Све у причама бива

Брижна Мина

- Сузо, ти не смеш да се сагињеш! - примети шестогодишња Мина забринуто.

- Морам обрисати патос! - одговара моја снајка.

- Али не смеш! Трудна си! - настави Мина да је опомиње.

- А ко ће ми обрисати патос? Да нећеш ти, можда? - мудрује Суза.

- Хоћу!

Снајка јој даје крпу и дете се саже доле и обриса под уместо ње.

(За споменар забележила причалица)

О грчкој трагедији и шире

Шишарка када се запали и експлодира може да одлети и до 20 м и та ватрена запаљена лопта јако лако и брзо шири пожар на све стране, доживела сам ово у Ханиотију 2006.године. Сетим се ове буктиње с времена на време, 23. јула као да сам тамо била - слике су ми се вратиле...

Следећи текст је део из колумне коју је написао грчки писац Стефанос Митилинеос; биће вам јасно откуд толико људских жртава у пожару, који је захватио грчко летовалиште Мати.

„Када је необуздана ватрена стихија опколила Мати у понедељак поподне, 23.јула, западни ветрови јачине 9 Бофора својом силином су тежили да разруше све.

Пламен је гутао све пред собом, “јурећи” 70-100км на сат.

Није постојао начин да се заустави ова катастрофа, никакав план није могао да је пресретне.

Међутим, велико зло које нас је задесило не оправдава смрт толико невиних људи, толико неправедно изгубљених живота.

Шта се догодило?

На стотине грађана покушало је да напусти Мати колима, али су се заглавили у језивој гужви у уским уличицама које су изграђене још 1960, које су од 2000. године густо насељаване без икаквог плана, без икаквих сигурносних мера.

Место се развило као и многа друга места у Грчкој, на “ма може”.

И није довољно што се место развијало “на срећу” и “случајно” међу боровима, није имало излазе у случају опасности. И тако је постало замка смрти.

Док су око људи запаљиви борови буктали у пламену, куће и аутомобили су се кроз неколико минута претварали у пепео, завладала је паника.

Избезумљени наши суграђани су излазили из својих кућа, други су панично излазили из својих аутомобила и гужве у коју су запали и сви су се упутили трчећи ка обали, ка једином излазу који им је преостао како би избегли језиву смрт.

Која обала?

У месту Мати обала није са свих страна приступачна. Обалу затварају хотели и куће. То је резултат “развоја” из 1960 - да не постоји слободан прилаз обали.

И тако, одједном, наши суграђани су се суочили са битком за голи живот, за живот своје деце и породице. Прескакали су ограде, трчали су неприступачним деловима не би ли стигли до мора.

Које море?

Плажа је испрекидана на многим местима хотелима и кућама које су буквално у мору, па тако људи нису могли да се крећу лево или десно како би се удаљили од ватре, већ су морали да улазе у море, које је већ било помахнитало од таласа.

И тако се ноћна мора оних који су ушли у море није завршила, морали су да се спашавају чамцима.

Чамци и бродови који су пристигли већ су од 18 h спашавали угрожене.

Нису могли да се приближе обали, зато што не постоји прилаз обали због стена и зато што је људе у чамцима “пржила” ватра.

Пламен и ветар су створили дим у атмосфери који није дозвољавао чамцима да се приближе обали више од 50 м.

Измучени и уплашени грађани су морали да пливају до чамаца.

Повређени, старији грађани, деца, жене падали су у море како би се изборили са таласима и стигли до чамаца који су их чекали.

Оне које је сустигла ватра а излаз на плажу нису нашли бацали су са стена у смрт.

Одговорност?

На телевизији се чује да Мати више не постоји. То је истина. Али постоји још једна већа истина: Мати, на начин на који је направљен, на начин на који је изграђен, није требало ни да постоји.

Од почетка је било погрешно, као летовалиште је почело да постоји од 1960. под непостојећим стандардима грчког режима и од 2000. се густо населило.

Све ове године, нико се није питао следеће: У случају пожара у овом месту, међу боровима, без излаза, шта ћемо радити?

И наравно, први који би требало о томе да размишљају су локалне власти. Они који живе у месту и познају га боље од иког. Очигледно се нико од њих није запитао шта би се десило када би ватра захватила Мати или, да бисмо били прецизнији, шта би се десило када би ватра стигла до Матија? А познато је да је област подложна пожарима, АЛИ само један је судбински.

Стари Грци су бор називали “проклетим дрветом” и нису дозвољавали да се налази у градовима. Зато што су знали да је бор као бакља.

Вреди се запитати како смо ми, данашњи Грци, постали убеђени да је безбедно живети међу боровима.

Данас жалимо на десетине преминулих, неправедно умрлих људи. Када жал прође и национална бол због зла које нас је задесило, имамо једну обавезу: да не постоје више места попут Матија. Ни у Атици, нити било где другде.

Да никада више не постоје такве замке смрти"

На фотографији можете видети одакле је кренула ватра и како се спуштала према обали.

Преузето са профила Драгана Новаковић

Филм о Алексејеву (2014)

 - Па, шта је љубав?

Српска посла 4

Лето, неку годину уназад. Из оближњег села један дека вози се бициклом ка нашем граду – лагано. Пут га је водио у радњу мога брата.

– Јергићу, да ли ме се сећаш? – пита стари домаћин.

Брат покушава да се сети, али муштерија је много.

– Био сам већ једном код тебе и наручио кревет на рате. И сад бих опет – објашњава дека.

Брат се полако поче присећати.

– Нема проблема! – изјави, јер са пензионерима никад и нема проблема.

Долазили би људи тражећи да им се дозволи да плаћају хиљаду динара на месец и добијали су такву могућност. А оног дана кад приме пензију одмах долазе да отплате дуг. Тако и овај домаћин оде задовољан условима.

Но, прође месец, два, година, а деде нема. Брат је већ скоро и заборавио на њега кад се једног дана ушета у радњу девојка.

– Добар дан! Да ли сте Ви власник радње? – упита она мог брата.

– Јесам – потврди он.

– Ја сам дошла да платим дуг мог деде! Он је купио код Вас кревет и остао је дужан.

Брат се сети.

– А где је деда?! – упита, најпосле, јер му је старац био драг.

– Деда је умро, али је пре смрти тражио да му обећам да ћу вратити Јергићу дуг. „Јергићу да вратиш дуг обавезно!“, говорио ми је. И ја сам дошла, чим сам нашла посао и добила примања – објашњавала је девојка.

На то ће мој брат:

- Нема потребе, у реду је.

– Не, ја желим да вратим дедин дуг! - инсистирала је она.

Брат погледа у свеску; цифра је била 15000.

– Деда је био дужан 6000 – одговори јој и затвори рачун.

„Ето, кад човек има карактер, а неко га изгуби за пишљивих хиљаду динара“, речи су мога брата данас, кад се деде сви радо сећамо и ове српске приче.

За споменар забележила причалица.

Погрешне представе и последице

Кум је био прошлог викенда на прослави матуре. То вече је на прославу дошла и жена, која је попила пиће а недуго затим је позвала такси и отишла кући.

Прослава ко прослава, а онда су се сутрадан састали на репризу. Дошла је и та жена. Сад као трезни причали су о стварном животу.

И прича та жена: њен муж је отишао да ради преко. Зарађује 1350 евра и живи у изнајмљеном станчићу који плаћају 800 евра. 250 евра је храна и 300 евра им остане за авионску карту једном месечно. Она и деца су сад овде. Муж кад дође он је увек уморан, или гледа телевизор, или иде са друштвом у провод. Почиње озбиљно да смета жени и деци. И каже жена: "Камо лепе среће да никад нисмо отишли тамо; боље да смо и овде натезали крај са крајем, али да смо остали породица. Ово је пасји живот."

Закључак свих је био да је заједница срж опстанка и породице и друштва.

*

Нас преваре цифре. 1350 евра тамо је отприлике 40000-50000 овде. То није недостижна цифра, нарочито данас кад недостаје толико мајстора. Чак ни аутомеханичар није мајстор, он не познаје електронику и томе слично. Али овде можеш много више са мање новца него тамо са пуно. Јер тамо недостаје битан фактор: човек! Овде још имаш свог човека, комшију, кума, пријатеља. Тамо све мораш да платиш, чак и селидбу, на пример. Овде можеш и кућу да направиш, тамо не. 

*

Има ли оправдања за мигранте и миграције?

Немачки народ устаје у борбу против све већег броја миграната (пуштају њих и Мађари, само да се народ не досети, али их не примају тако ревносно као ми), али и амерички. Али да оставимо по страни за тренутак ово питање и позабавимо се реалношћу. Да ли би Немац хтео да копа канале? Американци неће да беру наранџе. Дакле, није све само ствар политичара већ и нашег лицемерства. Ако имаш користи од јефтиног роба, многи ће га узети. И сви ће мислити само на мање издатке, а за то време нестајеш као народ. 

Вучић, са тв дизниленда, грди народ јер неће да бере воће у сезони за неку дневницу. То је прича партизанке Маре. Народ не може да живи само сезонски. Али му он отвара тржне молове и фонтане али не и фабрике. 

Зато је овде направљен идеалан систем за нужност прихватања миграната, а што је мигрант млађи министар добија веће паре, а социјала их продаје народу за прихватљиву цену. Нема ту хуманости, почев од врха. Осећате ли ви хуманост иког у влади на својој кожи? Па ако је нема према вама, како ће је бити према мигрантима. Све је само корист и нужност. Али докле, питање је, и по коју цену? 

Злостављање као лечење

Dr Michelle Cretella

President, American College of Pediatricians

„Честитам! Дечак је!

Девојчица је!

Као двадесетогодишњем педијатру овако је почињао сваки мој однос са пацијентима. Наша тела одређују наш пол. Пол се одређује преко нашег ДНК и печати се у сваку ћелију нашег тела. Људски пол је двојак: или имате нормалне Y хромозоме и развијате се у мушкарца, или не и развијате се у жену. Постоје најмање 6500 генетичких разлика између мушкарца и жене. Хормони и операција не могу и не мењају то.

Кажу, идентитет није биолошки већ психолошки. Идентитет има везе са мишљењем и осећањима. Мисли и осећања нису биолошки умрежени. Наше мисли и осећања могу бити чињенично тачни или чињенично погрешни.

На пример, ако уђем код лекара данас и кажем: „Здраво! Ја сам Маргарет Тачер!“, мој психијатар ће рећи да сам у заблуди и преписаће ми антипсихотичне лекове. Међутим,ако уместо тога кажем: „Ја сам мушкарац!“, он ће рећи: „Честитам! Ти си трансродна.“. Ако бих рекла: „Докторе, ја сам склона самоубиству, ја сам заробљена у нормалном телу (једном делу), молим вас, уклоните ми операцијским путем ногу!“ Моја дијагноза би била: поремећај телесног идентитета и интегритета. Али ако бих том истом лекару рекла: „Ја сам мушко! Упишите ме за дуплу мастектомију (уклањање дојке!“, мој психијатар ће пристати.

Видите, према многим водећим организацијама у медицини, ако желите да одсечете здраву руку или ногу, ви сте ментално болесни. Али ако желите да одсечете здраве дојке или мушки полни орган, ви сте трансродни.

Да рашчистимо: нико се не рађа као трансродан. Ако би родност била умрежена у мозак пре рођења идентични близанци би имали исти родни идентитет и то стопроцентни. А немају га.

Познавала сам једног дечака, којег ћу звати Енди. У периоду између треће и пете године појачано се играо са девојчицама и луткама, и почео је говорити да је девојчица. Препоручила сам Ендија са родитељима психотерапеуту.

Понекад ментална болест родитеља или злостављање могу да буду узрок. Али много чешће дете погрешно разуме породичну динамику и поведе се за погрешним уверењима.

Усред једне терапије Енди је спустио камион и узео Барбику, говорећи: „Мама и тата, ви ме не волите као дечака.“ Оно што је терапеут  сазнао јесте да је у периоду од три године Енди имао сестру, која је рођена са посебним потребама. Она је захтевала много више родитељске бриге и пажње. Енди је то погрешно протумачио као: „Мама и тата воле девојчице. Ако желим да ме поново воле морам бити девојчица.“.

Енди се, уз породичну терапију, опоравио.

Данас би Ендијевим родитељима рекли нешто сасвим друго. „Ово је то што Енди стварно јесте! Морате му променити име! И осигурајте да га сви уваже као девојчицу, иначе ће починити самоубиство.“ Како би се Енди приближавао пубертету, експерти би га подвргли пубертетским блокадама како би наставио да опонаша девојчицу. Експерти нас уверавају: „Није битно што ми нисмо тестирали досад пубертетске блокаде на биолошки нормалној деци. Није важно ни то да се блокаде користе за лечење рака простате код мушкараца и код гинеколошких проблема жена и што проузрокују поремећај у памћењу. Нису нам потребна тестирања. Не, ми треба да заробимо његово психичко развиће сад, или ће извршити самоубиство.“

Али то није истина. Наместо тога, ако их подржимо у њиховом полу у току нормалног пубертета и полом збуњена деца ће се опоравити. Али ми их хемијски кастрирамо у току те збуњености пубертетским блокадама. И још вршимо стерилизацију над њима убризгавајући им супротне хормоне: естроген и тестостерон. Ово доводи код деце до оболења срца, удара, дијабетеса, рака и, најпосле, до веома великих емотивних проблема, за које стручњаци говоре да их спречавају оваквим деловањем.

у.п.: Ако децојка, која инсистира да је мушко, буде на тестостеронима годину дана, она ће сигурно да изврши одстрањивање дојки у 16 години. Али имајте у виду, Америчка педијатријска академија недавно је објавила извештај у којем ургентно обавештавају педијатре да упозоре тинејџере по питању тетоважа, јер су оне трајне и остављају ожиљке. Али истовремено ова AAP је са 110 % у подршци девојкама од 16 година да секу дојке и то без родитељског пристанка све док девојка инсистира да је мушко и узима дневно тестостероне годину дана.

Да закључимо: да се усађује деци још од предшколког узраста лаж о томе да су заробљени у погрешном телу урушава саму дететову опипљиву реалност. Ако дете не може да верује свом телу, коме или чему ће да верује?

Трансродна идеологија у школама је психолошко злостављање , које доводи до кастрације, стерилизације и оперативног сакаћења.

Ако то није злостављање деце, даме и господо, шта је онда?“

(Мој слободни превод видео записа).

За блогере

Уколико желите да примате и остављате коментаре потребно је да уђете у Контролни центар и изаберете ставку reCaptcha. Уђите и отчекирајте квадратић и кликните на дугме Сачувај.

Након тога можете наставити са блоговањем.

Такође имате и опцију провере коментара.