Камелеон
Преко пијаце иде полицијски надзорник Очумелов у новом шињелу и с малим завежљајем у руци. За њим корача риђи полицајац и носи решето пуно заплењеног огрозда. Наоколо тишина… На пијаци ни живе душе… Отворена врата радњи и крчми зуре на овај Божји свет тужно, као гладне чељусти. Око њих нема чак ни просјака.
- А ти ‘оћеш да једеш, проклетињо једна! – зачу одједном Очумелов. – Држ`те га, људи! У данашње време уједање је забрањено. Држте га! Уаа!
Чује се псеће скичање. Очумелов се осврне и угледа: из дрваре трговца Пичугина, подскакујући на три ноге и осврћући се, бежи псето. За њим јури човек у уштирканој платненој кошуљи и раскопчаном прслуку. Он трчи за њим и, сав повијен напред, пада на земљу и хвата пса за задње ноге. Опет се чује псеће скичање и повик:
„Држ`те га.“ Из радњи се помаљају сањива лица и убрзо се код дрваре, скупља гомила света као да је из земље израсла.
- Изгледа неки неред, ваше благородство!... – рече полицајац.
Очумелов се окрену полулево и пође гомили. Крај самих врата дрваре виде да стоји поменути човек, у раскопчаном прслуку и, подигавши увис десну руку, показује гомили окрвављени прст. На његовом полупијаном лицу као да је написано: „ Платићеш ти мени, хуљо!“ – а и сам прст изгледа као знамење победе. У том човеку Очумелов познаде јувелира Хрјукина. А у средини гомиле, дрхтећи целим телом, чучи раскречених предњих ногу и виновник скандала – бео, млад хрт, шиљате њушке и са жутом пегом на леђима. У његовим сузним очима види се израз туге и смртног страха.
- Шта је то овде? – упита Очумелов упадајући у гомилу. – Зашто је овде? Зашто си ти тај прст?... Ко је викао?
- Идем ја, ваше благородство, и никог не дирам... – почиње Хрјукин, искашљавајући се у пшеницу – због дрва, знате, са Митричем, кад одједном овај гад, ни пет ни шест, па мене за прст!... Ви извините, али ја сам човек радник... Радим ситне ствари. Нека ми се плати, јер ја овим прстом можда нећу моћи недељу дана ни да макнем... Тога, ваше благородство, нема у закону да човек од сваког живинчета страда... Ако свако почне да уједа, онда је боље да човек не живи на овом свету...
- Хм!... Добро, де... – вели строго Очумелов, накашљавајући се и мрштећи обрве. – Добро... Чије је то псето? Ја то нећу тако оставити! Показаћу ја вама за то пуштање паса! Време је већ да обратимо пажњу на ту господу која не желе да се покоравају прописима! Кад га ребнем новчаном казном, ниткова, упамтиће он мени шта значи псето и остале животиње скитнице! Научићу ја њега памети! Јелдирине – обрати се надзорник полицајцу – одмах да дознаш чије је псето и сачиниш записник! А псето треба убити! И то одмах! Сигурно је бесно... Чије је ово псето, питам ја вас?
- То је, изгледа, генерала Жигалова – рече неко из гомиле.
- Генерала Жигалова? Хм... скини ми, Јелдирине, шињел... Страшно је врућина! Мора бити пред кишу... Само једно не могу да разумем... како је могло да те уједе? – обраћа се Очумелов Хрјукину. – Откуд ће оно да досегне до твог прста? Ово је мало куче, а ти, гле, каква си људина! Мора да си прст огребао, а онда ти је пало на ум да нас лажеш. Јер ти си позната сорта! Знам ја вас, сотоне једне!
- Он му је, ваше благородство, цигаретом њушку опекао, ради смејурије, а оно, не буди лењо, него ћап за прст... Глуп и свадљив човек, ваше благородство!
- Лажеш, Ћоро! Кад ниси видео, шта онда лажеш? Њихово благородство је паметан господин и зна ко лаже, а ко истину говори, као на исповести... Он има у закону написано... Сада смо сви једнаки... И ја имам брата у жандармерији... ако желите да знате.
- Без приче!
- Не, ово није генералово... – рече мудро полицајац. – Не држи генерал овакве. Он држи већином птичаре...
- Знаш ли сигурно?
- Сигурно, ваше благородство...
- И ја то знам. Генерал има псе скупоцене расе, а ово... ђаво би га знао шта је! Нит` му је длака лепа, нит` њушка... једном речју не вреди ни луле дувана... Зар такве псе да он држи? Где вам је памет? Да се нађе у Петрограду или Москви овакво псето, знате ли шта би било? Тамо не би ни погледали у закон, него тренутно... камен о врат! Ти си, Хрјукине, страдао, па немој ту ствар тако да остављаш... Треба их научити памети! Време је...
- А можда је генералово... – гласно размишља полицајац. – На челу му ништа не пише... Ономад сам у његовом дворишту видео овакво једно.
- Па наравно да је генералско! – рече глас из гомиле.
- Хм!... Огрни ми, брате Јелдирине шињел... Нешто је захладнело... Јежим се... Одвешћеш пса генералу и тамо ћеш питати. Казаћеш да сам га ја нашао и послао... И реци да га не пушта на улицу... Псето је можда скупо, а ако му свака свиња буде пекла цигаретом њушку, може пас да крепа. Јер пас ти је живинче нежно... А ти, будало, спусти ту руку! Немој да нам показујеш... тај свој глупачки прст! Сам си крив!...
- Ево, иде генералов кувар, њега ћемо питати... Еј, Прохоре! Дођи, брате, овамо! Погледај ово псето... Је ли ваше?
- Баш си погодио! Оваквих никада нисмо имали!
- Ама не треба ни питати – рече Очумелов. – То је, очевидно, неко псето луталица! Шта има ту да се прича... Кад вам ја кажем да је луталица. Треба га убити, и тачка!
- То није наше – наставља Прохор – него генераловог брата што је ономад допутовао. Наш господин не воли хртове. То њихов брат воли...
- А зар је њихов брат допутовао? Владимир Иванич? – пита Очумелов, а лице му озари усхићен осмех. – Гле ти, молим те! А ја нисам ни знао. Допутовали у госте? А!
- У госте...
- Види ти, молим те... Зажелели се брата... А ја нисам ни знао! Дакле, ово је њихово псетанце? Баш ми је мило... Узми га... Лепо псетанце... Живахно... Па овога хам за прст! Ха-ха-ха... Де, шта ти је, шта дрхтиш! Ррр... Ррр... љути се, обешењак... куца мала...
Прохор ваби пса и одлази с њим са дрваре... Свет се смеје Хрјукину.
- Пашћеш ти мени шака! – прети му Очумелов, увија се у шињел и наставља свој пут по пијаци.
Антон Павлович Чехов
Диогенова потрага
Александар Велики сусрео је једном Диогена. Приметио је да тражи нешто међу лобањама. На питање шта тражи, Диоген му је одговорио:
- Величанство, тражим лобању вашег оца
Филипа, али, нажалост, не могу је препознати.
Смрт све изједначава, не испитујући ко је краљ или роб, да ли је богат или
сиромашан. Смрт је једина која у потпуности изједначава све људе.
Мала Госпојина
Тропар, глас 4. Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радост свему
свету, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, и укинувпи
проклетство даде благослов, а уништивши смрт дарова нам живот вечни.
8./21. септембар
РЕЧ НА РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Господ који живи на небу, желећи да се јави на земљи и поживи са људима, претходно уготови на њој обиталиште славе Своје Пречисту Своју Матер. Јер је у царева обичај да припреме себи палату за боравак у граду у који имају намеру отићи. И, као што палате земаљских царева граде најискуснији мајстори из скупоценог материјала на најлепшем месту, лепше и пространије од осталих обиталишта људских, тако се имала саградити и палата славе Цара Небеснога. У Старом Завету, када Бог зажеле да живи у Јерусалиму, Соломон Му подиже храм преко најискуснијег неимара Химара, који бејаше врло вешт, паметан и пун знања (3 Цар. 7, 13 - 40 ; 2 Днев. 2, 13 - 14 ; 4, 11. 16 ). Соломон сагради храм из најскупоценије грађе, од изврсног камења, од мирисавог дрвећа: кедра и кипариса са Ливана, и од чистога злата, на највишем месту, на гори Морији. Лепоти храма много допринесе и то, што на његовим зидовима изваја херувиме, разно дрвеће и цвеће. По пространству храм беше огроман, тако да је у њему комотно могло стати мноштво Израиљаца! И сиђе на њега слава Господња у огњу и облаку. Ипак, храм тај беше недовољан да у себи смести несместивог Бога. Соломон Му подиже храм, али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима. Где је дом који бисте ми сазидали? говори Господ. Или где је место за моје почивање (Ис. 66, 1; Д.А. 7, 48 ).
И гле, Господ благоизволе да се у почетку новозаветне благодати начини нерукотворени храм - Пречиста, Преблагословена Дјева Марија. А који делатељ начини тај храм? Ваистину најмудрији, сама Премудрост Божија, као што говори Писмо: Премудрост начини себи дом (Прич. 9, 1). А све што Премудрост Божија ствара, дивно је и савршено. Пошто пак оживљену палату Речи начини Премудрост Божија, стога се начини савршени храм за савршеног Бога, пресветла палата за пресветлог Цара, пречисти и неоскврнављени чардак за пречистог и неоскврнављеног Женика, беспрекорно обиталиште за беспрекорно Јагње. Овоме је верни сведок на небу који говори к Њој: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма над песм. 4, 7). И свети Дамаскин каже: "Сва је - палата Духа, сва - град Божји, море благодати; сва је лепа, сва - блиска Богу". [1]
Но, од какве грађе би начињена ова палата? Заиста од најскупоценије: јер произађе, као из скупоценога камена, из царскога рода, од Давида, који порази Голијата каменом из праћке, који праобразоваше камен Христа; и као од мирисавих дрвета кедра и кипариса, Дјева Богородица се роди из рода првосвештеничког, који приноси миомирисне жртве Богу. Отац њен, свети праведни Јоаким беше син Варпафира, који води своје порекло од Давидова сина Натана; а мати њена, света праведна Ана беше кћи свештеника Матана из племена Аронова. Тако, Пречиста Дјева бејаше по оцу царскога рода, а по мајци - првосвештеничкога. О, из како свескупоцених ствари - свечесних племена - би устројена оживљена палата Цару славе! И, као што у Соломоновом храму камене и дрвене зграде добијаху нарочиту вредност од чистога злата којим беху позлаћене, тако у рођењу Пресвете Богородице благородство царског и првосвештеничког порекла доби још већу вредност од целомудрености светих родитеља њених, која је несравњено драгоценија од злата и сребра и скупља од драгога камења, и што је год скупоцених ствари не могу се изједначити с њом (Прич. 3, 15). Јер Пресвета Дјева роди се од целомудрених родитеља, што је више од сваког благородства. О томе сведочи свети Јован Дамаскин, обраћајући се светим праведним богородитељима овако: О, блажени супрузи, Јоакиме и Ано! Заиста се по плоду утробе ваше показасте беспрекорни, по речи Господњој: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16.20). Ви уредисте свој живот како је благоугодно Богу и како је то достојно Рођене од вас. Јер, живећи целомудрено и свето, ви родисте ризницу девства, - мислим Дјеву: пре рођења Дјеву, у рођењу Дјеву, по рођењу Дјеву, и свагда Дјеву, једину увек девствујућу и умом и душом и телом. А доликовало је да девство, рођено од целомудрија, буде принесено телом самој Јединородној Светлости. О, две пречисте словесне грлице, Јоакиме и Ано! сачувавши целомудрено закон природе, ви се божански удостојисте надприродних дарова, јер свету родисте Дјеву, Божију Матер. Побожно и свето поживевши у људској природи, ви произведосте Кћер, узвишенију од анђела и која сада влада над анђелима. О, прекрасна и преслатка Кћери! О, крине, који си усред трња израстао из свеблагородног Корена царског! Тобом се обогати царство свештенства". [2] - Овим речима свети Дамаскин јасно показује од каквих је родитеља рођена Божија Мати, из каквих је драгоцених ствари устројена палата Цара Небескога.
На ком месту ова жива палата би устројена? Заиста на највишем, јер Црква даје о њој овакво сведочанство: "Зацело си виша од свих, Дјево чиста!" [3] но виша не местом него врлинама и висином Божјих дарова. Јер место где се роди Преблагословена Дјева бејаше малени град у земљи Галилејској, звани Назарет, зависан од великог града Капернаума, и житељи његови беху презирани, због чега и о Христу би речено: из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 46). Но Господ, који на висинама живи и на смирене погледа (Пс. 112, 5), благоизволи да се Његова Пречиста Мати роди не у Капернауму, који се у гордости својој до неба беше подигао, него у смиреном Назарету, показујући тиме да што је у људи високо, то је мрзост пред Богом (Лк. 16, 15), а што је у људи презрено, то је у Њега високо и драгоцено. Поред тога и сам назив Назарет показује висину врлина Пречисте Дјеве. Јер, као што Својим рођењем у Витлејему, - а Витлејем значи "дом хлеба" -, Господ тајанствено прасликова то да је Он хлеб који је сишао с неба (Јн. 6, 54) ради оживотворења и укрепљења људи, тако и рођењем Своје Пречисте Матере у Назарету објављује високе ствари, јер назив Назарет означава цветно, свештено, овенчано и осамљено место, што јасно прасликује Пресвету Дјеву. Она је цвет, исцветали из неплодне и времените утробе, цвет који је обновио сасушену природу нашу, цвет неувенљиви који увек цвета девством, цвет миомирисни који рађа миомир Јединога Цара, цвет који доноси род - Христа Господа. Она је освећена благодаћу Светога Духа који је сишао на њу и осенио је, и јесте светија од свих светих пошто је родила "Реч светију од свих светих". [4] Она је издвојена од грешних земнородиих, јер у целом животу свом Она не позна ниједан грех. И не само Она не учини греха, него и грешнике склања од греховних дела, као што јој Црква и узвикује: Радуј се Ти која избављаш од рђавих дела! [5] Она је венчана славом и чашћу: венчана славом, јер је произашла из царскога корена; венчана чашћу, јер је поникла из првосвештеничког племена. Венчана славом, јер је произашла од целомудрених и праведних родитеља; венчана чашћу, јер је удостојена благовести и служења од Арханђела. Венчана славом, као Мати Божија; јер шта може бити славније него родити Бога? венчана чашћу, као Приснодјева; јер шта може бити чесније него и после рођења бити Дјева? Венчана славиш, славнија од серафима, јер је серафимски заволела Бога; венчана чашћу, узвишенија од херувима, јер је мудрошћу и познањем Божанства превазишла херувиме. А слава и част и мир свакоме који чини добро, вели апостол (Рм. 2, 10). Но ко би се међу земнороднима нашао већи творитељ добра од Пречисте Дјеве? Она све заповести Господње одржа, сву вољу Његову сатвори, све поуке Његове изврши, све речи Његове сакри у срцу свом, сва дела милосрђа указа ближњима. Стога је Она достојно овенчана, као творитељка свакога добра. Но Она је и чувалиште: јер сакровиште свога девичанског целомудрија тако будно чуваше, да га чак ни анђелу не хте поверити, јер, угледавши анђела, Она се збуни од речи његове, и помишљаше, какав би ово био поздрав (Лк. 1, 29 ).
Да је све то у Пречистој Дјеви посведочи Назарет својим називом. И ко неће рећи, да се та палата Христова веома високо уздигла врлинама и Божјим даровима? Она је висећа, јер би дарована с неба, иако се на земљи роди од земнородних; - с неба: јер, као што говоре неки од богопросвећених људи, архангел Гаврил, који је благовестио Захарији Јованово рођење, благовести Јоакиму и Ани зачеће Пресвете Богородице и донесе јој с неба преблагословено име, говорећи матери нероткињи: „Ано, Ано! родићеш преблагословену кћер и име ће јој бити Марија". Стога, нема сумње, Она може бити названа градом светим, Јерусалимом новим који силази с неба од Бога (Откр. 21, 2), скинијом Божијом. Висока је ова Божија скинија, јер родивши Цара Христа Она се узвиси изнад серафима. О, висино, недостижна за људске мисли!
А каква је красота те мислене палате Христове, чуј шта о томе говори слаткоречиви Јован Дамаскин: "Она би принесена Богу, Цару свих, одевена лепотом врлина као златном ризом, и украшена благодаћу Светога Духа, чија је слава изнутра; јер као што је свакој жени слава муж који долази споља, тако је Богородици слава унутра, то јест плод утробе њене". [6] И још свети Дамаскин каже: "О, Дјево Богоблагодатна, света Цркво Божија, коју духовно сагради Премудри Творац света, и у Њој поживе! Она је украшена не златом ни мртвим камењем, него уместо злата сија Духом, и уместо драгог камења има скупоцени бисер - Христа". [7] Таква украшеност ове палате много је лепша од оне у Соломоновом храму, у коме беху изображени ликови херувима, дрвеће и цвеће. Али и у овом живом храму, у Пречистој Дјеви, јасно се види херувимски лик: јер својим херувимским животом Она се не само изједначи са херувимима него их и превазиђе. Када је Црква навикла да светитеље назива херувимима, певајући: "Како ћемо вас назвати, свети? Херувимима, јер на вама отпочину Христос"; [8] утолико више Дјева Богородица је херувим, јер у Њој отпочину Христос телом Својим, и на њеним пречистим рукама Бог седе као на престолу: Дјева постаде престо херувимски. А изобрази Она у себи и слике плодних дрвета, поставши духовно плодном маслином у дому Божјем и цветном палмом (Пс. 51, 10), због чега се сада и назива живоносним вртом, када Црква пева: "Из неродног корена Бог чудеса изведе нам живоносни врт - Матер Своју". [9] Све се ово говори о духовној лепоти њеној. Али Она не беше лишена ни телесне лепоте, као што о томе сведоче многи учитељи Цркве, да у целом поднебесју није било нити ће бити тако лепе девојке као што беше Дјева Богородица. Видевши је, свети Дионисије Ареопагит [10] хоћаше да је назове Богом, да није знао Бога рођеног од Ње. Јер божанска благодат које она беше пуна изнутра, сијаше из пресветлог лица њеног. Такву палату припреми Себи на земљи Цар Небесни, палату прекрасну душом и телом, "као невесту украшену мужу своме" (Откр. 21, 2); притом палату пространу: "утробу њену учини пространијом од неба", [11] и у Њу се смести "несместиви Христос Бог".
Царске палате се обично зидају простране, да би могле примити не само цара него и мноштво његових слугу, и људе који му долазе са свих страна. Пространо обиталиште Бога Речи, Пречиста Дјева, пространо је не само за Бога Реч као Цара него и за нас слуге који прибегавамо к Богу, настањеном у Њој: јер Бога смешта у утроби, а нас у своме милосрђу. Изабрани сасуд Божји, свети апостол Павле, побуђиван љубављу говораше својој љубљеној деци: Срце наше распространи се; вама није тесно место у нама (2 Кор. 2, 11-12). Но у кога се од светих може наћи тако пространо милосрђе, као што је Маријино по Богу милосрђе које прима све? Ту налази себи места целомудрени, но и грешнику ту није тесно. Ту има своје место онај који се каје, но ту је слободно прибежиште и за оног који се не каје и за оног који је очајан, као што је Нојев ковчег био прибежиште не само за чисте него и за нечисте животиње. У милосрђу Пресвете Богородице има широког простора за све тужне, злостављане, гладне, залутале, буром витлане, болне: јер не може не бити милосрдна Она која нам роди благога Бога. Палате земаљских царева чувају многе наоружане страже, које не пуштају унутра свакога који жели да уђе, него задржавају и брижљиво испитују одакле је и зашто долази. А жива палата Христова, иако је окружена херувимима и серафимима и безбројним хоровима анђела и свих светих, ипак ником не забрањује да онај који жели уђе на врата Њеног милосрђа: нити стражари одгуравају, нити војници одгоне, нити испитују због чега долази, него сваки несметано улази са молбом, и прима дар по потребној молби.
Стога да прибегавамо к милосрђу Рођене из неплодне утробе, упућујући јој овакав поздрав: Радуј се, свебеспрекорна палато Цара свих! Радуј се, обиталиште Бога и Речи, коме са Оцем и Светим Духом, и Теби, Кћери Оца, Матери Сина, Невести Светога Духа, нека је и од нас трошних част и слава вавек. Амин.
Из књиге "Житија светих за септембар", Светог Јустина Ћелијског
НАПОМЕНЕ:
1. Реч на Рождество Богородице.
2. Реч св. Јована Дамаскина на Рождество Пресвете Богородице.
3. Из службе на Ваведење Пресвете Богородице; Канон, ирмос 9.
4. Акатист Пресветој Богородици, кондак 13.
5. Акатист, икос 5.
6. Реч на Рождество Богородице.
7. Тамо.
8. Осмогласник мученичан, на стиховање у петак, глас 8.
9. Служба на Рождество Богородице, 1. стихира на "Господи возвах".
10. Знаменити свети писац; помиње се у Делима Апостолским (7, 34); спомен његов 3. октобра.
11. Литургија светог Василија Великог: О тебје радујетсја...
Шта рећи? (6)
О неосуђивању
Ново време дотакло се и манастира. Подстичем младе монахе на аскетске и молитвене подвиге, али они нису баш вољни за то. Говорим им да треба да се опробају у самоћи, али већина ме и не слуша. Имају своја нова правила: уче, школују се и мисле да ће тако достићи оно највише. Вероватно такав живот одговара садашњем нараштају. Они који би хтели да се замонаше бирају манастире у којима се мало ради и где се молитва обавља према свачијем благовољенију, а беже од оних где се много ради и где је строга дисциплина.
Међу младим монасима има и оних који су се дигли у велике духовне висине, и на којима ће почивати црква Христова.
Али има и оних, који су као на младој лози незрело грожђе. Они би хтели са мном, старцем, и да се мало грубље нашале. Чули су понешто о мом напорном и необичном животу, у рату и монаштву, па су покушавали на разне начине да ме извуку из мога смирења и докажу како ја нисам оно што се о мени прича. И тиме су се пред другима хвалили. Насртали су на мене као петлићи... Кад бих неке оштро одбио, мало их пецнуо и дирнуо у њихово самољубље, узрујавали би се и узјогунили, и договарали би се да ме омекшају и "доведу к' познанију ствари"... У том се истицао, као главни међу гневнима, млад монах, старешина једног манастира у близини Жиче. Одлучио је да ме омекша и опамети.
Кад сам чуо за намеру монаха да ме омекшају, одлучио сам се да се с њима не препирем. Али сам им написао овакво писмо:
"Христос посреди нас, оци и браћо. Дај Боже да тако буде. Чуо сам за вашу претњу да хоћете да ме омекшате, часни оци, па желим да вам кажем неке речи. Због послушања, према владикама и његовој светости патријарху Герману, који ме нису пустили у самоћу, него ме одредили да зидам парохијске цркве, изгубио сам свој манастир и братство, и у дубокој старости једва се некако сместио у Жичу. Судећи по вашим речима, ја сам игуман без смирења и памети. Зато сте и одлучили, високочасни оци, да ме опаметите и умекшате. Иако можете да ми будете праунуци!
Пре него што пређете на дело, треба да знате ово: мекшао ме турски цар 1912. године, а 1913. краљ бугарски, па Јосиф Фрања 1914. године, цар покојне царевине Аустроугарске. А после 1915. године немачки цар Виљем, који је нас Србе са оним врагом генералом Макензеном и његовим културним разбојницима протерао из наше земље преко кршне Албаније! Много су ме мекшале и Швабе и Бугари на солунском фронту, митраљезима и топовским гранатама, и избушили на једанаест места!
Оне давне, 1916. године, кад се тек родио садашњи наш епископ жички, ја сам превезен, сав у ранама, морем у Алжир, у северну Африку. Кад су ми ране зарасле, дошао сам на солунски фронт, учествовао у његовом пробоју и са браћом протерао Бугаре. А Мађаре смо јурили све до Сегедина. Тек 1919. године пуштен сам из војске кући.
И у миру, после првог рата, наставили су да ме мекшају. Сахранио сам оца и сестру, Бугари су их били пребили. А брата сам, који је обешен зато што је срушио железнички мост између Ђуниса и Браине и тако онемогућио Швабе да пренесу ратни материјал на солунски фронт, пренео на наше гробље у Каонику. После тога, 1920. године, одрекао сам се живота у свету и ступио сам у манастир да Богу послужим. И у другом светском рату сам трпео, и телом и духом и разумом, од наших старих непријатеља, као и од четника и партизана.
Али склон сам да поверујем, да нисам био довољно умекшан за осам година ратовања и за шездесет и три године у монаштву /подвизавао сам се међу медведима, вуцима и змијама, зидао цркве и манастире/ чим сте ви, часни оци, решили да ме омекшате. Допуштам себи мисао да сте у праву и зато кажем: Калисте! Хајде у мекшаоницу, нека те деца мекшају!
Хвала вам на корисној намери, желим вам од Бога здравље и весеље и да будете сви од мене бољи. Али морам да напоменем да ми се чини да вас је мало. Мислим да треба још јуноша да се дигне у борбу против мене. Знајте да Калист никоме није мрднуо са биљеге у животној, и у духовној борби! Чик да ме омекшате!
Поздравља вас ваш доброжелатељ и молитвеник, грешни игуман Калист..."
После мог писма су се умирили. Прорадила им савест, па су осетили, и разумели, да их ја, старац, и такве волим и да се молим Богу за њих.
Нисам их осуђивао, као што нисам осуђивао ни друге људе, ни оне из црквене власти, што су ми правили разне потешкоће. Кад год помислим да неког осудим, на ум ми дође оно предање кад Господ наш Исус Христос седи пред храмом у Јерусалиму и учи народ својој науци, а пред њега доводе жену грешницу.
Довели су је пред Господа и упитали Га:
"Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо. А ти шта велиш? А ти шта велиш?" Тако су га питали фарисеји и црквене старешине, ти ловци туђих грехова а вештаци у скривању својих. Овим су хтели, уколико Он ослободи жену по свом милосрђу и тако се изјасни против закона Мојсијевог, да и Њега каменују заједно са женом грешницом, или, ако одобри закон Мојсијев, да буде исмејан, јер би порекао свој закон о праштању и милосрђу.
Настао је тајац, без дисања, у сабраном народу и у души жене грешнице. У свима њима је било оно питање: "А ти шта велиш"... Господ је ћутао и гледао испред себе у земљу. Потом се сагнуо, поравнао руком прашину и почео прстом да пише. Било је то поражавајуће за тужиоце, фарисеје и црквене старешине, јер пред очима Онога који све види није могућно сакрити ништа, Његово је знање виђење.
М /ешулам/ је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини почетна слова имена и у целини дела извршилаца.
А /шер/ је учинио прељубу са женом брата свога.
Ш /алум/ се криво заклео.
Е /лед/ је ударио свога родитеља.
А /мариах/ приграбио имање удовичко.
М /ерари/ је учинио содомски грех.
Ј /оел/ се клањао идолима.
То, и још друго, писао је по прашини прст праведног Судије. Они, којих се то тицало, читали су своја највештије скривена недела којима се газио закон Мојсијев. Хвалисавци својом правдом и судије туђе неправде стајали су неми, дрхтећи од страха. На жену грешницу нису ни мислили, само на себе и своју смрт која је, пред њима, била исписана. Нико Га више не упита: "А ти шта велиш?"... Он није изговорио својим уснама њихове грехове, написао их је само на прашини са које их је лако избрисати. А да је изговорио, народ би их каменовао.
Господ је хтео да их упути да мисле на себе и да их опомене да под теретом својих грехова не буду оштре судије туђих. Кад је то постигао, прашина је опет била поравната, речи се изгубиле.
Онда се усправио Господ наш и благо им рекао: "Ко је од вас безгрешан - нека први баци камен на њу."
Охоле судије жене грешнице стајале су неме, непомичне, као кривци пред Судијом. Тако је Он олују, која се дигла на Њега, развејао, претворио у ништа, у њиховим окорелим душама пробудио је савест и спасао жену грешницу од сигурне смрти.
Кад су чули Његово питање, будући покарани од своје савести, изашли су, један по један, и фарисеји и старешине, и сви присутни. Остали су Господ и жена, на средини храма - грешница и Безгрешни, које су старешине биле осудиле на смрт. Тад ју је Господ упитао: "Жено, где су? Ни један те не осуди?" Тако је он подигао женино срце и душу, и охрабрио је да му одговори: "Ниједан, Господе."
Ове речи је изговорила грешна жена, која је до тога часа била без наде да ће икада више реч проговорити. До тада је знала само за бол и уживање, а тада је осетила праву радост, која припада човеку.
На крају је рекао Господ: "Не осуђујем те ни ја; иди, кћери, и од сада више не греши."
Тако је Господ наш сачувао живот, учинио правду, показао милост, открио истину заблуделима...
Курварство и вино и маст одузимају човеку срце. Благо онима који су жељни знања, који мир граде, и жуде за правдом. Благо милостивима и онима чија су срца чиста и испуњена љубављу. Да, заиста, благо тим људима!
Из књиге „Монах Калист“
Ћутање је злато
Једном тако неки студент у Кини оде код свога професора и постави му питање:
- Професоре, има ли ичег доброг у превише приче?
Професор одговори:
- Жапци и жабе крекећу дан и ноћ, али им нико не поклања пажњу. Међутим, петао кукурикне у одређено време ноћи и све пробуди.
Ту се он и насмеши свом студенту па додаде:
- Ово доказује да се са много приче не постиже много. Оно што је важно је рећи праву ствар у право време.
Уздржањем ка добру
Због неких навика шумског живља, које су умногоме претиле да наруше заједницу, медвед одлучи да сазове сабор. Кад се искупише све животиње, он им објасни због чега их је позвао.
- Ако желимо да наша заједница и даље живи у миру, предлажем да се од данас сви почнемо мењати на боље.
Живуљке, мало зажагоривши између себе и разменивши мишљења, прихватише овај медин предлог. Затим га ставише на изгласавање. Све животиње га подржаше. Једино му лисица, која је мирно седела и ћутала, ускрати свој глас.
Наравно, предлог је био изгласан, али медином пажљивом оку не промаче лијина уздржаност. Кад се сабор заврши, он јој приђе и упита:
- Је ли, лијо, а што ти ниси гласала за овај предлог? Зар ти се не свиђа?
- Ма није лош предлог, него сам ја размишљала о томе да, кад ће се већ ионако сви други мењати, то ће – и без мога гласа, бити сасвим довољно да нам добро буде свима.
аутор: причалица
Усекованије
Тропар, глас 2. Успомена праведника слави се похвалама, а теби је,
Претечо, довољно сведочанство Господње да си се
заиста показао часнији и од пророка, јер си се
удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао.
Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си
радосну вест онима који су у аду, о Богу који се јавио у
телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.
29. АВГУСТ/11. СЕПТЕМБАР
СИНАКСАР НА УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ
СВЕТОГ ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ЈОВАНА
Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама светих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И, као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов, пре Њега, прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:
Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и, по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.
Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.
Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.
Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он, бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.
И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".
О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која при том покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.
После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).
Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена, Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и, кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.
После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.
Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.
Из књиге "Житија светих за август", Светог Јустина Ћелијског
На овај дан се строго пости; разрешено је уље.
Прича за споменар
У трећи дан након упокојења, а који се у народу назива трећина и у који, по учењу Православне Цркве, душа покојника излази пред свога Творца, упита мене моја кумица, држећи се за свеже постављен крст:
- А је л` се твој тата зове Миленко?
- Да, Миленко... – одговорих јој. – А како га ти знаш: као кум Бата, је л` тако?
- Аха... Он је мени свако јутро, кад ја устанем, или кад не устанем, он мени да бомбону ако сам устала, а ако нисам, онда ми остави на прозору и ја кад устанем узмем је и поједем.
- Стварно, мила!?
- Да...
- Е, баш ти хвала што си ми ово испричала – рекох, док ми се очи пунише топлим сузама благодарности, због приче која ће имати посебно место у мом срцу резервисано за успомене на вољеног оца.
Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава светог Николаја
и свих светих Твојих, помилуј слугу Твога а оца мога Миленка и
подај му Царство Небесно, воља Твоја да буде и моја. Амин.
Пресвета Богородице спаси га.
Молитва за упокојене
Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. Усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање Лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.