Био један трговац, који је сваког дана носио вреће соли на пијацу. Натоварио би их на леђа коњу и послао га самог преко моста до купца са којим је сарађивао. Али коњ је био лењ и није волео то да ради. Једног дана, док је ишао преко моста, он се оклизнуо и пао у воду. Након извесног времена успе он да се докопа обале. И ту примети да су вреће са соли наједном постале лакше. Наравно, вода је натопила со и однела добар део са собом. Коњу се то свидело, те он то упамти. А код купца је вага показала знатно мању количину, што је трговца изненадило. Ништа не слутећи, он уради све исто и следећег дана. Међутим, и коњ понови своје клизање на мосту, што се и овог пута одрази на смањење тежине соли у врећама. И тако се то понављало још неколико дана, да би трговац, најпосле, решио да провери коња. Имао је шта и да види! Али мудар беше трговац, те идућег дана, уместо са соли, напуни вреће памуком. Кад је коњ пао у реку истог часа онај памук поче да упија воду, а овај се на једвите јаде дочепа обале. Тако је седео сав збуњен и задихан кад стиже трговац.
- Ја сам твој газда и ово је твој посао! Мој посао је напоран, али га волим. Не тражим изговоре, нити се користим триковима да варам друге или да избегавам рад. Морам те научити да ово никад не поновиш, нити да избегаваш посао.
Коњ је научио лекцију и никада више није избегавао посао.
Живела је на једном стаблу породица врана. Отац и мајка су били срећни гледајући птиће како расту. Али једног дана се у рупу на стаблу усели змија. Кад би родитељи отишли да набаве храну, змија би појела једно птиче. Родитељи су били неутешни. Размишљали су да се преселе. Исцрпивши све друге разлоге, остало им је још само да се са неким посаветују. И оду да потраже шакала. Он их је пажљиво саслушао и дао им и савет.
Наиме, недалеко од стабла била је прелепа плажа, где се у мору купала принцеза са пратњом и чуварима. При сваком сусрету са водом, принцеза би остављала накит на плажи. Тата врана је чекао свој тренутак и, чим је девојка запливала, он је зграбио њену огрлицу и полетео је према стаблу. За то време га је мама врана пратила са мале удаљености и притом је правила галаму како би их чувари пратили. Тако се и десило. Али кад су сви скупа стигли до стабла, тата врана баци огрлицу у змијску рупу. Наравно, чувари су са дугим штапом ухватили змију и усмртили је, што је породици врана причинило радост; мудрим саветом шакала решили су се непријатеља.
Наравоученије: када се осећамо слаби и немоћни, не треба да очајавамо, већ радије посегнимо за мудрошћу и интелигенцијом у борби са непријатељем.
Vodila sam zanimljiv razgovor s prijateljem. Odnosio se na životne prioritete. Uglavnom meni nisu bili jasni njegovi prioriteti jer pre svega nema baštu. Veliki komad zemlje sa nekim ukrasnim biljem koje nije jestivo i to je sve.
Taj alibi ili večiti izgovor "nemam vremena" mi često ide na živce. Eto ljudi lako nađu vreme za rucak u restoranu, kafanu, film, utakmicu, kozmetički salon, šoping ali za baštu nemaju vremena.
I kada pričam o bašti tada mislim na mesto otpora, učenja, promene i jedinom smislenom pokušaju da nešto zaista i uradimo za planetu.
Pričam ja njemu kako je često upravo trka s vremenom prava danguba jer to je kao kad pas juri svoj rep jer važne stvari nam promiču.
Kako je važno da svi odrastemo i shvatimo u kom pravcu nas vodi ovaj antropocentar koji pre često u sebi i sadrži to "nemam vremena". Pa kupujemo vreme brzim rešenjima u svim sferama života pa mislimo da imamo dovoljno para da kupimo sve jabuke sveta, a nemamo vremena da posadimo drvo.
I tada sam pred njega stavila prostu računicu pa ću sada i pred vama.
Zatvorite oči.
Zamislite da je nestala struja na 3 dana. Celi svet je ugašen.
Ne mozete u market, u banku, po gorivo, nema interneta.
Zamislite to što i nije nemoguće jer ste sve što imate dali na čuvanje jednom dugmetu za svetsku struju.
Ko će tada preživeti lako pitala sam ja njega. Ti ili ja?
Ja hodajući trotoarima i po parkovima prepoznajem od kojih biljaka mogu da napravim hranu i kozmetiku, resurs i lek, preparate za prevenciju i zaštitu. A ti? Tebi je ovo travnjak. Estetski prizor. Hortikultura.
Ne budi danguba, dan izgubiti bez znanja je kao da si uzaludno živeo.
"Да, али требало би да заиста живиш а не тако да преживљаваш и животариш."
Али ја заиста живим.
Кажу, не, па све ти је несигурно.
Увек је све и било несигурно, не заваравајте се ни на трен.
Зар
ми сигурност животу обезбеђује посао на неодређено? То је само
флоскула, одредити га може било ко, било када. Те ми не смета што 15
година радим на одређено.
Уноси
ли ми сигурност учесталост промене аутомобила? Да ли ми то што сам 11
година подстанар умањује пуноћу живота? Да ли ће ми само мој стан
заокружити смисао? Или боља одећа, она која није купљена на бувљаку или
мађарском хипермаркету, да ли ће ме она некако успокојити?
Но ништа није сигурно: одећа се поцепа, ауто се поквари, послови се губе, па и човек умире.
Зар је мерило пуноће мог живота да ли могу да одем на море и на зимовање?
Нисам
ишао неко време и ко зна колико дуго нећу. Моји нису ишли 30 година,
нас су ишколовали, извели на пут, у најкризнијим временима, зар због
тога нису "заиста живели"?
И
ко је, забога, онај ко одређује шта је "заиста живот"? Чика сакривен
иза осмеха људи на билбордима ЛИДЛа? Или онај који почива у бројевима
лајкова, нијансама филтера фотографија? Је ли то онај исти који нам
сервира, као на визуелном менију, како жена мора тренутно да изгледа да
би била лепа? Или онај који поставља мерила за банковни рачун мушкарцу
да би се сматрао пожељним?
Питам, шта је за вас "заиста живљење"?
Познајем
људе који су озбиљно болесни, који немају ни могућност кретања као
многи други, па опет задрже ведар дух и храбру наду.
Познајем
ону вечиту децу, несвесну својих недостатака, али обрадовану ведрим
даном и љубазношћу других. И они у тој радости и у том једном ведром
дану доживе већу пуноћу но многи богаташи, телесно здрави, душом сасвим
изгубљени.
"Даће Бог да и ти живиш најзад."
Нека
мени мог тог, материјалног сиромаштва, нека мени мојих животних и
"каријерних" и каквих год ускраћености. У начелу нисам ни сиромашан, ни
ускраћен, но ми смо људи мало заборавили на захвалност. Већ дуго, хвала
Богу, нисам гладан, нисам бос, имам кров над главом који не прокишњава и
животиње ми не улазе у дом. Моји су једнако безбедни, са својим крстом и
борбама, али све је то уобичајено. Све је то добро.
А ја живим, слава Богу. Не живуцкам, не "животињарим", живим у свој пуноћи, Свети Дух ми то даје.
Само је Бог сигуран.
Не
даје ми пуноћу ни само моја некретнина, ни нова и маркирана одећа, ни
новији ауто, ни титула иза имена. Само сам подстанар, само возим стару
корсу, само сам вероучитељ. Човеку је тешко да схвати колико се радости
може крити у нечему што изгледа тако малено, незнатно, чак и нејасно,
збуњујуће, па и омражемо, одбачено и осуђено.
Но
ваљда је зато и Сам Христос узео на Себе да пред већином буде незнатан,
збуњујућ, омражен, одбачен и осуђен. Као и сви апостоли и многи за
њима.
Мени је, искрено, нејасно, кад и зашто су хришћани тако о-рук ускочили у калупе овог света и мере себе и своју радост њима.
Своју
радост мери само својом љубављу, вером и надом, и топлином Божије
благодати. Своју пуноћу живота мери само Царством небеским. Онолико
истински живиш колико већ сада живиш Царством небеским.
Радост
није у бројци која нам стигне кад добијемо плату. Далеко од тога да
презиремо материјално, оно може олакшати и помоћи и нама и другима, но
није у томе наша срж и сврха. Није оно што нам даје смисао.
Радост није у титули, јер сви смо исти и то итекако знамо. Није ни у лајковима, а то ни не морам да објашњавам зашто.
Радост
постаје очигледна кад стојимо у Светлости Христовој. Тада живот видимо
какав јесте, у пуним бојама и правим облицима, и себе какви јесмо и
какви можемо бити.
Сами откријте шта је то, многи већ и јесу. И они заиста живе, без обзира на спољашње, људске идеје и жеље.
Не
животарим, не преживљавам, заиста живим пуноћу живота. Јер имам људе
које волим и који ме воле. Дајем све од себе да сведочим радост Живота и
та радост само расте, јер од Бога је.
Кад год дође час, умрећу сит живота. Јер се Животом храним, јер од Живе Воде ожеднети нећу у вечности.
Један Рус, професор математике је дошао код старца Николаја Гурјанова заједно са својим другом Енглезом, такође професором математике, а који је био невјерник. Рус се веома молио Богу да његов колега постане вјерник. А овај Енглез је имао овакве мисли: „Уколико ми овај старац покаже чудо, онда ћу повјеровати.“
Када су дошли, баћушка их је срео, увео у келију и одмах рекао: „Какво чудо, дијете, да ти покажем?“ Пришао је ка прекидачу и почео је да га притишће: „Ево сада има свјетла, па га нема. Ево има свјетла, ево нема. Хе-хе-хе.“
Исмијали су се и отац Николај их је послао кући: „Идите кући дјецо, полако.“ Енглез се такође смијао, јер каква и могу бити чуда? Ја сам научник.
Стигли су са острва, на коме је живио старац, назад на копно, а тамо је била гомила људи, полицајаца и радника који су вукли неке каблове.
– Шта се догађа?! – Ма ништа, већ три дана на острву нема струје!
Наш научник истог момента окрену свој чамац натраг.
- То је моја Весна; ви је не знате. То је добро дете!
А ми ћемо рећи:" Како може бити добро дете? Види шта ради!"
Ми
не видимо дубински тог човека. Ми видимо само те поступке. И ми морамо
да се научимо да гледамо очима Христовим на човека. Јер то Христос каже:
Хоћете да носите моје име? Да се зовете Христом и хришћани? Треба да
усвојите вредности које Ја доносим; да овако гледате на људе. Јер Ја
овако гледам на вас. И смиловах се на вас. Пробајте и ви у човеку да
видите оно што видим Ја: то је моје дете! Ја због својег детета идем и
распињем се на крст: и за оног разбојника, и за цариника, и за
проститутку, и за дрогераша. Јер они то нису. Они су се уплели у замке
ђаволске и људске и својих слабости. И Ја сам дошао да их вадим из
тога."
Један текст о Бачу, прецизан онолико колико би једној хроници и ваљало да буде, садржи нешто над чиме пажња заигра.
У
њему дословно стоји: „Био је Бач у 16. веку напредна турска варош.
Хришћанске градске четврти уопште нису постојале, док је истовремено
било шест муслиманских махала. Из овога произлази да је у Бачу било 411
кућа муслиманских пореских обвезника, у којима је живело 2.055
становника муслимана“. Бач је у то време имао 10 џамија.
А
опет, хронике кажу и то да су се на другој страни, Банаћани кроз време,
борили са силним војскама. И све су дошле и прошле. Само једног
освајача нису никада победили, до дана данашњег. У питању је – Тиса.
Ова
питома и живописна река, на свом току од Украјине до Дунава, има једну
незгодну навику. Стално подлокава своју леву обалу. Као оно када
повредиш ногу, па забацујеш у једну страну. Тако и Тиса, стално вуче на
лево. Мењајући ток, кроз векове повећава Бачку на рачун Баната. Због
тога рецимо, данас многи житељи Баната, имају земљу с „преке“ стране.
Једноставно и она је некада била на њиховој страни обале, али их је Тиса
изневерила...
Упорно
покушавам да ове две приче упарим са вешћу, која то одавно више и није
јер за њу сви знају: "У Србији има преко 150.000 празних и често потпуно
напуштених кућа… Од 4.700 села у Србији, четвртина постоји још само на
папиру”.
За
значајан део бројки, управо смо ми овдашњи заслужни. Па се упитам:
Колико је искрено,знати за све ово, а славити времена стара, певати о
фијакерима, упрегнутим коњима, обзорјима на салашу или шоровима који све
чешће никуда не воде?
Невоља нам куца на врата, док јој се ми смејемо скривени иза навучене фиранге.
Недалеко
од Бача, налази се манастир Бођани. Основан је у 15. веку. Неко ко се
родио у време Косовске битке, могао је стићи да још за свог живота, оде у
Бођане. Покушајмо да затворимо очи и присетимо се почетка приче...
А
онда помислимо на то, како су се у та времена осећали манастирски
калуђери док су посматрали оближњу турску варош, у којој није било
ниједног хришћанина? Или док су пет пута на дан слушали позиве мујезина
са једне од 10 џамија. И ништа, али баш ништа, није указивало да икада
може бити другачије. После Мохачке битке, Угарска је изгорела у пламену
као стог сламе у амбару. Османско царство се пењало ка свом врхунцу...
А
ти са твоја два манастирска сабрата, усред све те пошасти, вртиш
бројаницу и у себи се молиш јер верујеш да ће једном бити боље.
И шта се догодило!
Не
да је „дошло боље“, него данас док говоримо о Бачу са шест муслиманских
махала, мислимо да је реч о некој шали или ко зна каквој анегдоти.
Толико нам је то далеко да мислимо да се није ни збило.
У
симболичном смислу, то му дође као и ово са Тисом. Знаш да нешто полако
и неприметно, али прогресивно ради против тебе. У овом случају, то је
река. Али шта да учиниш... ?
Да
јој обзидаш обале најјаче што можеш, да не би могла никуда да мрдне! Па
наравно да не. Пусти искушење да иде својим током. А ти чини све што
осећаш да можеш и мораш. И једном ће све доћи на своју меру.
Е
сада, на сувисло питање „треба ли славити штрудлу с маком и певати
бећарце у време када нам села која су их изнедрила, нестају на очиглед“,
одговор је да треба. Управо, безусловно треба. Јер да она три бођанска
монаха, нису чинила што су осећала, већ да су се препустила утиску и
њиме изазваном страху... можда би све остало како је било. Али они су
веровали да ће „бити оно, што бити не може“.
Стрепњи
се најлакше пркоси, тако што живимо спокој. А спокој у спољашњем свету,
могућ је само када је наш унутрашњи свет у миру.
Да би таквим постао, потребно је да свако ради оно што осећа да треба.
Црњански
је певао усред Првог светског рата. Милан Коњовић је сликао у
концентрационом логору. Паори су у време рата орали и сејали, иако су
многи од њих знали да ће жито остати непокошено.
И зато, зашто бисмо неснађено, ишли кроз овдашња села и вароши, бројећи на колико прозора с вечери гори светло!
Упалимо кандило у себи. А светлост ће доћи када јој време буде.
Занимљиво,
написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у
сопственој кући.
Момо
Капор: Васкршња прича
„После
пет година вратили сте се у своје родно двориште на Чубури. Око њега изникле
нове грађевине, па вам кућица из Ивице и Марице, стара липа, шупе, голубарник у
дну и чесма на средини изгледају још мањи него кад сте их оставили.
–
А где је Елза? – пита вас мајка док вас грли. – Што није дошла?
Како
да јој објасните да Елза баш не обожава ово двориште и то да спава у вашој
старој дечјој соби на прекратком лежају.
–
А Роберт? – наставља са питањима мајка. – Што ниси повео Роберта?
–
Знаш, кево – покушавате да објасните – ово није њихов Ускрс него наш, па Роби
нема распуст.
–
И нас ће да руше! – каже кева. – Ономад долазили и мерили… Жао ми липе.
Луда
је ово земља! Сваког јутра радио обавештава ко је на реду да буде срушен:
“Нажалост, ваша кућа у Церској 23 у догледно време неће бити срушена.”
Замислите да лондонски спикер ујутру каже “Нажалост, ваша кућа у Карнаби стриту
број 16 неће бити срушена…” Али овде је, изгледа, све могуће.
Изашли
сте да мало протегнете ноге по старом крају. Не можете да га препознате. Нема
пољанчета на коме сте играли кликере.
Сада
је ту нека банка. А, уосталом, ко данас уопште игра кликере? Нестале старе
кафане у којима сте се по први пут напили у животу. Није било ничег другог сем
рума и пива. Бетон. Сада су ту неки кафићи из којих трешти и грми музика. Срби
су, изгледа, оболели од превише децибела. То је због тога да се не би причало.
Чубура умире на ваше очи. У дворишту под расцветалом липом пензионисани поштар
и димничар играју шах у пиво. Где си, бре, оволико дуго, што те нема, питају и
грле вас. Са Тошом, бившим полицајцем, још увек нико не говори. Стара мржња још
траје, а ви бисте је прекинули да смете, пришли бисте и загрлили га. Нема везе,
шта је било, било је.
Након
пет година све се смањило; и људи, и улица у сенци процветалих липа, и куће и
град, све…
Последњи
дан је Великог поста, па је мајка скувала чорбу од коприве на води и пребранац
запечен у рерни. После свих чуда која сте јели у животу, поново проналазите
праве укусе. Као да вам та посна и шкрта манастирска чорба спира изнутра све
гађење наталожено годинама у дну стомака, средње печене бифтеке, шатобријане за
више особа, шпаргле са укусом ацетона за нокте, печене препелице, не веће од
шаке, које имају укус виршли и кобасице са укусом ничега, сем мутард-сенфа.
И
после свих чувених минералних вода, Вишија, Сан Пелегрина и осталих, најзад сте
утолили дугу жеђ чашом београдске оточене воде са чесме.
Приметили
сте да вам је мајка поставила тањир на оно исто, неприкосновено место на коме
је седео ваш отац годинама. Сада сте ви наследили тај почасни комад кариране
мушеме и тањир покрај кога су посебним, пажљивим редом били постављени
цигарете, шибица, муштикла, наочаре у излизаној футроли… Седите и гледате у
креденац премазан безброј пута разним бојама, које прекрива мрежа пукотина баш
као портрет Мона Лизе. На врху још стоје вага и месингани аван с тучком, а за
његово стакло затакнута је последња разгледница, од пре три године, коју сте
мајци послали из Париза – Нотр Дам. Овде се успомене чувају.
И
тако, ви и не схватајући због чега, распоређујете покрај тањира своје цигарете,
упаљач, муштиклу и наочаре, баш као ваш отац. Занимљиво, написано је сијасет
поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући. Ко
је био тај ћутљиви, сувоњави читач новина, најситнији чиновник у мору ситних
риба, онај што вас је водио на пет ћевапчића са луком и малину са содом у
“Соколац”, онај који је достојанственом кретњом вадио излизани буђелар да би
вам избројао новац за биоскоп? Онај на чију сахрану нисте стигли.
Палите
свећу за њега у мајушној цркви Светог Саве на Врачару у коју вас је довела
мајка. Стоји и крсти се покрај вас тај мали завежљај црнине и патње, сићушнији
више него икад. Отац вас никада није пољубио нити потапшао по рамену нити
похвалио за било шта што сте учинили, а тек кад је умро слушали сте од његових
другара у бифеу “Морава” како се хвалио својим сином инжењером који прави чуда
по Европи. Остали сте му дужни извињење, а такође и многе ствари које сте могли
да му учините, а нисте, мислећи – биће увек времена за старог. Е, па није га
било.
После
много година провели сте најзад једну мирну ноћ у својој старој дечјој соби,
успавани лавежом чубурских паса.
Ујутру,
на кухињском столу, дочекала вас је здела обојених ускршњих јаја. Узели сте
црвено, мајка плаво.
–
Разводим се… – казали сте.
–
Христос васкрсе! – рекла је старица куцнувши се јајетом.
–
Ваистину васкрсе! – казали сте изнад свог напуклог јајета.”
„Видећеш ти кад дођеш у моје године!“, колико сте пута чули ову реченицу?
„Не
можете доживети ове моје године, а да немате невоље. Године и невоље
иду увек заједно“, рекла је сиромашна бака и дала животну лекцију младој
жени.
На старом месту,
на почетку пролаза, седела је стара продавачица цвећа. Око њених ногу
били су распоређени букети свежег цвећа на раширеном новинском папиру.
Продавачица цвећа се смешила, а њено старо, изборано лице сјајило је
неком унутрашњом радошћу.
Без
много размишљања млада жена се окренула, изабрала је један букет и
упитала: „Данас сте изгледа срећни?“ „Зашто да не, одговорила је
старица. Све је добро. Зар не?“ Била је јадно одевена и веома стара, њен
одговор је изненадио жену.
„Па
ви овде седите већ годинама. И увек сте насмешени. Изгледа да се добро
носите са својим невољама?“ „Па не можете доживети ове моје године, а да
немате невоље. Године и невоље иду увек заједно“, одговорила је. „Али
све вам је то као Исус и Велики петак“, а онда је застала. „Као шта?“
упитала је жена.
„Као
Исус и Велики петак. Када је Исус умро на крсту у петак, био је то
најгори дан за Исуса. И кад се појаве невоље, ја се увек тога сетим. Јер
тада себе подсетим и шта се догодило са Исусом три дана касније. Тада
је Исус устао из гроба – васкрснуо је из мртвих. Када ствари пођу како
не треба, научила сам да не гунђам већ чекам три дана, јер тада све
некако изађе на добро.“
Млада
жена се насмешила у знак поздрава и пошла даље. Понела је са собом малу
лекцију о стрпљењу, и кад год дођу невоље или неприлике увек се сети
речи: „Дај Богу прилику да ти помогне. Причекај три дана.“
Те
године не би снега до Божића. А на Бадњи дан отвори се небо, и искрену
се све што до тада није падало. Нападало, завејало, украсило, па се
изведрило. Бљешти све умотано у искричаве копрене. Тада се знао ред. Кад
овако завеје, из сваке улице по неколико људи изађе и праве пртину, а
за њима деца малим лопатама разгрћу и тако све до школе. Испратисмо децу
у школу, па ајд’ на посао. Кажу, најважније је да се рашчисте путеви.
Поделише нас у групе, сваком дадоше лопату, и ко зна и ко не зна са њом
да ради. Мени западе пут до цркве. Разгрћем онај силан снег, беше виши
од метра, а све се молим Богу да ми опрости што данас, на благи дан, на
светло лице Божића, радим. А опет велим, разгрнућу пут, па ће људи моћи
на Литургију да дођу. Шта ћеш, такво је било време, ни да помислиш ниси
смео да кажеш да је празник и да не треба да се ради. Одмах би те
прогласили за народног непријатеља и издајника.
Стигох
до цркве, сав се купам у зноју, не осећам мраз, погледам, а порта
окићена снегом, грање се навило, загрлило дрвеће црквицу, сунце
просијава па се све сјаји. Баш се види да је празник којем се не само
душа, него и небо радује. Зазвонише звона. Скидох капу, прекрстих се и
рекох сам себи: “Не можеш цео век да будеш кукавица: чувај се да што не
кажеш, застри прозор да ти ко не види славску свећу, поздрави кришом
попа на улици, не помињи ни Божић ни Васкрс… Постадосмо ко сточица
бесловесна, ако све позаборављамо, од кога ћемо милост да очекујемо?
Уосталом, мој сам део посла урадио, два пута брже него што је одређено, у
партији нисам, па шта ми могу!” Уђем ти ја у цркву, а мирише тамјан као
душа, сакупља се свет, највише стараца и старица. Еј, тешко нама, кад
нам старост веру чува.
Поче
служба. Наврле успомене. Све се ређају слике како је некада било. Нешто
ми се скупило у грлу, ‘оће да удави. Почех да плачем као дете. Све ми
сузе капају на бркове. Исплаках се и би ми лакше. После службе само
чујеш: “Христос се роди! - Ваистину се роди!” Изађем из цркве радостан и
препорођен. Вратим се на посао, кад баш у центру пред дирекцијом
сретнем кума, иде са пословођом. Приђем му и онако од срца кажем:
“Христос се роди!”, а кум ће мени на то: “Ако, а што то причаш мени, иди
у Месну канцеларију, па пријави, да упишу у књиге.” И још поче да вређа
Пресвету Богородицу и хули на Духа Светога. Пословођа се смеје, а он
све више. Одакле само дођосе онолике погане речи, као да их је сам
нечастиви у уста метао. Заборавио и ко је и шта је, само да се умили
пословођи и захвали за кредит који су му дали и место бригадира. Даде
веру за вечеру. Окрену ми се цела варош наопако, гледам кума, а он се
смеје и иде другима да прича како ме је “средио”. Потрчим за њим, кумим,
молим, да не греши душе, празник је, Божић, греота је тако. Ништа он не
слуша, још ми каже како сам заостао и верски затуцан. Мислим се, кад
пре научи и партијски да говори. Цео дан сам био невесео. Силна ме туга
била притисла. Дођем кући. Жена и дечица чекају за постављеном трпезом.
Упалим свећу, преломисмо чесницу, мирбожамо се, изљубимо, честитамо
празник једни другима, а мени никако да се врати мир. Пеку и бриде
кумове речи, као да ми је жеравицу у њедра бацио.
Прође
празник, отопише се снегови, крену све својим старим током, само ја са
кумом не могу да говорим. Неки су мислили да је мени криво што је кум
добио кредит и завршио кућу, продао земљу и купио модеран намештај и
телевизор. Није, Боже сачувај, мило ми је што се средио, ал’ од оног
зимус, ја да разговарам с њим не могу.
Дође и лето. Ми копали кукуруз, кад видим трче неки људи. Знам, није без невоље, питам шта је. Кажу да се кум удавио у реци.
“Како, бре, удавио?”
“Удавио.
Ми пецали, он заш’о у воду да размрси струну и одједном га нестаде.
Тражили смо га два сата, нема па нема. Ми идемо у милицију, а ти ајде у
Месну канцеларију, да га упишу.”
Дођоше ми на ум оне зле кумове речи од зимус. Куку, куме, ти се са светињом изругивао, а сад дошло на твоју главу.
Нађосмо га тек трећи дан и сахранисмо на брзину; лето, врућине, мука жива…
Тако
оде кум. Не прође ни пола године, а жена му се удаде, син оде у
Немачку, а ћерка побеже с неким музикантом. Нову кућу, којом се толико
поносио, онај што га је код жене заменио, продаде, и одселише се.
На
Бадњи дан следеће године беше изгрејало, к’о да је пролеће. Одосмо жена
и ја на гробље, као што је код нас ред и обичај, да свеће нашим
упокојенима запалимо. Сво се гробље светли, свако дошао да обиђе своје,
само на кумовом гробу ни свеће ни јабуке. Шта ћу, одем да му упалим
свећу. Креснем шибицу, принесем свећи, а она се гаси. Ветра ниоткуд, ма
ни дашка. Пробам тако ваљда двајес пута, а оно неће. Позовем жену, не
казујем јој ништа, него само кажем да она упали свећу. Неће ни њој свећа
да се упали. Мени се свака длачица на телу накострешила, да ми је капа
била на глави, сигурно би пала, како ми је коса пошла увис. Остависмо
свећу неупаљену.
Кад
прође празник, дадосмо помен за његову душу. Гроб смо редовно обилазили
на задушнице и празнике и палили свеће, увек су гореле сем на Бадњи дан,
како онда тако до дана данашњега.
Па ти сад види и размисли, а има сведока колико ‘оћеш, који ће да ти потврде да је све ово што ти причам жива истина.
Опасна
је реч. Није то ветар, дуне па оде. Мисао је то, од Бога или онога
другога, па кад се изговори, она је као урађено дело. Дал’ је добро или
лоше, све зависи од речи. Добро треба да се промисли пре него што се
нешто преко језика превали. Кола преврнута можеш да повратиш на пут, али
изговорену реч никако. Добре речи добром воде, а рђаве, видиш и сам.
Ако мислиш да је ово само сељачко празноверје, како ви учени имате
обичај да кажете, а ти пробај да на оном гробу на Бадњи дан упалиш
свећу.