Понедељак, Децембар 17, 2018

Царица Мара

Сам Ђурађ је био врло уман човек, од ране младости васпитаван на двору свога ујака деспота Стефана Лазаревића, који се уз владарске послове бавио писањем песама и окупљао око себе учене Србе и Грке тога времена. Бурђева жена Јерина, одрасла и васпитавана на византијском двору, врло оштроумна и даровита a славољубива, настојала је да живи на великој нози и да њена деца добију образовање какво је одговарало владарској деци.

Синови су одгајани у витешком духу, вежбали се у јахању, руковању мачем, стрелом и копљем. Уз историју и грчку филозофију, учили су грчки, латински и мађарски језик. Кћери Mapa и Катарина припремане су, по обичају тога времена, да удајом постану владарке и ојачају породичне везе, како би њихов отац, у невољи, могао рачунати на помоћ својих будућих зетова. Одмалена навикнуте на раскошан живот, Mapa и Катарина васпитаване су као све кнегињице на ондашњим средњоевропским дворовима, училе стране језике и грчку филозофију, упознавале сe c тековинама ренесансе и дворским церемонијалом. Притом им је у свакој прилици говорено да ће, као добре кћери и хришћанке, морати, после удаје, да се својим положајем и утицајем на мужеве користе само на добро своје породице, a no погреби се чак и жртвују за Србију. A како су младе кнегињице биле обдарене не само лепотом и физичким здрављем него и способношћу брзог схватања, још у раној младости појмиле су у каквој се тешкој ситуацији налазе њихов отац и Деспотовина. Стално присутне на врзином колу многобројних српских, византијских и угарских племића, који су на двору деспота Ђурђа налазили уточиште, хлеб и вино, слушале су њихове фантастичне планове o прогоњењу Турака из Европе и враћању Деспотовини угледа и снаге Србије из времена Милугина и цара Душана.

Међутим, налазећи се између Турске, која се опорављала пошто је пуних тридесет година трошила своје снаге у грађанским ратовима, изазваним династичким борбама између Бајазитових наследника, и Угарске, која је у то време представљала најјачу хришћанску државу на југу Европе и на Балкану имала своје интересе, деспот Бурађ је знао да је садашњи мир привидан и да се опасност опет примиче границама Србије. Хришћански Запад је сматрао да Србију треба препустити угарским краљевима јер би они c тих позиција могли успешно сузбијати најезду ислама. Ђурађ Бранковић, привржен православљу, и под утицајем своје жене Гркиње, нити је могао нити хтео да се веже за Запад и католичанство, a ослабела Византија није била у стању да му ичим помогне.

Испољавајући своје освајачке намере, Угри су, чим је умро деспот Стефан, узели Мачву и српску престоницу Београд, па се Ђурађ нашао у невољи и упрегао све снаге да сазида и утврди нову престоницу - град Смедерево. Да се што боље осигура од Угара, склопио је савез са грофом Улрихом Цељским, који је гледао да се докопа угарске круне. A да тај споразум учврсти и родбинском везом, обећа Улриху за жену своју млађу кћер, Катарину, рачунајући да старију, Мару, уда за босанског краља или за иеког угледног велможу, како би тим политичким браковима подигао углед Деспотовини и стекао савезнике у борби против Угара и Турака.

Осећајући, на другој страни, велику опасност од Турака, Ђурађ је утврђивао и своју југоисточну границу, према софијском и скопском санџаку, na je тако трошио највећи део прихода које су му доносили Ново Брдо и остали рудници, као и добре приходе од Дубровчана, који су једини имали повластице за трговање у Деспотовини. Тако је Ђурађ мостио по длаци настојећи да води политику незамерања ниједној страни.

Међутим, ма колико да је био вешт политичар и промишљен у прорачунима и просуђивању, дешавало се да се догађаји развијају неповољније него што је очекивао, поготову са турске стране.

He успевши да освоји Цариград, Мурат II се све више припремао за поход на запад, што је значило да му је у новим освајачким плановима прва мета била Србија. Намере новога султана нису могле остати тајне староме деспоту, који је добро знао да све његове припреме за одбрану нису гаранција миру. Налазећи се између чекића и наковња, страховао је да се судбоносног дана не нађе у положају да га истовремено нападну Угри и Турци, na je све чешће размишљао o томе како да политичким преговорима задобије милост и поверење султана Мурата II.

Уз витезове скитнице и дангубе, на деспотовом двору живела су три врло умна човека као стални Ђурђеви саветници: Богдан Будисављевић, канцелар, митрополит Атанасије Фрашак и челник Стојко Гизданић. Ова тројица и деспотица Јерина сачињавали су најужи круг људи c којима се деспот Ђурађ договарао и доносио судбоносне одлуке.

Канцелар Будисављевић је као младић провео многе године у Венецији и Ђенови, у проучавању трговине. Kao дубровачки представник, једно време је живео у Новом Брду и одатле је доспео на деспотов двор за канцелара. Митрополит Атанасије у младости је био калуђер и потуцао се по манастирима у Приморју, a боравио је и у Риму проучавајући католичанство. Затим је као монах провео три године у Светој Гори и двапут је, преко Цариграда, одлазио на Христов гроб. У лутању по Малој Азији научио је грчки, арапски и турски језик. Стојко Гизданић је припадао високом племству, баштинио поседе у Понишављу, и уз оца је често водио борбе c Турцима. O њему се знало да је као млад провео неколико година заточен у Једрену. Некако пред саму своју смрт, Стефан Лазаревић га је откупио и задржао на двору као саветника у питањима односа c Турцима.

После пада Солуна у руке Турака, деспот Ђурађ је, неспокојан и морен бригама за будућност Србије, сазвао у смедеревском двору своје саветнике на вечеру и договор. Извештаји којима је деспот располагао, прибирајући их преко својих тајних обавештајаца, калуђера и дубровачких трговаца, казивали су му јасно да Мурат прикупља велику војску, да се број јаничарских корпуса непрестано повећава, и да из граничних области чете турских акинџија упадају често преко границе на српску територију, пљачкају и одводе народ у ропство.

Уз поменуте великаше, вечери су присуствовали и деспотов шурак Тома Кантакузин, сва три деспотова сина и старија кћи Mapa. По српском обичају, митрополит Атанасије је прво очитао молитву, a затим су сви сели за трпезу. Уз јело и пиће, водили су невезане разговоре o свему што се збивало у свету. Митрополит Атанасије, као познат ортодоксни православац, навео је разговор на папино и млетачко уцењивање цара Јована VIII Палеолога, који је вапијући тражио помоћ западних владара.

- Папа и Латини желе да искористе тешко стање у коме се налазе Византија и православље. Што се мене тиче, радије бих да видим на Босфору Турке него Латине, јер нам они бар у веру не дирају.

- Мислим да си у праву, свети оче - сложио сe c њим канцелар Богдан. - Папа и млетачка Сињорија знају у каквом се тешком положају налази Србија као гранична држава уз Турско Царство, па уместо да приволе Угape и Германе да нам указују помоћ, они их туткају против нас.

- Турци су ипак највећа опасност - умешао се сад у разговор Тома Кантакузин. - По моме мишљењу, ма шта ми учинили, они нас неће оставити на миру. Стога сам ја за то да се пронађу неки могући начини за стварање једног хришћанског савеза са Западом против Турака.

- Слажем сe c ујаком Томом. Држава се ствара и одржава мачем - ратоборно је изјавио најстарији Бурђев син, Гргур.

- Y томе бих се и ја сложио да нам од Уrapa не прети исто тако велика опасност - одвратио му је отац. - Мудрост нам, међутим, налаже да покушамо све што је у нашој моћи да за извесно време останемо у миру c Турцима. Према извештајима обавештајаца, султан Мурат ће будући свој напад усмерити на Албанију и приморске крајеве, a тиме ће доћи у сукоб и c Венецијом и са Угрима. Ако се хришћанском оружју осмехне срећа, ми ћемо из тога извући, мирним путем, највећу корист. У оваквим околностима, ја сам за то да по сваку цену склопимо пријатељство c младим султаном не би ли нас што дуже оставио на миру.

- Вазалство му увек може послужити као оправдан повод да нас нападне и покори - одговорио му је Тома.

- He ради сe o вазалству, брате, него o нечем другом. Преко оданих људи, дознали смо да би Мурат желео да се ороди c нама. Mapa je већ зрела за удају, и сад је на њој и на вама хоћемо ли је понудити за жену моћноме султану - рекла је Јерина посматрајући бојажљиво своју кћер.

Материн предлог Mapa je саслушала мирно и прибрано јер се налазила у стању потпуне равнодушности за своју судбину. Наиме, иако је била строго васпитавана, под увек будним Јерининим оком, Mapa je у петнаестој години доживела једну безазлену, кратку љубав. Заљубила се у свога учитеља грчке философије, витеза Михаила Кантакузина, из рода Јерининог. Његов отац је живео под скрбништвом кнеза Лазара, na je Михаила, као дечака, узео на свој двор Стефан Лазаревић, a после Стефанове смрти остао је код деспота Ђурђа. Михаило је био снажан, леп и ватрен човек тридесетих година. Mapa га je заволела као што многе младе девојке заволе своје учитеље, у којима налазе све o чему у младалачким сновима снивају: снагу, зрелост, лепоту, памет. Са искуством зрелог човека и опробаног заводника, Михаило је у љубави своје младе ученице видео могућност да постане деспотов зет. Добио би у мираз четвртину прихода од рудника у Сребрници, неколико села у Поморављу, a вероватно и чин челника, заповедника најамничке војске која је бранила Ново Брдо. У тој прорачунатој игри, Михаило се није двоумио да се упусти у блиске односе c младом кнегињицом. Заказивао joj je тајне састанке и шетње по месечини. Мало је требало па да му сe Mapa преда, чиме би остварио своју замисао. Али искусној Јерини, умној и енергичној мајци, то није могло промаћи неопажено. Пуштала је свога рођака да види докле иде његова дрскост и шта му је стварна намера. Mapa и Михаило нису ни слутили да је њихова љубав некоме позната. Једне вечери, Јерина их је затекла у загрљају на клупи у врту, и изненадила их појавивши се пред њима.

- Зар се тако поштују дато поверење и рођачка осећања? - упитала је гневно Јерина. - Треба да знаш, Михаило, да док сам жива нећу дозволити родоскрвљење. A ти, несрећнице, одмах одлази одавде!

- Мајко, ја волим Михаила. Ако ме не дате за њега, пошаљите ме у манастир да се закалуђерим.

- Moja je ствар шта ћу урадити c тобом. У твојим жилама тече помамна бранковићевска крв, коју ни у манастиру нико не би могао укротити. A ти, Михаило, спреми своје ствари, па ћеш сутра кренути у Ново Брдо за помоћника староме челнику. За жену ћеш добити Милицу Константиновићеву, зрелу и паметну девојку, са добрим миразом. Она ће умети да учини крај твојим пустоловинама.

To што је Јерина одлучила деспот Ђурађ је одмах одлучно спровео, јер је знао да његова жена никада не тражи ништа без убедљивих разлога.

Ова, скоро незнатна љубавна авантура, у којој је Mapa више наслутила него доживела прву љубав, била је за њу доста болна али и поучна. После тога, Mapa je недељама плакала, очајавала и говорила мајци:

- Свеједно ми је шта ће бити са мном сад, кад сам заувек изгубила Михаила.

- Исто сам тако мислила и ја некада, кад сам била заљубљена у брата цара Јована, тесалијског деспота - одговорила joj je мајка. - Кад се он оженио, помишљала сам чак да ееби одузмем живот. Доцније сам схватила да је љубав заблуда младости, удала сам се за твог оца и проживела срећне дане.

- Ако је љубав само заблуда младости, онда у животу ништа није свето.

- Дете моје, тебе, овако или било како, чека велики позив кћери куће Бранковића: да се удајом за неког владара уздигнеш до престола и бринеш o нашој судбини и o Србији, на коју мораш довека мислити и остати joj захвална.

Сада, док је пажљиво слушала излагања саветника и својих родитеља, схватила је да се решава њена судбина, да је дошло време да постане жртва породице и државне политике. Али је то није ни ожалостило, ни обрадовало, јер се, кад је чула да је Мурат жели за жену, сетила Оливере, коју је мајка жртвовала Бајазиту. Доцније сe o Оливери, у удовиштву посвећеној калуђерици, причало безброј легенди, које су је не само код простог народа него и код племства прославиле као добротворку и православну светицу. Moj живот ће, можда, бити као и Оливерин, помислила је у том трену Mapa, спремна на све што joj сe буде предложило.

- Ја, узвишена деспотице и мудри деспоте - зачуо се глас Стојка Гизданића - предлажем да кнегињицу Мару, у знак пријатељства, понудимо султану Мурату за жену. Тиме ћемо за извесно време имати преко потребан нам мир, и моћи ћемо да га искористимо за организовање и јачање војске. Ако кнегињица пристаје на то, ваљало би одмах упутити посланство у Једрене на преговоре.

- Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке - одговорила је мирно Mapa - и спремна сам да је извршим.

- Нека си благословена, кћери моја! - рекао је деспот, потресен. - Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога царства исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер Мурат не тражи да пређеш у ислам.

Тако је ово саветовање завршено у позно доба, одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.

(Одломак из књиге „Царица Мара“, Душана Баранина)

[Одговори]

Nisam znala ovu ljubavnu epizodu Mare... hvala za prenos priče.

Comment by lastavica (12/17/2018 05:37)

[Одговори]

Ни ја нисам до скора знала за писца, а књиге су му екстра.

Comment by pricalica (12/19/2018 11:53)

[Одговори]

U mom rodnom rudnicko-takovskom kraju, bogatom istorijom, postoji jedna kupa(uzvisenje) nalik vulkanu. Tu se nalaze ostaci utvrdjenja, za koje se veruje da je sagradjeno jos u anticko doba. Despot Djurac je utvrdjenje obnovio kako bi sluzilo za odbranu od Turske najezde. U narodu je naravno utvrdjenje poznato kao Jerinin grad. E sad, zasto sve ovo pisem. Neverovatno je to koliko u narodu jos uvek vlada mrznja I netrpeljivost prema Jerini. Nalazi se u blizini jedno selo koje se zove Trudelj, a predanje kaze da je naziv dobilo po trudnim zenama koje je Jerina terala da nose kamen. Iz mrznje, posto nije mogla da ima dece.
I nema sanse da se starijim ljudima iz tog kraja objasni da je imala cetvoro dece I da je za spas naroda dala ono najsvetije, svoje dete,da su joj sinove oslepeli, da je kao majka mnogo propatila...
I zasto su Brankovici toliko omrazeni, kad dokaza da su izdajnici nema? Da li je u pitanju guslarski marketing Vuka Karadzica ili nesto drugo...?
I jos nesto- despot Djurac je u najtezem trenutku za Srbiju odbio uniju sa katolicima, izmendju hleba I krsta, izabrao je krst. A sta mi danas biramo, prodajemo li Hrista za saku srebrnjaka?
Njegova I Marina zrtva jednake su Lazarevoj i Milicinoj.

Comment by ana (12/20/2018 20:12)

[Одговори]

Хвала, Ана, на овим додацима, који допуњују причу.
Сматрам да је сваки део наше историје битан. И ради бољег разумевања добро је чути више прича и страна. А како сам ја из краја Филипа Вишњића, то знам колико су гусле и народне епске песме оно што представља Србију као заједницу. Драме припадају граду, епика селу. Епика је одлика племена, заједнице, драма - појединца, као и поезија, лирика.
Наиђох неки дан на ову мисао, која и овде може да се примени: "Све што се догађа или се догодило логички је исправно. Ако се наша рачуница са тиме не поклапа то само значи да нисмо узели, или немамо све чињенице у виду. (немачки филозоф и логичар Лудвиг Витгенштајн (отприлике речено))."

Comment by pricalica (12/20/2018 22:33)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме