Свакога дана млади је човек из нашег града свраћао у продавницу и
куповао неколико свећа. У почетку се то жени за касом није учинило чудно све
док се није учесталило. Једног дана није одлолела а да га не пита:
- Извини, комшија, да теби није неко умро?
– Не – одговори млади човек помало збуњено.
– Због чега онда купујеш сваког дана свеће, ако смем да питам?
Укратко, то би била следећа прича:
За време грађанског рата, а док су овуда пролазиле и цуре из
Русије, његов се отац оженио једном од њих. Ускоро су добили њега, али је отац
био неозбиљан, па је мајка са сином отишла у Русију, оставивши га самог у кући.
Отац се ускоро пропио, задужио и умро. У међувремену је син порастао и дошао је
да живи у Србију на очевом имању. Ту се и запослио, а потом и оженио. Но, у
кући није било струје, јер су очеви дугови довели до искључења. Његова плата
није могла да подмири дуг, а он и младица су скоро добили и бебу. Те свеће које
купује сваког дана су за осветљење и бригу о детету.
Кад је касирка за ово сазнала одмах је кренула у акцију сакупљања
новчане помоћи за ову породицу. Ускоро је дуг за струју отплаћен.
Нисмо се упознале у баш најбољим приликама, али смо се одмах препознале и душом зближиле. Она је ушла у пензију и недуго после тога доживела је шлог, само срећом није је много повредио. А у дружењу сазнала сам нешто о њој, што сам преточила у причу за наук и сећање.
Наиме, цео свој радни век провела је у пошти, где је пензију дочекала на месту шефице одређеног одељења. Међутим, за све време свог шефовања она није примила ниједан једини поклон од својих колега. Ако би јој неко нешто донео, она је тражила да се то подели међу запосленима. Никога није фаворизовала, са свима је поступала исто.
А како су то радници наградили?
Када је, након пензије, доживела шлог и пренета у болницу, нису имали потребну крв и послато је хитно обавештење да се јаве даваоци. Ускоро је пред болницом био ред. А у реду су стајали сви њени дојучерашњи радници из поште!
Неко
се новцем служи а неко новцу служи. Постоји велика разлика између ова два
карактера.
Село Јамена 2014. године у време поплаве. Никоме ни до данас није баш најјасније
због чега је село препуштено стихији. На телевизији су јављали да камиони са
песком стижу, а они који су са лопатама чекали те камионе дочекали су их тек
кад је вода кренула да навире у село. Али ништа не бива случајно и несреће које
се догађају долазе да открију мисли наших срца - оне скривене.
А
након поплаве десило се то да је део народа, који је из тих села, отишао на рад
у иностранство, кренуо да новчано помаже своје сељаке и то међусобно се
организујући мимо сваке партије и власти. Тој помоћи придружили су се и други и
та је помоћ заиста стизала до потребних.
Али
у свему томе десило се и још нешто. Наиме, један момак, који је живео у старој
кући од блата, коју је наследио од свог рођака, након поплаве је остао сасвим
без крова над главом. Да зло буде веће, тај рођак није ниједним документом
пренео на момка власништво. А бирократија је неумољива. Кад је момак дошао по
обећану помоћ у општину, одбили су га без пардона јер није имао ништа преписано
на себи.
Али
тај разговор је слушала и жена на раду у Швајцарској, која је дошла да помогне
својима и знала је момка. На лицу места отворила је новчаник, купила то парче
земље где је била кућа и поклонила га момку.
МИТРОПОЛИТ ДИМИТРИЈЕ УОЧИ 'ОСВЕТЕ КОСОВА': „Идемо тамо, где нам је колевка…“
„Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне.”
Када је Краљевина Црна Гора 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству, читавим српством завладала је еуфорија. Коначно је куцнуо час да се испуни завет предака, да се ослободи Стара Србија, да се „освети Косово“. Девет дана касније и Краљевина Србија је ступила у рат.
Одлука Србије да крене у бој за ослобођење изворишта своје државности, културе и националног идентитета, наишла је на опште одобравање свих друштвених слојева. Чини се да никада, ни пре ни после тога, у Србији није постигнуто такво јединство. Сви који су могли да обуку униформу, обукли су је. Свако коме је држава пружила пушку, примио ју је. Пред полазак у бој, у целој Србији је у 9 часова ујутру одржана молитва за срећу српског и савезничког оружја. У препуној београдској Саборној цркви служио је митрополит Димитрије, уз саслужење највиших црквених великодостојника. Након службе, митрополит Димитрије је одржао беседу, која најбоље описује разлоге због којих је Краљевина Србија кренула у Први балкански рат:
"Побожни Срби! Тамо се наша поробљена браћа моле Богу више од пет стотина година. Сваки дан тако кроз сузе шаљу Богу молитве, и те сузе њихове, сузе вапаја мученичког, горко падају пред престо Божији. Бог види правду њихову и зна тешка страдања њихова, али је немилосрдна људска себичност, која је све до сада ометала њихово избављење. Па ипак је, ево, куцнуо на послетку жељени час. Увређена правда Божја јавља се, као осветник потлачених паћеника. Наша браћа по крви и вери удружише се с нама, да заједничком снагом ослободимо вековне мученике. Наша војска и њихове, ево се јављају, као извршиоци Божје правде, као изасланици самога Бога живог, да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свога државног дома. Хришћани! Разумете ли куда идемо? Је ли вам то жао, је ли вам то криво, хришћани? Хришћани! А ми Срби, за које вам је жао највише, хришћани! Знате ли куда идемо? Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо, где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо, да понижене људе, из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову, да се поклонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова, који с њима изгинуше, да вечито живе. Идемо величанственим Дечанима, да се поклонимо праху побожнога краља Дечанскога. Идемо славној Грачаници, да поменемо витешкога краља Милутина. Идемо дивном Скопљу, да потражимо сјајни престо силнога Душана. Идемо граду Прилепу, јуначкоме гњезду Краљевића Марка. Идемо старим разбојиштима, на којима су свети Нмањићи створили стару моћну српску државу! Тамо идемо, јер нас тамо чекају наша браћа, која даље не могу без нас опстати, нити ми без њих. Тамо идемо, да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни, тамо идемо да се с браћом Бугарима и Грцима састанемо, и да измешаном витешком крвљу утврдимо вечно дружбу за дела просвете, цивилизације и заједничке среће и благостања. Тамо идемо, нека разумеју непријатељи, силни и лукави. Страха се њихова не плашимо, јер је с нама Бог…! Господ нека благослови заставе наших и савезничких војника, те да буду страх и ужас заједничким вековним непријатељима. Нека им Господ пристави анђелске силе и моћну заштиту и нека заставама њиховим подари благодат, да са њима јуначки и неповређени продиру кроз непријатељске редове и да односе победу за победом! Сила часнога крста нека их храбри, нека их штити и чува, да се, увенчани венцем победе над непријатељима, врате неповређени својим драгим, да сви заједно славимо Бога, Свету Тројицу: Оца Сина и Светога Духа. Амин!"
26.септембра
1892.године је рођена Марина Ивановна Цветајева -- руска и совјетска лирска
песникиња и писац.
Из њене биографије је
мало позната чињеница да је писала и за децу. Док се налазила у емиграцији, у
зиму 1937-38.године, Цветајева је написала поуке за децу за дечји емигрантски
часопис. Први број часописа није ни изашао, али "Отворено писмо деци"
је ипак сачувано.
"Писмо деци"
Драга децо,
Никада о вама не
размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али
кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.
Стога:
– Никада не проливајте
воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире
неки човек.
– Али ако је ја не
пролијем, он свеједно неће добити ту воду!
– Неће је добити, али ће
на свету бити један бесмислени злочин мање.
Из истог разлога,
никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио,
подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима
људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб
приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са
земље.
Никада се не плашите
чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га
избавите, ако није могуће – 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа
ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите
се да не видите ништа смешно у томе!
Никада немојте говорити
да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ
је примера, које сада нећу наводити.) „Сви“ имају друго име – нико, а лице
уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради“ (не
облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!“
Не обазирите се на
„немодерно“, већ на: „непоштено“.
Немојте се превише
љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви
бити оно што су они сада.
Осим тога, они су за
вас – родитељи, а за себе саме су – „ја“. Не исцрпљујте их њиховим
родитељством.
Не осуђујте своје родитеље
на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!
Видите ли на путу камен
– узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања
(чак и према себи – у другоме!) узмите га.
Не снебивајте се да
уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!
Не истичите се по ономе
што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике
желе да једу, спавају, седну итд.)
Не славите победу над
непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.
Не говорите иронично о
коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој
остаје.
Књигу листајте са
горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре него одозго
надоле.
Када довршавате супу,
нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу
не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.
Када вам неко рекне:
„То је романтизам“, питајте га: „Шта је то романтизам?“ – и видећете да то нико
не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) –
реч, чији смисао заправо не знају.
Када се коначно уверите
да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског:
