Други долазак
Кружећ и кружећ у све ширем лукуСоко не чује више соколара.Све се разлива; средиште попушта;Пуко безвлашће преплављује свет,Куља крвомутна плима, на све странеОбред невиности дави се у њој;Најбољи ни у шта не верују, док сеНајгори надимају од жестине.
Бесумње, на помолу је неко откровење;Бесумње, на помолу је Други Долазак.Други Долазак! Тек што реч изустих,А грдна слика из Spiritus MundiВећ вид ми мути: у песку пустињеЛавље обличје са главом човека,И оком празним, ко сунце окрутним,Креће лене сапи, док свуда околоТетурају се сенке гневних птица.
Опет паде тама; али ја сад знам:Двадесет векова тврдог снаПретвори у мòру шкрипа колевке;Но каква се то звер, свој час дочекав,Вуче к Витлејему, да се у њему роди? Вилијам Батлер Јејтс
(1919)
Превео Данило ЛучићПесму препевао Милован Мића Данојлић Извор: Поезија суштине
Историја у нама и око нас
Васкршња прича
Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући.
Момо Капор: Васкршња прича
„После пет година вратили сте се у своје родно двориште на Чубури. Око њега изникле нове грађевине, па вам кућица из Ивице и Марице, стара липа, шупе, голубарник у дну и чесма на средини изгледају још мањи него кад сте их оставили.
– А где је Елза? – пита вас мајка док вас грли. – Што није дошла?
Како да јој објасните да Елза баш не обожава ово двориште и то да спава у вашој старој дечјој соби на прекратком лежају.
– А Роберт? – наставља са питањима мајка. – Што ниси повео Роберта?
– Знаш, кево – покушавате да објасните – ово није њихов Ускрс него наш, па Роби нема распуст.
– И нас ће да руше! – каже кева. – Ономад долазили и мерили… Жао ми липе.
Луда је ово земља! Сваког јутра радио обавештава ко је на реду да буде срушен: “Нажалост, ваша кућа у Церској 23 у догледно време неће бити срушена.” Замислите да лондонски спикер ујутру каже “Нажалост, ваша кућа у Карнаби стриту број 16 неће бити срушена…” Али овде је, изгледа, све могуће.
Изашли сте да мало протегнете ноге по старом крају. Не можете да га препознате. Нема пољанчета на коме сте играли кликере.
Сада је ту нека банка. А, уосталом, ко данас уопште игра кликере? Нестале старе кафане у којима сте се по први пут напили у животу. Није било ничег другог сем рума и пива. Бетон. Сада су ту неки кафићи из којих трешти и грми музика. Срби су, изгледа, оболели од превише децибела. То је због тога да се не би причало. Чубура умире на ваше очи. У дворишту под расцветалом липом пензионисани поштар и димничар играју шах у пиво. Где си, бре, оволико дуго, што те нема, питају и грле вас. Са Тошом, бившим полицајцем, још увек нико не говори. Стара мржња још траје, а ви бисте је прекинули да смете, пришли бисте и загрлили га. Нема везе, шта је било, било је.
Након пет година све се смањило; и људи, и улица у сенци процветалих липа, и куће и град, све…
Последњи дан је Великог поста, па је мајка скувала чорбу од коприве на води и пребранац запечен у рерни. После свих чуда која сте јели у животу, поново проналазите праве укусе. Као да вам та посна и шкрта манастирска чорба спира изнутра све гађење наталожено годинама у дну стомака, средње печене бифтеке, шатобријане за више особа, шпаргле са укусом ацетона за нокте, печене препелице, не веће од шаке, које имају укус виршли и кобасице са укусом ничега, сем мутард-сенфа.
И после свих чувених минералних вода, Вишија, Сан Пелегрина и осталих, најзад сте утолили дугу жеђ чашом београдске оточене воде са чесме.
Приметили сте да вам је мајка поставила тањир на оно исто, неприкосновено место на коме је седео ваш отац годинама. Сада сте ви наследили тај почасни комад кариране мушеме и тањир покрај кога су посебним, пажљивим редом били постављени цигарете, шибица, муштикла, наочаре у излизаној футроли… Седите и гледате у креденац премазан безброј пута разним бојама, које прекрива мрежа пукотина баш као портрет Мона Лизе. На врху још стоје вага и месингани аван с тучком, а за његово стакло затакнута је последња разгледница, од пре три године, коју сте мајци послали из Париза – Нотр Дам. Овде се успомене чувају.
И тако, ви и не схватајући због чега, распоређујете покрај тањира своје цигарете, упаљач, муштиклу и наочаре, баш као ваш отац. Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући. Ко је био тај ћутљиви, сувоњави читач новина, најситнији чиновник у мору ситних риба, онај што вас је водио на пет ћевапчића са луком и малину са содом у “Соколац”, онај који је достојанственом кретњом вадио излизани буђелар да би вам избројао новац за биоскоп? Онај на чију сахрану нисте стигли.
Палите свећу за њега у мајушној цркви Светог Саве на Врачару у коју вас је довела мајка. Стоји и крсти се покрај вас тај мали завежљај црнине и патње, сићушнији више него икад. Отац вас никада није пољубио нити потапшао по рамену нити похвалио за било шта што сте учинили, а тек кад је умро слушали сте од његових другара у бифеу “Морава” како се хвалио својим сином инжењером који прави чуда по Европи. Остали сте му дужни извињење, а такође и многе ствари које сте могли да му учините, а нисте, мислећи – биће увек времена за старог. Е, па није га било.
После много година провели сте најзад једну мирну ноћ у својој старој дечјој соби, успавани лавежом чубурских паса.
Ујутру, на кухињском столу, дочекала вас је здела обојених ускршњих јаја. Узели сте црвено, мајка плаво.
– Разводим се… – казали сте.
– Христос васкрсе! – рекла је старица куцнувши се јајетом.
– Ваистину васкрсе! – казали сте изнад свог напуклог јајета.”
Извор: Детињарије
Три дана
Зла реч на благдан
Протестна песма
Свашта умем.
Стварно умем.
Само – себе не разумем.
Ја чувао, људи, овце
тамо негде на крај света,
мојој деци кајмак смета,
лук им смета...
Све им смета
Ја до школе пешачио
и по киши и по снегу,
моје кћери к'о књегиње,
к'о да се у свили легу:
једном шмркну,
двапут кину
и беже у лимузину.
Свашта умем.
Стварно умем.
Само – себе не разумем.
Ја крчио с оцем шуму.
Плик до плика длан ми оспе.
Моме сину-господину
тешко и да ђубре проспе.
Кад му мати нешто режи
мислим: женско па нек' режи.
А он: одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.
Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.
Тражи новац, кука, моли
– нема чиме стан да плати,
а ја шашав
па га пустим
да се мирно кући врати.
И све дивно, дивно умем
само – себе не разумем.
Све сам ово за њих стек'о.
Нико хвала није рек'о.
К'о да морам да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.
К'о да само зато живим.
А ја живим јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека,
и тишина испод брега,
и плав лепет птичјих крила,
и огромне жуте звезде
као што је моја била.
Ал' путеви затрављени.
Над њима се магле топе.
Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.
Ишао сам и ја у свет
без режања,
без бежања.
Ишао сам да одрастем.
Сад све могу.
Сад све умем.
Али шта ми све то вреди
кад сам себе не разумем.
МИКА АНТИЋ
Ах, тај отац!
Разлика између мајке и оца:
Она која те воли од првог момента кад отвориш очи је твоја мајка.
Онај који те воли, а да се то не види у његовим очима, је твој отац (а ипак си неправедан према њему).
Мајка те припрема за свет.
Отац настоји свет припремити за тебе (али не ваља).
Мајка те учи животу.
Отац те учи како да живиш тај живот (ал' он је напоран).
Мајка те у својој утроби носи девет месеци.
Отац све вас носи остатак живота (ал' не осећаш).
Мајка запомаже приликом порода ал' ти не чујеш.
Отац запомаже након тога (а ти се жалиш на њега).
Мајка плаче ако се разболиш.
А отац се разболи ако ти заплачеш.
Мајка проверава да ниси гладан.
Отац те учи да не будеш гладан (ал' не схваташ).
Мајка те носи на грудима.
Отац те носи на леђима (ал' не видиш).
Мајка је извор нежности.
А отац је бунар мудрости (ал' га се бојиш).
Мајка те решава одговорности.
Отац одговорност усађује у тебе (ал' те умара).
Мајка те чува да не паднеш.
Отац те учи да после пада устанеш (ал' те смара).
Мајка те учи како да ходаш на ногама.
Отац те учи како да упорно ходаш путевима живота.
Мајчину љубав знаш од рођења.
Очеву љубав спознаш када постанеш отац.
Мајка... њена вредност се не може проценити.
Отац... њега време неће поновити...
(са нета)
Мушкарац постајеш кад...
Сила хришћанства
Сила хришћанства, драга браћо и сестре, сила Православља јесте у непобедивој Личности Христа, Сина Божијег и Сина Човечијег. У Христу – поруганом, распетом и васкрслом – јесте тријумф Православља. Смућена душа савременог човека, [...], не може, а да не приђе Христу. И човек ће се утврдити у верности њему. Људско ће срце најпре додирнути Христова Благовест о љубави. Христова љубав према човеку није љубав учитеља хуманизма, мудраца и философа; Христова љубав према човеку није учење, нису речи – то је живот! Он силази са висине Небеске. Где? У низину прљаве, сиве, људске свакодневице. Његова љубав према човеку – није некакво маштање, разумска љубав хуманиста и философа. Он види људски род са свим његовим слабостима, познаје сву тамну дубину људскога срца и не само да он једноставно види људске потребе, него чак на Себи носи тајне ране људских слабости. Његова љубав не познаје искључивост. Пред Својом, на земаљском путу, последњом, пасхалном трпезом, Христос, Син Божији, као слуга, приклања колена пред апостолима и пере им ноге.
(епископ Митрофан Зноско-боровски)
Мекушац
Пре неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.
− Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно, потребан, а Ви сте тако фини па нећете сами да тражите... Договорили смо се по тридесет рубаља месечно.
− По четрдесет...
− Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код нас сте провели два месеца.
− Два месеца и пет дана...
− Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља. Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три празника.
Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!
− Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био болестан и није било часова.
Радили сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена Вам је дозволила да не држите часове по подне.
Дванаест и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?
Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али ни речи!...
− Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је скупља, породична је, Бог с Вама! Шта нам све није пропало! Затим се због Ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због Ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од мене узели десет рубаља...
− Нисам узимала! − прошапута Јулуја Васиљевна.
− Али имам записано!
− Па нека. Добро.
− Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест.
Оба ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!
− Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од Ваше супруге узела сам три рубље. Више нисам узимала.
− Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест. Ево Вам Ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите!
И ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.
− Мерси – прошапта.
Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.
− На чему мерси? − упитах.
− На новцу.
− Па ја сам Вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам Вам! На чему онда мерси?
− На другим местима ми уопште нису плаћали...
− Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с Вама, дао сам Вам сурову лекцију. Даћу Вам свих Ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за Вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац.
Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“
Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла. Погледах за њом и помислих: лако је бити силан у овоме свету!”
Антон Павлович Чехов
Бојите ли се старости свог родитеља
“Постоји пауза у породичној историји, гдје се године гомилају и преклапају и природни поредак нема смисла. То је када син постане отац свога оца.
Тада отац остари и почиње да се губи, полако као магла...
То је када један од родитеља, који су те чврсто држали за руку кад си био мали, не жели више бити сам.
То је када отац, некад чврст и непобједив, постане слаб и двапут удахне прије него устане.
То је када отац, који је некада заповиједао, данас само уздише, стење и тражи гдје су врата и прозор и све му је сада далеко.
То је када један од бивших вољних, марљивих родитеља не успијева да се обуче и не сјети се да узме лијекове.
А ми, дјеца, нећемо учинити ништа осим прихватити да смо одговорни за тај живот.
Тај што нам је дао живот зависи од нас, да умре у миру.
Свако дијете је отац очеве смрти. Можда је чудна старост оца и мајке, као посљедњи напор. Наше посљедње појављивање. Прилика да вратимо бригу и љубав која нам је пружана деценијама.
И баш када смо прилагодили наш дом за бригу о нашој дјеци, блокирали утичнице, инсталирали играонице, сада ћемо промијенити изглед намјештаја за наше родитеље.
Прва трансформација се одвија у купатилу. Ми ћемо бити родитељи наших родитеља који ће сада ставити рукохват у каду. Јер туш, једноставан и освјежавајући, сада је олуја за старе ноге наших чувара.
Не можемо их ускоро оставити.
Кућа онога ко брине о родитељима имаће рукохвате на зидовима. И наше руке ће се испружити у облику рукохвата.
Остарити значи држати се за предмете, старење је заправо пењање уз степенице без степеница. Бићемо странци у сопственом дому. Сваки детаљ ћемо посматрати са страхом и незнањем, са сумњом и бригом.
Бићемо фрустрирани архитекти, дизајнери, инжењери.
Како нисмо очекивали да се наши родитељи разболе и требају нас. Жалићемо за каучима, киповима и спиралним степеницама. Жалит ћемо због свих препрека и тепиха.
Благо оном сину који је отац свога оца прије смрти, а тешко оном који се само појави на сахрани и не опрашта се сваки дан.
Мој пријатељ Јозеф Клејн је пратио оца до
његових посљедњих минута. У болници, сестра је покушавала да га подигне са кревета на носила, покушавајући да промијени постељину када је Џо викнуо са столице:
- Дај да ти помогнем.
Устао је и по први пут узео тату у крило. Ставио је његово лице на своје груди, узео га за рамена. Оца му је обузео канцер, од њега је остао само мали, наборани, крхки, дрхтави старац. Грлио га је дуго, као он њега у дјетињству, у неком добром времену. Бесконачно вријеме.
Љуљао је свог тату с једне стране на другу и мазио га. Смирујући се пред оцем, тихо је рекао:
- Овдје сам, овдје сам тата!
Оно што отац жели чути на крају свог живота је да је његов син ту."
(Карлос Фуентес)
Који лије и чисти сребро
Једном је постојала група побожних жена које су заједно читале и разговарале о Светописамским текстовима. И тако су стигле до књиге пророка Малахије. Док су читале треће поглавље, наишле су на стих који каже: "И сешће као Онај који лије и чисти сребро...." Једна од жена се понудила да сазна о процесу рафинисања сребра и да свима исприча своје искуство следећи пут.
Те недеље је та жена позвала златара и заказала састанак да га посматра на послу. Није споменула ништа о разлозима свог интересовања, осим радозналости да гледа процес рафинисања сребра. Гледала је златара како држи комад сребра изнад ватре и пушта га да се загреје. Објаснио јој је да је у преради сребра потребно држати сребро усред ватре, где су пламенови били најтоплији, како би се спалиле све нечистоће.
Жена је размишљала о томе да нас Бог држи на тако врућем месту - а онда је поново размишљала о стиху, „који лије и чисти сребро....". Питала је златара да ли је истина да мора да седи тамо испред ватре све време док се сребро прерађује. Човек јој је одговорио “да” и објаснио да не само да мора да седи и држи сребро, већ мора да држи поглед на сребру све време док је било у пламену. Ако би сребро било остављено на тренутак предуго у пламену, било би оштећено.
Жена је на тренутак ћутала. Затим је упитала златара: "Како знате када је сребро потпуно прочишћено?"
Насмешио јој се и одговорио: "Ох, то је лако. Кад видим свој лик у њему. "
Ако данас осећаш топлину ватре овог света, само запамти да те Бог Отац држи и сконцентрисано те посматра, све док се Његов Свети Лик у нама не пројави!
Кад продајемо кућу
Кад продајемо кућу,
како да знамо колико она вреди?
У плочицама, у арматури, у греди.
У слепим зидовима где отац оседи,
кад продајемо кућу, шта заправо у њој вреди?
Онај лежај у соби, где још видим отиснуто тело деде,
и празну трпезарију, где сви мртви седе.
И стаклено око прозора што гледа на реку.
Запамти, кад дрво руше
тад и хлад секу.
И бели паркет на ком је моја сестра научила ход,
ја гледам њено детињство, а ти само под.
Кад продајемо кућу, ми продајемо и улицу,
и дајемо оглас
ко да дајемо умрлицу.
Кад продајемо кућу,
како да знамо колико она вреди?
Понајмање у плочицама, арматури, греди.
КОСТА КОСОВАЦ
О суровим учионицама
Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у тој тамној устремљености човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.
Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.
(архиепископ Јован Шаховској)