Све у причама бива

Царица Мара

Сам Ђурађ је био врло уман човек, од ране младости васпитаван на двору свога ујака деспота Стефана Лазаревића, који се уз владарске послове бавио писањем песама и окупљао око себе учене Србе и Грке тога времена. Бурђева жена Јерина, одрасла и васпитавана на византијском двору, врло оштроумна и даровита a славољубива, настојала је да живи на великој нози и да њена деца добију образовање какво је одговарало владарској деци.

Синови су одгајани у витешком духу, вежбали се у јахању, руковању мачем, стрелом и копљем. Уз историју и грчку филозофију, учили су грчки, латински и мађарски језик. Кћери Mapa и Катарина припремане су, по обичају тога времена, да удајом постану владарке и ојачају породичне везе, како би њихов отац, у невољи, могао рачунати на помоћ својих будућих зетова. Одмалена навикнуте на раскошан живот, Mapa и Катарина васпитаване су као све кнегињице на ондашњим средњоевропским дворовима, училе стране језике и грчку филозофију, упознавале сe c тековинама ренесансе и дворским церемонијалом. Притом им је у свакој прилици говорено да ће, као добре кћери и хришћанке, морати, после удаје, да се својим положајем и утицајем на мужеве користе само на добро своје породице, a no погреби се чак и жртвују за Србију. A како су младе кнегињице биле обдарене не само лепотом и физичким здрављем него и способношћу брзог схватања, још у раној младости појмиле су у каквој се тешкој ситуацији налазе њихов отац и Деспотовина. Стално присутне на врзином колу многобројних српских, византијских и угарских племића, који су на двору деспота Ђурђа налазили уточиште, хлеб и вино, слушале су њихове фантастичне планове o прогоњењу Турака из Европе и враћању Деспотовини угледа и снаге Србије из времена Милугина и цара Душана.

Међутим, налазећи се између Турске, која се опорављала пошто је пуних тридесет година трошила своје снаге у грађанским ратовима, изазваним династичким борбама између Бајазитових наследника, и Угарске, која је у то време представљала најјачу хришћанску државу на југу Европе и на Балкану имала своје интересе, деспот Бурађ је знао да је садашњи мир привидан и да се опасност опет примиче границама Србије. Хришћански Запад је сматрао да Србију треба препустити угарским краљевима јер би они c тих позиција могли успешно сузбијати најезду ислама. Ђурађ Бранковић, привржен православљу, и под утицајем своје жене Гркиње, нити је могао нити хтео да се веже за Запад и католичанство, a ослабела Византија није била у стању да му ичим помогне.

Испољавајући своје освајачке намере, Угри су, чим је умро деспот Стефан, узели Мачву и српску престоницу Београд, па се Ђурађ нашао у невољи и упрегао све снаге да сазида и утврди нову престоницу - град Смедерево. Да се што боље осигура од Угара, склопио је савез са грофом Улрихом Цељским, који је гледао да се докопа угарске круне. A да тај споразум учврсти и родбинском везом, обећа Улриху за жену своју млађу кћер, Катарину, рачунајући да старију, Мару, уда за босанског краља или за иеког угледног велможу, како би тим политичким браковима подигао углед Деспотовини и стекао савезнике у борби против Угара и Турака.

Осећајући, на другој страни, велику опасност од Турака, Ђурађ је утврђивао и своју југоисточну границу, према софијском и скопском санџаку, na je тако трошио највећи део прихода које су му доносили Ново Брдо и остали рудници, као и добре приходе од Дубровчана, који су једини имали повластице за трговање у Деспотовини. Тако је Ђурађ мостио по длаци настојећи да води политику незамерања ниједној страни.

Међутим, ма колико да је био вешт политичар и промишљен у прорачунима и просуђивању, дешавало се да се догађаји развијају неповољније него што је очекивао, поготову са турске стране.

He успевши да освоји Цариград, Мурат II се све више припремао за поход на запад, што је значило да му је у новим освајачким плановима прва мета била Србија. Намере новога султана нису могле остати тајне староме деспоту, који је добро знао да све његове припреме за одбрану нису гаранција миру. Налазећи се између чекића и наковња, страховао је да се судбоносног дана не нађе у положају да га истовремено нападну Угри и Турци, na je све чешће размишљао o томе како да политичким преговорима задобије милост и поверење султана Мурата II.

Уз витезове скитнице и дангубе, на деспотовом двору живела су три врло умна човека као стални Ђурђеви саветници: Богдан Будисављевић, канцелар, митрополит Атанасије Фрашак и челник Стојко Гизданић. Ова тројица и деспотица Јерина сачињавали су најужи круг људи c којима се деспот Ђурађ договарао и доносио судбоносне одлуке.

Канцелар Будисављевић је као младић провео многе године у Венецији и Ђенови, у проучавању трговине. Kao дубровачки представник, једно време је живео у Новом Брду и одатле је доспео на деспотов двор за канцелара. Митрополит Атанасије у младости је био калуђер и потуцао се по манастирима у Приморју, a боравио је и у Риму проучавајући католичанство. Затим је као монах провео три године у Светој Гори и двапут је, преко Цариграда, одлазио на Христов гроб. У лутању по Малој Азији научио је грчки, арапски и турски језик. Стојко Гизданић је припадао високом племству, баштинио поседе у Понишављу, и уз оца је често водио борбе c Турцима. O њему се знало да је као млад провео неколико година заточен у Једрену. Некако пред саму своју смрт, Стефан Лазаревић га је откупио и задржао на двору као саветника у питањима односа c Турцима.

После пада Солуна у руке Турака, деспот Ђурађ је, неспокојан и морен бригама за будућност Србије, сазвао у смедеревском двору своје саветнике на вечеру и договор. Извештаји којима је деспот располагао, прибирајући их преко својих тајних обавештајаца, калуђера и дубровачких трговаца, казивали су му јасно да Мурат прикупља велику војску, да се број јаничарских корпуса непрестано повећава, и да из граничних области чете турских акинџија упадају често преко границе на српску територију, пљачкају и одводе народ у ропство.

Уз поменуте великаше, вечери су присуствовали и деспотов шурак Тома Кантакузин, сва три деспотова сина и старија кћи Mapa. По српском обичају, митрополит Атанасије је прво очитао молитву, a затим су сви сели за трпезу. Уз јело и пиће, водили су невезане разговоре o свему што се збивало у свету. Митрополит Атанасије, као познат ортодоксни православац, навео је разговор на папино и млетачко уцењивање цара Јована VIII Палеолога, који је вапијући тражио помоћ западних владара.

- Папа и Латини желе да искористе тешко стање у коме се налазе Византија и православље. Што се мене тиче, радије бих да видим на Босфору Турке него Латине, јер нам они бар у веру не дирају.

- Мислим да си у праву, свети оче - сложио сe c њим канцелар Богдан. - Папа и млетачка Сињорија знају у каквом се тешком положају налази Србија као гранична држава уз Турско Царство, па уместо да приволе Угape и Германе да нам указују помоћ, они их туткају против нас.

- Турци су ипак највећа опасност - умешао се сад у разговор Тома Кантакузин. - По моме мишљењу, ма шта ми учинили, они нас неће оставити на миру. Стога сам ја за то да се пронађу неки могући начини за стварање једног хришћанског савеза са Западом против Турака.

- Слажем сe c ујаком Томом. Држава се ствара и одржава мачем - ратоборно је изјавио најстарији Бурђев син, Гргур.

- Y томе бих се и ја сложио да нам од Уrapa не прети исто тако велика опасност - одвратио му је отац. - Мудрост нам, међутим, налаже да покушамо све што је у нашој моћи да за извесно време останемо у миру c Турцима. Према извештајима обавештајаца, султан Мурат ће будући свој напад усмерити на Албанију и приморске крајеве, a тиме ће доћи у сукоб и c Венецијом и са Угрима. Ако се хришћанском оружју осмехне срећа, ми ћемо из тога извући, мирним путем, највећу корист. У оваквим околностима, ја сам за то да по сваку цену склопимо пријатељство c младим султаном не би ли нас што дуже оставио на миру.

- Вазалство му увек може послужити као оправдан повод да нас нападне и покори - одговорио му је Тома.

- He ради сe o вазалству, брате, него o нечем другом. Преко оданих људи, дознали смо да би Мурат желео да се ороди c нама. Mapa je већ зрела за удају, и сад је на њој и на вама хоћемо ли је понудити за жену моћноме султану - рекла је Јерина посматрајући бојажљиво своју кћер.

Материн предлог Mapa je саслушала мирно и прибрано јер се налазила у стању потпуне равнодушности за своју судбину. Наиме, иако је била строго васпитавана, под увек будним Јерининим оком, Mapa je у петнаестој години доживела једну безазлену, кратку љубав. Заљубила се у свога учитеља грчке философије, витеза Михаила Кантакузина, из рода Јерининог. Његов отац је живео под скрбништвом кнеза Лазара, na je Михаила, као дечака, узео на свој двор Стефан Лазаревић, a после Стефанове смрти остао је код деспота Ђурђа. Михаило је био снажан, леп и ватрен човек тридесетих година. Mapa га je заволела као што многе младе девојке заволе своје учитеље, у којима налазе све o чему у младалачким сновима снивају: снагу, зрелост, лепоту, памет. Са искуством зрелог човека и опробаног заводника, Михаило је у љубави своје младе ученице видео могућност да постане деспотов зет. Добио би у мираз четвртину прихода од рудника у Сребрници, неколико села у Поморављу, a вероватно и чин челника, заповедника најамничке војске која је бранила Ново Брдо. У тој прорачунатој игри, Михаило се није двоумио да се упусти у блиске односе c младом кнегињицом. Заказивао joj je тајне састанке и шетње по месечини. Мало је требало па да му сe Mapa преда, чиме би остварио своју замисао. Али искусној Јерини, умној и енергичној мајци, то није могло промаћи неопажено. Пуштала је свога рођака да види докле иде његова дрскост и шта му је стварна намера. Mapa и Михаило нису ни слутили да је њихова љубав некоме позната. Једне вечери, Јерина их је затекла у загрљају на клупи у врту, и изненадила их појавивши се пред њима.

- Зар се тако поштују дато поверење и рођачка осећања? - упитала је гневно Јерина. - Треба да знаш, Михаило, да док сам жива нећу дозволити родоскрвљење. A ти, несрећнице, одмах одлази одавде!

- Мајко, ја волим Михаила. Ако ме не дате за њега, пошаљите ме у манастир да се закалуђерим.

- Moja je ствар шта ћу урадити c тобом. У твојим жилама тече помамна бранковићевска крв, коју ни у манастиру нико не би могао укротити. A ти, Михаило, спреми своје ствари, па ћеш сутра кренути у Ново Брдо за помоћника староме челнику. За жену ћеш добити Милицу Константиновићеву, зрелу и паметну девојку, са добрим миразом. Она ће умети да учини крај твојим пустоловинама.

To што је Јерина одлучила деспот Ђурађ је одмах одлучно спровео, јер је знао да његова жена никада не тражи ништа без убедљивих разлога.

Ова, скоро незнатна љубавна авантура, у којој је Mapa више наслутила него доживела прву љубав, била је за њу доста болна али и поучна. После тога, Mapa je недељама плакала, очајавала и говорила мајци:

- Свеједно ми је шта ће бити са мном сад, кад сам заувек изгубила Михаила.

- Исто сам тако мислила и ја некада, кад сам била заљубљена у брата цара Јована, тесалијског деспота - одговорила joj je мајка. - Кад се он оженио, помишљала сам чак да ееби одузмем живот. Доцније сам схватила да је љубав заблуда младости, удала сам се за твог оца и проживела срећне дане.

- Ако је љубав само заблуда младости, онда у животу ништа није свето.

- Дете моје, тебе, овако или било како, чека велики позив кћери куће Бранковића: да се удајом за неког владара уздигнеш до престола и бринеш o нашој судбини и o Србији, на коју мораш довека мислити и остати joj захвална.

Сада, док је пажљиво слушала излагања саветника и својих родитеља, схватила је да се решава њена судбина, да је дошло време да постане жртва породице и државне политике. Али је то није ни ожалостило, ни обрадовало, јер се, кад је чула да је Мурат жели за жену, сетила Оливере, коју је мајка жртвовала Бајазиту. Доцније сe o Оливери, у удовиштву посвећеној калуђерици, причало безброј легенди, које су је не само код простог народа него и код племства прославиле као добротворку и православну светицу. „Moj живот ће, можда, бити као и Оливерин“, помислила је у том трену Mapa, спремна на све што joj сe буде предложило.

- Ја, узвишена деспотице и мудри деспоте - зачуо се глас Стојка Гизданића - предлажем да кнегињицу Мару, у знак пријатељства, понудимо султану Мурату за жену. Тиме ћемо за извесно време имати преко потребан нам мир, и моћи ћемо да га искористимо за организовање и јачање војске. Ако кнегињица пристаје на то, ваљало би одмах упутити посланство у Једрене на преговоре.

- Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке - одговорила је мирно Mapa - и спремна сам да је извршим.

- Нека си благословена, кћери моја! - рекао је деспот, потресен. - Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога царства исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер Мурат не тражи да пређеш у ислам.

Тако је ово саветовање завршено у позно доба, одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.

(Одломак из књиге „Царица Мара“, Душана Баранина)

Разумети време

Пре извесног времена наиђем на нету на неки документ што о школским смеровима, што о будућим запослењима у Америци. Две сфере су главне: дизниленд и космички, то јест роботички програм. И за те сфере су и највећа интересовања. Упоредо са овим ваља се присетити речи председника Буша након пада Кула близнакиња. Он је поручио: „Наставите да купујете!“. Како је ово у спрези? 

Капитализам је дошао до границе где неће моћи да се нађу (нормална) нова радна места у свету. Чак и људи са запада, који одлазе да траже посао у ЕУ, не иду тамо ни ради културе, посете позориштима, или због неких нових креативних идеја, већ само ради неке веће плате да би могли да плаћају кредите (а кредит је најбољи начин да се слободном човеку ставе окови на ноге и он постаје марионета туђих интереса). Једна од главних тенденција капитала јесте пораст органског капитала, а то значи веће учешће аутоматике (роботизација) него грубог људског рада. Самим тим то обара профитну стопу, јер ви сад морате да се ослоните на хиперпродукцију. Сад је проблем да ли постоји тржиште за њу? Не постоји! Мора се оборити цена производу (на пример ципеле): трошкови производње + неки мали профит преко тога. Да бисте натерали људе да купују и оно што им није потребно (десет ципела уместо једног пара) даље расте тај органски састав и обара профитну стопу. Боља машина прави још више ципела - али је тржиште и даље исто. Мора још да обара профитну стопу. И једини начин да се сачува маса профита јесте да исту количину пара добијете при мањој профитној стопи, то јест хиперпродукција и хиперпродаја. Тако сте некад могли да продате сто ствари за профит од десет динара по комаду, а сад морате да продате хиљаду комада где је профит динар по комаду. Они који буду отпуштени због аутоматизације опет ће негде морати да постоје као купци да би се сачувала хиперпродукција. Роботи могу да буду произвођачи и продавци али не могу да буду купци (ни министри, уосталом). Људи морају да купују. Роботи троше само струју. И ту се план некако заглавио. Људи морају да преживе као потрошачи. И зато се сад измишљају бесмислена занимања да би примали неке плате, а да би могли да купују оно што роботи праве. Јер кад крену да отпуштају људе због роботизације аутоматски се убија потрошња. Зато је порука Џорџа Буша била: „Наставите да купујете!“. Западни свет критично зависи од куповине. Он је као фирма која нема магацине: камиони уносе сировине, сировине истог тренутка улазе у погоне, не складиште се, а други камиони чекају готов производ. Један дан престанка куповине изазвао би озбиљан колапс. Тако да заливање пластичног цвећа неће бити неуобичајен посао у скоријој будућности.

*

Сиротињи је свеједно ко је кињи, средња класа је мирна све док може за плату да подмири своје потребе. Али елита је та која не може да поднесе незадовољење својих хирова.

Тренутно је у Француској уведен порез на гориво, такозвана еколошка такса. Власт приморава народ да пређе на електричне аутомобиле, што је за сиротињу прескупо. 

Ових протеста ће бити све више, али то елити одговара. Зато је добро разумети време у којем живимо.

И кад смо код Француза треба споменути и ово: Француска је 1927. године поднела тужбу против Србије и тражила наплату ратне штете иако Србија није ратовала са њом, већ су тобож били савезници на истој ратној страни. Тражили су да исплата буде у злату, међутим краљ се побунио и хтео је да плати у францима, то јест папиру, што они нису хтели већ су нас тужили, тражећи да оно што Немачка и Аустроугарска треба да плате Србији пређе у њихову касу.

Другарски, јашта. 

Скарлетни цвет (1977)

На слави

Одем ја тако на славу код једног домаћина у Малом Мокром Лугу, а покрај мене седне његов осмогодишњи син, залепило се дете уз мене, не миче се. Ручак, разумете, као што је ред, почне гибаницом, ја таман да узмем, кад онај мали вели:

„Чико, да видите шта имамо у рерни!“

Тако стоји ствар, мислим се у себи, боље да се не преједем на почетку, него после, те прескочим и пилећу чорбу, хладне батачиће и бело месо, а кад дође сарма на ред, таман пружих руку, а мали ме повуче за рукав и шапуће:

„Чико, да само видите шта имамо у рерни!“

Одустанем опет. Сачекаћу то из рерне. Захвалим се и на прасетини, а сви ме питају што не једем ништа. Ни печене кромпире нисам такао, ни туршију, ни проју, ни кајмак, ништа. Видим изнесоше се и колачи, а ту нам је и опроштајна кафа.

„Чико“, вуче ме онај мали за рукав, „да видите шта има у рерни!“

„Шта има у тој рерни?“, питам бесно, а мали каже:

„Омацила се наша маца.“

Момо Капор

Дедин аманет (2)

 

Дедин аманет

(слика са нета) 

Завидном оку и непослушном уху тешко је скрасити се и немогуће угодити на дуже време. Ако и добију што пожеле, она радост ишчекивања, прижељкивања, замишљања испари истог трена чим се тога дотакну. Краљ Мида је, једнако несрећно, све чега се дотакао претварао у злато, али код мене је другачије: као да се све истог трена претвори у прах – у ништавило. Моја опсесија о томе да приграбим што више света док сам млад пред овом загонетком је остајала нема и збуњена. Као да је неки зид стајао између нас, неки апсурд, на који, чини ми се, други истих таквих очију и ушију нису имали сличних притужби. И почео сам да желим још више, да грабим још више и да једним додиром све те жеље расплињавам до гађења само да бих то разумео: због чега је тако?

Ја сам по струци обућар. Али радим са пробраном клијентелом, која не жали пара да је примим. И то је заслуга мога деде, који је крпио и правио опанке, па кад је видео да од мог школовања неће бити велике вајде довео ме је у радњу и научио занату. Да је до мене било ја бих и одатле бежао, али са дедом се није дало разговарати о пренемагању или каквим другим детињаријама. „Моје је да те изведем на пут и дам ти посао у руке, а кад бих тебе слушао шта хоћеш данас, а шта сутра нећеш, ја бих био неодговоран човек. Кад порастеш буди свој газда!“, говорио ми је он. А од свих тих речи мени се оно „газда“ свидело највише. И прионух на посао, што је радовало деду, али сам ја већ потајно ковао у себи планове о великом газдинству, модерним аутомобилима, радницима, каквим ексцентричностима (ради шепурења), тако да сам тражио од деде да ме води на све сајмове таштине, где се могла видети скупа ципела и нове технологије.

Када сам урадио свој први помодарски пар ципела, многе очи у граду окренуле су се према радњи мога деде. И посао је почео да цвета, моји планови такође. Деда је био поносан на мене, али то га није спречавало да и даље бди као старији: „Слушај, чедо, и упамти: један мудар човек је рекао да само слободан човек не ради (за плату). Новац није ту да бисмо му служили, већ да би он служио нама.“. Ја бих, наравно, кимнуо главом да би он знао да сам га чуо, али бих одмах потом гледао где је неки нови сајам, да ли у земљи или иностранству, свеједно, и моје мисли су већ заборављале на деду и његове речи.

Моје царство је расло, а деда се полако гасио. Баш пред кончину, док сам се с муком суздржавао да не побегнем и са ове столице за посете болнима, као и са оне школске и сваке друге која ме је одвлачила од скитања, деда изнађе још толико снаге и своје последње мисли посвети мени: „Унуче моје драго, деда одлази, али не и моје старање. Бог је био милостив према нама – биће и одсад, не сумњам. А ти упамти: у животу можеш имати новца колико желиш, али ако не нађеш своју чашу радости и чашу суза то ће све вране и ветар разнети и иза себе оставити пустош и празнину. Научио сам те занату, као што је мене мој отац научио, али ти у задатак остављам и то: да пронађеш те две чаше како би био прави мајстор.“ И само што ме је закрстио и благословио деда је предао дух свом Богу.

У почетку сам осетио велику збуњеност; у мени се мешала туга и неки гнев: жалио сам за дедом, а тамо су ме чекали неодложни и новчано вредни послови. „Па где баш сад, деда, да умреш?!“, помислих, али се намах и заплаках.

Наравно, деду сам сахранио како је тражио - по свом православном обичају којег се целог живота држао, а неке од муштерија сам, нажалост, изгубио. Али свет је и даље наставио да се окреће и ја сам се брзо нашао на разним колосецима што животним, што пословним.

Али уместо очекиваних наслада, које су ме све дотле преплављивале, почело је све да ми се гади, јер није имало укус сласти већ црвљивости. И почео сам, из неког мени необјашњивог разлога, да кривим деду, налазећи да ме његов Бог и није наставио да благосиља. Мени није био потребан, ја сам нашао свог господара, али је било лепо док је дедин Бог био са нама. Сад као да је све земља са дединог или не знам чијег гроба. Нема више радости...!

И ту ми нешто севну преко очију. „Па да, чаша радости и чаша суза – још то је потребно, рече деда, да бих био прави мајстор. А где то да нађем? У којој школи да тражим? Мислиће сви да сам луд! Али мој деда није био луд. Мада, тамо на постељи... ко зна да ли је баш био при чистој свести и памети? А ни он није тражио сведоке да то потврде пре него што ми је оставио потрагу у аманет. Хајд` сад, деда, помози! Ти рече да твоје старање неће престати, па да видимо држиш ли реч и да ли је твој Бог прави Бог?“

Али што сам се ја више обраћао деди за помоћ, то се моја воља за послом гасила, јер никаква наслада, ни сласт, ни радост нису долазили, већ само и једино: гађење, гађење, гађење...

(наставак, аутор Јелена Јергић)

Откуд зло у свету

Пропаст Запада

Пропаст Запада, тако посматрано, не значи ништа мање него проблем цивилизације. Једно од основних питања сваке више историје ту је пред нама. Шта је цивилизација – схваћена као органско-логичка последица, као завршавање и исход једне културе?

Јер свака култура има своју сопствену цивилизацију. И први пут се овде обе речи, које су до сада имале да означавају неодређену разлику етичке врсте, схватају, у периодичком смислу, као изрази за једно строго и нужно органско следовање. Цивилизација је неизбежна судбина једне културе. Ту је постигнут врхунац са кога постају решива и последња и најтежа питања историјске морфологије. Цивилизација су крајња и највештачкија стања за које је способна једна виша врста људи. Она су завршетак; она долазе после постајања као оно што је постало, после живота као смрт, после развоја као непомичност, после села и душевног детињства (како то приказују дорика и готика) као духовна старост и камени велики град који окамењује све. Она су крај, неопозиви, али се она морају постићи, увек и редовно, једном најинтимнијом нужношћу.

Тек тада ће се разумети Римљанин као последник Хелена. Тек тако се осветљава касна антика и одаје своје најдубље тајне. Јер шта значи то кад се каже да су Римљани били варвари (а то се може спорити само празним речима), они који не иду испред једног замаха него га закључују? Без душе, нефилософски, без уметности, расни до сировости, безобзирно држећи се реалних успеха – они стоје између хеленске културе и ничега. Њихова уобразиља, упућена на практично, јесте црта које у Атини уопште није било (имали су сакрално право које је уређивало односе између богова и људи као између приватних личности, али ниједну праву римску скаску о боговима). Грчка душа и римски интелект – то је то. Тако се разликује култура и цивилизација. Није важило то само за антику. Увек се појављује овај тип духовно снажних а потпуно неметафизичких људи. У њиховим рукама лежи духовна и материјална судбина сваког касног доба. Они су спроводили вавилонски, египатски, индијски, кинески, римски империјализам. У таквим временима сазрели су до коначног светског расположења будизам, стоицизам, социјализам, који би хтели још једном да ухвате и преобразе у свој његовој садржини једно људство које се гаси. Чиста цивилизација као историјски процес састоји се у постепеном разграђивању облика који су постали аноргански, изумрли.

Прелаз са културе на цивилизацију врши се у антици у 4. веку, а на Западу у 19. веку. И, почев од тих времена, нема више великих душевних одлучивања, као у времена орфичких покрета и реформације у „целом свету“, у коме коначно ниједно село није неважно – него се све одлучује у три или четири светска града, који су сву садржину историје усисали у себе, према којима спада на ранг провинције целокупно земљиште културе – које сада, са своје стране, има да исхрањује светске градове остацима свог вишег људства. Светски град и провинција – са овим основним појмовима сваке цивилизације појављује се један сасвим нови проблем облика у историји, који, ми домашњи, баш проживљавамо, и не схватајући га у свем његовом домету. Уместо света град, једна тачка у коју се скупља сав живот далеких земаља, док се све остало сасушује; уместо народа у форми, сраслог са земљом, нови номад, паразит, становник великог града, чисти (без традиције) човек од чињеница, који се појављује у безоблично текућој маси, нерелигиозан, интелигентан, неплодан, са дубоком одвратношћу према сељаштву ( и његовом највишем облику, сеоском племству); дакле један огромни корак ка анорганском, ка крају. Шта значи то? Француска и Енглеска су свршиле тај корак. Немачка га завршава. После Сиракузе, Атине, Александрије долази Рим. После Париза, Мадрида, Лондона следује Берлин и Њујорк. Судбина је читавих земаља да постану провинцијом, земаља које нису у зрачном кругу једног од тих великих градова, као некада Крит и Македонија, а данас скандинавски север...

И данас, као и у време хеленизма, на чијем почетку стоји оснивање једног вештачког, дакле земљи страног, великог града, Александрије, постали су културни градови: Фиренца, Нирнберг, Саламанка, Бриж, Праг – провинцијски градови, који дају отпор (безнадни унутрашњи, интелектуални) духу светских градова. Светски град значи космополитизам уместо „домовине“, хладни смисао за чињенице према предању оном што је израсло са тла, научно неверовање као окамењеност раније религије срца, „друштво“ наместо државе, природна права наместо стечених. Римљани имају предност над Грцима – у новцу као анорганској апстрактној количини октинутој од свих односа према смислу плоднога тла, према вредностима примарног животног става. Отмено схватање света је, од сада, и питање новца. Не претпоставља грчки Хризипов стоицизам имање као основицу, него касноримски стоицизам Катонов и Сенекин. Није социјал-етичко настројење 18. века ствар за милионере, него настројење 20. века које професионалном уносном агитацијом хоће да постане делом. Светском граду не припада народ него маса. Неразумевање града за све што је предање, у чије име се води борба против културе (племства, цркве, привилегија, у уметности против конвенција, у науци против граница могућности сазнања), његова оштра и хладна интелигенција надмоћна над сељачком памећу, његов натурализам у једном свом новом смислу, који се, далеко преко Сократа и Русоа, у односу на све сексуално и социјално, везује за праљудске инстинкте и стања, оно panem et circenses, које се данас изнова појављује у виду борбе за наднице и у виду спортског игралишта – све то означава однос према коначно завршеној култури, према провинцији, један нови, касни и без будућности, али неизбежни облик људске егзистенције.

То је оно што има да се види, не очима странчара, идеолога, савременог моралисте, из угла ма ког „становништа“, већ са ванвременске висине погледом управљеним на историјски свет облика који се развија кроз хиљаде година – када се хоће одиста да схвати велика криза садашњице.

Видим прворедне симболе у томе што је у Риму, где је тријумвир Крас био свемоћни шпекулант са местима за грађевине, онај римски народ чије је име блистало на свим натписима, онај римски народ пред којим су у даљини дрхтали Гали, Грци, Парћани, Сирци – становао  у огромној беди по многоспратним кућеринама за најам, по мрачним предграђима, и примао успехе војне експанзије равнодушно са неком врстом спортског интереса; што су многе угледне породице пра-племства, потомци победника над Келтима, Самнићанима и Ханибалом, јер нису учествовале у бесомучној шпекулацији, морале да напусте своје породичне палате и да се уселе у бедне најамне кућерине; што су се, док су се дуж Via Appia низали гробни споменици финасијских величина Рима (споменици којима се још и данас дивимо), лешине народа заједно са животињама и ђубретом великог града бацале у страховити гроб за масе све док се под Августом, да би се спречиле заразе, није то место затрпало и на њему Мецена подигао свој славни врт; што је у опустелој Атини, која је живела од посета богатих странаца и њихових задужбина (на пример јудејског краља Ирода), путујућа руља брзо обогаћених Римљана бленула у дела Перикловог доба, од којих је исто толико мало разумела колико и амерички посетиоци од Сикстинске капеле Микеланђелове, пошто су претходно из те исте Атине сва покретна уметничка дела одвукли или покуповали по фантастичној помодној цени, па поставили колосалне и претенциозне римске грађевине поред дубоких и скромних дела старога времена. У овим стварима, које историчар нити има да грди нити да похваљује, него да морфолошки процењује, лежи за онога који је научио да гледа непосредно једна идеја.

Јер ће се показати да, од тог тренутка, сви велики сукоби схватања света, политике, уметности, знања, осећања – стоје у знаку те основне супротности. Шта је цивилизована политика сутрашњице насупрот култивисаној јучерашњици? У антици реторика, а на Западу журнализам, и то у служби оног апстрактума који представља моћ цивилизације, новца. Његов дух је тај који, и неопазимице, прожима историјске облике народног бића, често их ни најмање не мењајући нити разарајући. Римска држава остала је по свом облику од старијег Сципиона Африканца па до Августа у већем степену стационирана неголи што се то по правилу узима. Али велике странке само су још привидно средиште одлучних делања. Мали број надмоћних глава, чија имена нису, тренутно, можда ни најпознатија, одлучују све, док велике масе политичара другог реда, ретора и трибуна, посланика и новинара, све на избор људи од провинцијалног видика, одржавају, у правцу на доле, обману народног самоодређења. А уметност? Философија? Идеали платонског и Јеантовског времена важили су за једно више људство уопште, а идеали хеленизма и данашњице нису за светско осећање сеоског и уопште природног човека, већ искључиво за великоградског човека „од мозга“. Пре свих, ту је социјализам, па њему унутрашње сасвим блиско сродан дарвинизам, са својим тако не-гетеовским формулама о борби за опстанак и о одабирању, па њима опет сродни проблеми брака и жене или Ибзена, Стриндберга и Шоа, импресионистичке наклоности анархичне чулности, цео тај сноп модерних тежњи, дражи и болова, чији је израз Бодлерова лирика и Вагнерова музика. Уколико је мањи град утолико је бесмисленије бављење том музиком и тим сликарством. Култури припада гимнастика, турнир, агон; а цивилизацији – спорт. Тиме се разликује хеленска палестра од римског циркуса. И уметност сама постаје спорт, то значи l`art pour l`art, за једну високо интелигентну публику познавалаца и купаца, па било да се ради о савлађивању апсурдних инструменталних тонских маса или хармоничних препрека, било да се ради о „узимању“ једног проблема боја. Појављује се нова философија чињеница, која за метафизичке спекулације има само презриво смешкање, нова књижевност, потребна за интелект, нерве и укус становника великог града, а за провинцијалца неразумљива и омрзнута. Народа се ништа не тиче ни александријска поезија ни сликарство пленера. Прелаз се карактерише, онда као и данас, једним низом скандала – који се могу наћи само у тој епоси... 

Освалд Шпенглер – Пропаст Запада

у.п.: Реч је о завршетку културе западно-европске-америчке. Један Ниче је потпуно стран исламу или будизму, као што је и Коперников систем туђ арапској култури, или дарвинизам правом Русу, како то мисли и пише аутор.

В круге первом

У првом кругу - 10 епизода 

Због критике Стаљинове политике изнете у приватној преписци, Александар Солжењицин је осам година (1945-1953) провео у Шарашки, сибирском логору за научнике. Искуство тих затворских дана преточио је у роман, а потом и серију У првом кругу, која у десет епизода расветљава три дана драматичних збивања у децембру 1949. године. Стаљин и његови министри врше екстремни притисак на инжењере у логору да пројектују апарат тајне телефоније за потребе службе државне безбедности инициране тајном дојавом високог службеника из совјетске власти америчкој амбасади о руској атомској бомби.

Овде су линкови са јутјуба, а овде су преводи за сваку епизоду. Потребно је скинути и превод и филм да би се могло гледати. За сада је тако. 

Амбасада (2018)

Радња серије се дешава у једној од држава источне Европе. После акције локалне службе безбедности, у затвор доспева први секретар руске амбасаде, под оптужбом за трговину наркотицима. Тај догађај тренутно постаје светски догађај број један. Чланови руске амбасаде, на челу са амбасадором Алексејем Прокофјевим, све своје ресурсе покрећу како би свог сарадника ослободили од неоснованих оптужби.

Прве две епизоде са преводом налазе се на линку у посту. Трећа и четврта епизода имају превод али није уклопљен са видеом; мора се посебно скидати и додати на рачунару.

Протест струке

Поплава, која је пре неку годину задесила Србију и регион, када је киша непрестано падала три дана - те слике и последице памтимо и данас. А велика количина падавина носи са собом опасност од земљотреса, који су такође уследили. Сад су код нас учестале и кише и врућина. Букове шуме нестају. Да ли нас чека и трусно подручје?

Ових дана је одржан протест у Пироту поводом изградње мини хидроцентрала, којих је у плану 850 да се гради. Ово је био први скуп где није било грудобусања и скупљања политичких поена неког од представника; нико од организатора није препознатљив. Овде је говорила струка и забринутост. Професори са факултета су изнели разлоге за противљење, али, како то струци и приличи, и предлоге шта уместо МХЦ правити. Скупу су присуствовали и људи из разних крајева Србије, који су дошли да подрже овај еколошки важан протест.

Каква је опасност од њихове изградње? Реке се увлаче у дуге цеви и затварају. Сад не би био толико проблем да је у питању једна река (кад би ово било друштвено корисно решење уопште). Она ће избити негде другде. Али замислите кад затворе неколико река: где и како ће се њихово избијање појавити? То већ у теорији не звучи добро. А да не говоримо о екологији, биљкама и животињама, инсектима који ће нестати. Но, неко је дао паре и нашао хијене за кумове. Зато је важно да Србија буде сиромашна, да не може да се брани, већ да слини за парама. Али та сића неће дугорочно решити проблеме. Зрењанин зна да већ сад нема воде. И многа друга места по Војводини. А неко жели да нам отме пијаћу воду и продаје нам кока-колу. Кока-кола је пиће прављено на бази дроге; шећер у њој, као и у свим соковима, ствара код људи зависност. Али то је мега компанија, која ће учинити све да вам отме воду и уништи производњу домаћих сокова. Зато је битно да препознамо вредност ове многозначајне борбе. Да се она омасови макар и у нашем размишљању. Да унапред предвиђамо потезе непријатељске и осујећујемо битке док су још у плановима. А будите сигурни да они већ имају спремљене планове за нас.

Подигнута је прва тужба против једног од учесника протеста и народ је скупио паре и стао у одбрану Човека. То нам треба! Да станемо једни уз друге, а не на страну муљатора и окупатора. Потребне су нам мале битке, јер гени наших предака не треба да мирују у нама кад зло говори. Ускоро ће вода бити скупља од злата.

Уби нас вера у Деда Мраза

Један страни историчар и путописац има овакав запис о нашим прецима (отприлике): да су Срби несклони прању и хигијени, али да практикују један, њима неразумљив, поступак. Наиме, Срби своје заробљенике не држе, већ их пуштају. Заиста, Срби не воле ропство и не држе робље. Неки дан смо имали прилику да видимо како су Корејци, чини ми се, после 60 година вратили сандуке са америчким војницима. А Србин из Црне Горе, иначе власник једног ресторана, прича како им долазе странци из политичке елите и једино о чему причају јесте да ли се поштују геј права. Они, који су та права измислили, да би направили још више робова! Али им зато Србин никад није донео страно јело, већ све домаће. И каже: "Кад тако радите, више вас поштују!" 

Али ми полако губимо ту психолошку предност, за коју чак и премудри Соломон говори, опомињући да се не поводимо за очима, гледајући на раскош непријатеља и кад нас позове неко на вечеру, да не једемо много, већ помало; наше понашање за столом нас одаје каквог смо карактера. Ако смо алави, лакше нас је купити и придобити. На тај начин нас је могуће искористити на свако зло. 

Ако већ треба да народ прича о нечему, зашто не би причао о томе како није ни хтео пакетић! Како је одбио да да сагласност након прве логичне и исправне претпоставке да ту нешто не штима. Тај мали цврчак је непогрешив у нама, али слабо га слушамо.

Сад имамо и неке сликовнице, које нам потурају деци у вртићима и родитељи су као згрожени. "Говорите ли истину, силни?", пита нас Цар Давид, псалмопојац. Да занемарим за тренутак да већина васпитача ради за плату (знам и неке васпитаче који се унапред и ограде и родитеље посаветују на чега да не бацају паре, живце, здравље, иако раде у истој школи са овима којима је све свеједно сем плате). Али зар су "Фарма", "Задруга" и други ријалити бољи од сликовнице, а ви седите и то гледате заједно са децом!? Зар није то лицемерно наше брижништво? 

А неко то све посматра са стране и купује нас за ситне паре. Продајемо душе у бесцење. 

Не би било лоше да се замислимо и на неке наше бољке сами ставимо окове, док нас не заробе целе за туђе бабе здравље.

Како

Како то земља зна да направи од себе семе шљиве, јабуке, сунцокрета и да се никад не забуни? Никад сунцокрет не расте на јабуци, нити шљива на сунцокрету. 

И како воде знају кад треба да постану сок јабуке, сок шљиве или сунцокретово уље и да никад не погреше? 

И још већа је тајна: како крв мајчина зна кад да се претвори у млеко?

Милица једна у мајке

Сувереност или резерват идиота

"Кад чујете позив на изборе у глави имајте да вам поручују следеће: "Ако ви не изађете на изборе, ми не можемо добити ваше паре!""

Ако се дубље загледате у ово, видећете колико је то тачно. Изнећу овде само три ствари:

1. Стално вам са тв дизниленда причају о разграничењу и подели, али не и о томе да је Косово део Србије. Истина, стање је сада такво какво је, али ви не чујете да постоји та опција. А сви ови су се заклели да ће чувати територијални интегритет и суверенитет земље. Запамтите, они су се заклели на то, а овамо слушате само планове туђе! Ако странци желе да отму, зашто бисмо ми саучествовали у томе? Не може нико да жртвује своју част за колаборацију; ти је већ претходно немаш.

2. Опозиција је кобајаги сузбила редове. Зашто? Па да би помогли Вучићу да влада, а они да једу чорбу у скупштинском ресторану. Партије постоје само у Америци и Енглеској, и оне диктирају услове свуда у свету. Енглези закувају, Амери ударају чекићем. Код нас не постоје партије, већ интереси. Како то да знате? Ако бисте завирили у такозване. планове назови странака видели бисте да Двери немају ништа заједничко са Ђиласом и по плану и програму су непријатељи. Исто је и са свима другима. А овамо ће да брину о Србији!? Значи, сами се не би саставили ни за милион година, што значи да их је саставио неко други. А ако их је саставио неко други, онда је тај једини ауторитет и његов план и програм ће да се спроводи. Сем тога, бирач Двери неће гласати за Ђиласа, нити неки други европејац за Двери. То у старту смањује број листића. Значи, довољно им је само толико да главни добију неки део шаполовине, а Вучић да остане на власти. А заједно са свима њима да будемо под окупацијом и пропадамо. Да ли сте скоро видели неке протесте било кога испред америчке амбасаде? Кад би смели патриоте тамо да протествују, док им амерички амбасадор говори ко иде у скупштину а ко не.

3. Ови су на власти годинама, сви заједно, и Србија тоне ли тоне. Па колико још треба да прође па да схватимо у каквом смо чабру? Сем тога, народ више нигде у свету није потребан ниједној власти, сем још мало за гласање. Како то знате? Па погледајте како никога није брига за толики одлив људи!!! А зашто одлазе у овом просперитетном и најзлатнијем добу владавине Вучића? Замислите, јер нема посла! Нема перспективе! Они сви заједно мисле само на себе, брига их за вас, сем ако међу вама има неких оваца које им раде послове за личну ћар, који су за њих само корисни идиоти.

Зато и кад дође Вучић на Косово, чућете само причу о њему: како не једе, не спава, посипа се пепелом, он, мученик и спасилац стомакоугађања. (Кад је Тома Николић кренуо да штрајкује глађу, то је била таква представа, за коју су посебно нашли зграду, собу, довели камере, а представили су народу како је у болници.)  

*