[ Бисерје са нет-а... ] 28 Фебруар, 2010 17:23

 

 

 

 

 

Један војник Александра Великог, који се и сам звао Александар, подлегао је слабости и у битци се уплашио. Александар Велики га позове и рече му: «Драги мој, на теби је да изабереш: или да промениш понашање или име.»


Да ли сви млади достојно носе име хришћанско? На жалост, многима би погодовале речи Александра Великог.
Да би вера имала вредност, она мора да утиче на живот. Међутим, уколико су наша дела, наше мисли, наша очекивања, цео наш живот ометани везаношћу за материјално, како је у том случају могуће рећи да верујемо у Христа?
И толико се та супротност проширила, да смо стигли до места где нас, Европљане, описује индијански писац Тагра, као мање моралне од индијанаца, који су још идолопоклоници.
Али Христос, дете моје, није дошао на земљу тек да нам каже неке истине, већ да нас учини бољима. Твоје првостечене тренутке у вери не треба да изучаваш попут других предмета, већ да их проживљаваш. То доноси вредност.
Али мало је оних који то испуњавају! Зато и видимо око нас несавршене и осиромашене «хришћане», где
, изузев њиховог звучног назива, не постоји ништа.
Нек поручује Господ: «... будите свети јер сам Ја свет.» (1. Петру 1;16)
, «Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески.» ( Мт. 5;48 ). Нека виче апостол Павле: «Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.» (Гал. 3;27) Сав наш труд је да наведено прекријемо прашином. Да не чујемо. Ко би све то испунио!?
Али ако то чине други, ти, дете моје, нећеш то учинити никад
, зар не?
Никад ти нећеш осрамотити Христа, Спаситеља и Избавитеља твога. Никад нећеш осудити на увенуће твоју бесмртну душу. Никад нећеш одсећи себи крила, да не можеш удисати чисти ветар с врха.
Ако други желе да круже као муве изнад цркотина, ти ћеш бити орао који ће летети високо, тамо где се налази радост и где ти се осмехује слава.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 27 Фебруар, 2010 17:00
 
[ Заозбиљски смешно... ] 26 Фебруар, 2010 16:08

 

 

 

 

 

Мајка ставља сина у кревет да спава. Дечак плаче. Она му пева успаванку, али он и даље плаче; пева му другу, он плаче још више; трећу – сузе цуре као из кабла; четврту – плач не престаје... Најпосле, дечак отвара очи и рече:

- Мама, ја знам да ти волиш да певаш, али ја бих хтео спавати...

 

 

 

[ Заозбиљски смешно... ] 25 Фебруар, 2010 19:34

 

 

 

 

 

Петогодишњи дечак се јави на телефон.

- Да!

- Дај ми маму или тату.

- Нису код куће.

- А има ли још неког са тобом?

- Да, моја сестра.

- Хтео бих да разговарам са њом.

Малишан спусти слушалицу а након одређеног времена је диже поново.

- Она је тешка. Не могу је извући из колица.

 

 

 

[ Заозбиљски смешно... ] 24 Фебруар, 2010 18:31

 

 

 

 

 

 

- Тата! – пожали се дечак оцу пред спавање. – Зашто све твоје приче почињу различито: „У једном царству...“ или „Некада давно...“, а завршавају исто: „Хр – рр – рр...“?

 

 

 

Учитељ географије упита Бору да ли он нешто зна о Панамском каналу.

- Не – одговори Бора – на нашем телевизору нема таквог канала.

 

 

 

На часу хемије:

- Реци ми, Мишо, које се твари не растварају у води?

На то ће Миша без оклевања:

- Рибе!

 

 

 

- Па, сине, покажи ми свеску, да видим шта нам носиш из школе.

- Ништа нарочито, само једну двојку.

- Само једну?

- Не брини, тата, сутра ћу добити још једну.

 

 

 

[ Јеленине приче ] 22 Фебруар, 2010 16:49
 
 
 
   
 
Седећи под дрветом, лисица и медвед, немајући никаквог паметнијег посла, доколичарише у разговору.
- Данас сам видео у једном воћњаку близу шуме зреле крушке! – рече медвед, облизујући се.
- Ма немој! – добаци лисица незаинтересовано.
- Аха! Видех и кокошињац одмах поред – настави овај причу, покушавајући да је заинтересује.
Наравно, на сам помен живине, лисици заигра око а уши јој се у антену претворише.
- Па тако реци и не увијај ми ту изокола. Могли бисмо мало и да посетимо то место, верујем да нам је успут...
Сад се и медвед придиже, говорећи:
- Није далеко, таман смо с месечином тамо. Једино што је чувар незгодан: лаје и уједа непознате.
- Свашта! – примети лисица. - Где то још има? Па ко би се нормалан с њим таквим и упознавао? А и жури нам се. Боље да ми некако ту посету тајно извршимо, ха?
И ту се они насмејаше својој довитљивости те стадоше ковати план.
Кад су све утврдили, кренуше пут воћњака. Тамо стигоше баш како медвед рече – с месечином.
- Хајде, лијо, – рече медвед – ти иди у кокошињац, а ја ћу овде да замајавам џукца.
И већ следећег тренутка медвед приђе огради и поче задиркивати пса, због чега овај најпре зарежа, а потом и залаја. Како је све време био окренут ка медведу, то лисица вешто искористи његову непажњу и хитро улете међу поспане кокоши.
Но док је она мерачила коју ће од њих да понесе, медвед, којег није могла да види нити чује, поче полако да изврће сковани план, те стаде умиривати пса, говорећи:
- Хајде, де, не режи више, поготово јер нисам овде да бих ти штету начинио. Напротив, ја хоћу да ти помогнем да спречиш зло!
- Не разумем! – још увек режећи, али наћулених ушију добаци пас.
- Ено, лисица ти краде кокоши...! Иди види!
И преставши на тренутак са режањем, пас заиста чу буку која долажаше из кокошињца. У том се и лисица, носећи кокош, појави на вратима, а овај, видевши је, појури за њом.
Носећи кокош лисица није могла ни брзо ни далеко да одмакне. Још кад светла у кући почеше да се пале, а чељад се стаде пушкама опремати, то она, насамаривши некако пса, дотрча до медведа и сва задихана потражи његову помоћ.
- Мени пас неће ништа, стога дај мени кокош да је причувам, а ти трком бежи у шуму – саветоваше је медвед.
Онако престрашена, лисица послуша и, предавши му кокош, побеже у шуму.
Наравно, пас се убрзо врати празних шапа, али га, на његово изненађење, крај ограде дочека медвед са кокошком у рукама.
- Ево, пријатељу! - рече овај, предајући му је. - Знам ја да су твоје газде много незгодне и да би ти настрадао да си је изгубио.
Пас, сав радостан, поче овоме да се захваљује, говорећи:
- Реци, медо, како да ти се одужим? Заиста си ме задужио.
- Ма није вредно помена, заиста – одмахну меда тобоже се срамећи. - То ја из другарства чисто...
- У том случају ми дођи кад год пожелиш.
Премда је медвед овако нешто чекао, он ипак не допусти да му важан детаљ промакне:
- Бих ја, али шта ће твоје газде да кажу...? Незгодно је...
- Да, у праву си – сложи се пас. – Па ништа, посећиваћу ја тебе...
- Важи, пријатељу. Па, одох ја... Него, да ли бих могао добити крушку или две? Мало ме ово сморило, а пут је преда мном...
- Наравно, наравно...
То рекавши, пас отрча до прве крушке и задрма стабло. Потом, накупивши пун нарамак воћа, он донесе медведу уз обећање да ће му их, у знак захвалности, али и пријатељства, доносити и у посету.
За медведа, задатак је био обављен. Имаће крушака да целе јесени слади своју трбушину. Само претходно да смисли како да лисицу удаљу од своје пећине.
И отишавши до ње, он, на њено питање где јој је кокош, исприча све оно што је путем смислио.
- Морао сам да је пустим, јер су за тобом јурнули на стотине њих са пушкама и керовима. Мислио сам да ће их то умирити, али хоћеш! Сад су за тобом објавили лов, који ће трајати целу јесен. Мој ти је савет да се од рупе не удаљаваш; а и кад мораш, чини то ноћу...
Лисица пребледе и главом потврђиваше да јој нема друге него да га послуша. А медвед, сав радостан, оде да ужива у плодовима свога лукавства.
Лисица је, пак, целу јесен провела скривајући се и на једвите јаде преживљавајући. Чак ју је и тишина, коју није реметио никакав звук: ни пушке, ни ловаца, али ни ловачких паса, навела на помисао да сви чуче пред њеном кућом, притајени. Најзад, пред зимом на вратима, дозна она од неких, што је удостојише посете, како њен друг медвед крушкама гости стомачину. А она, како то чу, одмах разумеде како је преварена, што је у толикој мери разбесни да стаде ковати освету.
И са првим снегом, пође она у посету медведу, с тим што се начини као да је трчала.
Нашла га је таман док је намештао постељу за свој дуги зимски сан. Медвед се зачуди, видећи је, али и унервози.
- Лијо, откуд ти? – упита је.
- Па дођох да ти вратим услугу, пријатељу – одговори лисица, дахћући.
- Услугу?! Какву услугу?
- Ти си мени спасио живот и сад је ред да се и ја теби одужим.
- Истина – потврђиваше медвед, али не могаше да сакрије зебњу због њених речи у којима се наслућивала некаква опасност по његов живот. – Јесен је прошла и ја сам баш био пошао да ти кажем како је лов обустављен, али, као што видиш, снег ме је предухитрио...
Лисица с пажњом слушаше шта јој говори, стрпљиво чекајући да заврши.
- Ма разумемо се нас двоје одлично, медо, не треба ништа да ми објашњаваш. Све знам!
И осврнувши се да види да ли је неко прати, како би код овог појачала нервозу, настави с причом:
- Истина је што кажеш - да је лов на мене окончан, али дознах да је неки твој рођак силне крушке потаманио у оном воћњаку па је сад отворена сезона на медведе. Ето, ја сматрах да треба да ти јавим - да знаш!
Од њених речи медведу се окрену утроба, а сан му се истог тренутка разби.
- Идем ја, медо, а ти не излази... – добациваше лисица с врата, доливајући ватру. – Хм, а и зима је... Куд би сад и могао по овом снегу?! Биће најбоље да ти овај лов преспаваш, зар не? Па онда... видимо се на пролеће! Лепо сањај, пријатељу, а крушке избегавај!
И махнувши у знак поздрава, лисица сва важна оде, подсмевајући се.
Ту годину медвед је још дуго памтио, будући да је целу зиму прежмурио, не усудивши се, од страха, да заспи.
 
аутор: причалица
 
    
 
[ Генерална ] 21 Фебруар, 2010 19:45
 
[ Лепота живота ] 19 Фебруар, 2010 16:43
 
 
 
 
 
Она је храбра и то је најлепша, највећа и најузвишенија њена особина. Не плаши се ничег, али није само по томе храбра. Храбра је јер се није помирила са животом инвалида, него осамосталила и ради све сама. Она је ведра, весела, позитивна, вицкаста, умиљата и лепа. Упорна је и истрајна до тврдоглавости. Вешта је и еластична да не поверујемо шта све може својим телом. Као и сви уметници, не воли стеге и ничим је не можете натерати, ни приволети да ради оно што неће. Рећи да је радознала је сувише слаб израз за неодољиву потребу да изазива и испитује саму себе, ризикујући своју сигурност. Ризик је кључна реч за Дејану Бачко. Али, да није било изазова и авантуре, не би било успеха. Много пута је улетала у ситуације, у којима се ни ми не бисмо снашли, нисмо сигурни да ће успети, али она се увек некако снађе. Тако је у другом разреду из залета прескочила козлић без ичије помоћи. Ради салто боље од свих нас у одељењу, а с дечацима равноправно игра фудбал. Током рада на овом пројекту скувала је кафу менторки на решоу који стоји на малој столичици. Зар то није авантура без премца!? За оне који не знају Дејана нема руке.
 
 
 
[ Бајке ] 18 Фебруар, 2010 18:11

 

 

 

 

 

У прастара времена живео хан (цар) Синад. Одлучи он да се са читавим својим народом пресели у питомије крајеве, где има доста воде и пашњака. Али је пут до тамо био дуг и тегобан.

Пред саму сеобу хан Синад нареди да се побију сви старци.

- Старци ће нам само сметати на путу! – рече хан. - Ко не изврши моје наређење биће сурово кажњен!

Ма колико да је људима било тешко, морадоше ипак да изврше немилосрдно ханово наређење. Само млади Цирен није хтео да убије свога старог оца.

Договорио се Цирен с оцем да га сакрије и да га тако, кријући од хана и свих других, превезе у нову насеобину. А тамо шта буде, да буде...

Дуго су путовали и стигли до мора. Један од ханових удворица приђе обали и примети како се на дну мора нешто пресијава. Пажљиво се загледа и виде да је то скупоцени велики златни пехар дивног облика.

Кад то чу хан Синад, нареди да му одмах извуку пехар.

Нико се није усудио да зарони на дно мора.

Тада хан нареди да по пехар рони онај на кога падне коцка. Ко је год заронио више се није враћао. Тако настрада много ханових људи, док коцка најзад не паде и на младог Цирена. Он најпре оде на оно место где је сакрио свог оца и стаде се с њим опраштати:

- Оче, збогом! Оба ћемо пропасти – и ти и ја...

- Шта се десило? Зашто да страдаш? – упита старац.

Цирен му исприча све о пехару и заврши:

- И ето, ја ћу настрадати у мору, а тебе ће ханове слуге пронаћи и убити...

Саслуша га старац и рече:

- Ех, ви! Тако ћете се сви подавити у мору, а златни пехар нећете извући. Па тај пехар не лежи на морском дну! На врху оног брда стоји златни пехар. То што ви мислите да је пехар – само је његов одблесак. Како се само нико од вас није томе досетио?

- Па шта да радим? – упита Цирен.

- Попни се на брдо, по одблеску можеш пехар видети из далека. Он стоји на неприступачној стени. Сачекај да на стену дођу дивокозе, па их поплаши. Дивокозе ће појурити и гурнути пехар. Буди храбар и ухвати га.

Цирен послуша очев савет и спусти се с брда весео и задовољан. Хан га упита:

- Како си успео да извучеш тај пехар из мора?

- Нисам га извукао из мора, него сам га донео са врха оног брда. У мору се видео само одблесак пехара.

- Ко ти је то рекао?

- Сам сам се досетио – одговори Цирен.

Хан се о ничему више није распитивао и отпусти га.

Дуго су ишли док не стигоше до простране пустиње. Нигде није било реке ни потока и људи и стока патили су од силне жеђи.

Тада се Цирен кријући дошуња до оца и упита га шта да раде.

- Пустите трогодишњу краву. Где се она заустави и почне бучно да њуши земљу ту и копајте.

Цирен учини како га је отац научио. Људи се прихватише да копају и ускоро открише велики подземни извор. Напише се сви до миле воље, развеселише се и окрепише.

Хан Синад позва Цирена и упита га:

- Како си успео да у овом сушном месту пронађеш подводни извор?

Цирен рече:

- По неким знацима...

Путовали су дању и ноћу, без одмора. Кад стадоше да се одморе ноћу удари јака киша и угаси ватру. Колико год се упињали, људи не могаше да је наложе. Најзад неко примети на врху далеког брда светлост ватре.

Хан Синад издаде наређење да се одмах донесе ватра.

Слао је многе. Они су узимали запаљени угарак, али га нису могли донети до свог одморишта – угарак се под кишом гасио.

Разбесне се хан Синад и нареди да се погубе сви који су ишли по ватру и нису је донели. Дође ред и на Цирена да иде по ватру. Он се пришуња до свог оца, који га научи овако:

- Не узимај упаљене цепанице, него понеси велики земљани ћуп, нагрни у њега повише жара, а одозго пепела и стићи ћеш с ватром у одмориште.

Када Цирен дође с жаром и упали ватру, хан Синад поче љутито викати на њега:

- Срам те било! Знао си како се може донети ватра, али си ћутао све до сада. Зашто нам ниси одмах казао?

- Ни сам у почетку нисам знао... – одговори Цирен.

- А како си дознао? – стаде га испитивати хан.

И он га је тако дуго испитивао да је Цирен најзад признао како је сва ханова наређења успео да изврши само захваљујући саветима свог старог оца.

- Па где ти је отац? – упита га хан.

Цирен одговори:

- Целог пута сам га крио у великом сепету.

Тада хан нареди да му доведу старца, па му рече:

- Укидам своју наредбу. Старци нису младима на сметњи. У старости је мудрост. Више се немој скривати, већ путуј заједно са нама.

 

За Звонце приредила Лидија Поповић

 

 

 

[ Генерална ] 14 Фебруар, 2010 18:09

 

 

 

 

 

PEЧ НA СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

 

Када пo рођењу Господа нашег Исуса Христа прође четрдесет дана, и наврши се време законског очишћења, пречиста и преблагословена Дјева Мајка са својим светим заручником Јосифом пође из Витлејема у Јерусалим у храм Божји, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. To je у Старом Завету наредио Господ Мојсију. И у његовим Књигама о закону материног очишћења пише ово: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). А о закону о постављању првенца пред Господом пише ово: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И опет: Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). А ово би због оног великог доброчинства Божјег у Египту, када поби првенце египатске а поштеди првенце израиљске. Зато Израиљци доношаху своје првенце у храм, предајући их Богу као Законом одређени данак. И опет их откупљиваху од Бога установљеном ценом, која се називаше откупним сребром. И то се сребро даваше левитима Господњим у храму. О томе пише у Четвртој Мојсијевој књизи. А беше установљена цена тога откупа: пет светих сикала храмовске мере. Сваки пак сикал вредео је двадесет динара (ср. 4. Мојс. 3, 47-51).

Испуњујући дакле овај закон Господњи, Божја Мајка дође сада у храм са Законодавцем. Дође да се очисти, иако јој као неоскврњеној, несаблажњеној, чедној, пречистој, очишћење није било потребно. Она је зачела без мужа и сладострашћа, и родила без болова и без повреде своје девичанске чистоте, зато и није имала на себи никакву нечистоту која је својствена женама које рађају на природан начин. Јер како је могла бити подложна нечистоти она која је родила Извор чистоте? Као што се плод не повређује од дрвета, нити се оскврњује дрво родивши свој плод, тако се и Христос роди од ње: неповређена и неоскврњена остаде Дјева родивши Христа, плод благословени. Роди се од ње Христос, као што сунчани зрак пролази кроз стакло или кристал, јер пролазећи кроз стакло и кристал зрак их не ломи нити оскврњује, већ их штавише чисто осветљује. Тако и Сунце правде, Христос, не повреди девство пречисте Мајке Своје, нити упрља чистоту њену уобичајеним код породиља изливањем крви, јер се натприродно роди, него штавише удвостручи њену чистоту, осветивши је рођењем својим и просветивши је божанском светлошћу благодати. Стога никакво очишћење није било потребно Оној која је без повреде родила Бога Реч. Али Она, сва чиста и без икаквог порока, дође да се очисти, да би показала да је послушна Закону а не противна. Усто смирена, не горђаше се због своје девичанске чистоте, него као нечиста дође да стане на месту нечистих жена пред вратима храма Господњег и тражи очишћење, не гнушајући се нечистих и грешних. А принесе и жртву, не као богати који приношаху јагње од године дана, већ као сиротани који приношаху две грлице или два голубића. Тако у свему показиваше смиреност; и вољаше сиромаштво, а избегаваше гордост богатих. Јер од злата што мудраци донеше, узе мало, па и то раздаде ништима и убогима, а задржа врло мало за пут у Египат. Она дакле купи две споменуте птице и принесе их по закону на жртву. A ca њима принесе и Првенца свог. Донеше, вели Еванђелист, родитељи младенца Исуса у Јерусалим да га метну пред Господа (Лк. 2, 22), то јест да даду Божје Богу. Као што је написано у закону Господњем: да се свако мушко дете које најпре отвори материцу посвети Господу (Лк. 2, 23). Држећи Исуса на рукама, она преклони колена пред Господом, и са великом побожношћу и страхопоштовањем приношаше га и предаваше Богу, говорећи:

Превечни Оче, ово је Син Твој, кога си послао да се оваплоти од мене ради спасења људског. Ето Онога, кога си Ти пре векова родио без матере, ја по благоволењу Твом на крају времена родих без мужа. Ето првородног Плода утробе моје, зачетог у мени, Духом Твојим Светим, и рођеног од мене на неисказан начин, као што Ти једини знаш. Ето Првенца мог, но Он је Твој Најпрви, Теби савечан и сабеспочетан, Првенац који Теби јединоме приличи, јер је од Тебе сишао не отступивши од Твог Божанства. Прими Првенца, са којим си векове створио и наредио светлости да сија. Прими оваплоћеног од мене Твога Логоса, којим си небеса утврдио, земљу основао, воде у једно сабрао. Прими од мене Сина Твог, кога Ти приносим, да урадиш са Њим и са мном како је Теби воља, и да Његовим телом и крвљу, које је од мене узео, искупиш род људски.

Рекавши то, Богомајка положи љубљено чедо своје на руке првосвештенику као Божјем намеснику, као да Га полаже у руке самоме Богу. И као што гореспоменути закон Божји прописује, откупи Га одређеном ценом: са пет светих сикала, који беху праобраз пет великих рана Христових, на крсту задобијених, помоћу којих је сав свет искупљен од проклетства законског и робовања ђаволу.

Свети Оци казују да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него на место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. А када то видеше књижевници и фарисеји, стадоше негодовати. Захарија им се успротиви, изјављујући да је ова мајка и по порођају чиста Дјева. Но пошто они не вероваху, светитељ им говораше да је људска природа, и свака саздана твар, потчињена Творцу своме, и у његовим је свемоћним рукама да по Својој вољи поступа са сваком твари, и да учини да Дјева роди и да по порођају остане Дјева. Због тога, рече, и ову мајку ставих на место за девојке, јер је потпуна Дјева.

У то време када родитељи беху са младенцем Исусом у храму, да учине са Њим што је по закону, појави се у храму, вођен Духом Божјим, свети Симеон старац, човек праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву која се имала јавити доласком Месије. Јер је знао да се очекивани Месија већ приближује, пошто је палица владалачка прешла од Јуде к Ироду, по пророштву праоца Јакова патријарха, који претсказа да неће нестати кнезови од Јуде док не дође Очекивање народа, Христос Господ. Тако исто већ се навршише и Данилових седамдесет седмина, после којих ће, као што је претсказано, бити долазак Месије. А осим тога светом Симеону би обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господња (Лк. 2, 26). Погледавши на пречисту Дјеву и на Младенца у њеним рукама, свети Симеон виде благодат Божју где окружава Мајку са Младенцем, и дознавши Духом да је то очекивани Месија, приступи журно. И узевши Га на руке, он са неисказаном радошћу и побожним страхом узносаше велику благодарност Богу, седином као бео лабуд, весело пред кончином својом певајући и говорећи: Сада отпушташ с миром слугу Свога, Господе, по речи Својој (Лк. 2, 29). Нe имађах, рече, мира у мислима својим, очекујући Те сваког дана, и тугујући сваког дана када ћеш доћи. А сада, видевши Те, добих мир; и ослободивши се туге, одлазим из овог света носећи радосну вест оцима мојим: јер ћу Твој долазак у свет објавити праоцу Адаму, и Аврааму, и Мојсију, и Давиду, и Исаији, и осталим светим оцима и пророцима, и неизрецивом радошћу испунићу њих досада жалосне. Отпусти ме брзо к њима, да би се, одбацивши жалост, што пре обрадовали због Тебе, Избавитеља свог. Отпусти мене, слугу Твога, да после многогодишњих трудова отпочинем у наручју Авраамовом. Јер већ видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио за све народе; видеше очи моје светлост, спремљену за одгнање таме, за просвећење незнабожаца откривајући им непознате божанске тајне; светлост која је засијала у славу народа Твог Израиља, коју си преко пророка Исаије обећао говорећи: Дадох у Сиону спасење Израиљу на прослављење (Ис. 46, 13).

Слушајући такве речи светог праведног старца о Младенцу, Јосиф и пречиста Дјева чуђаху се, јер видеше Симеона где говори младенцу не као младенцу већ као Староме данима, и мољаше му ce не као човеку већ као Богу, који има власт над животом и смрћу, те може старца одмах отпустити ка оном животу или га још задржати у овом. И благослови их Симеон, хвалећи и величајући свенепорочну Матер, која је родила на свет Богочовека, и славећи тобожњег оца, светога Јосифа, који се удостојио да буде служитељ таквој тајни. Рече пак Марији, матери његовој, a не Јосифу, јер виде прозорљивим очима безмужну Матер: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу (Лк. 2, 34): да обори оне који не хтедну веровати речима његовим, а да подигне оне који буду с љубављу примали свету проповед његову; да обори књижевнике и фарисеје које ослепи злоба њихова, а да подигне просте и неуке рибаре, јер ће Он изабрати луде да посрами мудраце овога света; да обори старозаветно јеврејско збориште, a да подигне новоблагодатну Цркву Божју; и да буде знак против кога ће се говорити (Лк. 2, 34). Јер ће велики спорови бити у народу поводом Њега: једни ће говорити: добар је, а други: није, него вара народ. И метнуће Га, по речи пророка Јеремије, као белегу за стрељање (Плач Јерем. 3, 12), обесивши Га на дрвету крста, и израњавивши Га клинцима као стрелама и копљем. У то време теби самој, безмужна Мајко, пробошће душу нож жалости и срдачног бола, када угледаш Сина свог на крсту прикована, и када Онога, кога си родила на свет без бола, будеш испраћала из овог света са великим болом срца и ридањем.

А беше тамо и Ана пророчица, кћи Фануилова, од колена Асирова, удова врло стара око осамдесет и четири године, која је само седам година живела с мужем од девојаштва свог. Пошто обудови, она све дане живота свог провођаше богоугодно, не одлазећи од храма и постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ (Лк. 2, 36-37). Дошавши у тај час, она за донесеног у храм Господњи Младенца много шта пророчки говораше свима који чекаху спасења у Јерусалиму (Лк. 2, 38). Слушајући то и гледајући, књижевници и фарисеји пуцаху од једа: пакосно се љућаху на Захарију као на јавног законопреступника, јер матер, која је дошла ради очишћења, стави на место девојачко; а на Симеона и Ану срђаху се што таква сведочанства изрекоше о Младенцу, па то не прећуташе касније ни код цара Ирода, него га известише о свему што је учињено и речено у храму. И одмах би потражен божански Младенац, Господ Христос, да Га убију, али Га не пронађоше. Јер Јосиф већ беше преко Анђела Божјег добио у сну заповест да носе Младенца у Египат. И свети Јосиф са пречистом Богородицом, пошто у храму обавише све по закону Господњем, вратише се не у Витлејем већ у Галилеју, у свој град Назарет, па одатле се одмах склонише у Египат. А дете растијаше и јачаше духом, пунећи се мудрости, и благодат Божја беше на њему (Лк. 2, 40).

Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544 године у време цара Јустинијана. Благочестиви цар Јустинијан (1) нареди да се овај Господњи и Богородични празник има празновати као и други велики празници. А разлог за то беше овај: За царовања Јустинијанова би велики помор у Византији и околним покрајинама. Трајао је три месеца, почевши крајем октобра. У почетку је сваки дан умирало по пет хиљада људи, затим по десет. И многа тела богатих и угледних људи лежаху несахрањена, јер послуга и робови беху помрли, те није било кога да их сахрањује. A у Антиохији беше двострука казна Божја: јер поред помора, грехова ради људских, би страшан земљотрес, и срушише се све велике куће и висока здања и цркве, и много народа изгибе под рушевинама. Тада погибе и епископ антиохијски Ефрасије, јер црква се сруши у којој је он био. Земљотрес разруши и мисијски град Помпеопољ, чију половину са житељима прогута земља отворивши се. У та страшна и пагубна времена некоме од богоугодних људи би откривено, да треба установити да се Сретење Господње празнује као и други празници Господњи и Богородични. И кад дође Сретење Господње, другог фебруара, и отпразноваше га са свеноћним бдењем и крстоносном литијом, одмах тог истог дана престаде помор сасвим и земљотреси се стишаше, милосрђем Божјим, а молитвама пречисте Богородице, Којој, са рођеним од Ње Христом Богом, нека је част, слава, поклоњење и благодарност вавек, амин.

Из "Житија светих за фебруар", Свети Јустин Ћелијски

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Јустинијан I Велики царовао од 527 до 565 године.

 

Нека су нам свима срећни и Богом благословени Празници и почетак Великог Часног поста уз кратко подсећање:

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 13 Фебруар, 2010 19:03

 

 

 

 

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТРИФУНА

(1. фебруар по старом или 14. фебруар по новом календару)

 

Свети Трифун се роди од благочестивих родитеља у Фригији у селу Кампсади, недалеко од града Апамеје (1). Док је још био мало дете, преблаги Бог благоволи уселити у њега благодат свог Духа Светог и подарити му дар чудотворства, да не само из уста овог детета него и из чудесних дела његових начини себи хвалу. И свето дете Трифун исцељиваше од сваковрсних болести и изгоњаше демоне из људи, о чему се опширно пише у Великим Житијама (2). Ми ћемо овде изнети само једно од многобројних чудеса његових, да бисмо показали како је вслика благодат Божја била у њему, па ћемо прећи на страдање његово.

Године 225 завлада римским царством цар Гордијан (3). Иако беше идолопокланик, он није гонио хришћане. Он имађаше лепу, паметну и мудру кћер, која се зваше Гордијана. Када стиже за удадбу, стадоше је због њене лепоте и памети просити за своје синове многи велики и славни кнежеви. Али, по попуштењу Божјем, у девојку уђе ђаво, и непрестано је мучаше веома, бацајући је у ватру и у воду. Због тога њени родитељи много туговаху и горко плакаху. И довођаху најчувеније лекаре, али јој они не могоше ништа помоћи. Потом сам ђаво, по наређењу Божјем, повика говорећи: Нико ме одавде истерати не може осим младића Трифуна.

И одмах цар посла по целоме свету да пронађу Трифуна. И многе са тим именом довођаху, али ниједан не могаде истерати демона из цареве кћери. Тада пронађоше у Фригији, у селу Кампсади, седамнаестогодишњег младића светог Трифуна где крај језера чува гуске. И поведоше га у Рим. А кад се свети Трифун приближи Риму, осети ђаво његов долазак и, немилосрдно мучећи девојку, викаше: Нe могу више овде живети, јер се Трифун приближава! Кроз три дана стићи ће! Нe могу више да подносим! - Тако вичући, зли дух изиђе из девојке.

Трећега дана стиже у град свети Трифун. И доведен у царски двор, би с љубављу примљен од цара. Јер га познаде цар према речима које изговори ђаво излазећи из кћери његове: Кроз три дана стићи ће! - А да би се јаче уверио да је Трифун исцелио његову кћер, цар замоли светог Трифуна да им покаже ђавола да га они виде својим очима. Светитељ проведе шест дана у посту и молитви, и доби одозго велику и силну власт над нечистим дусима. И седмога дана, при изласку сунца, цар са Сенатом дође к блаженоме, желећи да телесним очима виде ђавола.

А свети Трифун, пун Духа Светога, и гледајући духовним очима на невидљивог духа, рече: Теби говорим, душе нечисти, у име Господа мог Исуса Христа, јави се на очигледан начин присутнима, и покажи им свој наказни и бесрамни лик, и исповеди немоћ своју! - И тог часа се појави ђаво пред свима у облику црнога пса: очи cу му биле као пламен, главу је вукао по земљи. И упита га светитељ: Ко те, демоне, посла овамо да уђеш у девојку? И како си се дрзнуо да уђеш у боголико створење, ти, који си сам безобличан и немоћан и испуњен сваке гадости? Одговори ђаво: Послан сам од оца мог, Сатане. Он је поглавар свакоме злу. Он седи у аду. Он ми нареди да мучим ову дсвојку. Опет га упита светитељ: И ко вам даде власт да иступатс против створења Божјег? А демон, и не желећи, но приморан невидљивом силом Божјом, каза истину гласно, говорећи: Ми немамо власти над онима који знају Бога и верују у његовог јединородног Сина Исуса Христа, за кога Петар и Павле умреше овде. Од њих ми бежимо са страхом, сем када нам буде допуштено да некога нападнемо споља помоћу лаких искушења. Они пак који не верују у Бога, и у Сина Божјег, а ходе по свима жељама својим чинећи дела која су нам пријатна, - над њима добијамо власт да их мучимо. А дела која су нама пријатна јесу ова: идолопоклонство, богохулство, прељубе, враџбине, завист, убиства, гордост. Оваквим и сличним делима, захваћени као мрежама, људи се отуђују од Бога Творца свог и добровољно постају пријатељи наши, и с нама ће заједно примити вечне муке.

Чувши то, цар и они што са њим беху препадоше се и ужаснуше; и многи се тада одрекоше незнабоштва и повероваше у Христа. А верни се утврдише у вери, и прославише Бога. Свети Трифун нареди демону да иде у место огњено, у ад. И демон ишчезе. А цар подари светоме многе дарове, и отпусти га с миром дому његовоме. Но светитељ све што доби од цара раздаде успут сиромасима. И дошавши у своју постојбину, он упражњаваше своје уобичајене подвиге: исцељиваше болеснике и угађаше Богу светим и непорочним животом.

После цара Гордијана зацари се Филип (4). Али и он није дуго царовао, јер би убијен од својих војника. После њега дође за цара Декије (5) мучитељ. Он диже љуто гоњење на хришћане: безброј верних поби стављајући их на разне муке, а многе плашљиве одврати од Христа и склони на идолопоклонство; свима пак својим епарсима и намесницима широм царства нареди да немилосрдно проливају крв невиних хришћана који неће да се поклоне идолима. У то време беше на Истоку епарх Аквилин. Код њега би оптужен свети Трифун: да је хришћанин, зналац лекарског заната, проходи земље и лечи болеснике, а уједно их учи да верују у Христа, и заводи многе; царске наредбе не слуша, и руга се великим боговима.

Одмах бише послани војници у Фригију да траже Трифуна. И убрзо га пронађоше. Јер се није могао сакрити светилник који гори ревношћу за Бога и светли правом вером и добрим делима. Па и сам св. Трифун, када чу да га траже, не побеже од њих у пустињу, нити се сакри у горе и гудуре земаљске, него се наоружа молитвом и крсним знамењем, и смело приступи тражиоцима, и предаде им се, и весело иђаше к епарху Аквилину, који се тада налазио у граду Никеји (6).

Када Аквилин са великом гордошћу седе на судијску столицу, окружен оружницима, управитељима, слугама и мноштвом народа, доглавник Помпијан рече му: Младић, послан из града Апамеје твојој величини, ево стоји пред светлим судом твоје власти. Епарх Аквилин рече: Нека каже своје име, и постојбину, и фортуну = судбину (7), па онда исповеди веру своју. Светитељ одговори: Име ми је Трифун, постојбина ми је село Кампсада, близу града Апамеје, а судбину ми не признајемо, нити се икада спомиње. Јер верујемо да све бива по промислу Божијем и неисказаној премудрости Његовој, а не судбином, нити током звезда, нити случајно, као што то ви верујете. Ја сам животом слободан, само Христу јединоме служим. Христос је вера моја, Христос - слава моја, и круна хвале моје. Епарх рече: Држим да до сада ниси чуо за царско наређење, да сваки човек који себе назива хришћанином и не клања се боговима, буде предат на смрт. Опамети се дакле, и напусти ту варљиву веру, да не би био у огањ бачен. Одговори свети Трифун: О, када бих се удостојио да у огњу и у свима другим мукама скончам за име Исуса Христа, Господа мог и Бога! Епарх рече: О Трифуне, саветујем ти да принесеш жртву боговима. Јер видим да си млад телом, а савршен умом, па не желим да зло погинеш! Одговори свети Трифун: Имаћу савршен ум, ако Богу мом принесем савршено вероисповедање, и као скупоцену ризницу чврсто сачувам побожну веру у Њега, и будем жртва Ономе који је мене ради принео себе на жртву. Епарх рече: Огњу ћу предати тело твоје, а душу ћу твоју подвргнути најљућим казнама. Светитељ одговори: Ти ми претиш огњем угасивим, коме је крај пепео. A ja вама неверницима претим огњем неугасивим, вечним. Отступи од сујете, и познај истинитог Бога, да се не покајеш после, када будеш запао у огањ вечни.

Аквилин се ражљути, и нареди да светога обесе о дрво и бију. Чувши то, блажени Трифун одмах скиде са себе своје хаљине, па смело и радосно предаде дивно тело своје у руке мучитељима. Они му везаше руке позади, обесише га, и стадоше бити.

И три сата би жестоко бијен, и показа мушко трпљсње: jcp нити jaукну, нити уздахну, него ћутке примашс безбројне ударце. A пoсле тог бијења рече му епарх Аквилин: Покај се, Трифунс, и одбаци своје безумље! Обећај да ћеш се поклонити боговима, јер нико не може избећи горку смрт који се противи царевом наређењу. Одговори светитељ: И ја теби кажем: Нико који се одрекне Небеског Цара, Христа, неће моћи наследити живот вечни, него ће бити послан у огањ вечни који се никада не гаси. Епарх рече: Цар небески није други до Зевс (8), син Сатурнов. Он је отац и богова и људи. Ко се њему не клања, не може жив бити. Њему треба и ти да се поклониш, да би се показао достојан овог слатког живота. Одговори светитељ: Нека твоме богу Зевсу буду слични сви који му се клањају, и сви који се надају на њега! За њега казују, да је био први врач и најбезаконији, и пагубни чаробњак, отац сваког прљавог дела и безбожја; после његове погибије људи који су следовали његовим злим делима, направише му златне и сребрне идоле, и прогласише га себи за бога, да би својој нечистоти и безакоњу имали заштиту, како се нико не би усудио да их кори за њихова гадна дела, пошто им је бог био такав. Следећи безбожним предањима и лажним баснама, ви се клањате мртвим и немим идолима. Нe марите за Бога живог, који небо утврди, земљу на водама заснова, ваздух разли; и када свакој сазданој ствари даде постојање и облик, постави над свима господара, човека, кога најпосле створи; и пошто човек би преварен од завидљиве змије, и западе у безбројна зла, сажали се Бог Логос, добровољно се оваплоти, постаде човек, и на крсту умре, и би погребен, и у трећи дан васкрсе, узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, док Га не позна сва твар; затим ће опет доћи с неба са силом и славом великом, и свакоме дати по делима његовим. Он је Бог над боговима и Цар над царевима, и Судија живих и мртвих. А они које ви сматрате за богове, гореће у вечном огњу са свима који им се клањају.

После тога, када једном епарх Аквилин пође у лов, нареди да светог Трифуна привежу његовом коњу за peп. И то беше не мала мука за светитеља: прсти му на ногама отпадаху, не само зато што беше љут мраз а он бос, већ што га и коњске копите дохватаху и гажаху, те му се и стопала распадоше. А мученик, гледајући к Богу, и загревајући се његовом љубављу, ништа не даваше на ове патње, већ певаше речи Давидове: Утврди стопе моје на стазама својим, да не сврну кораци моји (Пс. 16, 5). И опет: Управи стопе моје по речи својој, Господе, и нека никакво безакоње не овлада мноме (Пс. 118, 133). А често понављаше и речи светог Првомученика, говорећи: Господе, не прими им ово за грех! (Д.А. 7, 60).

Вративши се касно из лова, епарх поново изведс преда се мученика, и рече му: Ваљда си сада, бедниче, већ донео мудру одлуку да принесеш жртву боговима? Или још остајеш при своме старом безумљу? Светитељ одговори: Ти си сам пун безумља и незнања, јер те је ђаво ослепио, те не можеш да познаш Творца свих и да Mу ce поклониш. A ja сам мудар, јер не отступам од истине која ме спасава. - И нареди епарх, те одведоше светога у тамницу, а сам отпутова у околину, и остаде тамо неколико дана.

А када се врати у Никеју, он опет изведе на суд светога Трифуна, и упита га: Је ли те дуго тамновање научило да се покориш царевој наредби и поклониш се боговима? Светитељ одговори: Бог мој и Господ, Исус Христос, коме служим чистим умом, поучавајући ме научи ме и утврди ме, да веру у Њега држим непроменљиво и непоколебљиво. Њему, једином истинитом Цару и Богу потчињавам се, и Њему се клањам, а гордост твоју и гордост цара твог презирем, и одбацујем оне које ви поштујете. - Тада епарх нареди слугама: Оштре клинце укуцајте му у ноге, па га тако водите по граду и бијте. Слуге то одмах урадише. И би светитељ вођен, или тачније, вучен по целоме граду и бијен; у ногама је осећао силан бол, не само од укуцаних клинаца него и од љутог мраза и снега. Јер беше тада велика зима. Па ипак, дивни страдалник, имајући Христа пред собом, и гледајући на будуће уздарје, све то поднесе с радошћу.

А када га опет доведоше епарху, удиви се мучитељ таквом трпљењу светитељевом, и упита га: Докле ћеш, Трифуне, бити глув за муке? Докле ћеш бити неосетљив за љуте патње? Светитељ одговори: Када ћеш ти познати силу Христову која у мени борави? Када ћеш престати да кушаш Духа Светога, бедниче? Зар још ниси схватио, да је свемоћ Христова непобедива? - На то се мучитељ разгневи, и нареди да му руке вежу наопачке. И пошто га обесише о дрво, гвожђем га бездушно бише, па му затим свећама слабине палише. И док мучитељеве слуге то са великом ревношћу чињаху, мученика изненада обасја светлост с неба, и диван венац спусти се на главу његову. Када то мучитељи видеше, попадаше од страха. А свети Трифун, осетивши помоћ која му дође с неба, испуни се радости и весеља, и говораше: Благодарим Ти, Господе, што ме ниси оставио да без помоћи будем у рукама непријатеља мојих, него си заклонио главу моју у дан борбе, и дао ми прибежиште спасења, и примила ме десница Твоја. И сада Ти се молим, Господе: буди свагда са мном, утврђујући ме и штитећи ме! И удостоји ме да несметано довршим подвиг овај, еда бих се удостојио добити венац правде са свима светима који су заволели свето име Твоје, јер си Ти прослављен вавек, амин.

После тога мучитељ опет изведе преда се светитеља, само без окова. И ласкаво му стаде говорити: Трифуне, принеси жртву великоме Зевсу, и поклони се царевом лику, и ја ћу те отпустити с почастнма и даровима. А свети Трифун, осмехнувши се, рече: Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, па зар да се бездушном лику његовом поклоним? Нe било тога! Што се пак тиче Зевса и других лажних богова твојих, питај међу вама оне које сматрате за мудре, какве све басне измишљају око њих, трудећи се да покрију њихова гадна дела. Са тих разлога они им и имена променише, називајући Зевса небом, Јунону (9) ваздухом, Цереру (10) земљом, Нептуна (11) морем, Аполона (12) сунцем, Дијану (13) месецом. Ти исти баснотворци ваши дадоше имена богова ваших обичајима и страстима људским, називајући гнев и рат Марсом (14), блудну похоту Венером (15). И тако, напустивши Бога и Творца свију, безумно напунисте васељену идолима, и претпостависте твар Творцу. Па не само што ви сами, отпавши од здравога разума и од правога пута, стрмоглавце срљате у душегубну провалију, него се трудите да и нас са собом повучете, како бисмо и ми постали учесници ваше пропасти и погибије. Али, нећете успети, варалице! Јер нећете моћи с правога пута скренути и к идолима вашим склонити оне који се истински надају у Бога јаког и живог.

Чувши то, Аквилин се удиви таквим речима његовим. Али се и жестоко разјари, те нареди да свирепо бију мученика. И би светитељ дуго и немилосрдно бијен по целоме телу. А када мучитељ виде да тај непоколебљиви стуб не може покренути, и од вере Христове одвратити, донесе овакву пресуду: Трифуну Апамијском да се отсече глава, пошто се противи царској наредби, и није хтео да принесе жртве боговима, иако је био стављен на велике муке.

И одмах га дохватише војници, и одведоше ван града на место посечења. А свети мученик, окренувши се Истоку, помоли се Богу говорећи: Господе Боже богова и Царе царева, Светији од свих светих! Благодарим Ти што си ме удостојио да без сметње довршим овај подвиг. И сада се молим Теби: Нека се не косне мене нечастива лоповска рука невидљивог непријатеља, и нека ме не одвуче у дубину погибли, него ме помоћу светих Анђела Твојих уведи у мила насеља, и начини ме наследником царства Твог жуђеног! Прими у миру душу моју, и све који буду спомињали мене слугу Твога, и у спомен мој буду Ти приносили свете жртве, услиши са висине светиње Твоје, и погледај на њих из светог обиталишта Свог, дајући им обилне и непролазне дарове, јер си једини добар и издашан давалац вавек, амин.

Док се светитељ тако молио, и пре но што је посечен био, Господ прими свету душу његову у руке Своје. To би 250 године. Тело пак његово остаде мртво на земљи. А браћа из Никеје, помазавши мирисима чесно тело његово и увивши га у чисте плаштанице, хтедоше да га сахране у Никеји, да буде заштита граду њиховом. Али светитељ им се јави у виђењу и нареди им да мошти његове пренесу у село Кампсаду, где се родио. И они поступише по његовом наређењу.

Тако свети Трифун, од младости Богу посвећен, пошто многе људе приведе Христу, и безбројне болеснике исцели, и пошто велике муке поднесе за Истину, би увенчан непролазним венцем од Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

Из "Житија светих за фебруар", Свети Јустин Ћелијски

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Фригија - једна од валиких области Мале Азије. Апамеја - најважнији град Фригије, са живом трговином.

2. Великии Минеи-Четiи (Велика, Опширна Житија) састављени су московским митрополитом Макаријем у шеснаестом столећу. Осим житија светих ту се налазе све књиге Светога Писма, мноштво поука и разних састава духовне садржине. На основу тих Макаријевих Опширних житија свети Димитрије Ростовски саставио је Житија светих (Минея-Четыя). Видети о томе опширније у Предговору "Житија Светих" за јануар.

3. Гордијан царовао од 238 до 244 године.

4. Филип царовао од 244 до 249 године.

5. Декије царовао од 249 до 251 године.

6. Никеја - у старини богат и напредан град малоазијске области Витиније; сада Исник - мали и бедни градић. У Никеји су одржана два Васељенска Сабора: први и седми.

7. Фортуна (латински: fortuna) - богиња судбине и среће код Римљана.

8. Зевс или Јупитер - грчкоримски бог, сматран од многобожаца за господара неба и земље, и за оца свих богова и људи.

9. Хера или Јунона сматрана од древних Грка и Римљана за сестру и жену Зевсову; најпоштованија међу богињама; сматрана богињом земље, покровитељком брака и порођаја.

10. Деметра или Церера - грчка и римска богиња земље и плодности.

11. Посејдон или Нептун сматран Зевсовим братом и потпуним господарем мора, река и свих извора и вода.

12. Феб или Аполон - бог сунца и умне просвете, чувар закона; један од најомиљенијих богова код старих Грка и Римљана.

13. Артемида или Дијана - богиња месеца, нарочито поштована; изображавана као дивна, светла девојка - ловац.

14. Ареј или Марс - грчкоримски бог рата.

15. Афродита или Венера - грчкоримска богиња лепоте и љубави; празници њени провођени у крајњој разузданости и разврату.

 

 

 

 

 

 

 

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАЛЕНТИНА

(30. јула по старом или 12. августа по новом календару)

 

Италијански град Интерамна, у области Омврији имађаше епископа светог Валентина, који доби од Бога дар исцељивања. Молитвом и призивањем пресветог имена Христовог исцељујући сваку болест и недуг по људима, он обраћаше неверне од идолопоклоничког безбоштва к Богу. Јер у то доба идолопоклоничко многобоштво још цароваше у свету и незнабожни цареви, који владаху Истоком и Западом, гоњаху хришћане. У те дане три учена човека: Прокул, Евив и Аполоније, родом из Атине (1), по вери многобошци, дођоше у Рим ради учења, да добро изуче римски језик и философију. Они нађоше једног ученог наставника, одличног зналца и латинског и грчког језика, по имену Кратона, ступише код њега да уче, и живљаху у његовом дому.

Догоди се те се један од синова Кратонових, Херимон, тешко разболе: у болести кичма му се искриви, и глава му би савијена међу колена, и он се не могаше никако исправити. Призивали су многе лекаре, али они ни најмање не могаху помоћи болеснику. Око три године патио се он тако, и изгуби сваку наду на оздрављење. Утом се деси да у Кратонов дом дође неки трибун Фронтон. Видевши болесника, Фронтон рече: Таква болест беше и на мом рођеном брату, и он доби исцељење од неког хришћанског епископа Валентина, који живи у граду Интерамни.

Казавши то, трибун саветоваше Кратону да свог болесног сина пошаље код тог епископа. А о брату свом додаде и то, да после исцељења он није хтео да се одваја од епископа, привучен његовом добротом и везан за њега љубављу. Чувши то, Кратон посла к епископу угледне људе, пријатеље своје, са молбом да он дође к њему, пошто је немогуће тако тешког болесника послати на толики пут. Показавши светитељу свог болесног сина Херимона, Кратон га стаде молити да му исцели сина као што је исцелио трибунова брата. Свети Валентин му рече: Ако ти хоћеш, твој ће син бити исцељен. - Пола имања свог даћу ти, рече на то Кратон, ако узмогнеш исцелити сина мог. - Чудим се, узврати светитељ, да ти, мудар учитељ, не појимаш речи које сам ти рекао. Опет ти кажем, ако ти хоћеш болесник ће оздравити, јер ако поверујеш у Христа мог, све ће бити могуће верујућем; јер верујући је несравњено драгоценији пред Богом од неверујућег, који сву наду полаже у таште и ништавне ствари и има за своје богове ликове некадашњих рђавих људи, начињене од дрвета, камена или ког другог вештаства. Зар се може веровати да су богови они који не беху слободни ни од гнусних безакоња, ваљајући се у најпрљавијим делима и упражњавајући се у најсвирепијим насиљима? Ако дакле, одрекнеш се многобожачке безбожности, примиш веру коју ти предлажем, и положиш наду своју на Јединога Бога, невидљивог и свемогућег, онда ће се дати здравље сину твоме, као што желиш. А половину имања коју ми предлажеш, раздај сиромасима, да се они моле Богу за тебе и за твога сина. Мене пак ни на који начин не можеш убедити да ишта узмем од тебе за исцељење твога сина; ја захтевам једино веру. Стога веруј да је Син Божји Исус Христос једини истинити Бог, а одреци се свих идола својих, па ћеш сина свог видети здрава.

Кратон рече на то: Премда не знам у чему се састоји ваша вера, али сам слушао да се сваки спасава својом вером; вера једнога не може помоћи другоме, нити пак нечије неверје може шкодити другоме. - Свети епископ одговори: У животу човечијем има нешто што другоме не може ни помоћи ни нашкодити; тако ни неверје очево не може шкодити вери синовљој. Али у нужди, и при исцељењу болних, вера једнога може помоћи другоме: тако, вером може отац помоћи сину, сестра брату, господар слузи. У Светом Писму читамо да капетанов умирући слуга би исцељен због капетанове вере; умрла кћи кнежева би васкрснута због вере оца, кнеза; сестре које су плакале за својим умрлим и сахрањеним братом Лазаром, видеше га у четврти дан васкрснута речју Господњом, и обрадоваше се. Постоје у Старом и у Новом Завету и други многобројни примери који јасно показују да вера једнога може помоћи другима. А бива и то, да неверје једнога наноси штету другима; на пример, неверје једног човека Фараона нанело је разне казне целом Египту, па и њега самог са свом војском његовом погубило.

Слушајући од епископа ове и њима сличне речи, учитељ Кратон паде к ногама његовим и рече: Верујем у Проповеданог тобом да је истинити Бог, и нема другога осим Њега, који заповеда болестима и смртима, и оне одлазе, заповеда животу, и он се враћа. - На то му свети епископ Валентин рече: Веру хришћанску треба показати не само речима него и делима. - Учитељ упита: А која су то дела којима се може показати вера? - Епископ одговори: Одреци се идола, начињених рукама људским, и прими свето умивење, да би био увршћен међу синове Божје. - Кратон упита: На који начин вода која омива само телесну прљавштину, може очистити од грехова? - Светитељ одговори: Вода, када се на њу призове име Пресвете Тројице, прима у себе на тајанствен начин Светога Духа, који крштавајућег се у тој води човека очишћава од свих грехова.

Кратон онда примети: Наш се разговор отеже, а живот се мога сина Херимона скраћује. - Свети Валентин на то рече: Ако ти не будеш веровао у оно што никада ниси могао ни чути, ни видети, син твој не може бити здрав. - А што је то, упита Кратон, што ја нисам могао ни видети, ни чути? - Светитељ одговори: Јеси ли икада чуо за Дјеву, која је непорочно зачела и родила и по порођају остала Дјева? Јеси ли икада видео кога да иде по мору као по суву? Јеси ли чуо да је ко једном речју утишавао буру на мору, да је Он напослетку био распет, умро, погребен, у трећи дан васкрсао из мртвих, пред очима многих узнео се на небо, при чему су се анђели на очигледан начин јавили људима и сведочили да ће Он поново доћи с неба да суди живима и мртвима? Ако верујеш овоме да је све тако било, онда приступи и прими крштење, да би син твој добио здравље, и ти се сам удостојио вечног живота. - Све што кажеш учинићу, изјави учитељ Кратон, само да син мој буде здрав. - Свети епископ рече на то: Пошто мудрост овога света, које ти сматраш себе учитељем, јесте лудост пред Богом, и ти не можеш онако савршено веровати како то захтева сама вера, онда ми дај реч да ћеш се ти са целим домом твојим обратити ка Христу и крстити се, када син твој по вери мојој добије здравље. Тада учитељ Кратон, призвавши жену своју и све домашње, паде светитељу пред ноге, и сви обећаше да ће постати хришћани, ако Херимон буде исцељен. Беху ту и гореспоменути младићи: Прокул, Евив и Аполоније, те и они, желећи оздрављење сину свога учитеља, обећаше да ће постати хришћани. Онда свети епископ нареди да се спреми засебна соба, и да се тај дан и идућа ноћ проведе у ћутању; а он, узевши болесника у ту собу, затвори се са њим сам. Болесник беше целим телом савијен као у клупче: глава му бејаше међу коленима, ноге на раменима и леђима, и ниједан део тела не беше слободан, и он не могаше ни језиком говорити, само јечаше. И нико од лекара није могао одредити његову болест и лечити. Свети епископ Валентин узевши своју власеницу на којој се обично молио, простре је на земљу и положи на њу болесног полумртвог дечака, а сам се сву ноћ мољаше и славословљаше Бога. У поноћи пак заблиста у тој соби небеска светлост, те они што беху споља мишљаху да се унутра огањ разбуктао. А после поноћи дечко устаде потпуно здрав, и стаде громко хвалити Бога. Родитељи и сви домашњи, чувши Херимонов глас и говор, веома се обрадоваше, јер га три године не беху чули да говори, само је јечао. И пришавши к вратима они стадоше куцати и молити светитеља да им отвори да виде Херимона. Но светитељ им одговори да им неће отворити док не сврши своје уобичајене молитве. И они чекаше до сванућа, радујући се. А када свану, свети епископ отвори врата и изведе дечка потпуно здрава, као да никада није боловао, и предаде га родитељима. Тада учитељ Кратон са целим домом својим верова у Христа и крсти се; и сви се радоваху духом о Богу Спаситељу своме.

Исцељени дечак Херимон, по пријему крштења, не хте да се одвоји од свога лекара, светитеља Валентина. Исто тако и споменута три младића, оставивши по крштењу световну философију, привезаше се свим усрђем за духовног учитеља, Божјег архијереја, и постадоше његови ученици, и подражаваоци његовог светог живота, и искатељи свога спасења. И вршњаке своје, младиће и дечаке који беху на наукама, они обраћаху ка вери Христовој и светом крштењу својим саветима и примером свог чесног и целомудреног живота, и стицаху се к њима мноштво таквих младића и дечака, и слушајући њихово богонадахнуто учење они се поучаваху небеској мудрости и ступаху на пут истине. А када се син епарха римског Авундије, поверовавши у Христа и крстивши се, распали божанском ревношћу и јавно пред свима објави да је слуга Христов, тада отац његов и други сенатори, разгневљени, дохватише самог учитеља хришћанске вере светог епископа Валентина и бише га немилице. И врбоваху га за идолопоклонство, но како он не хте да им испуни вољу, они га поново ставише на љуте муке, па га затим окована бацише у тамницу.

Свети се радоваше што се удостојио страдати за Христа Господа свог; и украшен ранама за Њега примљеним као најскупоценијим накитом, он се апостолски хваљаше и говораше: Ја ране Господа Исуса на телу своме носим, и довршујем недостатак невоља Христових на телу свом (Гал. 6, 17; Кол. 1, 24). - И ученике своје који долажаху к њему у тамницу он утврђиваше у светој вери. Дознавши за то, епарх се силно разјари, па посла ноћу по њега, изведе га из тамнице и одсече му главу.

Тако заврши свој страдалнички подвиг свети епископ Валентин. А ученици његови: Прокул, Евив и Аполоније, узевши чесно тело његово, однесоше га у град Интерамну, купише у предграђу мало парче земље и чесно погребоше. И проведоше поред гроба неколико дана и ноћи у посту, молитвама и славословљењу Господа. К њима се стицаху верни из града; а и мноштво неверних долажаху к њима, и слушајући њихове душеспаситељне речи и проповеди о Христу просвећиваху се вером. Након извесног времена сазнаде за то градоуправитељ Леонтије, па ухвати ова три света младића и посади их у тамницу. А када виде да се народ буни и жали за њима, јер их сви љубљаху, он нареди да их ноћу убију; бојао се да их дању осуди на смрт, да их узбуђени народ не би отео. Тако свети мученици бише посечени ноћу (2) и отидоше ка незалазној светлости небеског царства. Гореспоменути син епарха римског свети Авундије, када дође тамо к љубљеним пријатељима својим и дознаде за њихову погибију, ожалости се веома, па узевши чесна тела њихова погребе их чесно крај гроба свога учитеља светог Валентина, славећи Господа Исуса Христа, који живи и царује са Оцем и Светим Духом кроз бесконачне векове векова. Амин.

Из "Житија светих за јул", Светих Јустин Ћелијски

 

 

 

НАПОМЕНА:

1. Главни град у Грчкој

2. Пострадаше ови свети мученици 273 године.

 

[ Генерална ] 12 Фебруар, 2010 14:41

 

 

 


 

 

ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ


Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило.

 

 

 

Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена".

 

 

 

Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено.

Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спашен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије.

 

 

 

Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.

Славна Стаљинградска битка почела је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога.

 

 

 

Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву: "Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!".

И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.


Из књиге "Небески Јерусалим и велики Вавилон"

 

+ + +

 

Стаљин је после рата испунио дату реч и у октобру 1947. године, позвао митрополита Илију у Русију. Бојао се да не испуни налоге Пресвете Богородице, зато што су се остварила сва пророчанства предана преко владике Ливана. У Москви су га дочекали уз највише почасти. Приликом његове посете Лењинграду, улице око Владимирског саборног храма биле су закрчене народом. Митрополиту Илији су поклонили икону, крст и панагију украшену драгим камењем из свих делова земље, чиме је симболично цела Русија учествовала у поклону. Стаљин је лично организовао израду панагије и крста ангажујући најискусније јувелире у држави. Када је митрополит Илија изашао из Владимирског саборног храма, из 200.000 грла заорио се тропар „Заступнице усрдна...''.

Данас се чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице чува у Владимирској цркви у Санкт Петербургу и представља знамење благодатног покрова Царице Небеске.

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 11 Фебруар, 2010 18:09
 
[ Јеленине приче ] 10 Фебруар, 2010 18:53

 

 

 

 

 

 

Сви су у шуми знали да су лисица и медвед другари из користи. Они то нису ни скривали, лисица понајмање.

Једног дана, медвед рече лисици да га у цик зоре сачека код старе липе ради неког договора. Лисица, наравно, беспоговорно послуша, очекујући да је у тај договор урачунат и њен део колача.

И пође она, злурадујући се, али кад стиже на уговорено место – од медведа не би ни трага.

- Мора да га је нешто задржало! – рече лисица полугласно и седе да га сачека.

Међутим, време је пролазило, али медвед никако да стигне. У међувремену, лисица и огладни, па погледавши око себе, доле и горе, примети на дрвету пчелињу кошницу. Ту се она облизну и, примакавши неку грану, стаде се пењати на дрво.

А све ово посматраше, стојећи на влати, пуж.

Изненада, и то баш у тренутку кад лисица силажаше са дрвета, наиђоше пчеле и, видевши да им је кошница празна, насрнуше на њу сматрајући је лоповом. Најпосле је и појурише док је на крају и на суд не приведоше.

А она све време викаше како није крива!

Но ко да јој верује, кад, осим ње, никога другог није било ни близу кошнице! Осим тога, у недостатку доказа и пошто је била реч пчелиња против речи лисице, суд је пресуду донео на основу свих пређашњих случајева у којима се лисица показала као изузетно лукава, што је проузроковало штету многих. И таман да сова махне својим судијским чекићем и изрекне пресуду, кад, сав задихан, стиже пуж, вичући:

- Није крива! Није дирала кошницу... Ја сам сведок!

Све се очи присутних окренуше ка њему, а лисици видно одлакну.

Пуж се, преуморан, извали под једну печурку, да одахне, а суд, немајући куд, пусти лисицу да иде. Ова, једва дочекавши, истог тренутка испари у непознатом правцу, не чекајући да се пуж поврати. Кад су, најзад, дочекали и то, он им исприча и остатак приче:

- Није дирала кошницу, али јесте јаја у гнезду изнад ње.

 

аутор: причалица

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 09 Фебруар, 2010 18:04

 

 

 

 

 

Пре много година чуо сам причу једне учитељице. Звала се госпођа Томпсон.

Првог дана школске године својим ђацима петог разреда је испричала једну лаж.

Попут већине учитељица, рекла је деци да их све подједнако воли. Али то је немогуће, јер је у првом реду погурен за клупом на свом месту седео дечак по имену Теди Стодард.

Госпођа Томпсон је посматрала Тедија претходне године и приметила да се слабо игра са осталом децом, одећа му је неуредна и да се не купа редовно.

Теди је такође умео да буде непријатан. Дошло је дотле да је госпођа Томсон

заиста уживала да пише велике масне кечеве црвеном хемијском на његовим задацима. У школи, где је госпођа Томсон предавала, наставник је на крају године био дужан да, пре него што напише своје мишљење о сваком ђаку, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Госпођа Томсон је оставила Тедијев извештај за крај. Када га је прочитала доживела је велико изненађење.

У првом разреду, за Тедија је писало: "Теди је бистро дете и увек се смеје. Уредан је и лепо васпитан. Право је задовољство познавати га."

У другом разреду: "Теди је одличан ђак, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизлечиво болесна."

У трећем разреду: "Тешко је поднео смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промени, то ће лоше да се одрази по њега."

У четвртом разреду: "Теди се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много другова и понекад спава на часу."

Госпођа Томпсон је сада схватила у чему је проблем и постидела се. Још јој је горе било када су јој ђаци донели Божићне поклоне умотане у украсне папире, сви, осим Тедија, који је свој поклон донео неспретно умотан у обичну браон папирнату кесу.

Госпођа Томпсон је уз велики напор отворила баш његов поклон између свих осталих. Нека деца су почела да се смеју када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, где су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дечији смех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је канула себи на надланицу. Теди је остао последњи после школе да би јој рекао: "Госпођо Томпсон, данас сте мирисали као некада моја мајка."

Пошто су деца отишла, плакала је скоро сат. Од тог дана је престала да предаје деци, граматику и математику. Уместо тога почела је да их учи.

Госпођа Томпсон је обратила посебну пажњу на Тедија. Како је радила са њим, тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао. На крају године Теди је постао један од најбољих ђака у разреду. Поред тога што је слагала да подједнако воли сву децу, Теди је постао њен омиљени ђак. Следеће године је пронашла поруку испод врата од Тедија, да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу.

Шест година је прошло пре него што је добила нову поруку од Тедија. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу. После четири године, добила је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оценама. Уверавао је госпођу Томпсон да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. После четири године стигло је још једно писмо у коме је писао да је одлучио да и даље настави са студирањем. Писмо је било потписано са Дипл. Инг. Теодор Ф. Стодард.

Али овде није крај причи. Стигло је још једно писмо тог пролећа. Теди је рекао да је упознао једну девојку и да ће се венчати. Објаснио јој је да му је отац умро пре неколко година и питао је госпођу Томпсон да ли би пристала да на венчању узме место обично резервисано за младожењину мајку. Наравно да је госпођа Томпсон пристала. И као што већ погађате, ставила је ону огрлицу и онај парфем.

Загрлили су се и др. Стодард јој је шапнуо: "Хвала, госпођо Томпсон, што сте веровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили да се осећам посебним и да могу да постигнем нешто у животу."

Госпођа Томпсон је, са сузама у очима, шапнула: "Теди, грешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Пре тебе нисам умела да учим друге."