слажем – додаде Анђелка весело. – Причаћемо већ...

И да их не би задржавала, Анђелка крену да прими своје задужење. Како се није разумела много у сортирање, то она радије пристаде да бере воће.

- Реци ми само како то треба радити? Вероватно постоји нека стручност коју и при брању треба поштовати – обрати се Стојану.

- Гледај да береш са петељкама... и буди нежна. Не бацај јабуке! – објашњаваше он, задиркујући је.

- Нежно, кажеш? Мислим да ћу умети – прихвати Анђелка уз осмех.

Берба је почела. Воћке нису биле високе; ретко где су биле потребне мердевине. Одрасли су могли да дохвате и јабуке са виших грана, док су деца брала оне ближе земљи. Углавном су жене пуниле гајбе, а мушки су их разносили. Арса и Драгица су били задужени за сортирање.

- Има доста рода – примети Анђелка. – Где ће продавати јабуке?

- Све иде за Русију! – одговори Милица, која је брала поред ње.

- Је л` то сигурно?

- Купац је већ стигао и договорили су се. Узео је све и питао је где има још јабука за откуп. Чика Арса је тада позвао још неколико људи из села да понуде свој род. Сад једино да се не нађе неко „паметан за себе“ па не убрљави.

Анђелка је погледа значајно; савршено је разумела на шта је мислила.

Око подне су сели мало да се одморе и презалогаје. Марија је изнела корпе са храном. Оне се за трен испразнише. То су они ручкови који су најслађи и пријају упосленој души.

Након тога су Анђелка и Милица прешле у нови ред. Ана и Јелена су весело трчкарале са својим корпицама, пратећи Саву.

Анђелка на час угледа Марка и неколико тренутака задржа поглед на њему. То дете је неуморно ишло с места на место; са његових усана, бар што се тиче посла, ниједном није чула „нећу“ или „не могу“. Он је и брао јабуке, и носио гајбе, а по потреби је скакао и на мердевине.

У том свом загледању, зачу Стојанов глас иза себе:

- Он се издваја, зар не? Марко је дете које красе многе одлике. То не може да види свако. Али су оне још зелене и око њих треба много резања, копања, времена.

Анђелка је слушала пажљиво, не померајући се. Његов глас је годио њеном уху да је осетила како јој се кожа јежи од милине.

Стојан, стојећи иза ње и повремено загледајући њену скупљену косу и дуги врат, настави с причом:

- Њега не плаши висина дрвета ни тананост високих грана. Неустрашив је, али није злобан. Први ће скочити да помогне потребитом у невољи – колико му године то дозвољавају. Ако не може, позваће помоћ. Не воли да чита, јер мора да седи. Он не разуме ту непомичност. Он мора да се креће...

Што је више Стојан говорио, то је Анђелкина представа о Марку била све чистија и јаснија.

- Желиш рећи... да је Марко војник? – упита.

Налазећи да јој одговор и није потребан, Стојан додаде:

- Његов узор није стриц, већ Краљевић Марко, хајдук Вељко, Синђелић... Ако се промаши са карактером детета, касније може да настане проблем и да се све што је требало да буде часно, претвори у супротност.

Ту се Анђелка полако окрену ка њему. Хтела је да упије његов поглед како би све још јасније разумела. Хтела је да види човека који се пред њом отвара, без задршке, пројављујући тај дар који носи у себи, којим се само ретки могу похвалити.

Необична љубав према братанцу откривала јој је мушкарца којег би свака жена радо волела да има крај себе. Зато јој никако није било јасно због чега је Мирјана отишла од њега. Можда би, кад би видела њу и садашњег мужа, разумела. Али она није хтела да размишља о њима; њу је интересовао Стојан, из часа у час све више, да јој се душа распињала од слатког бола.

- То што си ми сад испричао биће ми од велике користи – рече му. – Трудићу се, дао Бог, да то ниједног тренутка не сметнем с ума.

Стојан је погледа захвално и с поверењем.

- То ће, пре свега, њему бити од користи – закључи и узе њене гајбе да их понесе.

Анђелка је наставила да бере јабуке и до истека посла размишљала је о Стојановом казивању. Тренутно јој ништа није падало на памет што би могло Марка натерати да крене с читањем, али је ту бригу поверила Светом Николају да он измоли помоћ од Господа.

Кад је воће било скоро обрано, стиже камион и мушкарци пређоше да претоваре гајбе. Купац је био видно задовољан.

Анђелка је Руса видела издалека; могла је да приђе ближе, али сматрала је да то не треба да чини, просто јер није било примерено да напушта своје место. Само се надала да ће са јабукама бити све у реду.

Сунце је већ грабило ка заласку кад су поседали у трактор да крену. Приметила је да су јој руке изгребане од брања, али то није умањивало њено одушевљење због предивно проведеног дана.

Стојан је у томе нашао нови повод да јој приђе, рекавши да ће јој очистити ранице чим стигну кући.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

 

[ Српкиња ] 31 Март, 2015 20:12

Српкиња 

(Слика са интернета)

 

Њена кућа је била само неколико кућа даље од Стојанове. Што се више приближавала, то се њен глас стишавао. Стојану као да ништа није могло да промакне. Понашајући се пажљиво, ухвати је за рамена и замоли да сачека док се не врати. Затим уђе у кућу и потражи комшију. Био је сам; његови су били у граду, где су се скоро преселили. На питање да ли би на кратко пустио девојку, иначе учитељицу, да погледа свој стари дом, комшија драге воље пристаде.

Двориште је деловало празно. Није било ни пса, ни мачке, живине поготово. Није било ни дечје граје, ни саксија са цвећем. Изгледало је, овако споља, напуштеније већ кад су одлазили.

Сва осећања која су надолазила, Анђелка је гутала немоћна да ишта претвори у реч. Кад је дошла до врата, већ више није могла да се суздржи. Сузе су потекле.

Стојан је обујми око рамена и уђе са њом унутра. Дочекали су је празни зидови. То појача њену тугу и она зарида. Стојан, да би је утешио, привуче је себи и она се приљуби уз њега, плачући му на рамену. Његово срце се узнемири од њене близине. Али га то не уплаши, већ он подиже руку и стаде јој миловати косу, говорећи:

- Плачи, анђеле, биће ти лакше...

И плакала је, готово послушно, а туга је с бујицом отицала. Две топле, мушке руке, на које се цела наслонила, и нежни додир на њеној коси грејали су њену младу девојачку крв.

Подигла је главу и човеку с бескрајним плавим небом у очима упутила поглед пун захвалности. Тај сусрет очију изасу пред њих ону најдубљу тананост скривених осећања што разгара плам између мушкарца и жене. Али усне им остадоше непомичне. Ниједно се није усудило да скочи у ту ватру. Свест о томе да није ни време ни тренутак – превладала је. Он није желео да искористи њену рањивост, она није дозволила себи да због слабости изгуби себе, препуштајући се неком ко сања другу.

Анђелка се лагано одмаче из загрљаја. Стојан је, сагласно, пусти.

- Пођимо! – рече му, након што рукама обриса лице од суза.

Стојан пође за њом. У дворишту потражише домаћина и, захваливши му се од свег срца и душе, Анђелка крену напоље без задржавања.

Тренутак пре него што ће и Стојан изаћи, комшија га повуче за рукав, рекавши:

- Чуј! А да је питаш: можда би она хтела да откупи своју стару кућу?

Човек није мислио ништа лоше. Стојан га је познавао и имао је о њему добро мишљење. Његов одлазак са села био је из нужде, али је у себи имао оно поштење сељака које је пленило. Ово што је предлагао било је добронамерно.

- Питаћу је – обећа Стојан и пожури за Анђелком.

Стојећи пред капијом, он је упита:

- Јеси ли добро?

Његов глас је и даље деловао брижно.

- Јесам. Хвала ти... Хвала ти много што си био уз мене – рече она и потражи његову руку, захвално ставивши своју у њу.

Он се благо осмехну и не пуштајући је, додаде:

- Видимо се сутра! Немој да се успаваш!

- По договору! – потврди Анђелка. - И ако ми пустиш руку да могу да кренем... ако мислиш да дођем.

- Ево, пуштам! Значи – до сутра!

- До сутра!

И окренувши једно другом леђа, најзад се раставише.

Али само телесно. Њихове мисли су остале и даље наднете над пољупцем који се само у мислима и догодио међу празним зидовима.

Било је још видно кад је стигла Миличиној кући. Није стигла ни да свуче обућу са ногу, кад Милица изађе пред њу.

- Девојко, где си ти до сада? Знаш ли колико је сати?

- Да, мама – одговори Анђелка, смејући се.

- Озбиљно! Ненад се већ забринуо да те није неки момак одвео код себе. Па онда оно тајанствено, као, каснићеш, али не рече и где идеш...

- Вас двоје ко Шваба, тра-ла-ла. Мада... јесам била са једним момком, али сам ишла да видим моју кућу.

На помен куће Милица јој приђе ближе, загледајући је.

- О, сестро мила! Што ме ниси звала да идем са тобом, драга. Јеси ли могла?

Анђелка климну главом, додајући:

- Нисам била сама. Стојан је био са мном.

- Стојан!? Је л` то по договору...?

- Ма јок! Шта ти пада на памет? – прекину је Анђелка. – Пролазила сам поред његове куће, па ме он свратио и после се понудио да ми се нађе у помоћ.

- И?

- Шта и...?

- Па је л` ти се нашао у помоћ?

- Наравно. Стојан је одувек био фин. Него, сутра идем с њим... мислим с њима да беремо јабуке.

- Је ли? Срећом па идемо и ми, да можемо пазити на вас двоје – добаци Милица сусретљиво.

- И ви сте позвани?

- Ми идемо редовно – убаци се и Ненад у разговор. – Али нас је звао телефоном, а тебе лично.

- Није ме звао – узврати Анђелка. - Сама сам се понудила.

- Ниси ваљда? – упита Милица.

- Јесам, како комшијама и приличи. А сад ме извините, одох до собе.

Док се пресвлачила, њеним мислима поче да се провлачи сумња: да ли је добро поступила што се сама понудила као испомоћ? У том се присетила и оног жара који ју је сву прожео док је била у Стојановом наручју, и то питање је још више унеспокоји. Њено срце је осећало заносну привлачност у његовој близини од првог њиховог сусрета на реци. То никада пре није осетила у друштву ниједног мушкарца. Његове руке нису биле натопљене кремом, већ крвавим знојем; нису биле глатке, већ жуљевите. У његовим рукама она се осећала сигурном, заштићеном. Али... не и вољеном. Стојан је припадао другој.

„Ма шта ја ту свашта умишљам!“, мислила је. „Као да бих се могла и заљубити у недељу дана колико сам овде! То је пролазно. Наишло је и проћи ће...“

Тешила се. Али те ноћи није прошло. Напротив. Горело је све јаче при свакој помисли на сутра.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Српкиња ] 29 Март, 2015 19:00

 

(Слика са интернета)

 

Ненад и Милица су, скупа са другом децом, Саву довела и, касније, одвела из школе.

Кући су стигли мало пре Анђелке, а кад се цело друштвo искупило, Сава им је испричао како му је прошао први школски дан. Учитељица му се свидела, а и школа; цртали су, а он воли да црта. Већину другара је познавао па је и то ишло у прилог томе да му се школа допадне.

Потом је дошао ред на Анђелку. Док су била и деца присутна, причала им је о ђацима. Кад су деца легла, са Ненадом и Милицом се присећала њихових школских дана и упоређивала их са данашњим.

По уласку у собу села је на кревет. Осетила је умор, али је овај пут био сладак. Нагомилана неизвесност је испарила и њено тело је било опуштено, али малаксало. Овог пута је одлазак на починак протекао без нервозе.

Прва школска недеља пролазила је сасвим добро. За то време се већ полако упознала са ђацима. Посебно је обраћала пажњу на Марка и Николу и пронашла је још неке разлоге њиховог спорења, које се, додуше, примирило, али није нестало. Чарке су још биле присутне, а све стога јер је Марко, наиме, имао проблема са читањем - што га је одвраћало од књига, које је Никола, са друге стране, волео да чита. Схватила је да ће морати више да се позабави тиме, поготово што је Марко био бистар дечак.

„Треба наћи начин како дете мотивисати“, мислила је.

Кад се у петак огласило звоно и последњи се час завршио, дечаци јурнуше из клупа. Како су притом настали судари са девојчицама, Анђелка их позва да успоре ход.

- Ви као да на трке идете? – примети.

- Није на трке, учитељице, већ на тренинг – рече једна од девојчица.

На помен тренинга, Анђелка се сети фудбалског игралишта. Заправо, не баш њега, већ чињенице да се њихова кућа налазила у непосредној близини. То задре дубоко у њена сећања и она назва Милицу да каже како ће каснити. У њој се родила идеја да се до стана врати из другог правца, како би бацила поглед на свој стари дом.

Ходала је лако и замишљено. У пролазу се поздрављала са људима, али њихова лица су јој била магловита, јер јој се поглед преселио у детињство. Њен лагани ход продужавао је пут. У неку руку се и плашила и радовала сусрету са дететом које је била.

Из тог маштања прену је мушки глас.

- Анђела! Где си се ти то упутила? – интересовао се Стојан, који, опазивши је на стази, изађе из дворишта.

Видело се да је био пријатно изненађен њеном појавом, али се, због израза њеног лица, та пријатност брзо претвори у брижност.

- Опрости, ја... нисам те видела – прену се Анђелка у трену, и погледавши иза њега, додаде: - Потпуно сам сметнула с ума да је твоја кућа у близини.

- У близини чега...? – упита Стојан, а онда се присетивиши, рече: - Твоје куће? То си мислила?

- Да, тамо сам кренула... И тако, мало сам се замислила, па нисам... нисам те приметила.

Стојан је и даље помно мотрио. На лицу јој се очитавала нека тужна сета, а и по говору је могао да примети неку одсутност. Забринувши се, позва је да сврати код њих, макар то било само у пролазу. Његова упорност и шарм разоружаше је на кратко и она пође за њим.

По уласку у двориште, које је било пространо, наишла је на мноштво гајбица, приколице и људе који су нешто радили око тога.

- Спремамо се за бербу јабука, али и за орање – објашњавао јој је Стојан, водећи је ка кући.

Анђелка га је пратила готово у стопу. Чак је приметила и да је њена стопа газила његову и то је, као жену, разнежи. Годило јој је и, што су били ближе кући, то је бивала све ведрија.

Кућа је била нова и видело се да неких радова још недостаје, а преко пута ње је била она стара, коју је памтила. На вратима ју је дочекао Стојанов старији брат Милош са женом Маријом.

Анђелка је препознала Милоша; Марија је била дођошка.

- Нисам веровао, али сад видим да су били у праву! – дочека је Милош, весело пружајући руку. – Наша Анђелка израсте у праву лепотицу! Имамо најлепшу учитељицу!

Марија јој такође пружи руку уз осмех.

- Претерују! – бранила се Анђелка. – Људи свашта виде.

- Нису људи! – продужи Милош. – Деца су ми рекла.

- Деца су још мала – насмеја се Анђелка. – Да није неко ваше дете код мене у разреду?

- Марко! Њега је тешко не приметити.

- Марко? Да, да. Опрости, потпуно сам сметнула с ума ваше презиме – Јанковић.

- Слуша ли? Тај никог не слуша сем стрица.

Анђелкине очи срне укрстише поглед са Стојановим плавим очима.

- Онда су неке ствари јасније – добаци шаљиво. – Има проблема са читањем, колико сам приметила.

- Паметан је он, али га на столици не можеш задржати – жалила се Марија.

- Тачно, бистар је. Памти, да не мора читати, али и математика му иде добро. И воли игрице!

- О, да! За рачунар је као створен. Све га интересује. То... кад је у кући, али воли и да помаже оцу и стрицу на пољу и око домаћинства. Све ће да уради, само да не чита. Сад је на игралишту, има тренинг.

- Да, обавештена сам. Али све то скупа и није толико лоше – рече Анђелка, тешећи је. – Нека се и то утврди, а наћи ћемо начин и да заволи књигу, ако Бог да. Него, свратите до школе, и интересујте се, како бисмо се нашли на помоћ детету.

Милош и Марија пођоше да је испрате, али Анђелка учтиво одби, рекавши им да се слободно врате послу. Ту обавезу је на себе преузео Стојан. Уосталом, он ју је и позвао, и то је сматрао својом дужношћу и уљудношћу.

А док су пролазили поред гајбица и жена које су их прале и спремале, Анђелка међу њима примети једно познато лице.

- Тетка Ружо! – викну радосно. – Јеси ли то ти?

Жена подиже главу, али јој се у погледу видело непрепознавање.

- То сам ја, Анђелка! Сећате се? Та морате се сећати, ви сте ме дојили!

- Анђелка! – изусти жена, којој се засја суза у оку од милине. - Дођи, чедо, да те тетка Ружа на груди прими ко некад.

Анђелка јој пође у сусрет и, кад се топло изгрлише и изљубише, узе је под руку и доведе до Стојана.

- Причала сам ти да сам одрасла на десетерцу, али моји су били заљубљеници у све што је наше – српско. Поштовали су све наше хероје, међу њима и славног Степу Степановића. Зато су нас, по угледу на њега, кад смо брат и ја били мали, наши родитељи давали тетка Ружи да нас доји. Говорили су нам да су и Цигани браћа: пишу ћирилицом, крсте се у нашој Цркви, воле Русе и страдају с нама заједно, те да добро мора с добрим да се среће.

- Ено, моје сад протераше и са Космета! – надовеза се жена на Анђелкину причу.

Стојан је слушао без речи, али све што је чуо примало се у његовом срцу. Осећао је да му Анђелка постаје драга. Али ма колико била ту и он је гледао, чинила му се као сан, као нестварни мехур сапунице у који се није усудио дирнути. Зато се трудио да не пређе границу пристојности, јер то себи није смео да дозволи. Нипошто, јер је већ дао обећање.

Анђелка се још мало исприча са тетка Ружом, а онда настави до капије са Стојаном.

- Кад идете у бербу? – упита на излазу.

- Сутра – одговори Стојан.

- Ако вам треба још један пар руку, могла бих помоћи – предложи Анђелка. – Субота је, не радим.

Стојана није требало молити.

- Сваки пар руку је добродошао – дочека осмехујући се.

- Извини ако сам те задржала...

- Ма пусти! – рече, уједно додајући: - Него, можда не знаш, кућа коју идеш да видиш – продаје се.

Анђелка хтеде нешто рећи, али остаде ћутећи. Она сета се врати исто онако изненадно као што се малопре и изгубила.

- Познајеш ли људе у њој? – упита гласом који на Стојана деловаше молећиво.

- Познајем. Ако желиш, могу ићи са тобом...

Претурајући мисли по глави, Анђелка погледа у њега. Осећала је да је погрешила што није позвала Милицу, јер јој је био потребан неко познат да јој се нађе. Стојан је био ту и нудио се. Био је неко са ким је одрасла, дакле познато лице. Зато се ухвати за његове речи као за сламку спаса, рекавши:

- Нећу дуго... Знам да сам ти већ одузела времена, али не бих да банем непознатим људима на врата незвано... Само бих... само да погледам онако од жеље и носталгије...

- Имам времена, не брини – одговори Стојан и са разумевањем стаде крај ње.

И кренуше. Овог пута једно поред другог.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Српкиња ] 27 Март, 2015 01:37

Српкиња 

(Слика са интернета)

 

Она синоћна трема није је напустила ни данас. Обукавши на брзину своје „пословно рухо“ кренула је у школу раније, како би се састала са Вером. Требало је да јој Вера, по договору, помогне у сналажењу, као и да је упозна са колегама.

У зборници су биле још две учитељице и учитељ, а са њима и млади богослов који је предавао веронауку. Анђелка је дошла на Верино место, јер је Вера, из личних разлога, морала да оде у пензију, тако да ју је заобишло одељење првака. Није била сигурна да ли то умањује или повећава њену трему, која је са приближавањем наставе све више расла. Још није ништа смислила за увод и упознавање. Најпосле је, помоливши се у себи, све то ставила у Божје руке, и притисак у њеној глави је почео полако да се смирује.

Упознавши се са колегама и колегиницама, са сваким размени по неколико речи, уједно добивши од сваког од њих по неки савет. То јој је много значило и помагало јој је да се охрабри. У том се огласи и школско звоно. Вера је стисну за руку у знак подршке.

- Чекаћу овде! – рече јој, док је излазила из зборнице.

Идући ка учионици, Анђелка још једном покуша нешто на брзину да смисли, али и тај покушај је остао безуспешан. И баш кад је требало да стави руку на браву, она застаде и ослушну: у разреду, којем ће она бити старешина, водио се необичан разговор.

- Мач је јачи! – узвикивао је глас једног дечака.

- Перо је моћније од мача! – чуло се из грла другог.

Ово јој се учини крајње занимљивим и она, захвална на случају, притисне браву и закорачи у учионицу.

- Добар дан, децо! – весело их поздрави, прекидајући расправу.

Деца устадоше у знак поздрава.

Села је за сто и отворила дневник. Затим, осмехујући се, бираним тоном им се представила, обавештавајући их да је она та њихова нова учитељица о којој су сигурно већ чули да ће доћи. Након тога их је замолила да се, ради упознавања, представе именом.

Једно за другим, деца су устајала и говорила своја имена. Анђелка је помно мотрила на двојицу дечака које је затекла у спору. Дечак, који је дизао мач горе, звао се Марко; други, који је уздизао перо, звао се Никола.

Анђелка реши да се својим размишљањем надовеже на њихово.

- Чула сам, улазећи, да се овде водила жестока расправа о томе које је оружје јаче – започе с причом. – То је веома занимљива тема о којој вреди размишљати. Предлажем да, ради бољег упознавања, како нашег међусобног, тако и са оним што ће се у школи учити, кренемо баш одатле, где су због звона застали Марко и Никола. Које је оружје јаче? Али ићи ћемо мало изокола. Реците ми, шта сте највише волели да радите за време распуста?

- Да се играмо! – скоро у глас одговорише деца.

- То је сигурно најлепше што може да се ради – признаде Анђелка. – А која вам је игра била најдража?

Одговори су били различити: нека су деца волела да се играју напољу, друга, пак, на рачунару, трећа са играчкама, четврта са животињама, пета у домаћинству...

- Дакле, свако од вас је имао своју игру. Несумњиво, јер сте ту нашли нешто занимљиво због чега вам је баш та врста игре била најдража. Је ли тако?

- Да! – викнуше деца.

- Видите сад: међу тим вашим занимацијама има великих разлика. Неке су везане за природу, друге за науку, треће за пољопривреду и тако редом. Зашто је то тако? То могу с лакоћом да разумеју и они који иду на веронауку и који похађају грађанско васпитање.

У сваком човеку постоје различити дарови. Вас, који идете на часове веронауке, уче да се ти дарови добијају приликом Свете тајне крштења. На часу грађанског васпитања ђаци су чули да постоје таленти. Дакле, према тим даровима или талентима човек, чак и кроз игру, показује своје склоности, што ће рећи да сте, док сте се играли, ви и учили – о себи. Тако Лазар и Софија воле животиње, Марко воли да брани земљу од змајева, Анастасија воли да бере цвеће, Стефан да саставља слагалице, Никола да чита... Ја, рецимо, сем овог посла, волим и ручни рад. И то може да буде: да неко има више дарова од једног. Игре и школа помажу нам да те дарове откријемо и да научимо да се њима служимо. Али, питање је: Како?

Већ смо рекли да свако има другачији таленат или дар, или више њих. Значи, према тим даровима радимо одређени посао. Тако ја умем да плетем, али не умем, рецимо, да поправим фрижидер; постоји мајстор који уме да поправи фрижидер, али не уме да ради ручни рад или да поправи рачунар. Марко зна како да у игрици испраши змаја, али Никола не зна. Но, Никола можда има склоност ка томе да буде писац, или научник, док Марко није томе склон. Међутим, због наших различитих дарова, пошто смо приметили да не умемо сви све, ми морамо да сарађујемо једни са другима. И шта добијамо? Добијамо то да Марко и Никола, ради опште користи, треба да саставе своје дарове, а не да ратују. Мач и перо могу бити оружје, али исто тако и оруђе, као што су, на пример, грабље. И оне могу бити оружје и оруђе! Оружје је за битку, оруђе за рад. Кад су мач и перо оружје, а кад су оруђе? Оружје су кад ратују једно против другог; оруђе, пак, кад сарађују. Зато су овом разреду, овој школи, селу, општини, држави потребни и Марко и Никола, и мач и перо. Исто као и Лазар, Анастасија, Стефан, Јанко, Данијела и сви ви. Наш посао је да те своје дарове ставимо на корист једни другима и да заједништвом покажемо да свет, на који смо дошли, јесте и те како лепо место за живљење.

А сад ако има неких питања, слободно питајте! Сад ћемо о томе да разговарамо, а кад кренемо да учимо, научено ћемо да примењујемо овако како рекосмо, како у школи, тако и касније у животу.

Једна за другом почеше да се дижу руке. Питања је било толико да су морали да их оставе за неку другу прилику, јер је час прошао брзо.

Она почетна трема и брига је нетрагом нестала, и Анђелка је у зборницу ушла озареног лица. Колеге су јој пришле и честитале на прошавшем „ватреном крштењу“. Вери, која је и сама помало бринула, видно лакну, и она, радосног срца, загрли младу колегиницу, дочекујући је. Сада је стара учитељица с миром могла да се посвети свом пензионерском животу.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

 

[ Српкиња ] 25 Март, 2015 18:18

Српкиња 

(Слика са интернета)

 

Време је било идеално за купање. Наравно, сместили су се код врбе, јер је место било такво да су сви без бојазни могли да уђу у воду. Сава и Јелена су окупирали лестве и кућицу, док је Ана радије остала доле да се купа са татом и игра речним песком и шљунком.

Анђелки као да нешто недостајаше те се поче освртати. Није хтела, или није смела себи признати кога то њен поглед дозива. Но како дотичном мушкарцу не беше ни трага, то се она дозва себи и, скинувши одећу, крену да се придружи друштву у води. За њом кренуше и Сава и Јелена, док је Милица остала да седи на обали. Због њеног стања, лекари су јој препоручили да избегава реку – за сваки случај.

Вода је била пријатна. Како би ублажила утицај сунца на температуру тела, Анђелка се најпре покваси а потом заплива. Осећај је био раван оном као кад рибу изваде на суво па, кад се нагута ваздуха, врате је у реку. Сваки мишић њеног тела примао је на себе благи утицај воде. Кад је мало одмакла од обале, окренула се на леђа. Раширивши руке и тако мирујући, зажмури стапајући се са реком, природом и својом прошлошћу. Али није остала дуго у том положају, знајући да човек најбрже поцрни док је у води, а њена кожа је одавно испрала са себе све боје сунца из детињства.

Окренувши се, заплива ка обали. Посматрала је Ненада како ужива с децом у друштву. Био је права слика оца ког би свако дете пожелело. А нико не може волети децу ако не воли њихову мајку. То је била још једна карактеристика која га је красила.

Анђелка није хтела да их омета у дружењу, већ прође поред њих и крену да се придружи Милици. Но, управо тада, ни сама не знајући одакле се створио, примети Стојана како се и сам приближава њеној пријатељици. Дошло јој је да се, из неког разлога, врати назад, али је сама себи изгледала смешна. Вода није могла да утиче на њено руменило, чинило јој се. Штавише, као да је јара у њој загревала воду у којој је стајала. Најпосле, немајући куд, изађе из реке и пожури да се што пре увуче у свој пешкир.

- Помаже Бог, Анђела! – поздрави је Стојан устремљујући свој плаветни поглед на њене очи, не спуштајући се наниже.

Анђелка откри да јој тај поглед не причини непријатност, већ осети неку врсту захвалности на његовој уздржаности да је одмерава. Сем тога и име са којим ју је ословио додатно умили њена осећања; тако ју је звао и кад су били деца.

- Бог ти помогао, Стојане! – узврати она сусретљиво. – Откуд ти?

- Како откуд? Одакле год – ја сам ту – осмехивао се једнако заводљиво, али простосрдачно. – Ишао сам, заправо, послом ту негде, и у пролазу спазих Ненада и Милицу, те стадох да питам како је прошао састанак и хоће ли се скоро решити питање наводњавања.

Није било разлога да сумњају, јер је био у одећи која је доказивала да је нешто радио; видело се по њој да је прекривена столарском прашином.

- Ненад ће ти рећи више – рече Милица, која за тренутак скрену његов поглед – али за сада је још увек то ствар привилегованог појединца. Сви смо једнаки, али су неки једнакији, знаш оно?

- Ништа, применићемо ону Наполеонову: ако не помаже тактика, доведи још људства – додаде Стојан и озбиљно и шаљиво.

- Нема нам друге, мораћемо да се групишемо. Сем тога и земљу продају у бесцење, а могу да је купе само одабрани. Намера је јасна, али наши аргументи морају бити уверљивији – допуни Милица причу.

Ту се Стојан поново лицем окрену Анђелки, која је пажљиво слушала њихов разговор, али и даље се обраћајући Милици:

- Него, јеси ли ти довела Анђелу овде као појачање или...?

- А да шта си ти мислио? – одговори Милица, смејући се с Анђелком.

- Значи, налазиш да у њој има снаге, чврстине, издржљивости, и тако то...?

- Само такве бирам у тим!

- Ви то као да војску спремате – придружи им се и Анђелка.

- Ако треба, и војску! – одлучно ће Стојан.

- Али то неће ићи без гусала - изјави Анђелка тобоже узгред. Притом је помно мотрила Стојаново лице.

Било је очигледно да се над њим надвила блага промена. Али није могла с јасном прецизношћу да утврди каква. Не, није њој била намера да дира у његове љубавне ране, или да се поиграва са момком. Она се само усудила да прозове у њему оно што је њу на чудан начин привлачило – његову особност.

- Показала сам јој гусле – прискочи Милица. - Требало је да видиш њено лице.

- Сад ми је жао што нисам...  – признаде Стојан гласом у којем се огледала искрена знатижеља. Готово је изгледало као да јој замишља лик.

- Ја сам одрасла на српском епском и лирском десетерцу, тако да је то због тога – објашњавала је Анђелка, сад већ сабрано владајући својим мислима.

Стојан се благо зачуди.

- Занимљиво… Нисам то знао. Изгледа да се у овој градској цури крију многе тајне. Чак сам у искушењу да предложим организовање какве гусларске вечери.

- Само ако ћеш и ти да свираш! – без околишања дочека Милица.

- Мислиш? Нисам дуго гуслао, могао бих баш мало да се подсетим. Па ето, договорићемо се...

У том се појави и Ненад са децом. Док су се брисали, Милица га обавести о чему се овде разговарало.

- Нешо, Стојан предлаже да организујемо гусларско вече; он ће да свира.

- Стварно! – зачуди се Ненад, али га вест орасположи, те рече: – Знаш шта? Какав год да је томе био повод, могу рећи само то: ред је и био, брате!

И руковавши се са Ненадом у знак договора и весело се поздравивши са свима, Стојан се врати своме послу, а друштво са плаже поче да се пакује.

- Хм, је л` се мени чини, или ми нешто промиче? – примети гласно Ненад, гледајући за Стојаном и осмехујући се.

Милица не рече ништа, већ погледа у Анђелку, и сама се смешећи. Али Анђелка на то само беспомоћно подиже руке, бранећи се од другарских умишљаја. На ту тему није желела да разговара, али је зато била отворена за причу о гусларској вечери.

До истека дана сви су заједно уживали у вечери која је била једнако посвећена Савином и Анђелкином поласку у школи. Као дечаку са новим и веома важним обавезама, родитељи су му купили сат, по његовој жељи, да га буди. Испробао је и одело за школу, како се не би ујутро десило нешто непредвиђено. Кад су се уверили да је са одећом све у реду, деца кренуше на починак уз молитве Анђелу чувару.

Анђелка није могла да своје бриге сведе на будилник и одећу. Њу је бринуло како да се представи деци и никако јој није полазило за руком да смисли план или увод. Али како се претходну ноћ није наспавала, а река ју је додатно изморила, то се она препусти млазу воде под тушем и, без имало снаге за дуга размишљања, и сама утону у сан након молитви.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

Како је оборен "невидљиви" авион?

 

[ Српкиња ] 24 Март, 2015 14:38

Српкиња 

 

Иако се баш и није наспавала - са обавезама није каснила. Пре него што ће да оду, Милица обавести Анђелку да у фрижидеру има млевеног меса, те да за ручак може спремити пуњену паприку. И испративши двоје супружника, Анђелка се са децом даде на посао.

Најпре су отишли у башту, како би набрали свежих паприка.

Башта је била уређена, као што се каже – под конац. Деца су се одлично сналазила у њој, што је значило да су често ту долазила. За трен ока је доведоше до места с паприкама.

- Тетка Анђелка, је л` може ова да се убере? – питала је Јелена, показујући прстом на повећу жуту паприку.

- Треба нам малкоц мања, да може више њих да стане у шерпу – објашњавала је Анђелка.

- Ево, ова је мања! Да је уберем? – упита Сава.

- Та је добра. Убери је!

- Ја нећу жуту – бунила се Ана. – Хоћу црвену!

- Зашто нећеш жуту? – знатижељно се распитиваше Анђелка.

- Зато што мора да буде и црвених – мудровала је малена.

- Зашто мора...?

- Па зато што је има и у башти...

- Јесте, то је добар разлог – сагласи се Анђелка. - А теби се допада кад има више боја?

- Да...

Код деце нема пуно објашњавања: што смисле – то изусте.

- Дакле, беремо и жуте и црвене – закључи Анђелка. – Уважено је Анино мишљење да се црвена и жута паприка имају наћу у шерпи, исто као што се налазе у башти!

Са тим се весело сложише и Сава и Јелена, и набраше подједнак број паприка обе боје, те се, по обављеном послу, вратише у кућу да доврше ручак.

Док је Анђелка правила смесу за пуњење, дотле су деца весело трчкарала по дворишту за мацама и куцама. До почетка школе - а Сава је требало да крене у први разред - остао је још тај дан и требало га је искористити максимално.

Кад је паприка стављена на шпорет, у кухињу утрча четворогодишња Ана.

- А кад ће доћи мама? – упита задихано.

- Још мало, мила. Чим обави послове у граду, а паприка се скува, доћи ће твоји мама и тата – одговори Анђелка. – Ако ти нешто треба, ја сам ту, слободно тражи.

Ана одмахну главом.

– Мама је отишла код доктора по бебу – рече сва важна, на шта се Анђелка благо насмеја.

У том тренутку у кухињи се створи и Јелена. Чувши шта Ана прича, рече, исправљајући је:

- Неће донети бебу, беба је још мала. Отишла је само да је слика. Је л` тако, тетка Анђелка?

- Тако је – потврди она. – А радујете ли се ви беби?

- Да! – викнуше обе девојчице у глас.

Однекуд се појави и Сава.

- Шта бисте волели да мама роди: још једног бату или секу?

Ту је већ настао жагор: Сава је хтео брата, Јелена сестру, док је Ана хтела – и бату и секу. Тад Анђелка упита:

- А јесте ли смислили име за бебу?

На то Сава узврати званично:

- Кум ће беби дати име!

- Кум, је ли?

- Да. Он је свима нама дао имена на крштењу. Зато је кум!

- То је тачно! – сложи се Анђелка са Савом. - Кум је тај који даје детету име.

- Наш кум је стар, али је млад – умеша се и Јелена у разговор.

Анђелка је уживала у дечјем мудровању. Одлично је разумела шта је Јелена хтела рећи, јер је познавала кума.

- Мислиш, то је старо кумство, али је кум млад, јер је момак? Није ожењен? – упитала је Јелену.

- Да, то је још од бабе и деде остало – сусретљиво потврди девојчица, допуњујући се.

- Ја сам добио име по принцу Сави!

- А ја по... по Богородици... по њеној мами – изјави Ана.

- Ја сам добила име по краљици за коју је краљ посадио пуно јоргована... – похвали се Јелена.

- Па то су све звучна имена! – рече Анђелка удивљено. – И ви то све знате?!

- Кум је тако бирао и онда нам је причао... чија су имена и ко се тако звао – појасни дечак.

- А да ли вам је рекао зашто вам је дао баш та имена?

- Да. Рекао је да, какво име имаш, тако се мораш понашати. Имамо и Имендан.

Девојчице и саме у глас потврдише.

То је управо личило на њиховог кума, који се звао - Јован. Анђелка се присети оног што јој је Милица причала пред Савино крштење.

Јован је рекао Ненаду и њој да бити кум значи бити духовни родитељ детету, и ако они неће бити противни да пази на духовно узрастање деце, он ће драге воље пристати на кумство. Наравно, они су управо због тога и изабрали њега, јер су својој деци баш то и желели.

Разговор се овде морао прекинути, јер је паприка јављала да је кувана, а из дворишта се зачула сирена аута. Био је то знак да су се Ненад и Милица вратили.

- И? Јесу ли те слушали мускетари? – упита Ненад улазећи у кућу.

- Мислим да је било обратно – дочека Анђелка смејући се. – И могу рећи да сам чула и научила свашта.

- Не сумњам – добаци Милица, којој се Ана баци у загрљај, претичући Јелену.

- Како сте ви прошли?

- На снимању је, Богу хвала, све било у реду. Ненад већ није био те среће. Одмах га је с врата дочекало: „То неће да може!“ Али, навикли смо, но ствар је од велике важности да бисмо лако одустали. Него, где је та паприка? Ова беба у стомаку се врпољи, гладна је.

Ана се звонко насмеја и пољуби мами стомак.

– Него, размишљах нешто у колима да бисмо могли ићи на купање касније, ако ти, Анђелка, немаш неких обавеза – додаде Милица. – Знам да сутра почиње школа... Не морамо дуго, макар да се смочиш...

Анђелки напречац заигра срце.

- Могло би... Што да не? Само да прегледам пошту и средим неке папире за сутра.

- Таман ће и деца мало да одморе... Договорено! Идемо њам-њамати, па дремнути и после на купање.

Деци се ово са спавањем и није нешто допало, али ако се иде на реку – пристају.

Искористивши то време дечјег дремежа, Анђелка прегледа на рачунару пошту. Било је неких поруџбина, које је морала преусмерити на неке од радњи са којима је сарађивала, уједно их обавештавајући да ће се са нечим новим огласити чим буде нашла слободног времена. Затим је спаковала све што је требало да понесе у школу, нека документа и припреме. Кад је и са тим завршила, потражила је купаћи и пригодну одећу за плажу. Овога пута је одлучила да пусти косу, која се расу дуж њених леђа.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

 

 

[ Српкиња ] 23 Март, 2015 20:57

Српкиња

(Слика са интернета)

 

Стигла је у стан пуна утисака. У себи је имала неку енергију која је просто избијала из ње и одмах је отишла у кухињу да помогне Милици око вечере. Пазила је да јој исприча све, без прескакања, налазећи да је све речено као ниска бисера и да би огрлица изгубила на вредности ако би само један бисер испустила.

И Милица је била пажљив слушалац, а и сама велики поштовалац учитељичин.

Отвореног срца гледала је да и сама упамти што више од реченог.

Кад је, најзад, Анђелка завршила с причом о школству и образовању, Милица се кратко надовеза:

- Знаш, деца на селу нису другачија од деце из града, али их околности чине другачијим. У граду причају о дечјим правима, трубе, али права иду с обавезама. Обавеза детета јесте да има право на игру, али се иде дотле да дете може да се игра до бесвести, без икаквог потребног знања о томе шта игра јесте, сем његовог, питање је, каквог онда права. На селу се деца играју радећи. Друже се са животињама, воде рачуна о њима, послушна су, и поред свих својих обавеза – никад не прескоче домаћи задатак; нису намргођена, а и физички су издржљивија. Зато они који једном осете сву лепоту села, ако и оду, жуде да се врате, јер их село враћа у детињство; а враћајући се у детињство, људи бивају радоснији.

Кад је, најзад, вечера била спремна, Анђелка опра руке, те узе крпу да их обрише. У том тренутку се присети необичног сусрета поред реке.

– Мили, знаш кога сам срела на реци?

– На реци?! Кога? – упита она, чудећи се.

- Стојана! Замисли, препознао ме је, а ја њега нисам...

- Којег Стојана? – замисли се Милица, али се брзо присети: - А, Стојана...! Па како да те не препозна, кад цело село бруји о новој учитељици.

- Вероватно си у праву.

- Код реке, кажеш? Па кад си ти стигла до реке и шта си тамо радила?

- Морала сам да видим врбу. И док сам је посматрала, он је дошао из реке... мислим, купао се. Мало смо причали и ја сам морала да журим код Вере.

- Ти и Стојан сте причали? – Миличином чуђењу као да не беше краја.

- Шта се толико ишчуђаваш? Најпосле, као што Стојан рече: нас двоје нисмо странци. Играли смо се заједно...

Милица се мало замисли.

- Шта знам... Он је Ненаду неки даљни род, знаш ли то?

- Не, не знам. Сећам се... бар мислим, тога да је Ненадов вршњак, и да су његови били столари...

- Да, годину дана старији од нас. И он се дао на столарство. Добар је момак, ретко поштен, вредан, али...

- Шта али...? – лецну се Анђелка.

- Стојан је био у вези ту са једном девојком из села... сигурно се сећаш... Мирјана. Увек је са собом вукла лутку и колица.

- Она што нам је личила на Маргарет из стрипа „Денис напаст“.

- Управо! – насмеја се Милица. - Е па, разговарало се и о венчању, да би девојка из чиста мира отишла са момком из града, који је ту дошао код бабе и деде у госте преко лета!

- Мислиш, преко ноћи се одљубила и заљубила у другог.

- Буквално! Од тог дана, чини се, Стојан није погледао другу девојку. Не знам да је с неком и разговарао. Ваљда је љубав била таква да другу волети не може. А штета је, леп момак!

Анђелка хтеде још нешто да пита, али се угризе за усну. Но, зато Милицу није требало наговарати да прича.

- Кад већ поменусмо Стојана, хајдемо горе да ти нешто покажем!

Анђелка одложи за тренутак тањире и пође с њом на спрат.

Ушавши у младеначку собу, која се налазила на сасвим другом крају од Анђелкине собе, Милица јој показа један посебно уређен кутак, са иконама и кандилом, да би најпосле руком показала на предмет окачен на зиду, рекавши:

- Погледај! Ово су гусле које је Стојан правио и нама их поклонио.

Анђелка приђе и погледа. Сјај светла који се одбијао од њих као да се пренесе у њен поглед пун дивљења. Затим подиже руку и лагано стаде прстима прелазити преко дрвета и струна, будећи тим додиром прошлост свих оних гена предака у себи.

- Предивне су! – прозбори с одушевљењем. – Он... уме да свира на њима?

- Наравно! – потврди Милица. – Само што је престао и да их прави, и да их свира кад је Мирјана отишла...

Анђелка није могла са сигурношћу да каже како се осећала након свега реченог. У исти мах, ма како чудно изгледало, она се и дивила и жалила због такве љубави. Жао јој је било што се љубав несрећно окончала, али се чинило да јој је више годило што је мушкарац тако волео неку жену. И ту лагано повуче руку, а затим се Милица и она спустише доле.

Вечера је протекла у веселом разговору, где су највише жагорила деца. Свако од њих је имало нешто да каже о томе како је провело дан. А кад су отишли у купатило да перу зубиће, Ненад и Милица обавестише Анђелку да ће сутра морати да скокну до града.

- Ја бих морала код лекара на контролу, а Ненад има неки пословни састанак у општини у вези наводњавања – објашњавала је Милица. – Ако би могла...

Али даље не стиже више ништа рећи, јер је Анђелка прекину:

- Без бриге! Сутра ја кувам и чувам децу!

- Одлично! – рече Ненад, задовољно се окренувши Милици. – То смо, дакле, решили!

И разменивши још понеки утисак дана, почеше да се разилазе.

А док се пењала горе у своју собу, Анђелка осети све јаче и јаче бридење под прстима, које се поче преносити на њене мисли, држећи њено срце будним до неког доба ноћи.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Српкиња ] 22 Март, 2015 21:18

Српкиња

(Слика је преузета са интернета)

 

Док је чекала да се врата отворе, Анђелка се окрену према баштици. Ту је било мноштво цвећа које је, видело се то, са пажњом и љубављу неговано. Лаки ветрић који начас пирну донесе до ње прелепи мирис, који је за тренутак врати у ђачку клупу.

И у учионици је било много саксија са цвећем. Неретко су га, заједно са учитељицом, заливали и бринули о његовом расту и здрављу. Ако им се и чинило понекад да се са пажњом претерује, кад би дошло време цветања - сви би са одушевљењем гледали и дивили се пупољцима, због којих је учионица изгледала много лепша.

Учитељица им је дозвољавала да неке од цветова пресују, а потом да их лепе по школским паноима, на којима су били изложени ученички радови. Тако је она почетна резервисаност према цвећу полако прерастала у нешто сврсисходније, развијајући код њих љубав према стваралаштву и лепоти.

Од ових сећања Анђелка осети неку дубоку умилност и захвалност. Њеним срцем на трен протутња зебња да ли ће учитељицу моћи достојно да наследи. Али њене мисли прекину шкрипа врата.

- Анђелка, мила моја! – рече узбуђено жена која се појави на њима и рашири руке да загрли свог ђака.

Видело се да је у годинама, али се добро држала. Боре на њеном лицу нису нимало нарушавале њен изглед, већ су давале посебан шарм позној лепоти. Савршено су пристајале уз седину њене главе и бистроплаве очи проницљивог погледа.

Није била склона гиздавости. Једноставност њене одеће није нимало нарушавала њено господско, отмено држање. То није значило да је припадала неком вишем сталежу или племству, класи још мање, већ је одавало снагу духа који је с поносом носила. Није била горда у својој достојанствености, нити ласкаво понизна у својој скромности.

Анђелка је ту увек правила поређење, кад би се повела прича о њој. У Светом писму је постојала разлика између појмова „човек цар“ и „цар човек“. Прво је било исправно. Тако би и она увек говорила „Вера учитељица“, из најдубљег поштовања, како би нагласила суштину. А суштина је била да је личност та која утиче на посао којим се бавимо или звање које носимo.

- Мислим да је дан прелеп да бисмо га провеле унутра. Шта мислиш? – примети учитељицa.

- Слажем се сасвим – изјави Анђелка. – Биће нам далеко лепше и пријатније у Вашем врту. Цвеће је предивно, одише рукама Вашим.

- Све чега се дохватимо мора бити прожето мишљу Достојевског: „Лепота ће спасити свет!“ У које год семе то будемо усађивали, несумњиво ћемо на лепоту и наилазити – објашњавала је стара учитељица гласом који је Анђелки остао јасно урезан са наставе.

И сада је могла да пронађе у себи мисао, док је дете била, кад је мислила да је лепота нешто далеко, неко место до ког се стиже дугим путовањем, које не знамо како изгледа, али осећамо да постоји. И није могла да докучи да ли је онда била ближе истини, или сад, кад зна да је лепота у нама. Али се ипак чинило да је дете ближе познању, за разлику од каснијег одраслог знања, јер осећа, док зрео човек о томе више распиње мисли у трагању. Другим речима, дете лепоту још памти и живи.

Учитељица је за послужење изнела чај и колаче. Разговарале су о Анђелкином школовању, њеној спремности да дође и да се лати веома тешког али величанственог посла и позива.

- Знате... – поче Анђелка са причом, али се начас збуни код ословљавања.

- Зови ме слободно Вера – прискочи учитељица у помоћ будућој колегиници.

- Знате, Вера, колико год да се радујем, мислим да исто толико и страхујем. Волим и свој позив, волим и децу. Али знам да деца нису играчке и да мој позив није игра. Не знам, Можда ми се чини, али изазови у Ваше време изгледају, мени бар, као мачји кашаљ спрам данашњих – изнесе Анђелка своју бојазан.

- Тако ће изгледати и генерацијама након вас – осмехну се Вера, додајући: - Али има ту једна тајна која је једнако применљива у сваком школству било ког времена и било каквих правила. И не само у школству, већ у свему што радимо - то, што неко постави границе, не ограничава нашу личну слободу. Да ти појасним на примеру: замисли једну малу башту. Да би ушао у њу, мораш да пузиш, је л` тако? То пузање можда ограничава твоје стојање, али не и твоју мисао. А мисао ће рећи: „Добро, ако не могу да радим стојећи, да видим шта могу пузећи.“ И долази до закључка да може да – плеви, да може да копа, да треби бубе и инсекте. Све то да би семе расло здраво и неометано. И шта се дешава? Након одређеног времена, где ми и даље пузимо, семе почиње да клија и расте. Где? У висину! Како расте оно, и наш клечећи положај полако прераста у стојећи. Кад стигну плодови, ми смо већ с исправљеном кичмом.

Тако је са свиме у животу: ако долазимо на свет, прво пузимо; ако учимо, сагнути смо над књигом; ако радимо, сагнути смо над послом. Ми се усправљамо тек са плодовима који долазе.

Деца су као глина, коју најпре треба да омекшаш и испиташ њене мане и врлине, па онда кренеш да је топиш и квасиш. Кад се у твојим рукама отпусти, тад почнеш са обликовањем пратећи њен карактер.

Ти ниси само наставник, већ и војник, по потреби, који ће на терену да сагледава стање ствари – како да га подреди себи и ономе што нађе за добро. Ако ти дају што не волиш, ти направи да волиш. Јер Љубав то може и сме.

Анђелка је жудно упијала сваку реч. И што се више реченог слагало у њеном срцу, то је  све више осећала ону негдашњу присност са учитељицом, која, чинило јој се, и није другачије причала већ кроз приче. Већину мисли које је упамтила касније је пронашла како у Светом писму, тако и у делима Светог Николаја, Дучића, Црњанског, Достојевског...

Док ју је слушала, спознавала је колико је важно образовање, за које Свети Владика Николај каже да је образован онај који има образ. Овде није могло бити никакве забуне. Ова жена - див није нашла за сходно да своје тело мучи пластичним операцијама и затезањем како би се такмичила с унукама ко је лепши, већ је, причајући и миришући на цвеће и колаче, преносила деци оно што ће им ваљати у животу. Оно што ће од сваког детета направити човека.

Време је пролетело као руком однесено. Анђелка устаде да се поздрави и, грлећи је, пољуби је у образ.

- Ту сам, за све што ти буде требало – рече Вера стојећи на капији.

Анђелка јој махну у одласку, обећавајући да ће је о свему извештавати.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа