„Неће помоћи цару велика сила, неће заштитити јакога велика снага.” (Пс.33;16) „... злоба говори сама против себе.” (Пс.27;12)
Живео
једном један много прек владар, који је, више но о ичем другом, бринуо
да има леп и уредан врт. То, истини за вољу, и не би било тако страшно,
да га није, у својој обести, поставио за једино мерило у држави. Тако је
сваки онај, који би гајио икакву другачију мисао од цареве, или пак
нешто претпоставио превеликом значају љубљене му баште, бивао
проглашаван за „коров” и истог тренутка би био послан на погубљење. Да
ли је онда тешко разумети, да су врт, хтели – не хтели, сви волели?...
Чак и они, који нису ту живели, али су га, због путева који су се са њим
укрштали, морали посећивати. Заузврат, он их је награђивао својим
гостопримством, и то тако, што је, преко њих, држао у власти безмало
читаву планету. Живећи у уверењу, како је, ето баш њему, од свих
других, пошло за руком да створи мир на земљи, цар, силно задовољан
собом, пожеле једног јутра да прошета по врту. Сви, који су се затекли у
послу, са стрепњом су пратили сваки његов корак. Но, за дивно чудо, он
држаше уста затворена. И баш кад су помислили да ће све проћи у најбољем
реду, наједном, његово се лице помрачи, а грло расцепи: - Ко је од вас, лењиваца, задужен за ред у врту? Једна прилика се невољно издвоји из масе, па догега до њега. - Ј - ј - ј - ја... - промуца човек. - По чијем, оно, наређењу...? - Ва - вашем, висости... - Е, па кад је тако, а ти бирај: главу да скидамо, или да је не дирамо? - Да не ди - дирамо... А краљ, обилазећи око њега, процеди с гневом: - Зашто се у мом прелепом врту не чује славујева песма? - Јер нема славу - у - уја, ваше височанство - шапташе престрављени вртлар. - Ма, је ли... !? Треба ли да се уплашим од твоје мудрости? Можда би хтео место да ми преотмеш... ? - Не дао Бог, господару! -
Тишина кад ја говорим! - подвикну цар на њега па, након станке, настави
са придиком. - Будући да си нам тако сликовито дочарао своју
оштроумност, а ти буди љубазан па објасни: шта је то што недостаје мом
врту, кад он није рад да у њему свије гнездо? Вртлар се, из
превеликог страха, не усуди одмах одговорити, премда је слутио који би
разлог томе могао да буде. Зато стаде премишљати како да скине беду с
врата. Најзад, досетивши се, он предложи цару следеће: - Ако је ваше царско величанство радо имати славуја у своме врту, знам човека који може да га дозове. - Па, шта чекаш...?! Одмах да си га довео, иначе - оде глава! Не
чекајући да му се двапут каже, вртлар појури из стопа. Међутим, у
славујевом гају не нађе власника, већ неког старца у похабаном руху. - Ко си ти? - упита он, чудећи му се. - Можда баш онај кога требаш - мирно узврати старац. - Не шали се, старче, јер јој није време, но причај: где је власник овога луга? -
Стигао му је позив и он је неодложно морао да отпутује. А како се неће
враћати, јер му је боља служба запала, мени је до даљњег поверена брига о
имању, па... ако могу ја што помоћи...? Немајући куд, вртлар му исприча своју муку. - Хм - замисли се старац, а онда рече - води ме цару! Видевши их где долазе, његова висост не издржа, већ им похита у сусрет и, обигравајући око њих, стаде се распитивати: - Јеси ли ти тај што прича са славујима? Можеш ли их дозвати у мој врт? Можеш ли... ? Како ћеш ... ? Али старац му ни једном не одговори. - Хоћеш ли, несрећниче, коначно проговорити? Знаш ли ти пред киме ћутиш? Пред оним од кога ти живот зависи! Одговарај! Но када цар, у гневу, потражи старчев поглед, подиђе га нека неугодност, и он, не издржавши, пови главу у страну. - У реду - најпосле прозбори старац, зауставивши се у ходу - али да ми обећаш, царе, једно... - Све... ! - понуди овај самоуверено. -
Све и да хоћеш - не можеш, али ово - да. Како би славуј дошао у твој
врт, потребно је извесно време, и ја сам вољан да се настаним у њему.
Молим те, дакле, следеће: да ником не буде дозвољено мешати ми се у
посао, док ја то не дозволим; у противном, ко би се дрзнуо да ме омета -
тај да се посече! - Зар то...?! - одахну цар уз осмех. Ево, имаш
моју царску реч да ће бити као што рече, а царска се не пориче. Већ
колико сутра, ја крећем на пут, а теби остављам сасвим довољно времена
да припремиш место славују. И цар, сав блистајући од задовољства, одскакута у двор, како би се што боље припремио за путовање. А
док се он проводио, старац се сместио у источни део баште, где отпоче
припреме за дочек жељене птице, и то тако што - није радио ништа! Људи,
задужени за уређење врта, видевши како се део у коме се налазио из дана у
дан губио у растињу и трњу, све више и више негодоваху, нарочито како
се царев повратак приближавао. Међутим, нико се није смео усудити да
нешто и предузме, јер су сви били сведоци царске заповести. Најзад,
дође и дан од кога са зебњом зазираху! Вративши се с пута, цар, још ни
не преобукавши се, излете из кочије и појури равно у врт. Кад тамо имаше
шта и да види: све беспрекорно уређено до места на истоку, где владаше
права џунгла. - Шта ово има да значи? - викаше љутито. За ово ти не гине погубљење, старче!... И управивши руку ка растињу, стаде га чупати. - Стој! - обрати му се старац гласом који није трпео поговор. Нисмо ли се, царе, ми нешто договорили и ти дао своју царску реч? - Да, али... - устукну цар, коме се ноге одсекоше - не мислиш, ваљда... -
Ја своје испуних; сада је ред на тебе - узврати старац и истог тренутка
са њега спаде оно старо рухо, а он се показа у сјајној одећи и
младолик, држећи мач у десници. Затим, као добар војник свога господара,
располови цара, из кога испуза сикћућа змија. Потрчавши за њом, он јој
стаде петом на главу. Кад сиктање утихну, из грма се заори песма - песма
славуја. Од ње се људима разгалише душе, јер им, напокон, засија сунце
правде.
* * *
Постоје две
врсте трњака: онај, којим је справљен венац за главу страдалног Господа,
и онај, који златом сијаше, китећи главу Иродову. У првом се скривао
славуј, прослављајући униженог, док је царева круна потекла из камењара,
у коме се скриваху змије. Али, шта каже Свето Писмо: униженом смрт не
науди, јер Он смрћу уништи смрт, поставши Први; гордога удари Господ и
он издахну изједен од црва. Знајући ово, нека нам не буде тешко
направити одабир: боље нам је страдати са Христом, „... неголи имати земаљску сладост греха, државши срамоту Христову за веће богатство од свега блага мисирскога...." (Јев.11;25-26) Гледајмо на плату!
Професоре,
ви сте јасно изнели и логичке и библијске доказе да је Бог персонално,
разумно Биће и да бесконачни разум мора бити свезнајући. Али та чињеница
нас води закључку да постоји Божје предодређење свега што се дешава у
свету. Јер, ако Бог унапред зна шта ће се десити, онда се то мора и
десити, јер иначе Божје свезнање неће бити истинито. А ако је све то
предодређено, ако, дакле, постоји апсолутна судбина, или предодређење,
шта ће се све десити, шта онда остаје за људску слободну вољу? Где је
њено место у људском животу? И најзад, ако нема слободне људске воље,
откуд онда Богу право да нам суди за грехе које смо учинили зато што је
Он то све унапред одредио?!
Професор
Колега,
много си ми питања одједном поставио. Ипак ћу покушати да дам што краће
одговоре. Пошао си од погрешне мисли да је предзнање исто што и
предодређење. Предзнање је својство Божјег разума, а предодређење, кад
би постојало, било би ствар Божје воље. Па као што воља и разум нису
иста ствар, тако предзнање и предодређење нису исто.
Предодређење
обавезује и човека и свако биће и сваку ствар да делује нужно баш онако
како је предодређено. Предзнање, међутим, нема ту моћ. Ево примера,
који наводи свети Јован Дамаскин. [1] Лекар из свога богатог
искуства и учености зна да ће болесник умрети, па то и унапред каже
болесниковим укућанима. Тај болесник заиста умре. Нико не може рећи да
је болесник умро зато што је лекар то предвидео. Један мој познаник иде
путем који се завршава провалијом. Ја му кажем да не иде даље, јер ће
пасти у провалију зато што сам ја то унапред знао. Дакле, предзнање
човека ни на шта не приморава, јер предзнање није исто што и
предодређење. А ако предзнање човека ни на шта не приморава, онда оно
нимало не смета слободи човекове воље да чини што хоће, па самим тим
остаје јасно и неоспорно Божје право да нам суди за грехе.
Студент математике
Професоре,
ја знам једну математичку игру којом се математички јасно и нужно
доказује да предзнање не смета и не оспорава слободно људско деловање.
Сви
То је заиста врло интересантно, хајде покажи нам тај математички доказ.
Математичар
Хоћу!
Показаћу вам, али молим вашу сарадњу. Ради се о овоме: неко од вас
написаће један број на табли, по слободном избору, који број хоће. Кад
он напише тај број, ја ћу одмах на табли написати колики ће бити
резултат, ако после њега неко други напише слободно изабран број, али са
исто толико цифара колико има и први написани број. Потом ћу ја
написати један број са исто толико цифара, а затим неко трећи написаће
опет један слободно изабран број, и најзад ћу и ја написати један број
са исто толико цифара. Ко ће да почне?
* * *
Сви
су присутни посматрали математичара са чуђењем. Нико није веровао да је
то могуће. Мислили су да математичар изводи неку шалу. Ипак се јави
онај студент атеист и написа број 782. Математичар одмах рече и написа
да ће коначни резултат, ако се испуне сви наведени услови, бити 2.780.
Затим онај Јеврејин написа испод тога броја 375. Математичар испод њега
написа 624. Философ испод тога написа 119. Најзад математичар дописа
број 880. Кад се све сабрало, резултат је био заиста 2.780!
782 375 624 119 +880 _____ 2780
Сви
стадоше задивљени и запањени. Математичар рече да је то
најједноставнија ствар на свету, да постоји један врло прост образац по
којем то свако може предвидети, и као што су се могли уверити, то његово
предзнање није ни најмање ограничило слободу оне тројице учесника који
су сасвим слободно написали бројеве које су хтели. Према томе, ни Божје
предзнање није никакво предодређење, нити ограничава слободу човековог
избора. Како су математичари дошли до тога образца, то је друго питање
које нема никакве везе са темом о којој говоримо, али је чињеница да
примена тога образца показује конкретан математички сигуран пример да
предзнање није никакво предодређење.
Физичар
Обраћајући
се математичару, рече: чињеница је да си ти унапред знао који ће бити
резултат свих бројева који буду написани. Али ако су ова три учесника
сасвим слободно писали своје бројеве, нарочито онај први, ова друга два
учесника су већ били мало ограничени у избору, јер су морали да пишу
само троцифрене бројеве, а ти си био сасвим ограничен у избору који број
да напишеш. Твоји бројеви били су предодређени бројевима које су остали
учесници писали. Ти ниси могао писати број по милој вољи, него само
онај који си написао, јер иначе резултат не би био тачан. Дакле, ту је
ипак постојала извесна мера предодређења.
Математичар
Тако
је. Али то „предодређење“, као што је свима очигледно, није ни најмање
ограничило слободан избор бројева које је онај први учесник написао
изабравши га из мноштва бројева који су му стајали на располагању, а
друга два учесника су имали такође мноштво низа бројева, али само
троцифрених. Или са онолико цифара колико је имао први написани број. А
ја нисам имао слободног избора. Морао сам да напишем бројеве који су
били нужни да би проречени резултат био тачан. Па при свем том, моје
предзнање резултата нити је било предодређено мојом вољом, нити је
ограничило слободу избора мојих саучесника. Према томе, ни Божје
предзнање није исто што и Божје предодређење, нити ограничава слободу
човекове воље.
Др Лазар Милин,
"Бог је Савршено Биће"
НАПОМЕНА:
[1] Исти писац. Разговори о вери, књ. 1. стр. 132.
Лекар је дигао руку да заустави следећи такси. Улазећи, на њега изузетан утисак
остави таксиста, не само својим понашањем, већ и читавим својим бићем.
- Како се зовете, молим?
Човек за воланом изрече своје име.
- Шта сте по занимању? – упитао је лекар.
- Професор факултета.
- Професор факултета и таксиста?! Како? Зашто? Отишли сте с посла? Дали су вам
отказ?
- Не. Радим још увек.
- Али, зашто онда...?! Није вам довољан новац који примате за
ваш посао, па радите као таксиста и отимате хлеб другом?
- Не. Зарађујем му хлеб.
- Ма, како... ?!? Не разумем!
- Таксиста, чији је такси, разболео се ових дана и, да његова породица не остане гладна, у часовима кад немам предавања ја га
одмењујем и односим му новац који зарадим.
- Господине професоре, одржали сте ми једно предивно предавање. Овог је часа
ваш волан најбоља катедра.
Лекар му пружи новчаницу од 5.000 драхми, скине шешир у знак поштовања и
поздрављајући га, оде, испуњеног срца и ума за свој позив.
Поновимо. Љубав је свеоткривајућа. Величанствена је. И доказано је да сви ми
свакодневно наилазимо на мноштво призива љубави.
Када би свако од нас, према својим могућностима, прилагодио себе за испуњење
заповести о љубави, учинили бисмо нашу земљу једним комадом раја. Штета је да
останемо сиромашни у делима љубави.
А како је наш лекар схватио поуку љубави, коју је добио од привременог
таксисте?
Да његов однос са болесницима треба да буде човечнији, топлији, однос не из
рачуна, већ искрен.
А како ми да јој се прилагодимо: за своју свакодневицу? Како?
Заиста, љубав је неограничена у облицима и пребогата у радосним изразима.
Сигурно је да вежбање у заповести љубави условљава да имамо уздигнуту антену за
примање сигнала оних којима је потребна помоћ. Условљава и саосећање.
Свакако да наше саучешће у проблемима других указује на духовну зрелост. Осим
тога, по љубави се познају деца Божија.
Да! Стваралачка љубав је извор радости.
Љубав на делу је израз друштвености. Само кротка и тиха љубав шири слаткоћу.
Непрестана љубав је лек против стреса. Саборна љубав је разлог среће.
Шта кажете? Није ли вредно труда рећи «да» на њен позив? Да јој се одазовемо?
Да будемо у њеној служби? Заиста, није ли вредно труда? Осим тога, љубав и
срећа су зависне једна од друге. Што више љубави дајемо, утолико наша срећа
расте. Онај ко воли, њему никад није досадно.
Љубав узвисује наш пут.
Љубав премоштава даљине.
Љубав превазилази потешкоће.
Љубав напаја надом.
Љубав нас избавља од замора и приговора. Љубав не сматра помоћ безумљем, већ
потребом која доприноси целовитости.
Зато увек рецимо «да» на њене позиве.
Слажете ли се?
Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким
градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке
пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који
поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб,
наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А
море и небо су измешали боје.
У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена
послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не
нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве
повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.
Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и
како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне
његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.
Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару.
Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.
Затражио је воде и рекао:
- Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за
Православље!
Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга
да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника,
препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се.
Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без
гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према
гробу Светог Димитрија и нестао у њему.
Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или
смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.
Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са
свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и
молила се кроз сузе, челом додирујући под.
Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале
све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле
долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне
рекле:
- Исто као свети Димитрије на овој икони.
На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог
Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.
Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети
Димитрије последњи пут јавио 1804. године.
То је била година Првог српског устанка.
Догађај се збио у Солуну пре славе светог Димитрија, 8.
новембра 1991. године.
Отворио медвед
канцеларију како би се шумски живаљ имао где обавештавати о важним текућим
питањима. И ту је, на место секретара, упослио јежа.
Не прође много дана,
кад у канцеларију почеше да пристижу и прве странке. Јеж се дивио мединој
умешности: добро упознат са шумском етиком и нормама понашања, судио је
праведно, а случајеве је заводио беспрекорно.
Но једног дана, сва
задихана и очију из којих избијаше гнев, упаде код њих лисица, цијучући:
- Медо, брате,
помагај!
- Шта је било? – упита
је медвед.
- Јеси ли чуо вест?
- Нисам. Какву...?
- Па да је стигао
јастреб! Ни мање, ни више...! Дај, учини нешто, да зла не би било! – мољакаше
лисица.
Медвед, осмотривши је
подробно, примети мирно, не устајући од стола:
- Па то је бар лако
средити: склони се док не прође, да не би гледала зла очима!
Лисица га погледа у
неверици. Али, кад хтеде нешто да му одбруси, његов поглед, који је јасно
стављао до знања да би свако убеђивање било узалудно, одврати је од такве
идеје, те она подви реп и напусти канцеларију.
Убрзо, чим се она
изгуби из видокруга, улете у просторију зец. И он беше сав задихан, а бубњање
његовог мајушног срца је било у толикој мери приметно, да су медвед и јеж
мислили како ће му оно из груди искочити.
- Шта је било, зеко? –
упита медвед, скочивши иза стола, те овом принесе воде како би се повратио. –
Каква те то мука гони да јурцаш к`о помахнитао?
- Чу-чусте ли ве-ест?
– објашњаваше зец муцајући.
- Шта?! Још једна!? –
примети јеж зачуђено.
- О-ова је
нај-но-но-вија...
- Дај да чујемо! –
рекоше медвед и јеж углас.
- Сти-и-игао је
ја-јастреб! – с муком зец измуца речи из себе, а онда се, и од самог њиховог
звука, уплаши, те скочи под сто. – Мо-о-лим вас, учи-и-ните нешто да зл-а-а не
би било.
- Да, чули смо –
узврати медвед, враћајући мирноћу своме држању и, замисливши се мало, додаде: -
Хајде, де, не бој се...! Изађи!
Бојажљиви зец, чије су
уши поверовале боји мединог гласа, полако доскакута до њега.
- Не брини се, делијо!
Склонићемо те док не прође. У реду? – тешећи га, предложи медвед, што зец
захвалним осмехом прихвати.
Кад су, најзад, медвед
и његов секретар пронашли довољно скривено место за зеца и сместили га, јеж, у
повратку, упита медведа:
- Медо, да те питам:
зашто си, поводом исте вести, лисици наложио једно да чини, а зецу одредио
друго? Зар не осећаху они обоје да им је јастреб непријатељ? Тако имасмо један
случај, а решења добисмо два...?
Медвед, видевши његову
збуњеност и, да би му појаснио и удовољио, узврати досетљиво:
- Па видиш, јежићу
мој, вест можда јесте једна, али су кухиње, из којих је она долазила,
различите...
И тако је јеж, добивши задовољење, поносно завео у регистар још један
окончан случај.
