Све у причама бива

Бисер

Како те то ја волим?

Патофне (9)

 

 

 

 

Гости

 

Кумин-дан

- Кумо, ја сам дошла да се играмо – рече Софија, након неуспелог покушаја да ме уплаши.

- Чега, љубави, да се играмо? – упитах је, па је и пољубих.

- Да ми пишеш слова по леђима...

Ово је, иначе, игра, коју смо почеле играти од тренутка кад је Софија научила сва слова. Био је то један од начина да се кроз игру научено утврди. Њој се то јако допало, па је игру пренела и другарицама. Међутим, кад је дошао распуст, кренусмо и са другим играма образовног карактера, између осталог и набрајања речи на одређено слово.

- Али то је већ игра коју си прерасла – рекох јој. – Сад је време не да пишемо слова, већ речи.

- А где је папир и оловка? – упита она спремно и без противљења.

- Као и увек на месту – послужи се...

Пронашавши папир и оловку, она седе за сто. Али, тек што је села, окрену се према мени, питајући:

- Кумо, смем ли да напишем нешто о теби?

Признајем, мало ме је затекла питањем, али јој брзо одговорих:

- Наравно. Пиши о чему год желиш, мила.

Она је писала и ево шта је написала:

За то је добила пољубац, а кума – Кумин-дан.

Питам се: зар то не би био леп обичај кад би, дао Бог, заживео?

Патофне (8)

 

 

Сати

Најбржи појац

На половини школске године одржано је такмичење у трчању. Идући на Литургију, моје кумче, као ђак-првак, похвали ми се да је најбржа у школи. Честитах јој, а кад стигосмо у храм, на вратима нас дочека свештеник, обраћајући се Софији:

- Ево најбрже девојчице у школи!

Она се нађе у чуду, не знајући кад је отац и од кога ту вест чуо. Али своју зачуђеност сакри осмехом, па се сви зарадовасмо.

На Литургији је стајала поред мене и пратила прилично мирно. У једном тренутку јој шапнух да слободно отвори уста и пева. Мало се постидела, премда наслутих да би хтела, али се није усуђивала. Чак је оћутала и Оче наш, а знала је  молитву.

По завршетку Литургије, кад кренусмо кући, још једном кренусмо с причом о њеној дипломи за освојено прво место у трчању. Тада искористих прилику да јој приђем изокола.

- Видиш, љубави, мила Бога ти је дала брзе ноге, не да бежиш, већ да будеш прва и да је победом славиш. Зато буди захвална на том дару и не бој се, и не стиди, да у Цркви певаш.

Након тога, моје кумче, по уласку у храм, иде право за певницу, где са другом децом поје у славу Бога.

Содом

Док сам се шетао ходником на оном спрату телевизијског центра где смо ишчекивали снимање емисије, било је веома живо. Очито је Украјина настављала да тражи таленте па су у ишчекивању позива на сцену, још увек сасвим младе, скоро голе девојке, трептале намазаним трепавицама, правиле буку у шминкерницама, истрчавале на пуш-паузе и брбљале са пријатељима и родитељима, држећи на уху мобилне телефоне.

Било нас је двојица, и ми смо прекраћивали време занимљивим разговором. Мој саговорник је био познавалац Старог Завета. Отварајући у мислима сандук библијских блага, додиривали смо се неких од његових драгуља уживајући у њиховој лепоти. Натпис „Креће снимање“ био је још замрачен над нашим студијом.

О чему све тад нисмо причали: о благословима које је Јаков дао на самрти својим синовима; о златном телету; о десет племена несталих без трага и гласа, о првом Храму. Наш разговор се некако дотакао и теме Содома. Содом је, чинило ми се, јасна ствар. Управо су неприродан блуд, брутално насиље и содомија његова јасна обележја. Испоставило се да није ствар само у томе. По ко зна који пут се показало да ми можемо из навике мислити о нечему и сматрати ствар јасном (и до краја решеном) чак и онда кад је ствар нејасна, нерешена и неразјашњена у потпуности.

– Содом – то није само сексуална содомија, тј. настраности сексуалног живота – говорио је мој познаник. Сексуална содомија је само део опште содомије – и то њен споредни део.

– А шта значи „општа содомија“? – упитао сам, право говорећи, збуњено.

– То је изопачавање свих сегмената живота и губитак човечности. Она се најјаче манифестује у губитку способности разликовања добра од зла, и, као последица тога, у изопачавању правосуђа. Неправичност судова, тотална, вапијућа и неподношљива неправда су исти фактори Содома, као што је и сексуална страст између два мушкарца.

Ми смо успут разговарали, лаганим ходом пролазећи поред кандидаткиња за „звезде“.

Заобилазећи их, понекад смо се нехотице и сударали са њима.

– Ево, рецимо, погледај ове девојке – настављао је мој саговорник. – Оне ходају голе међу мушкарцима који им нису ни очеви, ни мужеви. Притом су убеђене да тако и треба. То је Содом. Оне су изгубиле осећај за меру, стид и правичност. Са тим су и њихови родитељи сагласни. И све је то – Содом. Само пробајте да им кажете да се оне лоше понашају, да су развратнице и брука својих породица. Оне ће нагрнути на вас као јата птица на стрвину, појешће вас, а ви нећете моћи ништа да им докажете или објасните. То и јесте Содом. Њихови родитељи, узгред буди речено, поступиће са вама исто тако.

Онда сам почео да се присећам свега оног што сам читао у Светом Писму о сличним стварима.
Али у тебе беше чело жене курве, и не хте се стидети (Јер. 3, 3).

Шта се види на лицу њиховом сведочи против њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло (Ис. 3, 9)

Грешити и не црвенити се, хвалити се грехом, зарађивати на безакоњима – ето то је Содом. И то није ни близу све.

Многе ствари су скривене велом ноћи. Зато се оне и дешавају ноћу. Међутим, људи губе стид, и светлост речи уносе онде где би требало да буде тамно. Они се смеју и говоре отворено о својим гресима, поносни на њих, као да је то победа на бојном пољу. А то је содомска свест. Увек сам то потајно у себи осећао, а сада сам почео и да разумем.
Ми смо наставили наш разговор.

Старо предање каже да у Содому бејаху четворица судија: Шакрај, Шакрурај, Зајфа и Мацли-дин. Прва двојица су добили име од речи „шекер“, то јест „лаж“, трећи – од речи „зајфон“ што значи „фалсификатор“, а име четвртог значи „онај који изопачава правосуђе“.
Изопачено правосуђе – ето то је Содом. Тебе су опљачкали, а ти си им још и дужан. Ово је – Содом. Ти си се обратио суду и осиромашио од правних трошкова, а ипак правду ниси постигао. И ово је – Содом. Одузели су ти имовину, лишили те наследства или слупали у скупим колима, а ти си се још испоставио и као кривац – ето ти правог правцатог Содома, без икаквог позивања на сексуалне гадости. Тек после ће се неправедне судије, чистећи се наредном „победом“, над жртвом смејати, наслађивати и у пијаном стању чинити гадости. Управо ове гадости ми називамо „содомом“, али сами „содом“ је оно што се дешава раније, тј. безакоње.

Окрутност и нехуманост су знаци изопаченог постојања. Ви – говорио је Исаија – придодајете кући кућу и истерујете сиромашног. Као да живите сами на земљи.
И он је такође говорио да би Израиљци, да им Господ није сачувао остатак, били као Содом и да би постали слични Гомори.

Нехуманост, обмана и тотална суровост – све су то генеричке одлике Содома, и ми у њему живимо. Срећом, истополне забаве и полна гнусоба је још увек културно далеко од нас. Али није само у томе ствар. Содом се огледа у луксузу и пљачки, као и у злим неправдама такође. А тамо пак иза високе ограде Содомског дворца, подигнутог на сузама покорних становника земље, нико неће спречити насељавање свакојаке сексуалне перверзије. И тако се то догађа. Тако и јесте.

Отелотворени и актуелизовани Содом – то су „Колимске приче“ В. Шаламова, где се лопужа карта за џемпер који је тек послат споља његовом цимеру. Лопужа прокоцкава туђи џемпер, а човек је сагласан да га скине само заједно са кожом. Ћутке и смирено секу га до смрти скидајући са њега џемпер, и даље настављају да играју. Ова блудничка слика је слика Содома, чак иако нема никаквог наговештаја педерастије у њој.

Содом је и када интелектуалац „штампа роман“ криминалном ауторитету, то јест улизујући се, и „до ситних цреваца“ таквом ауторитету поједностављује смисао класичног дела, било да је то „Ромео и Јулија“ или „Фауст“. Овај несрећни интелектуалац још може и да се, причајући, улагује истом том ауторитету, зарађујући део лоповског следовања, а то се већ ни са чим не може упоредити. Можда педерастије и нема, али Содома има и он је очигледан.
Далеко од тога да је ово одбрана сексуалних настраности!

Ово је покушај да се прошири разумевање проблема до својих правих размера, а не до локалних граница које су утврђене произвољно. Содом није просто настрани блуд, већ изопачени живот у целини и, само као његова последица, изопачени сексуални живот. Јер како уопште остати у неизопаченој сфери сексуалног живота, ако је цео живот изопачен?

Доктор Бетелхајм у својој књизи „Просвећено срце“ описује случај у концентрационом логору. Припадник СС јединице примећује двојицу радиша, који раде с пола снаге. Он им, кипећи од беса, наређује да копају гробницу и да легну у њу. Њих двојица поступају по наређењу. Затим СС-овац тражи извршиоца казне и погледом проналази неког пољског кнеза из „бивших“ (људи са ознакама племства у Содому пролазе најгоре од свих. Њих брзо примећују и брзо уништавају. Содому требају само представници просечног човечанства).

– Закопавај их – говори официр бившем кнезу.

– Нећу – одговара затвореник.
Следи ударац кундаком у фацу.

– Закопавај!

– Нећу.

Још један ударац. Пољак не попушта.

– Добро – рече официр. – Вас двојица – марш горе.

Они се пењу.

– Лези! – чује се команда. И Пољак леже на место оне двојице.

– Закопавајте га!

Наредба је упућена оној двојици која су до малопре лежала у својеручно ископаној гробници. Они полетно засипају Пољака земљом. Када је овај већ сасвим покривен грумењем земље, чује се команда „Стој!“

– Ти – говори Немац обраћајући се Пољаку – напоље! Вас двојица – назад у гробницу!

– Закопавај их – опет Немац говори Пољаку. И овог пута тек изашли из земље Пољак закопава ову двојицу до краја, до смрти. Циљ је постигнут. Циљ није само убити једну особу, већ сломити другог човека и људе натерати да убијају једни друге. То је – Содом. То је паметни и хладнокрвни тријумф зла.

Када човечанство долази до сличног степена разврата, онда се оно, као по правилу, не лечи. Или се лечи, али само великим проливањем крви. Једино много крви лечи велики разврат, и у томе лежи и објашњење свеопштег потопа, и огња, проливеног на Содом и Гомору. Овде се указује на то зашто крвави сукоби с времена на време протресају Васељену.

Свакидашњи Содом је томе узрок, и ко не жели много проливене крви, он мора да тежи моралном очишћењу. У супротном ће свака људска неправда неумољиво доводити до катастрофе, као што се и све отпадне воде које носе блато и прљавштину, сливају у канализацију.

У педерастији ми мрзимо само једну маску Содома, а у потпуности се саживљавамо са другим њеним лицима и облицима. Ми презиремо оне мушкарце... Нећемо описивати оно шта раде ови назови-мушкарци.

Али ово није једини облик отелотворења содомске свести. Неправичност судова, пакосна радост због туђег бола и понижења, богаћење на сузама обичног човека – све је то Содом и једино Содом. И казна за та изопачења је одговарајућа.

Наставили су да позивају голе девојке на сцену, које су на крилима срамне и неостварљиве наде на сцени настављале да играју. А ми смо се кретали посред живог Содома и разговарали о њему, ужасавајући се час стварношћу, час дивећи се дубини Божанске речи.

Јер мисао да содомљане не стварају само ноћни клубови и барови са истим назначењем, већ и правни факултети и остале сличне институције – стварно тешко улази у главу.

Убрзо је управник позвао у студио и нас. Дошло је време за снимање емисије, због које смо ми и дошли. Изнад улазних врата се упалио натпис „Тишина! Снимање у току“.
Камера више не пуцкета. Нечујно ради бројка, и пред лицем Господа над војскама се пише бележница о свему што се дешава на лицу земље.

А ми живимо унутар Содома и толико смо се саживели са тим, да више не примећујемо већину изопачености и неправди. И ако је могуће макар ишта променити, онда се треба мењати старо за ново што је брже могуће. А ако се не може ништа променити, онда је неопходно да барем задржите веру и да не очајавате, јер праведник живеће од вере; ако ли одступи неће бити по вољи моје душе (Јевр. 10, 38).

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског превела: Наташа Јефтић



Извор: Православие.ру

Преузето са: Дођи и види

Знатижеља

Живот и смрт

Лутао је дуго у потрази са стаништем. Није могао рећи да је понуде било у изобиљу, али је он био одлучан да за себе изабере најбоље. Ускоро, наиђе на простор који је мамио како својом спољашношћу, тако и бљештавом унутрашношћу. Међутим, он тек овлаш пређе погледом преко здања и настави даље. Недалеко од тог места, наиђе на нову понуду, која, у поређењу са претходном, многима не би ушла ни у разматрање. Са које год стране да се прилазило, станиште је било неизгледно и – празно. Али, за дивно чудо, он нађе да је баш онакво какво је желео. Без много размишљања ускочи у њега и насели се.

Када је, касније, пролазио поред оног раскошног места, он зачу питање:

- Због чега си презрео моју раскош и обиље и населио се у ову беду?

– Због тога што си ми ти нудило смрт, а станиште у којем обитавам испуњено је животом – одговори бисерној шкољки пустињски рак из своје шкољке и, заронивши у песак, радосно се препусти звуцима мора.

Аутор: Јелена Јергић

Сила љубави

Он је био неприступачан, тврд и изузетно оштар у позлеђивању.

Она је била кротка, нежна, трпељива и пуна љубави према њему.

Слаби су јој се подмсевали, горди је одговарали, сматрајући - и једни и други, такву љубав бесмисленом.

Она је преко свега прелазила љупко ћутећи.

Прошла је година, пет и незнано која... Слаби су одавно одустали од одговарања, они горди се и сами проредише. Само је њена љубав с временом чудесно јачала. И кад више нико није имао никакву наду, њен благи шапат поче да га привлачи, и он, смекшавши, сав се препусти њеном миловању, допуштајући јој да га ваја и изваја, споља и изнутра.

Без страха, урањала је у њега и на светло извлачила све што је у дубини чезнуло за њеним додиром, преображавајући га и оживљавајући.

Он сам, израњао је из ње све сјајнији и опчињенији оном која му је дах узимала и враћала.

Немајући друго, понудио јој је из љубави своје име.

Не желећи друго, љубећи га је прихватила.

Отада, она је његова Камена река а он њен Речни камен.

Аутор: Јелена Јергић

Арабатски коњ

До врха

С јутром је на обали планинске речице у руци дечака поскочило неколико сјајних каменчића. Подигавши задивљен поглед ка сунчаном врху планине, он крену да је осваја.

Како су се његови џепови пунили и издуживали, тако су и његови удови расли и јачали.

Око поднева, стигавши до трећине пута са позамашном хрпом камења, већ је био стасит момак. Кад је подне већ превалило, а он, носећи терет већи од своје тежине, начео другу половину пута, достигао је зрелост човека. Али, ближећи се врху, његова сила је копнила, па је накупљено камење морао да одлаже дуж пута. С вечери, кад стиже горе, био је оронули старац празних руку.

Последњим дахом успе да такне сам врх планине. Од тог додира, тело му се развеја у прах, само од срца отпаде један жарки камичак, који се стрмоглавце сјури у хладну речицу.

Аутор: Јелена Јергић

Временска прогноза