[ Генерална ] 30 Април, 2009 16:52

Патрик Актон је необичан уметник из Ајове, који је од шибица направио дворац из филма "Господар прстенова".

[ Генерална ] 22 Април, 2009 19:23

(слике преузете са нета)

 

[ Бисерје са нет-а... ] 21 Април, 2009 23:05

Када свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.

Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства.

И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током.

Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: "Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и у тузи."

Господ одговори: "Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију".

Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту: "Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајући."

Тада Бог рече: "Хајде за Мном, свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!"

Богородица СИХАСТРИЯ, Румыния. Сихастрия - от греческого исихия - безмолвие, тишина

И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.

Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме.

И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато: "Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства? Опрости мени грех мој".

Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече: "Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла..."

Н. Љесков

Превео са руског: Архим. Јустин Поповић

 

 

[ Генерална ] 20 Април, 2009 18:35

Једна од најпознатијих васкршњих јаја су свакако она које је израђивао петроградски јувелир Карл Фаберже. Пажњу тадашње царске породице у Русији је привукао већ првим радовима који су били изложени на Сверуској изложби у Москви 1882. Од тада почиње да ради за потребе двора; у пероду од 1885. до 1916. сваке године за Васкрс је на двор доносио своја уметничка дела у облику васкршњих јаја, а израђена од злата и других скупих материјала. Наручиоци његових дела били су руски цареви, отац и син: Александар Трећи и Николај Други.

Императорских пасхальных яйц Фаберже

Фаберже јајце по повод крунисувањето на царот Николај II

Петар Карл Фаберже направио је укупно 50 царских васкршњих јаја. Свако је уникатни примерак, колико изузетан по својој раскоши, толико и по маштовитости. Своју прву наруџбину добио је од руског цара Александра III, и то 1885. године. Он је једно такво јаје, као васкршњи поклон, наручио за своју супругу - царицу Марију. Од тада је царска породица Романов наставила традицију читавих 30 година. Крунидбено јаје, које је цар Николај II наручио после крунисања у Москви као поклон за своју супругу за Васкрс 1897. године, бисер је у највећој на свету приватној збирци Фабержеових царских васкршњих јаја, коју је поседовао покојни амерички издавач Малком Форбс. Наиме, реч је о правом ремек-делу прослављеног златара руских царева, чији примерци осликавају богатство и сјај двора. Високо је 12,7 центиметара, у сјајној црвенкастозлатној љусци прошараној емајлираним линијама и са прегршт светлуцавих дијаманата, међу које је угравиран и царичин монограм.

Яйцо с моделью крейсера Память Азова, 1891

Највише Фабержеових јаја данас се налази у колекцији Кремља – и то укупно десет. Издавачка породица Форбс поседовала је девет јаја; пет комада налази се у Музеју ликовне уметности у Вирџинији, у Америци, а три се чувају у одајама британске краљице Елизабете II. Док се зна да се неки примерци налазе у приватним колекцијама широм Америке, Швајцарске и Монака, нико не може да уђе у траг преосталих осам.

Яйцо 300-летие дома Романовых, 1913.

Према информацијама из "Сотбија", у последњих 65 година само седам Фабержеових васкршњих јаја продато је на лицитацијама. Све то говори у прилог тврдњи да се власници тешко растају од својих сићушних баснословно вредних драгоцености које и ми ипак можемо да имамо - али само на слици.

(преузето са Видовдан форума)

[ Генерална ] 19 Април, 2009 13:40

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу.

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!

Свети Јован Златоусти - Васкршње слово

НЕК НЕМАМО НИШТА ДО ЈЕДНО ЗРНО СОЛИ, АЛ НЕК СВЕ БУДЕ ЊИМЕ ОСОЉЕНО И КАД НАМ СВЕ ОДНЕСУ ВОДЕ И ВАТРЕ ТО ЈЕДНО ЗРНО НЕК НАМ БУДЕ СВЕ!

[ Генерална ] 18 Април, 2009 19:42

О владару Едесе

Сад ћемо говорити и о Тадеју. Божанство Владике и Спаситеља нашег Исуса Христа, прослављено међу свима, привукло је мноштво људи, чак и странаца, са простора далеко од Јудеје. Они су се такође надали исцељењима од болести и разних страдања. Због тога је и цар Авгар, који је славно управљао народима са оне стране Еуфрата, мучен болешћу чије је исцељење превазилазило силу човека, сазнавши за Христа Исуса, с молбом и писмом позивао Га к себи. Спаситељ није услишио његову молбу да дође, али га је удостојио писма у коме је обећао да ће послати једног од Својих ученика, да он исцели његову болест, те да спасе и њега и његове ближње. То обећање убрзо беше и испуњено. После Христовог васкрсења из мртвих и вазнесења, апостол Тома, један од дванаесторице, по речи Божијој посла Тадеја, који је био међу седамдесеторицом ученика Христових, у Едесу да тамо благовести учење Христово. Он је испунио све што је обећао Спаситељ наш. Постоји писмено сведочанство о томе, узето из архиве у Едеси, која је тада била престони град. Међу државним документима која казују о древним догађајима из времена Авгара, сачувано је до данас и ово: Копија писма написаног од стране топарха, а упућеног Исусу у Јерусалим преко гласника Ананеја.

„Авгар, син Ухаме, топарх, шаље поздраве Исусу, Спаситељу благом, Који се појави у пределима Јерусалимским.

Дође до мене глас о Теби и о исцељењима која чиниш без примене лекова и трава. Казују да Ти слепима враћаш вид, да хроме опорављаш те да поново ходају, да очишћујеш проказане (губом), да изгониш нечисте духове и демоне. Ти лечиш оне који страдавају дуготрајним болестима и васкрсаваш оне који су умрли. Слушао сам све то о Теби, и разумом прихватих да си Ти или Бог, Који дође с неба јер чиниш таква чудеса, или да си Ти Син Божји. Због тога и пишем Теби: потруди се, дођи к мени и болест моју исцели. Такође сам слушао како Јевреји ропћу на Тебе и кују некакве завере. Мој град је мали, али је поштован и биће нам довољан за обојицу."

Ето како је писао Авгар, када га је озарила Божанствена светлост. Али, потребно је чути и писмо Исуса које Он посла Авгару преко истог гласника. У том писму нема много речи али је заиста силно, а ево како оно гласи:

Одговор Исуса топарху (Авгару) преко гласника Ананије

„Блажен си ти јер поверова у Мене и ако ме ниси видео. 0 Мени је казано: они који ме виде, они не верују у Мене, а они који ме не видеше, повероваше и оживеше. Ти ме позиваш к себи, али Мени је потребно да овде испуним оно због чега Сам послат. Када то учиним бићу поново узнет к Оцу мМоме Који Ме посла. Када се то догоди, послаћу к теби једног од ученика Мојих да исцели твоју болест и да ти дарује живот, теби и онима који су са тобом."

Закејев дуд

К тим писмима присаједињено је и ово које је написано на сиријском:

„После вазнесења Исуса, Јуда, прозван Тома, посла (Авгару) апостола Тадеја, једнога од Седамдесеторице. Када је дошао, он изађе пред Товијевог сина, Товију. 0 њему су чули и рекоше (Авгару) да је дошао апостол Христов, онако како је и обећано. И поче Тадеј, силом Божијом, исцељивати сваку болест и сваку немоћ, тако да су се сви томе чудили. Када је Авгар чуо о великим и чудесним делима његовим, дође њему у мисао оно шта му је Исус писао: да ће му послати једног од Својих ученика да би исцелио болест његову. Тада он позва Товију, код кога је био Тадеј, и рече: „Слушао сам о човеку који живи код тебе. Доведи га к мени." Товија, вративши се к Тадеју, рече: „Топарх (Авгар) позва ме к себи и нареди да те доведем к њему да би га исцелио". Тадеј му рече: „Хајдемо к њему јер знам да сам послат ради тога". Другога дана, ујутро, Товија поведе Тадеја и дођоше до Авгара. Када уђоше, Авгар пред којим су стајали први људи државе, виде велико знамење на лицу апостола Тадеја. Видевши то, Авгар му се поклони до земље, па упита Тадеја: „Да ли си ти заиста ученик Исуса, Сина Божијег, Који ми рече да ће послати једног од ученика Својих да би ме исцелио и подарио ми живот?" Тадеј му одговори: „Јер си тако силно поверовао у Онога ко ме посла, ја заиста испуњавам Његову вољу И ако будеш веровао у Њега, онако како верујеш, тада ће се испунити жеља твога срца". На то Авгар рече: „Ја тако верујем у Њега да сам спреман покренути сву војску и побити Јевреје који Га распеше ако ме не би омела Римска држава". Тадеј рече: „Господ мој испунио је вољу Оца Свога; и испунивши је, вазнесе се к Оцу". На то му одговори Авгар: „Ја сам поверовао у Њега и у Оца Његовог". Тада рече апостол: „Зато, у име Његово, стављам руку на тебе." И само што је то рекао, Авгар беше исцељен од болести и страдања. Силно се изненади Авгар јер све оно о чему је слушао то се тада на њему испуни: да се кроз Тадеја, ученика Христовог, догоди исцељење без лекова и трава, и не само њега, него и сина његовог Авда, који је боловао од костобоље. Тај Авд, дошавши пред Тадеја, паде пред ноге апостолове и беше исцељен молитвом и полагањем руку. Тадеј је исцелио и много њихових суграђана, чинећи велика чудеса и проповедао је реч Божију. Затим Авгар рече: „Ти, Тадеју, све то чиниш силом Божијом, и ми смо силно задивљени. Зато, молим те, реци ми о доласку Христовом, како се то догодило; реци ми о сили Његовој и о свему ономе о чему смо слушали". Тадеј му одговори: „Ја ти сада ништа нећу рећи јер сам послат да проповедам Реч да би је сви чули. Зато сутра позови све суграђане, и ја ћу им проповедати, и посејаћу у њима Реч живота. Рећи ћу им о доласку Христовом, како се оно догодило; о Његовом послању од Оца, и зашто је то било; о сили, и о делима Његовим; о тајнама које је Он рекао свету; о томе како су Га исмевали и потцењивали; о томе како се Он понизи пред свима, како беше распет, како сиђе у ад и уништи бедеме од века неуништиве; о томе како васкрсну из мртвих и отиде к Оцу Своме са великим мноштвом душа". Авгар заиста заповеди својим суграђанима да се окупе изјутра и да чују проповед апостола Тадеја. Затим изнесе пред њега злата и кованог новца, али то апостол не узе, рекавши: „Ако сам оставио све своје, како да узмем оно што није моје?" То се догодило у 340. години.

Овде је било суђење Исусу

Сматрам да је умесно и да није без користи ово што је, од речи до речи, преведено са сиријског.

Јевсевије Памфил (Кесаријски)

„У то време живео је и Исус, човек мудар, ако је Њега и могуће назвати човеком. Он је чинио многа задивљујућа дела и учио је људе да прихвате истину. К себи је привукао многе Јевреје и многе Јелине. То је био Христос. Према казивању наших првака, Пилат га је осудио на распеће, али они, који су му били верни од почетка, осташе му верни и касније. Трећега дана (по смрти на крсту), Он им се јавио жив: пророци Божји предсказивали су то, као и мноштво Његових чуда. Род хришћански ни до сада није нестао, а они себе тако називају због Његовог имена...".

Јосиф Флавије, историчар-Јевреј, ХVIII књига "Древности"

Христос пред Пилатом

[ Генерална ] 17 Април, 2009 20:14

На Велику Суботу, у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, ходочасници бивају свједоци једног од највећих чуда слатког Православља, чуда које у Обећаној Земљи Старог Израиља грије срца, кријепи вјеру и уздиже дух Новог Израиља. Плавкасто-бјеличасти пламен Св.Огња који на надуман начин силази у Цркву Св.Огња, након молитве Православног Патријарха Јерусалимског или православног Владике (као што је то био случај ове године, јер је јерусалимска катедра упражњена након упокојења Свјатејшег Патријарха Диодора) једно је од највећих чуда Православља. Као и свако чудо вјере, тако и овај свети догађај усхићује душе изабраног стада Христовог, али и изазива бројне недоумице код невјерника.

ЦРКВА СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Како је појава Св.Огња једно од највећих чуда у Светој Земљи, постоји строга процедура која претходи самом уласку Патријарха у унутрашњост Цркве. Процедура је прописана од стране власти државе Израел, и мора се испоштовати до у најмањи детаљ. Заснована је на одредбама закона који је османлијска влада донијела 1852 године, којим је Порта утврдила права различитих хришћанских заједница у цјелокупном комплексу Цркве Св.Гроба Господњег. Користим ријеч комплекс како би једном рјечју обухватио све цркве и "цркве" које се налазе под истим кровом и које се заједнички зову Црква Св.Гроба Господњег (Holu Sepulchure). Наиме, сама Црква Гроба Господњег (капелица у којој се налази Христов Гроб) је црква у Цркви, грађевинарским језиком речено "објекат" у "објекту", и налази се испод куполе читавога здања. У самом комплексу се налазе или се на њега наслањају: Православни Манастир Дјеве Марије, Православне капеле Св.Јакова и Св.Јована, Православни Манастир Св.Праоца Авраама, јерменска капела Св.Јована, етиопска капела Св.Михаила, латинска капела франака, Православна Капела Св.Марије Египћанке, коптска капела, капела сиријских монофизита, латински олтар Св.Марије Магдалене, латинска капела Дјеве Марије, јерменска капела Деобе Христове Одјеће, Православна Капела Св.Лонгина, Православна Капела Изругивања, јерменска капела Св.Јелене, етиопска капела Цетри Животиње; на спрату је мјесто Распећа-Голгота, гдје су Православна Капела Распећа, двије латинске капелице и посебна мјеста (нише, столови и сл.) који припадају другим заједницама. Поред цркава, капела и олтара у комплексу су строго одређена мјеста која припадају различитим заједницама, буквално сваки угао има власника који се бори да му права не буду узурпирана од стране неке друге заједнице. Горе поменутим законом је, заправо, прихваћен status quo, затечено стање "власништва" у Цркви Гроба Господњег. Са мањим измјенама тај закон је и данас на снази. Неколике одредбе овог закона одређују и процедуру које црквене власти (различитих заједница) морају у сарадњи са локалним властима задовољити на Велику Суботу.

ПРИПРЕМЕ У ЦРКВИ СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Ујутро на Велику Суботу, посебна "комисија" састављена од свих хришћанских заједница, јеврејских власти и муслиманске породице којој је повјерено провођење османлијског закона још у прошлом вијеку, врши претрагу Црквице Гроба Господњег како би се увјерили да се унутар Цркве не налази било које средство којим би се вјештачки изазвао пламен (шибице, упаљачи, сакривено кандило и сл.). Ова провјера се одвија од 10:00 до 11:00, и на њој инсистира и јерусалимска патријаршија, јер постоји неписана одредба по којој би некаква превара или изостанак појаве Св.Огња значио пренос права на неку другу "хришћанску" заједницу. Такође, чудо сваке године прате изјаве богохулитеља "из прве руке" који покушавају да оспоре овај чудесни догађај, што је разлог више да се и хетеродоксни на њима прихватљив начин (својим очима) увјере да преваре нема. У 11:00 сви представници (укљућујући јевреје и муслимане) затварају врата Цркве у којој нико не смије да остане, стављају печат справљен од меда и чистог воска, чиме се потврђује да је Црква празна и да унутар Цркве није пронађено ништа што би могло изазвати пламен.

ЧУДО ПОЈАВЕ СВ. ОГЊА

У 12:00 до Цркве долази Литија предвођена Патријархом Јерусалимским, Владикама и свештеницима православне Цркве и вјерним народом. Прате је и представници других заједница. Литију прати монотона звоњава са бројних звоника која наговјештава велико чудо. Патријарх улази у оближњу Капелу Св.Јакова и сједа на патријаршијски трон. Након тога представници јерменских, коптских, етиопских монофизита, као и представници других заједница прилазе Патријарху и цјеливају му руку. Ово никако не треба мјешати са давањем благослова јеретицима, већ се ради о древној одредби православних да се нико од инославних заједница не може удостојити да припали свијећу од православних уколико то не дозволи Патријарх Јерусалимски. Приликом овог цјелива Патријарх не даје благослов, тј. не прави крсни знак изнад глава неправославних. Слиједи обход око Цркве Гроба Господњег три пута, који се завршава испред запечаћеног улаза у саму Цркву. Прије него што Патријарх отпечати улаз, и уђе у Цркву представници јеврејских власти и јеврејске полиције детаљно претресају Патријарха, како би се увјерили да он негдје не крије шибице или упаљач. Овај претрес се врши наочиглед свих присутних како би се сви, православни и инославни, увјерили да Патријарх нема при себи ништа чиме би вјештачки изазвао пламен. Патријарх, заједно са јерменским драгуманом, отпечаћује Цркву и улази унутар Светиње. Затим се коленопреклоно моли, читајући нарочите молитве којима се у име свих православних свуда моли Распетом Христу да и ове године пошаље Св.Огањ као свједочанство Својег Васкрсења, али и као знак правовјерности стада православног. Док се Патријарх моли унутар Цркве у читавом здању се гасе свијетла и кандила, и народ у потпуном мраку говори Господе Помилуј. Свако на свом језику узноси ову древну прозбу, скрушеног срца, али са надом. То је онај моменат који претходи преласку из туге у радост, из мрака у свјетлост. То је тренутак када је можда најлакше разумјети шта је Св.Јован Лествичник подразумјевао рјечју "ХАРМОЛИПИ" = РАДОСТВОРНА ТУГА, туга која једним бљеском Св.Огња прераста у неисказиву радост. Они који су се удостојили да уђу у Цркву заједно са Патријархом, овако описују појаву Св.Огња: плавичасто-бјеличасти пламен се изненада појављује са свих страна Црквице, понекад у виду пламених језичака, понекад у виду пламених лоптица. Најприје силази на свијећу коју држи Патријарх, који прије свега осталог припаљује малено кандило, заклоњено у стакло, како би се Св.Огањ сачувао од намјерног или ненамјерног немара присутних. Послије овога, Патријарх излази из Цркве. Појава Патријарха са Св.Огњем изазива ерупцију одушевљења вјерника. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби клече и уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмјехом на лицу, православни Арапи (Рум Ортодокс) скачу и готово вриште Христос Васкрсе...Пламен се, потом, преноси од свијеће до свијеће и износи ван комплекса Св.Гроба Господњег. Православни Арапи неријетко припаљују бакље и трче Јерусалимом, не презајући да "загазе" у муслиманску или јеврејску четврт, иако полиција спрјечава њихов радосни "обход" градом.

ОПИС СВ. ОГЊА

Овај опис даје православни јелин, отац Стилијан који се 1994. године удостојио да видео камером сними чудесни догађај.

«Пламен је плавичасто-бјеличаст и у првих 33 минута нема особине "обичног" пламена. У гужви која настаје из жеље да се што прије припали свијећа, дешавало се да Пламен дотакне лице или косу вјерних, али није било опеклина нити се коса палила. Понекад се јавља у виду пламених језичака који извиру из зидова Цркве, док други пут пламене лоптице буквално лете Црквом. Дешава се и да Св. Огањ не дође до вјерних од руке Патријарха, већ да се побожним православнима свијећа припали "сама од себе". Слично се дешава и са кандилима православне Цркве Распећа Христовог која се налази на спрату здања. Бљескање Св.Огња траје неколико минута и очевидци га упоређују са одбљесцима које ствара флеш фотоапарата, само што је бљесак интензивнији и долази са свих страна.»

ПРАВОСЛАВНО ЧУДО

Чудесна појава Св.Огња дешава се искључиво када у Цркву Гроба Господњег уђе Православни Патријарх. Да је то тако свједоче бројни примјери из прошлости, када су инославни, узурпиравши право православних, покушавали да "изазову" ово чудо. Можда је најбољи примјер случај из 1549. године када су јерменски монофизити потплатили султана Мурата IV да њима повјери "призив" Св. Огња. Било је то у вријеме правовјерног Патријарха Јерусалимског Софронија II. Јерменски патријарх је ушао у Цркву Св. Гроба и безуспјешно очекивао појаву Св. Огња. За то вријеме Патријарх Софроније се налазио ван Цркве поред стуба, који се у једном тренутку раздвојио по вертикали и из напуклине се појавио Св. Огањ припаливши свијећу коју је сузних очију држао Патријарх. Овај стуб се и данас може видјети поред Цркве Св.Гроба и предмет је поштовања и цјелива православних. Муслимански мујезин Тунум је са минарета оближње џамије видио чудесни догађај и јавно исповједио: "Велика је вјера Хришћана. Један је прави Бог, Бог Хришћана. Вјерујем у Христа васкрслог из мртвих и коленопреклоно исповједам да је Он мој Бог." Након овога су га муслимани мучили не би ли се одрекао свог Бога, што овај благочестиви неофит није учинио. Његове мошти се чувају у православном Манастиру Богородице Марије у Јерусалиму.

Појава Св. Огња, сваке године на Велику Суботу једно је од најважнијих потврда Васкрсења Христовог. Онај Који је Сам Свјетлост свијету шаље свима нама који се потпомогнути Његовом благодаћу и сопственим подвигом боримо да постанемо мале свјетиљке, још једну потврду своје Свесветости и Свјетлости. Ово чудо многи невјерници оспоравају. Муслимани Цркву Гроба Господњег зову арапским именом qumama (ђубре) што је намјерно искривљени облик арапске ријечи quiuama (Васкрсење). Јевреји, дипломатски деликатније, говоре о Цркви у којој је сахрањен "онај човјек". Сваке године понеки јерменин или латин свјетским медијским кућама даје екслузивно објашњење велике "грчке преваре" (Ове године је "ексклузивну" информацију Јерменина блиског јерменској јерусалимској заједници штампао лондонски "Телеграф"... Но, то не би требало да нас брине. Тако је било од почетка... Тако ће бити до краја... Док на облацима, праћен плаво-бијелим пламеном, не сиђе Онај који нас укрепљује чудом Св. Огња сваке године.

http://www.holyfire.org/file/Serb_Horvat_PojavaSvOgnjaхhtm

Јерусалим, 2006. године

[ Генерална ] 16 Април, 2009 18:44

Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја фарба на Велики Петак, у дан када се иначе ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и у Јерусалиму.

Како се фарбају јаја?

Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у којем ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице - васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да буду равномерно обојена, а деца обигравају око матере и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се "ЧУВАРКУЋА". Пре фарбања јаја се могу шарати. Наиме, на јаја се пером за писање или нечим сличним наноси растопљен восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише Х.В. и В.В. (Христос васкрсе и Ваистину васкрсе), цртају се крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.

Симболика

Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка која је са Пресветом Богородицом непрекидно била уз Христа у току Његовог голготског страдања и којој се Христос првој јавио по васкрсењу) путовала у Рим да проповеда Јеванђеље и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје и поздравила га речима: "Христос Васкрсе"! Црвена боја симболише Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје.

Васкршње славље

Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на Свету Васкршњу Службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос васкрсе"! и "Ваистину Васкрсе"! Тај поздрав траје све до Спасовдана. Када се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве, које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима

На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин прво узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође - "Христос васкрсе" и "Ваистину васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело. Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом па се онда послужује осталим понудама.

Васкршња корпа

Састојци:

Потребно за тесто: 500г брашна, 1 кашичица соли, 2 кашичице шећера, 1 кесица сувог квасца, 250мл топлог млека, 3 кашике уља

За премазивање: 1 жуманце

За подмазивање калупа: Путер

Припрема:

Од наведених састојака замесити меко тесто. Оставити га да мирује 30 минута. Затим тесто премесите и поново оставите да одмара док не удвостручи величину.

Припрема калупа за печење корпе: Ватросталну чинију обложити алуминијумском фолијом са спољне стране и намазати је путером. Један плех (тепсију) подмазати и посути брашном, затим направити отисак припремљеног калупа. Ово ће требати за плетеницу која се ставља као горња ивица корпе. Овај плех оставити са стране.

Плетење корпе

Тесто поделити у 4 јуфке, једна мала треба за плетеницу дно, једна за плетеницу ивицу, једна за дршку корпе и остатак теста је за плетење корпе. Плетење треба да буде брзо да не би расло тесто с једне стране више а с друге мање. Тесто које сте наменили за корпу развијете на дасци и исечете на траке. Преко калупа послажете усправне прутиће (траке теста). Затим плетете у круг од дна корпе ка врху. Плетење је као код корпи од прућа. Када је исплетено до краја, вишак теста исећи ножем. Састави трака треба да се укомбинују да буду иза усправних прутића да се не виде са спољне стране. Исеците вишак да би укомбиновали како треба. Притисните саставе прстом да се тесто слепи. На крају исплести танку плетеницу од оне мале јуфкице и ставити је око дна корпе. Када се испече, ако не буде баш равно стајала корпа, дно поправите ножем. Калуп са тестом полако ставити на подмазан плех (други, не онај са отиском) на ком ће се пећи. Чинија (калуп) треба да буде обрнут и даље наопачке - тако да се пече. Тесто премазати жуманцетом и пећи. Пећи у претходно загрејаној рерни на 200 степени, неки 20 до 30 минута; пазити да не изгори. Исплести плетеницу за ивицу и ставити је на онај плех са отиском калупа. Дршка се пече на обрнутој страни чиније као и корпа. Печене делове слепити са умућеним беланцетом. Готову корпу напунити фарбаним јајима, пецивом или са чим желите.

[ Бисерје са нет-а... ] 15 Април, 2009 18:33

8. поглавље

Славим Те, Господе, од свег срца својега и пред анђелима певам Ти, јер си увек слушао речи уста мојих... (Псалми, 138:1)

После дванаест сати напорног пута, стигао је Тома пред тешка гвоздена врата манастира. Било је касно поподне. У тишини шуме већ је одавно чуо звук клепала и звона што су звонила за вечерње. Кад је ударио на тешка гвоздена врата, један мршави шездесетогодишњи монах полако је отворио и примио га, с осмехом му говорећи: «Благосиљајте Господа!». Тома му је с поштовањем пољубио руку и замолио га да обавести игумана, архимандрита Тихона Тимофејева, једног врсног клирика познатог по многим знањима која је поседовао, аскетском животу, али и по свом великом мисионарском раду у Јапану.

Игуман се тада налазио на вечерњем, зато је Тома на врховима прстију ушао у манастирску цркву, где су светост, полумрак и мирисни облаци тамјана стварали такву екстазу и узвишеност, да је и нехотице пао на колена с главом на поду, док је један од монаха баш тада из псалтира читао ове дирљиве стихове: « Бог нам је прибежиште и снага у тешким жалостима што су нас снашле. «

Плакао је Тома, непрестано плакао, и није ни приметио када се завршило вечерње, док су један по један четрдесет осам монаха, с поштовањем љубећи руку игуману, одлазили, пролазећи испред Томе лагано и погнуте главе, бацајући кратке погледе на њега. Последњи је, спорим и достојанственим кораком и држећи на грудима крст, пришао Томи игуман Тихон. У апсолутној тишини која је владала у храму, чуо се достојанствени игуманов глас, који као да је долазио из олтара оног света: « Устани, дете моје, да те чујем! «

Прошло је још неколико минута у мртвој тишини и Тома је несигурно, попут преплашеног малишана, подигао главу, а поглед замућен плачем приковао на крст што је висио игуману око врата. « Христос васкрсе, оче мој «, уплашено је промрмљао.

« Ваистину васкрсе, чедо моје «, одговорио је изненађен, али с осмехом и симпатијом игуман, погнувши истовремено главу. Пружио је руку, подигао Тому и повео га ка десној страни нартекса, где се налазила исповедаоница. Ставио је епитрахиљ око врата, док је Тома, клечећи и руку скрштених на грудима, исповедао без застајкивања све своје грехе и не чекајући да му то каже игуман. Уопште није покушавао да се оправда за оно што је урадио. Никакву олакшавајућу околност није тражио за своје злочине. Једино је упорно наглашавао да није починио онај први злочин за који је у младости, као двадесетчетворогодишњак, неправедно осуђен.

После исповести стајао је погнуте главе, док је у цркви владала апсолутна тишина, прекидана само лаким уздасима бившег злочинца. Игуман му је с очинском љубављу причао о Распетом Богочовеку, Који се налазио пред њима, у исповедаоници, да би се спасли сви грешници, налазећи пут повратка. Такође му је рекао да исповеди да ли је његово покајање коначно и одлука да води живот у Христу непроменљива. Уместо било каквог одговора, Тома се бацио игуману у загрљај с невиношћу и чежњом детета, и са снажним уздахом одговорио: « Да, да, часни оче! Заувек с Христом! «

Игуман је скинуо камилавку и стављајући епитрахиљ на главу Томи, који је клечао, очитао му разрешитељну молитву, што се чује на крају сваке разрешавајуће свете исповести. У том потресном тренутку изгледало је као да невидљиви анђели лепршају око исповедаонице да би донели благослов Божји том великом покајнику. Као да су хиљаде анђелских гласова певале издалека преслатку, опојну псалмодију: « Тражите Господа док се може наћи; призивајте Га, докле је близу. Нека безбожник остави свој пут и неправедник мисли своје; и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ, и к Богу нашему, јер прашта много. « (Ис., 55:6-7)

Легао је да почине после толиког телесног напора и душевне агоније. У зору га је пробудило клепало у које је ударао нарочити монах, пролазећи испред сваке келије. Током Божанствене Литургије причестио се, после много година, Светим Причешћем. Током причешћа монах појац слатко је и побожно појао: «Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему» и «Окусите и видите да је Христос Господ. Алилуја.»

Тома је кратко време остао у манастиру, учећи помало читање и писање од изузетног манастирског брата, веома образованог монаха Филарета Нечајева, бившег официра Царске Дворске Гарде. Он је постао монах после изненадне смрти своје вољене супруге, коју је изгубио због неке тајанствене болести двадесет дана након венчања. Тај догађај га је толико потресао, да је, да би преболео ту духовну трауму, одлучио да напусти своју сјајну каријеру и повуче се у манастир. Према Томи је исказивао истинску братску љубав и симпатију и саветовао га да остане за стално у манастиру, где су га сви толико волели. Али Тома им је свима захвалио топло им љубећи руке и отишао – незнано куда – док су га игуман и браћа пратили до гвоздених врата. Игуман га је пратио погледом лијући сузе, док се није изгубио на хоризонту, и рекао: « Један велики покајник! Један нови праведник! Један савремени светац! Част је за наш манастир што је кроз њега прошла таква благословена душа! «

9. поглавље

Благо онима којима су опроштени греси. Благо човеку који се нада у Бога. Благо човеку који се боји Бога.

Беше прошло целих тридесет година и већ су сви заборавили причу о старом Вукотоми. Тек би каткад неки старац, пијуцкајући вотку или чај из сребрног самовара, са симпатијом, али и побожним страхом причао причу о покајаном Томи Рискову.

Те је зиме пало много снега и фебруар је био хладан као никад пре. Из Петрограда беху стигли на Урал принчеви, војводе и други племићи у лов на дивље свиње. Расули су се по густој шуми и повремено би се чули ловачки пуцњи. Између осталих, био је ту и принц Метислав Кањев, некадашњи капетан гарде у Кијеву, стар око шездесет пет година, с великим војним искуством и активношћу, ловио је расположен и задовољан, попут дечака, упркос годинама које је носио на плећима. Избегавао је остале и стално се удаљавао, као да је тражио нешто посебно. И није погрешио – једно дивље прасе појавило се испред њега и сада је почео лов са свом снагом и искуством старог војсковође. Међутим, док га је ловио, а оно бежало скичећи, принц се нашао пред неком колибом на чијем се улазу појавио снежно бели старац, висок и очито бестелесан од подвизавања. Принц се сакрио иза једне јеле да би га посматрао.

Видео га је како клечи и подиже руке високо и почиње да се моли, рекавши најпре три пута «Христос васкрсе!». Тако снежно бео као што је био, у том молитвеном положају, много је подсећао на Мојсија у часу док се молио за своје сународнике. « Поврати се од гнева својега и пожали народ свој од зла».

Груди остарелог подвижника тешко су се надимале. Очи су му добиле сјајан изглед човека на самрти, а усне су настављале дирљиво да шапућу: « Господе! Господе мој! Отвори ми врата небеска...»

Принц се, дубоко дирнут старчевом физиономијом, најежио, јер је у његовом лицу препознао једног старог познаника из дана војничке каријере – Тому Рискова! Брзо му је притрчао и, клекнувши једном ногом, прихватио га лагано у загрљај у трену док је овај, на издисају, падао, а његово уморно тело се повијало као витки чемпрес посечен у корену. Подвижник Тома Рисков дрхтурећи је окренуо главу, с безазленим и нежним изгледом детета, и једва чујним гласом рекао принцу: « Дакле, препознали сте ме, Височанство, мене бескорисног слугу Господњег? «

И наставио је полако и с болом: « О, колико сам само плакао у животу, откад ми је једно мало дете, с црвеним Васкршњим јајетом у руци, показало пут повратка Богу! Колико сам се само кајао и колико молио! О! Тај тренутак Васкрса, колико ме је променио и учинио да даноноћно клечим, да тражим милост и опроштај од Господа нашега, Који је распет и васкрсао због Своје велике љубави према сваком грешнику. Одлазим! Одлазим уморан и истрошен тежином моје кривице. Одлазим! Али хтео бих да знам да ли ће ми... добри... наш Хри... стос... оп...про...сти...ти... мно...ге... мо...је... грехе? «

И улажући последњи покушај начинио је знак крста на грудима које су се једва мицале, и управљајући поглед ка небу поновио: « Господе, Господе мој! Отвори ми врата небеска! «

Глава му је нагло клонула надесно, како га је принц држао у загрљају, а нека радосна, блага светлост облила му је лице као венац.

Принц који је био толико навикнут на борбе и суровост рата беше обузет светим страхопоштовањем и нежно је положио старог подвижника на тло. Скрстио му је руке, склопио му вреле очи које су још увек с чежњом гледале ка небу, и стао изнад преминулог, ћутећи и с пажњом. У том часу сиво небо променило је изглед. Црни облаци су се разишли, а у позадини неба почело је да се злати нешто и да се спушта, као да је небо бацало злато! Принц се збунио и с пажњом гледао. И док је у екстази пратио тај нејасни лик на небу, који се брзо спуштао на земљу, простор око умрлог подвижника испунио се огромним облацима мирисног тамјана, који као да су излазили из хиљаду кадионица. Изненада, лик који је долазио с неба постао је мноштво анђела спремних да одрже величанствено опело и који су са страхопоштовањем окружавали преминулог подвижника.

Принц се збунио и у страху повукао неколико корака уназад, да не би омео анђеоски хор, док је слушао појање првог анђела: « Благо ономе кога изабереш и узмеш да настањава у дворима Твојим. «

А други: « Часна је пред Господом смрт овог праведника. «

Онда је и трећи почео умилно да поје: « Мало су се трудили, много ће уживати, јер их Господ искуша и нађе их достојне Њега. Као злато у огњу испробао их је и као жртву паљеницу прими их Господ. «

Пред том задушном службом коју су појала анђеоска уста, принц је дуго стајао у екстази, тако да су га његови пријатељи, који су се узнемирили и тражили га, нашли у положају који их је изненадио и узнемирио. Тресли су га покушавајући да схвате шта му се десило.

« Ма, шта се десило, Височанство? Зашто сте тако бледи и узрујани? «

А он, као да се будио из сна или долазио из неког другог света, протресао је мало главу и спорим и свечаним тоном им рекао: « Клекните, добри моји пријатељи! Клекните пред једним савременим свецем. Пред једним човеком ког је препородио један Васкршњи тренутак једним «Христос васкрсе» и руком једног детета које је пружило шарено јаје бившем злочинцу, да би се удостојио да му малопре анђели небески, што су сишли послани од Господа, узму душу. «

Око уснулог Томе Рискова, који је годинама плакао и молио се, тражећи милост Божју, сви су клечали, скинувши капе, крстили се и клањали његовим благоуханим моштима. Мноштво мириса и птице што су појале на дрвећу сведочили су о великој истини наше вере:

Већа и од највећег греха јесте љубав нашег доброг Бога и милост Његова према сваком грешнику који се каје за своје грехе.

КРАЈ И БОГУ СЛАВА !

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ !

 
[ Бисерје са нет-а... ] 14 Април, 2009 18:52

6. поглавље

Јер пошто се обратих, покајах се; и пошто се научих, ударих се по бедру; јер се посрамих и стидим се што носим срамоту младости своје. (Јеремија, 31:19)

Иследнички врхови сазвали су лекарски конзилијум да се посаветују шта се дешава. Можда је полудео? Можда има неку душевну болест? Можда се лукаво претвара да би избегао вешала која га неизоставно чекају? Лекари, познати психолози и неуролози, попут славног петроградског неуролога Зиновија Џалскова и кијевског неуролога Симеона Главриског, који су у то време случајно пролазили крајем и били позвани да прегледају Тому, једногласно су изнели мишљење да се злочинац не претвара, већ је заиста претрпео дубок душевни потрес с изразитим симптомима преокрета набоље. Човек који је попут звери забадао нож у срца многих невиних бића, сада је корачао путем очишћења и душевног препорода.

Међу великим личностима које су посетиле дивљу звер Урала, која се сада налазила у рукама Правде, био је и архиепископ Кијева и Галиције, Питирим, један мудар и истински велики православни јерарх, који је с озбиљношћу којом се одликовао, одмах по изласку из Вукотомине ћелије, док му се поглед мутио од суза, а усне дрхтале од тронутости, рекао: « Ни луд, ни психопата, ни лицемер, како мислите, господо! Тома Рисков се препородио благодаћу Светог Духа, као многи други грешници у животу! И он је једно од многих чуда нашег доброг Христа. Није могуће да је нешто друго. Чим ме је видео да улазим у његову депресивну ћелију, на коленима је допузао до мене, не да би ме напао, но да ми дечје нежно пољуби руку и да ми каже, најдирљивије што сам чуо у животу, «Христос васкрсе!».

« Верујем, дакле «, додао је тај изузетни јерарх, « да је раније био луд и ван себе, али сада не! Сада је он «дошао себи» као блудни син и тражи опроштај од Бога и нашу помоћ, да би постао нови човек. Уверавам вас све да је он далеко од сваког ђавољег утицаја, зато гарантујући мојом архијерејском чашћу и достојанством тражим да му све опростимо, а Црква да му да разрешење грехова. «

И идући ка кочији која га је чекала, добродушни и часни јерарх очински је ударио по рамену управника затвора, који га је с поштовањем и уљудношћу пратио до излаза, и рекао му: « Никада то не заборавите, пријатељу! Тома «мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се». Дође Син Човечји да потражи и спасе изгубљеног! «

Пошто је, међутим, Закон суров, али Закон, полицијски органи припремили су извештај о Томи, обиман и језивог садржаја, да би му се што пре судило. Али рођење царевића, наследника престола због ког је великодушни цар Николај I потписао опште помиловање, даровало је и Томи слободу, коју нити је тражио, нити је оставила утисак на њега. Међутим, излазећи из затвора, непрестано се клањао до земље и све поздрављао са «Христос васкрсе».

Сада је Тома био слободан човек међу слободнима! Али «због његове отежавајуће прошлости», требало је неко да гарантује за његов миран и частан живот у друштву. Добри архиепископ Питирим спремно је дао своју архијерејску реч, док је надзорник затвора Иван Рабулоски задужио ветерана и искусног резервног официра Јонатана Љвова да надгледа Томин свакодневни живот.

То је било сасвим лако, јер је сада Тома, пун светлости Христове, пун божанске доброте, од страшног злочинца и пљачкаша постао мирнији и од најбезазленијег детета. Радио је, радио с пуно воље и најтеже послове. Никада ништа није тражио, нити је очекивао плату. Никога није узнемиравао, но је свакога услуживао својом добротом. Чим би спазио натовареног човека, одмах би остављао свој посао да потрчи да га олакша до куће, клањајући се љубазно чим би спустио терет, не очекујући ништа. Други пут, опет, кад би видео неку старицу да се враћа с пијаце с потрепштинама, трчао би радостан да је одмори, док би га она благосиљала. Зар само то?! Кад би умро неки сиромах, Тома је увек био ту да помогне – да подигне покојника, да ископа гроб, да га сахрани и, свакако, да понуди нешто од своје мизерне дневнице осталим члановима ожалошћене и осиротеле породице. Толика је била његова ревност, доброта и стрпљење пред увредама и непристојним речима злобника, да је убрзо сав свет у граду и унаоколо почео да заборавља пређашњи увредљиви његов надимак «Вукотома» и уместо тога сада су га сви звали «Добротома».

Тих година, пошто није постојало лекарско-апотекарска заштита, епидемије су биле веома честе. Једне године, једног веома врелог лета, крај је задесила страшна колера. Становништво је било десетковано том проклетом болешћу толико брзо да нису стизали да сахране мртве. У иначе веселом Тоболску није постојала ни једна кућа из које није изнето једно-двоје мртвих и која није имала многе тешке болесне у кревету, који су се увијали од болова, повраћања и агоније. И сви су они остајали беспомоћни, јер је постојала опасност преношења болести. Ако је још и постојао неко ко је био лакше болестан и ко би се усудио да се приближи тешко оболелом, страх од повратка и погоршања болести, као и нагон за самоодржањем, терали су га да бежи миљама далеко од опасног болесника. И тада би призор био срцепарајући! Видели би се болесници у креветима, напуштени од свих, да напрежу своје последње снаге да викну: « Еј, ви, што пролазите напољу, тако вам Бога, браћо, дајте нам мало воде, скапасмо! «

Али и ти ретки пролазници журно су трчали да оду, као да их је јурила колера!

7. поглавље

Ходите, благословени од Оца Мојега, примите царство које вам је приправљено од постања свијета. Јер огладњех и дадосте Ми да једем, ожедњех и напојисте Ме, гост бијах и примисте Ме, го бијах и одјенусте Ме, болестан бијах и обиђосте Ме, у тамници бијах и дођосте к Мени. (Матеј, 25:34-36)

Усред тог пакла језе и безнађа, само је један човек остајао миран и с мајчинском бригом вољно трчао свуда и свакоме да пружи руку помоћи. Био је то Тома Рисков! Није било куће у коју није ишао да покаже колико може да понуди једно срце, које је у себи крило Христа: једну «савршену љубав», «љубав према Христу која изгони страх», као што чудесно наглашава вољени ученик Љубави, Јован Богослов. И заиста, ко воли истински, хришћански, не боји се ничега у животу. Онај ко је испуњен Христом, има снагу да премешта планине које често прече пут љубави. Онај ко заиста воли, може да премешта те планине да би остварио велика дела што изазивају страхопоштовање, изненађују и остају као бесмртни примери будућим генерацијама. Тако и сада већ «добри» Тома, Добротома, остаће за Тоболск и цео крај једна прича живе љубави, једна легенда налик божанској жртви! Постаће најлепша и најдирљивија песма о чудесним хришћанским осећањима према ближњем, песма што олакшава часове бола и усамљености. У том часу понуда и љубав исказују се самом Богочовеку, као што су нас у то уверила непогрешива уста Учитеља Љубави: « Заиста, заиста вам кажем, кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. « (Матеј, 25:40)

И велика је ствар, невероватно јунаштво, истинска човечност да неко може, гледајући другог како пати, да пружи руку са старањем и саосећањем, да га напоји утехом и да му, као марамом, својим старањем обрише вреле сузе самоће и болести.

Усред свог тог ламента напаћених и болесних, у тој општој несрећи од колере и куге, чуо се утешни, брижни и нежни Добротомин глас: « Христос васкрсе! Долазим! Долазим, слатки брате! Ја сам, ја сам, Тома! Даћу ти што год ти треба! «

И Тома се трудио и нудио што може. Једном би стављао влажне облоге са сирћетом, другом би мењао постељину и покриваче, трећег би опет трљао лековима, а четвртом дувао у горуће чело... Сам је пресвлачио болеснике, сам их је купао, сам је бринуо о пустим и празним кућама и скупљао осиротелу децу. Трчао је, сем тога, да нахрани и њихове животиње, које су се, и саме и гладне и болесне, оглашавале и читавој жалосној околини давале тако језиву ноту, као да су схватале зло које је задесило крај.

Реч «чудо» не може да искаже све што је, с толиком ревношћу и хришћанским јунаштвом, чинио Добротома. Сви, али баш сви су остајали неми и запањени његовим делом. А оно што је највише изненађивало јесте да се Тома без страха приближавао тешко болесним и услуживао их! Упркос свему томе, бивао је све здравији, све живљи и снажнији. То је логично, јер онима који воле Бога све служи на добро. Ни један човек који добро чини, надахнут примером Спаситеља Богочовека, никада није пропао! Никада га није напустила Христова благодат! Зато је и Тома остао нетакнут страшном болешћу, која је шибала крај, јер га је покривао благослов и заштита Свемоћног, Васкрслог Бога и Спаса.

Толики је заиста био благослов Божји на Томи, да се дешавало оно изненађујуће и необјашњиво: кад би, у бескрајним ноћима, седео крај узглавља разних тешко оболелих и на свој начин говорио о љубави и милосрђу Божјем према сваком покајаном грешнику, болесни су се у зору, као неком невидљивом руком излечени, будили без температуре, добро расположени, и са сузама у очима љубили добротворне, човекољубиве и неуморне Томине руке.

Чудотворна икона Пресвете Богородице "Семистрельная или Умягчение злых сердец"

Коначно! Чим су се појавиле прве јесење хладноће епидемија се повукла и градске власти су хтеле да узврате, као што приличи, том јунаку љубави, том анђелу утехе, који је с потпуним самоодрицањем и пожртвованошћу стао на страну оболелих у граду. Међутим, они који истински раде за ближњег и за његову душу, и верују да крај њихових племенитих борби није хладни и суморни гроб, већ величанственост небеског блаженства, знају да «... блажени су који се у Господу упокојише... њихова дела пратиће их...» и зато не очекују људске, пролазне славе и части за добра која чине! Зато ни Тома никако није прихватао, но с искреном понизношћу одби сва почасна одликовања која су хтели да му доделе. Једино за шта је замолио било је да му допусте да иде у древни манастир Пресвете Марије, да у његовој лепоти и спокоју проведе неколико дана. Томину жељу сви су радо прихватили и уступили му два снажна коња, на која су мушкарци и жене натоварили понуде и завете, и испратили га до изван града. Са сузама и дубоко тронути, сви без изузетка испраћали су свог великог добротвора. А Тома, с десном руком на срцу, клањао се непрестано, десно и лево, и с осмехом, као у екстази; опраштао се од њих још увек с Васкршњим поздравом који га је препородио: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! «

- наставиће се -

[ Бисерје са нет-а... ] 13 Април, 2009 22:20

4. поглавље

Признајем кривицу своју и тужим ради гријеха својега. (Псалми, 38:18 )

Васкршњи Понедељак! Власти су биле невероватно узнемирене. Колико су лепо становници у крају око Тоболског јуче славили, толико су данас били забринути и престрављени. Упркос томе, сви су хтели да иду у цркву, где их је отац Владимир чекао за лепу Васкршњу Литургију.

Звона су свечано и умилно звонила охрабрујући уплашена срца хришћана, којима се чинило да чују самог Васкрслог Богочовека како им довикује: « Не бојте се, Ја надвладах свет! «

Колико су се само изненадили и уплашили, колико су се збунили и узнемирили, када су крај једног од стубова, што одвајају десни брод храма, угледали Вукотому да стоји гледајући нетремице преслатког Распетог Христа и непрестано шапуће:» Христос васкрсе! Христос васкрсе! «, са страхом држећи на грудима шарено јаје малог Михајла. Неки нису могли да поверују да је то Вукотома и мислили су да је тај што се тако предано и као у екстази молио пред Распетим, био посрнули локални просјак, општепознати Богорис Пљатов. Други су се крстили и уплакани шапутали: « Христе и Богородице! Да ли да верујемо својим очима да је то заиста Вукотома ту пред нама? Ма, је ли истина? Стварност је. Зар је овде звер, која је ненасито растргла толике животе, толике куће опустошила и чије је име све нагнало да зауставе дах? «

Па, ипак, то је био он, Тома Рисков! Тај најгори злочинац и убица, коме је био довољан један тренутак Васкрса, једно «Христос васкрсе!» тамо крај креветића малог анђела Михајла, па да се као чудом поново роди, као и многи други који су се тог дана поново родили, просветљени божанском светлошћу Васкрсења. Снага Крста и Васкрсења Христовог сломила је и уништила у њему сваки злочиначки нагон. У њему се рађао нов човек, покајан, пун истинске вере, љубави и доброте, то је већ било сасвим јасно.

Али, иако су многи устукнули уплашени призором Вукотоме, као да су очекивали неки од оних његових злочиначких напада, иако су се многи приближавали да се својим очима увере да је то он и потом победоносно викали:» Коначно! Он је! Брзо да обавестимо полицију да га ухапси!», Тома је остао непомичан, као да је управо пронашао оно што је толико година тражио, оно што је његова душа у бурним таласима сумње и подивљале савести засигурно чезнула да нађе. Из његових тврдих очију непрекидно су лиле сузе, ти драгоцени бисери покајања, сузе које могу најлепше да оперу душу и да је очисте од сваке прљавштине и мрље. Такве је сузе некада лио покајани Давид, тако је плакала грешна жена ухваћена у прељуби, такве су сузе текле из очију злочинца распетог с Христом, који је добио прво место у Рају!

Све док је трајала умилна Васкршња Литургија неколицина људи су се међусобно дошаптавали:» Да га ухватимо, да нам не побегне, убица...». Можда је он све то и чуо, а можда и није, јер је био потпуно предан општењу с Разрешитељем људских греха, Исусом. Сад је већ било очигледно да није било разлога да га ухапсе – он је већ био ухваћен у мрежу Христове љубави! Искрено се покајао. Духовно се препородио. У то су уверавале вреле сузе што су се лиле из његових очију, и његово смирено очаравајуће лице што је на све стране ширило зраке љубави и саосећања, док су усне, дрхтаве од тронусти, полако шапутале сваком ко би га погледао:» Христос васкрсе!»

Божанствена Литургија се завршила и народ је радостан излазио из цркве. Поздрављали су једни друге радосно са «Христос васкрсе!» и само је Тома остао клечећи, у истој молитвеној екстази, гледајући у патњи златни крст што је сијао изнад Лепих Врата. На њима је стајао седи свештеник, држећи у десној руци позлаћену икону Васкрсења коју су малопре целивали хришћани, да би исказали захвалност Разрешитељу греха. Поглед му се спустио на Тому. Неколико минута посматрали су један другог. Тренутак је био напет, а опет незамисливо величанствен за ову душу израњављену и заведену, која је већ годинама била утонула у греху, а коју је сада позивао Христос! Зашто је, уосталом, и дошао у свет, у овај свет пун страсти, мржње и зла? Шта је друго дошао да ради, ако не да нађе Томе свих времена који су у животу посрнули, упали у блато и укаљали одећу душе своје? Како је топло и умилно громким гласом довикивао пророк Исаија сваком грешнику који би се оклизнуо и пао. « Оперите се и будите чисти, одбаците лукавства из душа својих пред очима мојим! « Али и велики италијански филозоф, Ђовани Папини, колико је само био у праву када је написао «У животу Христовом».

« Од мудрости Крстове проистичу титуле и највише науке самог човека! Па и академије и институти. Крст Господњи остаје увек за сваког грешника непресушни извор очишћења душе, мудрост и освећење и разрешење од зла. «

Свештеник је, држећи уздигнут Часни Крст, спорим, али сигурним кораком изашао из олтара и пришао Томи, који је клечао потресан плачем с јецајима што су снажно одзвањали у цркви. Налик величанственом Мојсију, пружио је руку, лагано куцнуо Тому по рамену и очински му рекао: « Томо, Христос васкрсе. «

Полако и преплашено Тома је управио ка свештенику Вишњег своје очи мутне од плача, као са стидом и гушећи се у сузама одговорио: « Оче, ваистину васкрсе. « 

Свештеник се охрабрио и, испустивши један уздах олакшања, с нежношћу му рекао: « Чедо моје, желиш ли да се поклониш Часном Крсту и Васкрсењу Спаситеља нашег? На Крсту је разапет Господ наш да би Својом драгоценом крвљу спрао сваки људски грех. «

Чувши свештеникове речи, Тома је преплашено устукнуо, као да је хтео да побегне од нечега, па дрхтећи изговорио: « Не, не, оче мој, не усуђујем се, нисам достојан да својим прљавим уснама дотакнем пречисти Крст Господа нашег. « 

Свештеник се не уздржа и очи му се напунише сузама, док је с очинском брижношћу приносио крст Томиним уснама, који му се, крстећи се, много пута поклонио с поштовањем.

« Нека ти Господ, дете моје «, једва чујно је прошаптао свештеник, « подари излечење душе... Амин! « 

Баш у том тренутку нахрупила су у храм четири жандарма које су обавестили да га ухапсе. Када их је угледао, Тома не само да није пружио никакав отпор, већ им је пружио руке и с осмехом и очију мутних од плача рекао: «Христос васкрсе!». Они су га гледали у чуду и помало уплашени ставили му лисице на руке. Много света је окружило Тому када је изашао из цркве, а он им је, радостан, свима довикивао: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! « 

Неколицина присутних су заплакали од неког неодређеног осећања, рекавши сами за себе: « Како се променио овај створ Божји! « 

И заиста је Вукотома, док је излазио, изгледао смирен, симпатичан и као поново рођен! Док се удаљавао из црквеног дворишта, сви су дискутовали и размишљали: » Какво је то чудо што је начинило такву промену у овом човеку који је био страх и трепет нашег краја? « 

Чудо његове промене за све је остало тајна. Та дивља звер краја, која је била жедна крви, сада је постала мирно јагње! Сурови лешинар постао је бели голуб, који је све гледао с невиношћу и љубављу. Гледајући како пролази ово чудо промене с чудном пратњом, старице су клекле на улици с вером и преданошћу којима су се одликовале, и говориле: « Господе неба и земље, Твоје је ово чудо с Томом! Само си Ти, Господе, могао да учиниш такво чудо, јер си нам Ти рекао да можемо крај Тебе одморити срца наша! «

5. поглавље

И даћу им једно срце и нов дух метнућу у њих, и извадићу из тијела њихова камено срце и даћу им срце месно, да би ходили по мојим уредбама и држали моје законе и извршавали их; и биће ми народ, и Ја ћу им бити Бог. (Језекиљ, 11:19-20)

После хапшења Вукотома је одведен у притвор, где је провео цео дан и ноћ. Подвргаван је притисцима да призна све злочине које је починио, а које полиција није открила. Иследник, један строг, низак и дебео, црвен у лицу Московљанин, веома нервозан, издавао је наредбе за брз ритам испитивања, желећи да што пре оконча ту тако страшну причу. Таквим својим понашањем господин иследник је сасвим очито показивао да је већ одавно чезнуо да ухапси Вукотому, јер су му његови крајње изопачени злочини постали ноћна мора и задавали му тешке главобоље. Мислио је да је коначно ухватио миша у мишоловку и лава у кавез.
Колико је само био далеко од стварности господин иследник! Везаних руку на оптуженичкој клупи није пред њим седео један од злочинаца који уништавају друштво! Пред њим није био злочинац! Не! Не! Благодат Васкрсења Христовог, као свемоћни светлосни зрак, пала је у мрачне пећине Томиног узбурканог срца, осветлила сву његову унутрашњост и тада је видео сву паучину и прљавштину што је у њему нагомилао грех. Одмах је затражио да га сузама и понизношћу очисти од свега нечистог.

Нису ли на исти начин већ две хиљаде година сви грешници чистили своје душе? Благодат нашег Христа, Који је постао човек, страдао, био распет и васкрсао да би спасао све грешнике, била је довољна да је и Тома прихвати. Зато је и он, водопадима суза што су почеле да теку од тренутка када му је мали анђео љубави и доброте, Михајло, понудио Васкршње јаје и рекао: «Христос васкрсе!», спирао сваку нечистоту душевну и постао други човек, нов, који је живео једино за Христа! У тренутку док је узимао јаје од малог Михајла – о, да блаженог и трипут благословеног тренутка за његов живот! – Тома се избављао од окова греха који га је годинама тиранисао и терао да чини толике и толике језиве и изопачене злочине. Тома уопште није говорио пред иследником. Стално је имао лаган осмех на уснама и када би неко ушао у канцеларију, окретао се и живахно и с чистотом малог детета му говорио: «Христос васкрсе!». Упркос великим притисцима током испитивања, није желео да се сети ничег из свог старог, грешног и злочиначког живота. На свако питање одговарао је само једним «Христос васкрсе». Његов мозак уморан од греха није желео да се одвоји од слатког лика Васкрслог Богочовека. Разрешитељ беше већ очарао његову израњављену душу, као што магнет привлачи опиљке гвожђа, зато није ни желео да размишља ни о чему другом.

Испитивање је потрајало! Пролазило је време, а Тома Рисков, она дивља звер која је некада, попут привиђења из пакла, харала подножјем Урала, сада је, благодаћу Васкрслог Христа, светлошћу и топлотом проистеклом из Гроба Господњег, толико загрејао своју од зла и грубости залеђену душу, да је био као невино јагње у углу своје мрачне тамнице... А окови које су му ставили, били су тако тешки, да су га рањавали и образовали на телу дуге млазеве вреле крви кад год би покушао да подигне руке! Он, међутим, незаинтересован, и даље се налазио у стању топле молитве. Чак га ни храна коју су му доносили није много занимала. Ако му дивљи стражар не би довикнуо: «Једи, псето!», он не би тражио ни кап воде да освежи слане усне, побелеле од толиког напрезања. 

И што је време више пролазило, што су га више испитивали, толико је тише и смиреније свима одговарао: «Христос васкрсе». Истим речима је одговарао и када би се шиба спуштала на његово тело, отварајући му неизлечиве ране, не би ли га присилили да проговори.

Ко год би прошао крај његове ћелије да се увери да је то заиста онај страшни пљачкаш, који је некада сејао зло и уништење по крају, док би га најпре посматрали скамењени, бивали би потом очарани неком нејасном магијом, гледали га с пуно саосећања и говорили: «Ма, је ли то заиста Вукотома?». Свакако, облик лица је исти, исте руке, исте дугачке ноге које су трчале као срндаћеве! Али то његово лице које је зрачило таквим миром и спокојем, нагонило је све да сумњају. Где су оне његове иначе зле очи налик на побеснелог бика? Где је онај немирни, дивљи човек који је подсећао на дивљег тигра управо ухваћеног у кавез? Каква је ово запањујућа промена? Какво се то чудо препорода одиграло у овом створењу Божјем? И зато су, кад би их позвали да се увере да ли је то Вукотома, сви одлазили душа опчињених питомошћу и смиреношћу овог човека, који је почео да задобија опште поверење и симпатије.

- наставиће се -
 

[ Бисерје са нет-а... ] 12 Април, 2009 20:32

3. поглавље

У нашем животу постоје тренуци који одлучују о вечности. (Гете)

Беше већ прошла зима. Ружно време је престало и снежни намети с планина почели су да се претварају у свеже, жубораве поточиће који су наводњавали бескрајна поља око Тоболског. Ближио се и Васкрс са својим чарима, зато су цркве, богате и сиромашне, сваке вечери биле пуне преданих хришћана, који су долазили да се поклоне Страдалом и Васкрслом Господу, најслађем Учитељу љубави и праштања. Те године, наравно, пошто је грозно Вукотомино име прилично заборављено, Васкрс је имао да се прослави с већим сјајем, величанственије, али и опуштеније. Зато када су тешка црквена звона преслатко и радосно зазвонила објављујући « ХРИСТОС ВАСКРСЕ «, сви су истрчали на улице са шареним Васкршњим свећама и у свом најбољем оделу.

Тог светлог дана Васкрсења, лепо обучени политичари и уредни свирачи сретали су се на улицама, срдачно се поздрављали и, радосни, размењивали пољупце говорећи: «Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!» Целог тог дана сви су се заједно и братски забављали. Свирали су локалне инструменте, плесали окретне игре, младићи и девојке витких тела! Носталгичне балалајке слатко су свирале и док су девојке ударале у даире, младићи су играли козачке игре.

Велики градски трг се после Другог Васкрсења (тј. Вечерњег Љубави) напунио свакојаког света који се забављао на свој традиционални начин поводом великог празника Васкрсења, који је за све православне Празник над празницима и славље над слављима, Звани и Свети Дан, Краљица и Госпођа. Старци с козачким шубарама од астрахана на глави и у сјајним чакширама, наслоњени на своје изрезбарене штапове, насмејани и дирнути пратили су велико хришћанско весеље. Младићи и девојке су плесали и расипно чашћавали. Гласови, радост, песме, загрљаји, чинили су нераздвојни део те забаве!

Кад је коначно почело да се смркава, сви су исцрпљени, али потпуно задовољни, полако кретали својим кућама. Поздрављали су се говорећи: «Догодине још боље!». Међу последњима кренуо је и богати трговац из Тоболског, средовечни и добродушни Алексеј Сајловски са својом витком и господственом супругом Татјаном. Сав раздраган и насмејан, црвен у лицу од многе вотке, опраштао се с градоначелником:

« Господине Кристијанов Михајловичу, прими моје топле честитке за организацију данашње прославе. Било је изврсно! Не можеш ни да замислиш колико ме је одморио овај лепи празник, после бројних путовања по Сибиру, и многих трговачких послова. Христос васкрсе! И догодине! «

Када се срдачно опростио од градоначелника, попео се са женом у санке прекривене богатим вуненим тканинама и крзнима, које су вукла два ситна коња пасмине што се специјално узгајала у том месту. Сребрни звончићи на санкама нежно и слатко су звецкали, сејући веселу мелодију по тишини пролећне ноћи. Лако ударајући коњиће бичем, Сајловски се окренуо и с осмехом рекао својој жени, која је, главе нежно ослоњене на његово раме, заједно с њим певала неку веселу локалну песму.

« Татјана Сајловска «, почео је задовољно, « како је лепо ово Васкршње вече! Својом тишином, миром и заносом сведочи да у овим крајевима нема више места за прљаву Вукотомину чизму. «

Крупне, изражајне очи Татјане Сајловске трепнуле су радосно и нежно погледале Алексеја, док су усне, као рецитујући, наглашавале полако и званично:

« Алексеју Иванов Сајловски! Сада је Вукотомино грозно име прерасло у бајку којом застрашујемо децу када неће да заспе или су немирна. «

И као да је хтела да потврди своје речи почела је весело и живље да пева неку другу Васкршњу песму. Нешто касније поново се огласио Алексеј Сајловски:

« Драга госпођо, већ смо стигли, а да то нисмо ни приметили. «

И љубазно јој је пружио руку да би сишла из санки. Пред њима је стајала задивљујућа стара палата Сајловских, која се налазила на само два километра од града, троспратна с два велика балкона и бескрајним вртом с огромним дрвећем. Свуда је владала тишина. Нигде није било никога, што је изненадило госпођу Татјану и нагнало је да каже: «Баш чудно!», и силазећи из санки, узнемирено и преплашено, с лошим предосећајем, гледала је ка полуотвореним улазним вратима.

« Нису изашли, као што то обично раде, наше верне и добре слуге Димитрије и Кирилев, да нас дочекају «, помислила је, ништа не рекавши. Ма, није се чуо ни увек живахни и весели глас дадиље њиховог сина јединца Михајла, добродушне Домне Михајлович, која би увек дотрчала да затапше при сваком њиховом повратку радосно узвикујући: « Добродошли, добродошли, ока моја два... «.

Гробна тишина што је свуда владала, појачавала је њихов неодређени страх и немир, те је стога господин Алексеј почео гласно да виче својим дубоким и громким гласом: «Домна! Димитрије, Кирилев!». Али одјек његовог гласа натерао их је да се најеже. Свуда је владала мртвачка тишина и упркос вици господина Сајловског, нико се није појавио иза полуотворених врата.

Уздахнувши неочекивано и спонтано, из дубине душе, нагонски су се упутили ка кућном холу и не схватајући како су се нашли тамо. Толику су језу осетили да се госпођа Татјана онесвестила и срушила на столицу што се затекла крај ње. Али је и Алексеј Сајловски замало изгубио дах, јер су у локви крви, један поред другог, лежала двојица његових слугу, са застрашујуће расцепљеним лобањама. Као зачаран и клецајући пошао је у Домнину собу, где ју је нашао у кревету, с језивим изразом на лицу и изобличене лобање, уснулу вечним сном. Њен господар није могао да издржи дубоки јецај:

« Сирота Домна! А била си тако добра! «

Потом је, уз мужевљеву помоћ, дошла и госпођа Татјана и пред тим призором зла дрхтавим рукама се ухватила за главу и, луда од очаја и бола, викнула свог вољеног шестогодишњег сина Михајла:

« Михајло, дете моје! Михајло! Где си, дечаче мој? «

Њен глас је споро и срцепарајуће одзвањао међу високим немим зидовима господске куће. Михајло, плавокоси анђео живахних зелених очију, у дугачкој плавој спаваћици, изгледао је као да је сишао с небеса да овом свету донесе некакву радосну вест. Чувши мајчин срцепарајући глас, пробудио се, устао и слатко викнуо:

« Овде сам, мајчице драга! «, и веома изненађен додао: « Зашто тако гласно вичеш?«

Чим га је угледала, мајка му се луда од радости бацила у загрљај и непрестано га љубила, понављајући с јецајима: « Дете моје! Слатко моје детенце! Вољени мој, јеси ли добро? «

Толико га је стискала уз себе, да се из малишанових уста зачуло једно « ох! «. Његовим руменим уснама разлио се невин осмех који је исказивао задовољство због велике мајчине љубави према њему, и полако јој одговорио:

« Да, златна моја мајчице, добро сам и поново сам заспао чим је отишао један велики чика, много велик, с дугачком брадом, који је нагло ушао овде с овом играчком. «

И док је то говорио изнео је једно страшно оружје које се налазило поред његовог кревета, руским сељацима познато као «кистен». Кистен је оружје које користе локални ловци и састоји се од једног јаког каиша, на чијем је једном крају везана метална кугла. Онај кога ударе овим грозним оружјем тренутно умире. Ово убиствено оруђе било је натопљено крвљу троје невиних слугу Алексеја Сајловског!

Госпођа Татјана гледала је панично свог мужа и једва чујним гласом рекла: « Куку, Алексеју! Вукотома је још жив и ту је био близу нас. «

Мали Михајло обухватио је својим топлим ручицама мајчино бледо од страха лице, окренуо га ка себи и рекао јој, слатко, брижно: « Знаш, мајчице моја добра, спавао сам у свом креветићу кад сам чуо да отвара врата тај брадати чика чупаве косе. Пробудио сам се и чим сам га видео да диже ову играчку, извукао сам испод јастука оно лепо јаје што сам тако дуго осликавао синоћ, дао сам му га с љубављу и с осмехом му рекао: « Чико, Христос васкрсе! «

Он ме је дуго гледао у очи и полако почео да спушта руку. Дуго је непомичан посматрао јаје и потом га је, као да се опекао, оставио на мој креветић. Затим је пружио руку, која је била сва крвава, и узео моје јаје! Радознало га је загледао, а онда управио поглед на мене. Измењеног изгледа осмехнуо ми се и рекао: « Ваистину васкрсе! «

Видео сам у његовим очима како су засијале две сузе! И када сам га питао: «Зашто плачеш?», он је, стишћући јаје уз груди, потрчао ка вратима и нестао... «

Мали Михајло се осмехнуо, задовољан својом причом, а онда дечји невино отрчао да види шта се десило, јер је у међувремену много света, који је муњевито брзо чуо за ново зло у крају, дотрчало престрашено да сазна детаље нове Вукотомине акције.

« Готови смо «, говорили су неки очигледно очајни. Вукотома је, на исти осветнички начин, настављао да убија.

- наставиће се -

[ Бисерје са нет-а... ] 11 Април, 2009 19:44

Где је мноштво греха, велика је и милост, у то нас уверава реч Божја. А тамо где се излива крв Крсне Жртве и светли незалазна светлост животоносног Васкрсења, ту се спира сваки грех. Овај мали дар наше љубави, који имате у рукама, пријатељи, је истинита прича која се одиграла у Православној Русији...

Архим. Дионисије Каларгирос, управник сиротишта «Света Тројица»

1. поглавље

Усташе на ме у дан невоље моје, али ми Господ би потпора.
(
II књига Самуилова, 22:19)

Пре сто педесет година, отприлике средином 19. века, у страшним сибирским затворима, тачније у граду Тоболском надомак планине Урала, међу многим тешким робијашима издвајао се својим дивљаштвом и пргавим карактером један робијаш, Тома Рисков. Био је то један крупан, плав младић, стар двадесет четири године, плавих очију што су пламтеле мржњом и гневом, застрашујући све који би га видели. Његова атлетска рамена и челични мишићи показивали су запањујућу снагу коју је поседовао овај робијаш пуних, сувих црвених усана. Тома Рисков био је осуђен на доживотну робију за убиство, које никако није признавао да је починио, а мишљење свих затвореника, али и становника тог краја, било је да је дошло до судске грешке због мржње његових непријатеља који су поднели оптужбе против њега. А било је веома лако поверовати у то, јер је Тома свакодневно показивао велико негодовање и бес због своје осуде, вичући у тренуцима јаке хистерије: « Невин сам, невин сам, ништа нисам учинио! Пустите ме да одем! «

Затим би као побеснела звер ударао главом о зид ћелије, ризикујући да је разбије. У тим тренуцима имао је очи гоњене животиње, а на уста му је избијала пена. Постајао би толико дивљи, да је личио на тигра одбеглог из кавеза. Али чак и када је био миран, на његовом лицу се толико огледала мржња, да је избегавао сваког човека чак и у својој најближој затворској околини.

Што је време више пролазило, Тома се све више затварао у себе, толико подсећајући на уловљеног вука, да су га остали затвореници прозвали «Вукотома», као да су намеравали да га увреде. Та су пецкања, као и други неспоразуми, често доводили до свађа између Рискова и затвореника, па још и стражара. Тада се могао видети побеснели Тома да шкрипи зубима, стеже песнице и надима груди, док је у себи пуцао од беса.

Живот Томе Рискова у сибирским затворима био је право мучење и пакао. С једне стране затвореници са својим грозним «шалама!, с друге стране батине које је добијао од стражара да би га казнили и укротили, натерали су га да, очајан, одлучи или да побегне из те море или да изврши самоубиство. Често су га виђали да бесан прича сам са собом, мичући уснама: « Осветићу се! Осветићу се свим злотворима који ме држе овде, јер сам савршено невин, невин... «

Прошле су тако три пуне мученичке године за Тому Рискова, кад су једне зимске ноћи,сурове и студене, с кишом коју као да је Бог послао да уништи свет, с муњама и громовима, сирене завијале као полуделе. Позивале су осуђенике на узбуну, да помогну да се избаци вода која је поплавила мрачне и пропале тамнице. У том часу Тома је уграбио прилику да побегне, док су га стражари јурили у суседној шуми, где су мислили да се сакрио, пуцајући из оружја.

Дан је освануо с болесним и меланхоличним сунцем, као да је хтео својим бледилом да прикаже застрашујући резултат протекле ноћи. Бегунац Рисков, који је на крају успео да побегне, беше на застрашујући начин убио два стражара, располутивши им лобање. Лешеви несрећних стражара нађени су у срцу шуме, тамо где је Тома, скривен и постављајући заседу, починио злочин. Војни врхови Тоболског послали су одреде и агенте са специјалним полицијским псима да пронађу бегунца убицу. Сав народ у крају се узнемирио описом грозног злочина и предузео одговарајуће заштитне мере. Надлежни су послали свуда опис црта лица, с несигурном надом да ће некако открити бегунца или његово скровиште и тако спречити даље злочине, али је труд, нажалост, био узалудан.

Мала је уцена за опаког убицу достигла суму од 1000 рубаља, суму изненађујућу за то доба, ипак никако нису могли да сазнају чак ни где се бегунац налази, да ли је још увек жив или су га растргли дивљи шакали у шуми. Неколико мужика, који су прочитали потерницу залепљену на зид, облизивали су усне, сањајући бајковиту суму, и говорили: « Сто му громова! Ма, светога ми Сергеја, као да се земља отворила и прогутала Вукотому! «

2. поглавље

Нека ме бије праведник... (Псалми, 140:5)

Прошле су скоро две године и у целом крају око Тоболског многи беху скоро заборавили страшни бегунчев лик. Али једног јутра изненада су се сви затвори узбунили због једног грозног злочина, који је веома подсећао на она два убиства у шуми, што су се десила када је побегао Тома Рисков. Управник затвора, строги и озбиљни Казимир Петров, нађен је убијен у свом кревету у локви крви. Глава му је била ужасавајуће расцепљена на пола, а изнад ње закачен комадић хартије, на ком је било нашврљано: « Ето ти, ђубре, што и заслужујеш за оно што си ми урадио! «

Ко год је прочитао поруку, најежио се! Више није било сумње да је убица поново био Рисков, одбегли затвореник, који је био жив и с већом мржњом настављао да убија. Страх што је обузео становништво због новог злочина, био је толики да су почели рано да се затварају у куће, закључавају и држе оружје испод јастука, за сваки случај. И поред тога нису престале приче о понеком новом убиству извршеном на сличан начин попут претходних, али се причало и о пљачкама, пожарима и другим катастрофама. Над све се надвила сенка смрти! Сви су престали да дишу и били су уверени да је Тома Рисков, Вукотома, најгори убица и разбојник. Ко може да се суочи с њим и да га докрајчи?

Сви околни надлежни органи беху се невероватно унезверили и даноноћно се састајали, покушавајући да нађу некако решење и да умире свет, што се узрујао и тражио гаранције своје сигурности. Тешкоће да се Вукотома открије и ухапси постале су још веће због сурове зиме са снежним наметима који су представљали природно склониште за убицу, и тако су околности спречиле потере организоване против те дивље звери што је, где год би намирисала живо биће, тражила освету крвљу.

Једна за другом пролазиле су године и Тома Рисков је постао ноћна мора, страх и трепет целог краја. Његово име постало је синоним за сва злодела. Ове забрињавајуће чињенице стигле су чак до Петрограда и начиниле такав утисак, да се више није ни помишљало на уобичајене балове и забаве. Уследили су састанци за састанцима виших великодостојника да би пронашли начин да униште претећег злочинца, ког су сматрали јединственим примером злочинца у округу око Тоболског.

Заиста, чак је и у Петрограду владао толики страх од славе овог великог криминалца, да се, када се на једном племићком балу неки млади хусар прерушио у Вукотому, више од петнаест дама, госпођа и госпођица, осетило толико лоше, да су морале да затраже лекарску помоћ да дођу себи, али је и млади хусар био најстроже кажњен.

* * *

Прошло је више од десет година, десет мучних година, пуних море и страха, десет година агоније за све становнике у области. Да би заплашиле децу када су била немирна, мајке су им викале:» Вукотома! Ево га Вукотома, долази да те поједе! «. А она би, преплашена, трчала да се сакрију у мајчином загрљају. И злочинчева слава је толико утицала и на одрасле, да су се, желећи да увере друге да говоре истину, заклињали: « Живота ми! Дабогда ме убио Вукотома ако лажем!»

Други, опет, желећи да изнервирају или уплаше неког, довикивали би му: «Чекај само, наћи ће те Вукотомина ручерда! Добићеш ти од њега!»

И заиста, Вукотома је то и радио! Попут грома је ударао где је мислио да ће посејати јад и чемер. Није правио разлику. Чинило се да у њему није било срца које би дирнули јауци и сузе оних које је нагонио да кукају и јецају од бола, већ да је у грудима имао комад црног гранита. Рекло би се да његовим венама није текла крв, већ опијум што га је чинио ненаситом смрћу, терао да уништава, да непрестано убија – старце и децу, младе и старе – и да сеје смрт и уништење где год да крочи. Становници и власт били су у таквој мери очајни и обезнађени да ће моћи да се сакрију од Вукотоминог беса, да су у околним манастирима држали бденија, молећи Бога да сачува крај од злочинчевог бича. Власт је, наравно, издала и другу потерницу упетостручавајући суму за Вукотомино хватање или убиство. Свет је с неверицом и прижељкивањем стајао пред новом потерницом и свако је за себе благосиљао оног ко би имао среће да добије астрономску суму.

«Благо оном ко имадне среће, па му помогне свети Сергеј да нађе Вукотомино гнездо и изручи га полицији! Што ће му Васкрс бити леп!»

«Ко би га ухватио, благо њему, сад кад се ближи Васкрс!», говорили су неки, «Тај ће бити прави срећник! Колико би само добро ухрањених јагањаца могао да купи толиким новцем! Колико вотке! Колико црног кавијара и других добара Божјих би могао да приушти себи онај ко би имао моћи да ослободи крај од тог виновника свих зала!»

Сложили су се, свакако, да пошто нису могли да га ухвате живог, бар покушају да га убију и да окаче његову прљаву главу на тргу, да је виде сви грађани и да поверују да су се коначно ослободили те крвожедне звери. «Ах!», говорио је сам за себе један мали, дебељушкасти козак, «како бих волео да ја будем тај који ће ослободити наш иначе миран крај од тог прљавог шакала.»

Да би што пре нашли онога ко ће уништити Вукотому, власти су позвале све слободне војнике и ловце из краја, и наравно обећале да ће онај ко донесе главу Томе Рискова добити посебне државне почасти и доживотне повластице. Иако су специјални агенти и ловачки пси даноноћно буквално «чешљали» читав крај, иако су свуда постављали заседе и замке, Вукотоме нигде није било, али није више остављао ни своје злочиначке трагове. И пошто је поново прошло шест месеци без знака живота, многи су поверовали да га је растргла нека гладна дивља животиња у шуми која није могла да схвати да је и он сам звер. Зато се свет окуражио и почео слободно да се креће. Власт је обуставила потеру за Томом Рисковим и што је време више пролазило, то су ређе мајке уместо бајки причале о Вукотоминим делима и неделима да би мало застрашиле децу кад су немирна.

- наставиће се -

[ Бисерје са нет-а... ] 10 Април, 2009 22:13

У једном старом храму налазила се слика следеће садржине: насликан је био један свештеник, који се другима обраћао са: «Ја вас свему учим.»; поред њега се налазио један властодржац, крај кога стајаху записане речи: «Ја владам над свима вама.»; крај властодршца стајао је војсковођа, говорећи: «Ја вас све штитим.»; а поред војсковође је стајао сељак, који показиваше своје нажуљале руке, уз речи: «Ја вас све храним.». На крају, негде у ћошку слике, један ђаволак се смејуљио, говорећи: «Сви ћете мени припасти, уколико не будете ваљано извршавали своје обавезе.».

Заиста, нико не треба да презире допринос других. Сваки човек даје свој допринос друштву, уколико он сам савесно испуњава своју дужност. Навикли смо да загледамо у друге и да друге осуђујемо. Потражујемо своја права а другима намећемо само обавезе и дужности. Када би сви у потпуности извршавали своје обавезе, многе ствари би се у нашем друштву поправиле.

 

[ Бисерје са нет-а... ] 09 Април, 2009 16:30

... у данашњем друштву

Господ Бог говори Ноју:

"За једну годину, направићу велику кишу и вода ће прекрити земљу и уништићу све на површини земље. Али тражим од тебе да спасиш праведне људе и по један пар од свега живога. Па ти због тога наређујем да саградиш Барку."

Проломи се гром и Бог даде Ноју планове за Барку.

Уплашен, Ноје је узео планове и одлучио да направи Барку.

"Запамти" - рече Бог, "за годину дана мораш завршити Барку и укрцати на њу све које сам ти рекао."

Тачно годину дана касније, небо је потамнило, мора су се узбуркала... А Бог примети како Ноје седи испред своје куће и плаче...

"Ноје, где је Барка?" - рече Бог.

"Опрости ми, Боже. Покушао сам да је направим, али сам имао великих проблема. Прво сам морао набавити грађевинску дозволу, али твоји планови нису били по закону, па сам морао да их однесем у један конструкторски биро да их преправе. Онда сам морао да се препирем са противпожарном службом о томе да ли на Барки треба да има противпожарни систем или не. Онда се мој комшија почео бунити како ће му Барка заклонити сунце ако је будем саградио у свом дворишту. Па сам морао да закупим земљиште за изградњу. Онда је настао проблем са дрветом. Никако нисам могао да набавим довољно стабала, јер друштво за заштиту сова мисли да би тиме угрозио њихово природно станиште. Једва сам их убедио да ми дрво треба да бих спасио сове. Додуше, Друштво за Заштиту Дивљих Животиња ми није дозволило да хватам сове, према томе, неће бити сова. Столари и тесари су оформили синдикат и почели да штрајкују. Тако да сам морао направити договор са синдикатом и сада запошљавам 10 тесара и 6 столара.

Још увек ништа од сова.

Када сам почео да скупљам остале животиње, добио сам тужбу од Друштва за Права Животиња. Тужили су ме због дискриминације јер сам узимао само по један пар од сваке врсте. Онда сам добио допис од Министра за Пољопривреду у којем тражи да му напишем елаборат о утицају потопа на пољопривреду наше државе. Није му се свидело што Бог није на њиховом платном списку. После тога ми се јавила Војска да им дам планове и мапе потопа. Послао сам им глобус. Тренутно покушавам да решим тужбу Удружења Против Дискриминације, јер нећу да дозволим укрцавање неверника и безбожника. Пореска служба ми је блокирала све рачуне, јер тврде да градим барку како бих побегао из државе, а да не платим порезе. Држава ми је управо послала упозорење да морам да платим неку таксу и да Барку морам регистровати као "објекат за рекреацију".

Опрости ми, Боже, али стварно мислим да нећу моћи завршити Барку следећих 5-6 година."

Небо се разведрило, сунце је поново почело да сија, а мора су се умирила. Дуга се појавила на небу. Ноје се понадао.

"Господе, значи ли то да нећеш уништити Земљу?"

"Не," - рече Бог, "држава ју је већ уништила."