Проповед из контејнера
ПИШЕ: Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин
Не сањам. Будан сам. А као да сам до мало пре нешто магловито чак малчице и сањао. Будан сам, пробуђен чудним звуцима од доле. Неко упорно и врло прецизно претура по свим оним великим црним кесама за ђубре, које у петак бацих у два контејнера испред моје зграде. Петак је био један у низу оних дана када сам празнио и рашчишћавао стан покојних родитеља.
А то што се дешавало, и дешава, баш сада, испред моје зграде, јесте разлог зашто у ово недоба узех телефон, и налакћен у кревету куцкам. Куцкам јер ми једна сцена од мало пре, од доле, испред контејнера, не дâ мира. А ничег нема случајног. То одавно знам и примам те поруке смерно и са благодарношћу. А већ устадох и отидох до прозора да викнем ономе или онима доле: „Тише мало, молим вас“. Богу хвала, па не викнух! А и како бих, пред оним што се, баш тада, под мојим прозорима дешавало?
У ово још непробуђено јулско јутро, ја сам благодаран Богу што ме на овако сценски пластичан начин припрема за данашњу проповед. Да, баш тако!
Како, чиме и зашто? Вероватно јер жели да ми очи и главе, али и очи душе буду вазда отворене и да уочим нешто велико, да велико чак и међу најситнијим и најбезначајнијим дешавањима, управо тамо где неко не би видео ни мајушно зрно неког помена вредног збивања. А оно што мало пре видех и доживех, вредно је да се над тим барем мало застане. Застане и замисли. Али кренимо редом, од почетка. А почетак, па наравно, почетак је увек у Слову, у Речи Божијој, јер: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог (Јн. 1,1).
Елем, данашњи одељак из Јеванђеља по Матеју (Матеј 14, 14-22), о којем ћу, Боже здравља, проповедати, јесте онај чудесан догађај када Господ Христос храни пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Немогуће? Могуће!!! Чудо? Да, али само површински гледано, из ограничене визуре нашег људског умовања. Али Богу, Богу је увек све могуће. А Христос, Који увек све чини у сагласности са Оцем, јер: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30), Христос је пре умножавања и дељења хране учинио нешто веома важно, нешто што никада није пропуштао.
Христос је, пре него што је заповедио ученицима да поделе то што се има присутном народу, народу који се разместио око пропланка где је до мало пре Он проповедао, Христос је ПРВО ЗАБЛАГОДАРИО ОЦУ, дакле – ОН СЕ ПРВО ПОМОЛИО, и тек онда су ученици почели да деле храну народу! И чудо није у томе да су сви, али сви, јели, јер они су већ били истински нахрањени већ самом Христовом речју, чудо је да су сакупили 12 пуних котарица остатака и то сачували. Требаће. За касније.
А доле, у контејнерима испред моје зграде, између тих мојих силних врећа за ђубре, један наш мало гаравији суграђанин је, претурајући по црним врећама за ђубре, спазио између њих и једну велику кутију у коју се пакују пице. Узео је ту кутију, отворио и зинуо… У кутији, у коју може да стане 8 кришки велике округле пице, он је затекао ШЕСТ нетакнутих, свежих и две ТЕК МАЛО С КРАЈА ЗАГРИЖЕНЕ кришке. Вероватно тек који сат пре тог открића свеже бачена, а свакако и те вечери свеже припремљена пица, као нешто што некоме више није ни потребно, а ни привлачно.
Е, сада тек почиње драма! Наш гарави суграђанин, видевши свежу, велику и скоро нетакнуту пицу, гласно је рекао: – Оооооо, види, види… А онда је погледао у небо, лепо се прекрстио и гласно рекао, гласно да сам и ја на прозору са трећега спрата лепо чуо: – Хвала Ти Боже, ја ово нисам очекивао, а Ти ме частиш!
Лепо је онда сео крај контејнера и почео да се слади. Једно, друго, треће, четврто парче… На половини четвртог је стао, и лепо, са пажњом вратио пола парчета назад, још пажљивије затворио кутију и скоро побожно је ставио у своју велику ташну!
Да могу, ја бих њега, тог мог незнаног тамнопутог суграђанина, позвао да он данас проповеда. Јер он је уистину и проповедао тим свечаним и светим чином поштовања хране. Бачене, али добре и свеже хране. Баченог ХЛЕБА НАШЕГ НАСУШНОГ!
Дакле, у нашем односу према ономе што Бог несебично даје, а ми или одбијамо, или чак и бацамо, крије се темељ свих наших проблема. И наравно да нико неће позвати на блокаду улице у којој је неко обесно (а и како би могао другачије?) бацио пуну кутију са 8 кришки велике округле пице, од којих су само два била тек начета! А требало би и ову и сваку другу улицу блокирати, и у овом и у свим осталим градовима и државама Божјег земаљског шара! Јер колико ли је синоћ и ноћас, у контејнерима пред мојом зградом, и пред другим зградама овог и других градова и земаља, било бачених, а неначетих пица, векни хлеба, шницли, колача, комада неке слављеничке торте и томе слично? Све док не кренемо од одјека Јеванђеља у нама самима, тешко да ће нам ико икада, са ма које стране, помоћи! Све док се испред контејнера буду „неки неприметни људи“ захваљивали Богу јер их ОН неочекивано части, а ОН и те како части и све нас, свакога дана и сата, али ми окати слепци без очију срца то нити осећамо, а и не примећујемо. И све док она бројнија група света (а ми, ми ти бројнији, ми смо тај свет, а заправо несвет, тај полу-свет, како често називамо друге око себе, не познавајући ни њих ни себе) не престане да се тако накарадно и изопачено понаша према ХЛЕБУ НАШЕМ НАСУШНОМ, нама спаса нема!
Али чудима никада краја! Наш мало гаравији суграђанин, а тако беле и чисте душе, ПРВО је узео оне две ТЕК ЗАГРИЖЕНЕ кришке, па је тек онда прешао на оне недирнуте. Без имало гађења!
Колико смо ми далеко од њега, од нашег мало гаравијег суграђанина? Јако, јако далеко! И колико ли је он овога јутра, а јесте јутро јер је већ пола пет, колико је он ближи Христу и данашњем Јеванђељу!!! Он, који можда никада није ни прочитао, а можда ни чуо о том јеванђелском умножавању хране.
Хране увек има. Има је и довољно, има је и у изобиљу, АЛИ САМО АКО ЈОЈ ПРИЛАЗИМО КАО СВЕТИЊИ, СА БЛАГОДАРНОШЋУ БОГУ!
Хвала нашем мало тамнопутијем суграђанину што ми је, и то баш много, не тек помогао, већ у целини саставио, а чином својим и произнео моју данашњу проповед. Богу хвала, пре свега, што ми је кроз тог непознатог суграђанина послао тако важну и поуку и поруку!
Само да Господ дâ да ми преостала два сата спавања буду довољна. Већ је пола пет, а у пола седам треба устати… АМИН!
*Ауторизована проповед коју је аутор изговорио на светој Литургији у новосадском храму светих цара Константина и царице Јелене на Грбавици, у недељу осму по Педесетници, 13/26. јула 2026. године на дан спомена Сабора светог Архангела Гаврила.
Благодаримо проти Милошу Весину на одлуци да ауторизовану верзију своје антологијске беседе првобитно објави на порталу „Кинонија“.
Беседа је први пут објављена на порталу Кинонија који функционише при Мисионарском одељењу АЕМ
Мојој души се жури
Рачунао сам своје године
и открио да ми је остало мање времена за живот
од оног који сам проживео досад.
Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша;
прве је појело са задовољством,
али кад је видело да их је остало још мало,
почело их је јести са посебном пажњом
и уживати у сваком залогају.
Немам више времена
за бесконачне конференције у којима се говори
о статутима, правилима, процедурама
и унутрашњим одредбама,
знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.
Немам више времена
да подносим апсурдне људе који,
упркос поодмаклим годинама,
још нису одрасли.
Немам више времена
да се борим са неоствареним.
Не желим да будем на скуповима
где се его надувава.
Не могу да трпим манипулаторе
и опортунисте.
Нервирају ме завидни људи
који покушавају да дискредитују способне
да би освојили њихове позиције,
таленте и достигнућа.
Моје време је прекратко
да бих расправљао о насловима.
Желим садржај, супстанцу,
мојој души се жури.
Није остало
још пуно слаткиша у кутији.
Желим да проведем живот
са људима које краси истинска човечност.
Људима, који умеју да се смеју
властитим грешкама.
Људима који разумеју своје предодређење
и не крију се од својих дужности.
Онима који бране људско достојанство
и желе само да буду на страни истине,
правде и праведности.
То је оно што живот чини вредним живљења.
Желим да будем окружен људима
који знају како да додирну срце других људи.
Људима које су тешки ударци у животу
научили да одрасту
и сачувају нежне додире душе.
Да, жури ми се.
Жури ми се да живим тим интензитетом
коју само зрелост може дати.
Не желим узалуд да потрошим
више ни један слаткиш који ми је преостао.
Сигуран сам да су још слађи
од оних које сам већ појео.
Мој циљ је доћи до краја у миру са собом,
са мојим ближњима и мојом савешћу.
Имамо два живота
и онај други почиње у тренутку
кад схватиш да је живот само један.
Марио де Андраде
Јело и дело
Једном у Новом скиту био је Вaскршњи понедељак и кували смо боб. Старца Јосифа, питао је кувар шта ћемо кувати и старац је рекао:
- Боб. Шта имамо!?
Увек је тако питао, „шта имамо?“
- Боб.
Боб. Па, Васкршњи понедељак после свег тог несланог, благословеног поста, седамо за сто, и видим ја мало зеленог боба!
И мени излете и рекох :
- Васкршњи понедељак, боб? - пола озбиљно, пола у шали.
Он каже (Старац Јосиф):
- Шта си рекао?!
- Па, кажем, Васкршњи понедељак, боб?
Пошао сам да кажем са осмехом, и то наводно рекао са осмехом...
У реду, јели смо и старац је рекао: - Иди у башту и сакупи сав боб у башти. Све! Нећеш ништа оставити ! Донеси их овде, очисти их и док год има боба, јешћемо боб.
Јели смо боб 14 дана заредом!
14 дана!!!
И петнаестог дана сам отишао у Кареју у госте и, на моју несрећу, опет је било боба где су нас угостили!
Знате, по томе се човек види.
Наш старац је много инсистирао на томе. Деца која су дошла да постану монаси и, када би дошла до стола и видела храну, и видео их да не једу, рекао би:
- Једи, сине мој, своју храну.
- Али мени се не свиђа.
- Једи своју храну, сине мој!
- Ја је не једем.
- У реду, спакуј своје ствари и иди. Многе је тако отерао. Говорио је:
- Карактер човека се показује овим. По овој једноставној и малој ствари.
Отац Атанасије, митрополит Лимасолски
Слобода, равноправност, братство
"Зимске белешке о летњим утисцима"
Ф.М. ДОСТОЈЕВСКИ:
“LIBERTE, EGALITE, FRATERNITE
Врло лепо.
Шта је "liberte"? СЛОБОДА. Каква слобода? Подједнака слобода да свако може да чини шта му је воља, у границама закона. А кад можеш да чиниш све што ти је воља? Кад имаш милион. Даје ли слобода свакоме милион? Не даје. Па шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта хоће, већ онај са којим други раде све шта хоће.
А шта проистиче из тога?
Проистиче да поред слободе постоји и РАВНОПРАВНОСТ, наиме равноправност пред законом. За ту равноправност пред законом може само једно да се тражи: да њу, у оваквом виду каква сада постоји, сваки Француз може и треба да сматра за личну увреду.
Шта је онда остало од лозинке?
БРАТСТВО!
Е, тај део лозинке је најинтересантнији, и треба признати да је до сад главни камен спотицања на Западу. Човек са Запада прича о братству као о великој сили која покреће свет, а губи из вида да се братство ниоткуда не може набавити ако га нема у стварности.
Шта да се ради? Треба по сваку цену створити братство. Али проистиче да се братство не може створити, јер оно само настаје, оно је богомдано, налази се у самој природи.
А у природи Француза, и уопште западног света, њега нема; постоји само индивидуално начело, начело своје куће, принцип самоодржања, самопривређивања, самоопредељења свога ја, супротстављања тог ја читавој природи, свим осталим људима, као законитост,самосталног начела које је по вредности потпуно једнако свему што постоји ван њега.
А из таквог истицања самога себе није се могло родити братство.
Зашто?
Зато што у братству, у правом братству, не треба ја, то јест личност, да се брине о правима своје једнакости и равнотеже са свим осталима, већ би све то остало морало само да приђе личности која тражи своја права, том индивидуалном ја, и то би требало само, без молбе оног ја, да га призна равноправним и по вредности једнаким самоме себи, то јест свему осталом што постоји на свету.
И не само то, већ би и побуњена личност која тражи своја права требало, пре свега, да цело своје ја, да себе целу жртвује друштву; и не само што не треба да тражи своја права, већ, напротив, дужна је да их без икаквих услова преда друштву.
Али личност са Запада није навикнута на такав ток ствари; она хоће све на јуриш, она тражи своја права, она хоће да се дели а онда нема братства.”
Са: Владан Јевтић
Светионик
Не тугуј када се други не мења.
Чак и ако је неправедан, и ако руши, и ако греши -
није твој посао да га исправљаш.
Твој позив је да будеш светионик...
Светионик не иде за бродовима.
Не убеђује, не зауставља.
Само стоји мирно и светли...
Показује стене.
Открива опасност.
Ћутке сведочи где је живот, а где пропаст.
Али никога не спасава на силу.
Свако управља лађом свог живота и свако
ће одговарати за свој избор.
Зато - буди светлост!
И тихо се надај да ће, чак и у последњем
тренутку, неко избећи стене и изабрати живот...
Е. Г. Елефтериос
Преузето са: Живе речи
Смрт роптача
Умро један роптач на Бога.
Дошао на Страшни суд.
Господ га пита:
- Где желиш да идеш?
- У Рај, наравно!
одговара човек.
- Можда не би требало - каже Господ. - Целог живота си био незадовољан мноме, иако сам ти дао све, укључујући и вечни живот.
Роптач је рекао:
- Само у Рај. Тачно знам шта је мени потребно.
Господ се сложио и роптач је ушао у Рај.
У Рају, анђели слатко певају, хвалећи свог Творца.
Апостоли седе на престолима.
Свеци се моле за људе код Престола.
Благодат...
Роптачу се то свидело... Али после неког времена почео је да примећује да чак и Анђели као да фалширају, Апостоли нису обраћали посебну пажњу на њега, и Свети су се молили у недовољном умиљењу.
Чак ни Благодат није била баш онаква какву је он желео.
И роптач је почео да осуђује рајски поредак, почео је да се нервира па се чак и разгневио.
И тако је човек себи претворио рај у пакао.
А Господ није имао ништа с тим...
Јеромонах Тихон
Ово је најбоље
Ја и време, као две птице, или лађе на пучини морској,
једно поред другог пролазимо, ничег постојаног у себи
немамо - осим што погрешке моје никад неће проћи,
оне заувек трају; то ми је у животу најтеже од свега!
Не знам више шта да тражим, за шта да се молим,
или да поживим дуже, ил' да ме нестане.
И једно и друго страх ми утерује, ево види, сам просуди.
Живот ми је тежак и претежак, грехови ме сустигоше,
али ако умрем, авај, нема више лека за грехе пређашње!
А ако живот нуди само продужење мука, а смрт не обећава престанак мучења - са обе стране стрмен понор зјапи!
Шта нам је чинити?!
Уистину ово је најбоље: у Тебе једнога поглед уперити, у Твоје милосрђе вазда се уздати.
(свети Григорије Богослов)
Крај гроба који ће да засија
Одмараш се и Ти једаред, Боже милости, даривања и доброте. Скинули су Те с крста и погребли. Кратко време, дан и ноћ, нећеш висити распет, неће клинови цепати ране, неће капати крв и зној мученичког издисања. Лежиш. Христе! На лицу Ти мир; у телу љиљанска смерност добровољно напаћеног; ране Ти прицелиле. Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања.
У цркви тамно и тихо. Само црни емаљ Божје гробнице помало сјаје. Људи се, као сени, на прстима примичу Гробу, стиснутих уста се клањају, и иду. Не шапћу молитве, не жале се, не куну, не траже ништа…О Гробе, свети, мученички, слатки гробе, из којега једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца, и увек несита уста људска!
Али, кад сви одоше, и са куле одби позни час, и заспаше и чувари тела, стаде да се прикрада непријатељ кратке уснулости уморног Христа. Опет човек. Уста ћуте; али суза кану, и Господ отвори очи.
– Исусе Христе, доброто мога живота, не узнемируј се, не буди се, не отварај ризницу милости у грудма; не тражим ништа да ми даш, молим те да нешто узмеш од мене. Име да ми узмеш, то те молим, Господе!… Једно по једно, све ми је одузето, све ме напустило, живот се, кап по кап, искапао у гомилу хладна воска, биће моје остало као сухи фитиљ, са црном расцветаном ружицом на врху, знаком догорелости – само име моје још једнако зуји, још клепеће око мене, као лимена таблица око прокаженог… О Христе, пружи руку, или дахни само, и узми ми то име! Просвети ме, или ме смути, и учини да заборавим то име! Скини с мене ту уклетост која ме издваја, која ме, самца, још више осамљује. Уклони с мене тај жиг познатости и обележења. Одзови ту сабласт што баца на мене знак, последњег и најмањег додуше, али једног бића!…
О Христе, све се човеку узима, и може узети; све до сенке. Навалих једном тежак камен на своју сенку, а сенка ми се, полако-полако, ипак одузе. Узеде је Сунце; рече: његова је, а не моја.
Учини дакле, Господе, да ми се и име узме. Да будем мање самац, да не погледају за мном и не зову ме само они малобројни који ми име знају. Него да ме зазивају, и дотичу ме се, слободно, сви људи, као што се дозива и дотиче грање, као што се нераздвојно друже и све сени.
Исусе добри, скини са мене знак; скини знак мога недостојанства међу ближњим, сроди ме са сваким, дај ми завичај свугде, пресеци сложене и теретне односе моје међу људима, ишчупај из мене службу претцима, колену и кући, ишчупај одговорност судијама, збриши знак у који сви злуради прсти и гладне очи пружају и зверају. Смири понос и дугове који се одазивају и трзају на звук, цигла два, три, слова. Узми ми име! Учини, да могу ходати кроз сва времена и места, да могу улазити у куће мртвих као и у куће живих, да се могу одазвати на сваки корак, на сваки махај руку. Ослободи ме имена, о Господе! Ослободи и себе једног тужног и ружног знања и осећања!…
– Душо човечја, малодушна и измучена душо! Јуче још, служила си ми опело, и помагала да ме скину с крста, и била део мене, и носила део имена мога. А данас си прах, и не осећаш Васкрсење, а стојиш пред Васкрсењем. Зашто само до гроба и опела иду твоје снаге?! Зашто биће своје уништаваш и каљаш, истоветујући га са именом неким, именом не бољим но име ма којег пса, којем је човек име дао да би га робом куће своје начинио…Славуј нема имена, а устају ноћу да га слушају цареви и свеци…О душо малодушна, не дадох ти ја никакво име, и не знам те ја по имену, и не судим те нити те волим по њему. Ја те познајем и налазим по мисли којом ме тражиш, по руци твојој коју сам држао у својој у часове кад ти је нога опузнула, око заплакало, срце варку изгубило… Име је као шара на љусци јајета, која се развије, згази и стрињи. Као што ти не знам одећу, или накит, или одличје, или телесну ругобу, ма коју, лепу или страшну шалу на твом земаљском облику тако ти не знам име…
Погледај, ту у цвећу наћи ћеш где мили , на пут кренута, мала пролетња бубица. Ти ћеш можда и њој знати име. Ја јој га не знам. А познајем ту бубицу, и знам куда је пошла. На мала њена леђашца метнуо сам знамен спаса човеку за кога си молила. Бубица не зна имена том човеку, ни ја га не знам, а човека за кога си молила, наћи ћемо, и спасти ћемо… Тако вас, ето, ја знам, људе, животиње, судбине, срца. Знам вас у заједници и вези небесној…. Растури данас, о душо малодушна, све стиде и страхове што си за име везала, јер је Васкрс ту. Растури и сва сећања што си за разна имена људи везала, јер је Васкрс ту!
Не разумем Те, Господе. Како друкче, него по имену, знам ја свечаног и гордог Цезара, у црно замотаног принца Хамлета, с ножевима у срцу загрљене, Паола и Франческу?
– Не знаш их по имену, и не дозиваш их по имену…нити се они одзивају на твоје име. Дотичете се као грање, које иста бура тресе; привлачите као бића истог Створитеља; векујете као душе што чекају исто Васкрсење… Смири се, зато, душо намучена. Засни ту, на ивици мога гроба; спавај безбрижни и слатки сан безименог, у ноћ пред Васкрсење. Усни, заборави све земно, сва имена. Сва имена! Твоје име, шару од прашине, ножицама својим ова бубица, што носи спас човеку за кога си молила… А сутра у зору, пробудићу те са свима онима, које си залуду по имену памтила, судила и волела. Сутра у зору, сви ћете бити искрице овог светог плашта којим ће нас Отац наш заједно подићи к себи.
(1925)
Исидора Секулић
Оно што можеш
Ако баш не можеш од свог живота
да учиниш оно што хоћеш,
покушај бар да постигнеш
оно што можеш: не унижавај га
пречестим дружењем са светом,
силним изласцима и разговорима.
Не унижавај га разбацивањем,
честим развлачењем и излагањем
свакодневној глупости
веза и сусрета
да не постане досадан као да је туђ.
Константин Кавафи
Пчела премудрости
У дане када је Цариград још мирисао на тамјан и море, а златне куполе старих храмова сијале под сунцем као сведоци вере, цар Јустинијан носио је у срцу једну велику бригу. Стари храм Свете Премудрости био је разорен, а његова душа није желела обичну обнову, него дом достојан Самога Христа, Премудрости Очеве.
Свакога дана довођени су му неимари, геометри, уметници. Разастирали су пред њим пергаменте пуне линија, кругова и мера. Цар их је пажљиво гледао, али је сваки пут, после дугог ћутања, тихо одмахивао главом.
„Лепо је,“ говорио би, „али моје срце не налази мир. Ово још није храм који тражим.“
И ноћу, док би двор утихнуо, Јустинијан би остајао сам, молећи се:
„Господе, Ти Који си Премудрост, покажи ми како да Ти подигнем дом. Не да буде на моју славу, него на Твоју.“
Тако је дошла и једна недеља.
Звона су позвала народ у Свету Литургију. Цар, обучен у царске одежде, стајао је смирено међу вернима. Када је дошло време Причешћа, по обичају, ушао је у олтар да се сједини са Христом.
Са страхом и трепетом узео је у руке Свето Тело и Крв Господњу. И тада се догодило нешто што нико није очекивао: једна сићушна мрвица Светог Причешћа откинула се и пала на под.
Цар се пренуо. Срце му је задрхтало. Одмах се сагнуо да је узме, али у том тренутку, као да је сишла са самог неба, долетела је мала пчела, златна и жива, узела мрвицу и нестала кроз врата храма.
Настаде тишина. Јустинијан устаде, лице му је било бледо, али очи пуне страха Божијег.
„Пратите је!“ заповеди стражарима. „Не дајте да се изгуби!“
Војници су истрчали, али пчела је летела брже од њихових корака, изгубивши се међу улицама и баштама Цариграда.
Цар је дуго ћутао. Затим рече:
„Отворите све кошнице у граду. Ниједну не оставите. Оно што је узето са Престола Божијег мора се наћи.“
Тако су људи кренули од дворишта до дворишта, од врта до врта. Отварали су кошнице, али у свакој су налазили само уобичајени поредак пчела и меда све док нису стигли до једне, наизглед најскромније.
Када су је отворили, застали су без даха.
Унутра није била само саће, него нешто налик малом храму, сав од чистог воска: зидови, лукови, и над њима округла купола као небо. У средини, као у олтару, стајао је мали воштани Свети Престо. А на њему блистала је она иста мрвица Светог Причешћа.
Пчеле су тихо зујале око тог светог места, као да служе невидљиву Литургију.
Људи су пали на колена.
Одмах су јавили цару. Јустинијан је дошао, погледао и заплакао. Суза је клизнула низ његово лице и пала на земљу.
„Господ ми је одговорио,“ прошапута. „Не преко људи, него преко најмањих створења.“
Дуго је гледао у воштани храм, упијајући сваки облик, сваки лук, сваки склад. И тада рече:
„По овом обрасцу нека се гради храм Свете Премудрости. Нека буде онакав какав су га пчеле, по вољи Божијој, начиниле.“
Тако су неимари добили образац који није био само цртеж, него откривење. И када је храм почео да расте изнад Цариграда, људи су говорили да се златна купола подиже као да је не држе зидови, него молитве.
А цар, сваки пут када би ушао у недовршени храм, сећао би се оне мале пчеле и говорио у срцу:
„Господе, Ти си изабрао слабо да посрами јако, и мало да покаже велику славу.“
И тако је Света Софија расла не само из камена и мермера, него из чуда, Евхаристије и Премудрости Божије.
П П
Џендер револуција-глобална агенда?
Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион благословио је у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија представљање српског издања књиге др Маргерит Питерс „Џендер револуција – глобална агенда?“, које је одржано у уторак, 10. фебруара 2026. године, у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Ово капитално дело, објављено у издању Издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“, представљено је јавности као плод пастирске бриге наше Свете Цркве за очување светиње брака и породице у трећој деценији текућег столећа.
Овом приликом, Преосвећени Владика Иларион је прочитао обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у којем је истакнуто да се данашње друштво суочава са радикалним покушајима редефинисања саме суштине људског бића: „Црква Христова остаје непоколебиви чувар истине о човеку као круни Стварања, створеном као мушко и женско, по лику и подобију Божијем.“ Владика Иларион је, преносећи поруку Патријарха Српског Порфирија, нагласио да тзв. „џендер револуција“ не представља само друштвену промену, већ дубоку духовну и егзистенцијалну кризу која тежи да потисне традиционалне, патријархалне вредности засноване на јеванђелској љубави и слободи. У духу светосавског завештања, истакнуто је да породица није тек пука социјална категорија, већ „Мала црква“ и темељ здравог друштва који се мора бранити молитвом и истинитом речју од агресивних идеолошких струја које нуде обезличење уместо обожења.
Указујући на погубна дејства џендер идеологије на хришћанско разумевање човека, Преосвећени Владика Иларион је подсетио на значај претходних научних напора наше Цркве по питању српског језика и идентитета, нагласивши да ова књига даје кључни подстицај српским истраживачима и активистима.
О делу су уз Владику Илариона и саму ауторку, говорили и презвитер проф. др Владан Таталовић, уредник издања, као и др Александра Павићевић, научни саветник Етнографског института САНУ.
Представљању књиге др Питерс присуствовала су Преосвећена господа епископи шабачки Јеротеј, липљански Доситеј и моравички Тихон, министар просвете у Влади Србије др Дејан Вук Станковић, амбасадор проф. др Дарко Танасковић, заједно са бројним свештенством и монаштвом, као и заинтересованом јавношћу. Међу присутнима су били бројни угледни гости из света науке, културе и јавног живота, чиме је још једном потврђен огроман значај ове теме за наше друштво и снажна подршка мисији Српске Православне Цркве.
https://youtu.be/eLbOng7sp28?si=coxBOjJq_j5OrbIj
Свети Сава
Звоне звона са Врачара
https://youtu.be/ASJqGdUgRIo?si=8uFgbKBZ7jA8liFE
Несвест у Божјем храму
Колико пута смо ми свештеници били сведоци призора да, када људи дођу у цркву, и у неком тренутку, на пример, изненада се појави мучнина у грлу, човек истрчи напоље и повраћа.
Или, на пример, падну у несвест.
Или побледе, поплаве, позелене или одједном почну да се тресу.
Шта је ово?
Видео сам то сто пута, и сигурно је сваки свештеник то видео много пута у свом животу.
Црквене службе тако снажно утичу на људски живот, тако јасно нам објављују Живог Бога, да Живи Бог делује на мртву душу.
Ова мртва душа одједном почиње да лепрша, оживљава, трза се, а понекад испољава свој повратак у живот кроз плач, вриску, несвестицу, дрхтање, јаукање, повраћање или нешто друго.
Много пута смо томе сведочили.
Цркве су веома важне.
Божји храм није стан у коме се чита Јеванђеље;
Божји храм је место живог присуства Живог Бога.
Он је овде.
И људи долазе у Божји храм, прелазе његов праг, и тамо они стоје, све је добро, онда одједном — позелени, одједном — пада, пада и не дише.
Кажу: „Зашто си пао? Тако је лепо овде.“
Лепо је овде, али унутра, у њему је све лоше.
Када се „добро“ и „лоше“ сретну, човеку је веома тешко да стоји.
Оно што је добро гуши оно што је лоше у њему, и он пада, као да га је погодио метак током битке.
Протојереј Андреј Ткачов
Шахиста у Лувру
У "Лувру" је изложена слика под називом "Шах-мат"*. Група туриста је обилазила музеј и водич их је довео до те слике, објашњавајући:
- Видимо са једне стране табле сатану, а са друге забринутог човека, који је незадовољан исходом.
И водич је позвао групу да крену даље. Али овде треба напоменути да су посетиоци били спортисти, међу њима и светски првак у шаху. И док су сви наставили за водичем, овај шахиста је остао да и даље посматра слику. Кад се група вратила, он се обрати водичу:
- Знате, ја сам светски првак у шаху и, колико год да посматрам ову слику, наилазим на то да овде постоји један проблем, тако да ће морати да мењају или слику или њен назив.
Водич се нашао у чуду.
- Какав проблем?
- Назив ове слике је "Шах-мат"? - упита шахиста.
- Да, тако је! - потврди водич.
- А ја сам светски првак у шаху и могу да приметим оно што другима промиче. Овде видимо сатану који чека да уграби душу, и човека који је сав забринут због исхода на табли. Међутим, оно што ја видим јесте да Краљ (Бог) има још један потез.
Кад год је наизглед безизлазно - то не заборављајмо.
*Слика: 'Checkmate', Friedrich Moritz August Retzsch
Лењи коњ
Био један трговац, који је сваког дана носио вреће соли на пијацу. Натоварио би их на леђа коњу и послао га самог преко моста до купца са којим је сарађивао. Али коњ је био лењ и није волео то да ради. Једног дана, док је ишао преко моста, он се оклизнуо и пао у воду. Након извесног времена успе он да се докопа обале. И ту примети да су вреће са соли наједном постале лакше. Наравно, вода је натопила со и однела добар део са собом. Коњу се то свидело, те он то упамти. А код купца је вага показала знатно мању количину, што је трговца изненадило. Ништа не слутећи, он уради све исто и следећег дана. Међутим, и коњ понови своје клизање на мосту, што се и овог пута одрази на смањење тежине соли у врећама. И тако се то понављало још неколико дана, да би трговац, најпосле, решио да провери коња. Имао је шта и да види! Али мудар беше трговац, те идућег дана, уместо са соли, напуни вреће памуком. Кад је коњ пао у реку истог часа онај памук поче да упија воду, а овај се на једвите јаде дочепа обале. Тако је седео сав збуњен и задихан кад стиже трговац.
- Ја сам твој газда и ово је твој посао! Мој посао је напоран, али га волим. Не тражим изговоре, нити се користим триковима да варам друге или да избегавам рад. Морам те научити да ово никад не поновиш, нити да избегаваш посао.
Коњ је научио лекцију и никада више није избегавао посао.
Слободан превод приче са интернета