Све у причама бива

Ја и време, као две птице, или лађе на пучини морској,

једно поред другог пролазимо, ничег постојаног у себи

немамо - осим што погрешке моје никад неће проћи,

оне заувек трају; то ми је у животу најтеже од свега!

Не знам више шта да тражим, за шта да се молим,

или да поживим дуже, ил' да ме нестане.

И једно и друго страх ми утерује, ево види, сам просуди.

Живот ми је тежак и претежак, грехови ме сустигоше,

али ако умрем, авај, нема више лека за грехе пређашње!

А ако живот нуди само продужење мука, а смрт не обећава престанак мучења - са обе стране стрмен понор зјапи!

Шта нам је чинити?!

Уистину ово је најбоље: у Тебе једнога поглед уперити, у Твоје милосрђе вазда се уздати.

 

Одмараш се и Ти једаред, Боже милости, даривања и доброте. Скинули су Те с крста и погребли. Кратко време, дан и ноћ, нећеш висити распет, неће клинови цепати ране, неће капати крв и зној мученичког издисања. Лежиш. Христе! На лицу Ти мир; у телу љиљанска смерност добровољно напаћеног; ране Ти прицелиле. Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања.

У цркви тамно и тихо. Само црни емаљ Божје гробнице помало сјаје. Људи се, као сени, на прстима примичу Гробу, стиснутих уста се клањају, и иду. Не шапћу молитве, не жале се, не куну, не траже ништа…О Гробе, свети, мученички, слатки гробе, из којега једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца, и увек несита уста људска!

Али, кад сви одоше, и са куле одби позни час, и заспаше и чувари тела, стаде да се прикрада непријатељ кратке уснулости уморног Христа. Опет човек. Уста ћуте; али суза кану, и Господ отвори очи.

– Исусе Христе, доброто мога живота, не узнемируј се, не буди се, не отварај ризницу милости у грудма; не тражим ништа да ми даш, молим те да нешто узмеш од мене. Име да ми узмеш, то те молим, Господе!… Једно по једно, све ми је одузето, све ме напустило, живот се, кап по кап, искапао у гомилу хладна воска, биће моје остало као сухи фитиљ, са црном расцветаном ружицом на врху, знаком догорелости – само име моје још једнако зуји, још клепеће око мене, као лимена таблица око прокаженог… О Христе, пружи руку, или дахни само, и узми ми то име! Просвети ме, или ме смути, и учини да заборавим то име! Скини с мене ту уклетост која ме издваја, која ме, самца, још више осамљује. Уклони с мене тај жиг познатости и обележења. Одзови ту сабласт што баца на мене знак, последњег и најмањег додуше, али једног бића!…

О Христе, све се човеку узима, и може узети; све до сенке. Навалих једном тежак камен на своју сенку, а сенка ми се, полако-полако, ипак одузе. Узеде је Сунце; рече: његова је, а не моја.

Учини дакле, Господе, да ми се и име узме. Да будем мање самац, да не погледају за мном и не зову ме само они малобројни који ми име знају. Него да ме зазивају, и дотичу ме се, слободно, сви људи, као што се дозива и дотиче грање, као што се нераздвојно друже и све сени.

Исусе добри, скини са мене знак; скини знак мога недостојанства међу ближњим, сроди ме са сваким, дај ми завичај свугде, пресеци сложене и теретне односе моје  међу људима, ишчупај из мене службу претцима, колену и кући, ишчупај одговорност судијама, збриши знак у који сви злуради прсти и гладне очи пружају и зверају. Смири понос и дугове који се одазивају и трзају на звук, цигла два, три, слова. Узми ми име! Учини, да могу ходати кроз сва времена и места, да могу улазити у куће мртвих као и у куће живих, да се могу одазвати на сваки корак, на сваки махај руку. Ослободи ме имена, о Господе! Ослободи и себе једног тужног и ружног знања и осећања!…

– Душо човечја, малодушна и измучена душо! Јуче још, служила си ми опело, и помагала да ме скину с крста, и била део мене, и носила део имена мога. А данас си прах, и не осећаш Васкрсење, а стојиш пред Васкрсењем. Зашто само до гроба и опела иду твоје снаге?! Зашто биће своје уништаваш и каљаш, истоветујући га са именом неким, именом не бољим но име ма којег пса, којем је човек име дао да би га робом куће своје начинио…Славуј нема имена, а устају ноћу да га слушају цареви и свеци…О душо малодушна, не дадох ти ја никакво име, и не знам те ја по имену, и не судим те нити те волим по њему. Ја те познајем и налазим по мисли којом ме тражиш, по руци твојој коју сам држао у својој у часове кад ти је нога опузнула, око заплакало, срце варку изгубило… Име је као шара на љусци јајета, која се развије, згази и стрињи. Као што ти не знам одећу, или накит, или одличје, или телесну ругобу, ма коју, лепу или страшну шалу на твом земаљском облику тако ти не знам име…

Погледај, ту у цвећу наћи ћеш где мили , на пут кренута, мала пролетња бубица. Ти ћеш можда и њој знати име. Ја јој га не знам. А познајем ту бубицу, и знам куда је пошла. На мала њена леђашца метнуо сам знамен спаса човеку за кога си молила. Бубица не зна имена том човеку, ни ја га не знам, а човека за кога си молила, наћи ћемо, и спасти ћемо… Тако вас, ето, ја знам, људе, животиње, судбине, срца. Знам вас у заједници и вези небесној…. Растури данас, о душо малодушна, све стиде и страхове што си за име везала, јер је Васкрс ту. Растури и сва сећања што си за разна имена људи везала, јер је Васкрс ту!

Не разумем Те, Господе. Како друкче, него по имену, знам ја свечаног и гордог Цезара, у црно замотаног принца Хамлета, с ножевима у срцу загрљене, Паола и Франческу?

– Не знаш их по имену, и не дозиваш их по имену…нити се они одзивају на твоје име. Дотичете се као грање, које иста бура тресе; привлачите као бића истог Створитеља; векујете као душе што чекају исто Васкрсење… Смири се, зато, душо намучена. Засни ту, на ивици мога гроба; спавај безбрижни и слатки сан безименог, у ноћ пред Васкрсење. Усни, заборави све земно, сва имена. Сва имена! Твоје име, шару од прашине, ножицама својим ова бубица, што носи спас човеку за кога си молила… А сутра у зору, пробудићу те са свима онима, које си залуду по имену памтила, судила и волела. Сутра у зору, сви ћете бити искрице овог светог плашта којим ће нас Отац наш заједно подићи к себи.

 

(1925)

Ако баш не можеш од свог живота 

да учиниш оно што хоћеш, 

покушај бар да постигнеш

оно што можеш: не унижавај га

пречестим дружењем са светом,

силним изласцима и разговорима.

Не унижавај га разбацивањем, 

честим развлачењем и излагањем

свакодневној глупости

веза и сусрета

да не постане досадан као да је туђ.

Константин Кавафи

 

У дане када је Цариград још мирисао на тамјан и море, а златне куполе старих храмова сијале под сунцем као сведоци вере, цар Јустинијан носио је у срцу једну велику бригу. Стари храм Свете Премудрости био је разорен, а његова душа није желела обичну обнову, него дом достојан Самога Христа, Премудрости Очеве.

Свакога дана довођени су му неимари, геометри, уметници. Разастирали су пред њим пергаменте пуне линија, кругова и мера. Цар их је пажљиво гледао, али је сваки пут, после дугог ћутања, тихо одмахивао главом.

„Лепо је,“ говорио би, „али моје срце не налази мир. Ово још није храм који тражим.“

И ноћу, док би двор утихнуо, Јустинијан би остајао сам, молећи се:

„Господе, Ти Који си Премудрост, покажи ми како да Ти подигнем дом. Не да буде на моју славу, него на Твоју.“

Тако је дошла и једна недеља.

Звона су позвала народ у Свету Литургију. Цар, обучен у царске одежде, стајао је смирено међу вернима. Када је дошло време Причешћа, по обичају, ушао је у олтар да се сједини са Христом.

Са страхом и трепетом узео је у руке Свето Тело и Крв Господњу. И тада се догодило нешто што нико није очекивао: једна сићушна мрвица Светог Причешћа откинула се и пала на под.

Цар се пренуо. Срце му је задрхтало. Одмах се сагнуо да је узме, али у том тренутку, као да је сишла са самог неба, долетела је мала пчела, златна и жива, узела мрвицу и нестала кроз врата храма.

Настаде тишина. Јустинијан устаде, лице му је било бледо, али очи пуне страха Божијег.

„Пратите је!“ заповеди стражарима. „Не дајте да се изгуби!“

Војници су истрчали, али пчела је летела брже од њихових корака, изгубивши се међу улицама и баштама Цариграда.

Цар је дуго ћутао. Затим рече:

„Отворите све кошнице у граду. Ниједну не оставите. Оно што је узето са Престола Божијег мора се наћи.“

Тако су људи кренули од дворишта до дворишта, од врта до врта. Отварали су кошнице, али у свакој су налазили само уобичајени поредак пчела и меда све док нису стигли до једне, наизглед најскромније.

Када су је отворили, застали су без даха.

Унутра није била само саће, него нешто налик малом храму, сав од чистог воска: зидови, лукови, и над њима округла купола као небо. У средини, као у олтару, стајао је мали воштани Свети Престо. А на њему блистала је она иста мрвица Светог Причешћа.

Пчеле су тихо зујале око тог светог места, као да служе невидљиву Литургију.

Људи су пали на колена.

Одмах су јавили цару. Јустинијан је дошао, погледао и заплакао. Суза је клизнула низ његово лице и пала на земљу.

„Господ ми је одговорио,“ прошапута. „Не преко људи, него преко најмањих створења.“

Дуго је гледао у воштани храм, упијајући сваки облик, сваки лук, сваки склад. И тада рече:

„По овом обрасцу нека се гради храм Свете Премудрости. Нека буде онакав какав су га пчеле, по вољи Божијој, начиниле.“

Тако су неимари добили образац који није био само цртеж, него откривење. И када је храм почео да расте изнад Цариграда, људи су говорили да се златна купола подиже као да је не држе зидови, него молитве.

А цар, сваки пут када би ушао у недовршени храм, сећао би се оне мале пчеле и говорио у срцу:

„Господе, Ти си изабрао слабо да посрами јако, и мало да покаже велику славу.“

И тако је Света Софија расла не само из камена и мермера, него из чуда, Евхаристије и Премудрости Божије.

П П

Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион благословио је у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија представљање српског издања књиге др Маргерит Питерс „Џендер револуција – глобална агенда?“, које је одржано у уторак, 10. фебруара 2026. године, у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Ово капитално дело, објављено у издању Издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“, представљено је јавности као плод пастирске бриге наше Свете Цркве за очување светиње брака и породице у трећој деценији текућег столећа.

Овом приликом, Преосвећени Владика Иларион је прочитао обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у којем је истакнуто да се данашње друштво суочава са радикалним покушајима редефинисања саме суштине људског бића: „Црква Христова остаје непоколебиви чувар истине о човеку као круни Стварања, створеном као мушко и женско, по лику и подобију Божијем.“ Владика Иларион је, преносећи поруку Патријарха Српског Порфирија, нагласио да тзв. „џендер револуција“ не представља само друштвену промену, већ дубоку духовну и егзистенцијалну кризу која тежи да потисне традиционалне, патријархалне вредности засноване на јеванђелској љубави и слободи. У духу светосавског завештања, истакнуто је да породица није тек пука социјална категорија, већ „Мала црква“ и темељ здравог друштва који се мора бранити молитвом и истинитом речју од агресивних идеолошких струја које нуде обезличење уместо обожења.

Указујући на погубна дејства џендер идеологије на хришћанско разумевање човека, Преосвећени Владика Иларион је подсетио на значај претходних научних напора наше Цркве по питању српског језика и идентитета, нагласивши да ова књига даје кључни подстицај српским истраживачима и активистима.

О делу су уз Владику Илариона и саму ауторку, говорили и презвитер проф. др Владан Таталовић, уредник издања, као и др Александра Павићевић, научни саветник Етнографског института САНУ.

Представљању књиге др Питерс присуствовала су Преосвећена господа епископи шабачки Јеротеј, липљански Доситеј и моравички Тихон, министар просвете у Влади Србије др Дејан Вук Станковић, амбасадор проф. др Дарко Танасковић, заједно са бројним свештенством и монаштвом, као и заинтересованом јавношћу. Међу присутнима су били бројни угледни гости из света науке, културе и јавног живота, чиме је још једном потврђен огроман значај ове теме за наше друштво и снажна подршка мисији Српске Православне Цркве.

 

 https://youtu.be/eLbOng7sp28?si=coxBOjJq_j5OrbIj

 

Звоне звона са Врачара

 

 https://youtu.be/ASJqGdUgRIo?si=8uFgbKBZ7jA8liFE

Колико пута смо ми свештеници били сведоци призора да, када људи дођу у цркву, и у неком тренутку, на пример, изненада се појави мучнина у грлу, човек истрчи напоље и повраћа.

Или, на пример, падну у несвест. 

Или побледе, поплаве, позелене или одједном почну да се тресу.

Шта је ово? 

Видео сам то сто пута, и сигурно је сваки свештеник то видео много пута у свом животу.

Црквене службе тако снажно утичу на људски живот, тако јасно нам објављују Живог Бога, да Живи Бог делује на мртву душу.

Ова мртва душа одједном почиње да лепрша, оживљава, трза се, а понекад испољава свој повратак у живот кроз плач, вриску, несвестицу, дрхтање, јаукање, повраћање или нешто друго.

Много пута смо томе сведочили.

Цркве су веома важне.

Божји храм није стан у коме се чита Јеванђеље; 

Божји храм је место живог присуства Живог Бога.

Он је овде.

И људи долазе у Божји храм, прелазе његов праг, и тамо они стоје, све је добро, онда одједном — позелени, одједном — пада, пада и не дише.

Кажу: „Зашто си пао? Тако је лепо овде.“ 

Лепо је овде, али унутра, у њему је све лоше.

Када се „добро“ и „лоше“ сретну, човеку је веома тешко да стоји.

Оно што је добро гуши оно што је лоше у њему, и он пада, као да га је погодио метак током битке.

 

У "Лувру" је изложена слика под називом "Шах-мат"*. Група туриста је обилазила музеј и водич их је довео до те слике, објашњавајући:

- Видимо са једне стране табле сатану, а са друге забринутог човека, који је незадовољан исходом.

И водич је позвао групу да крену даље. Али овде треба напоменути да су посетиоци били спортисти, међу њима и светски првак у шаху. И док су сви наставили за водичем, овај шахиста је остао да и даље посматра слику. Кад се група вратила, он се обрати водичу:

- Знате, ја сам светски првак у шаху и, колико год да посматрам ову слику, наилазим на то да овде постоји један проблем, тако да ће морати да мењају или слику или њен назив.

Водич се нашао у чуду.

- Какав проблем?

- Назив ове слике је "Шах-мат"? - упита шахиста.

- Да, тако је! - потврди водич.

- А ја сам светски првак у шаху и могу да приметим оно што другима промиче. Овде видимо сатану који чека да уграби душу, и човека који је сав забринут због исхода на табли. Међутим, оно што ја видим јесте да Краљ (Бог) има још један потез.

Кад год је наизглед безизлазно - то не заборављајмо.

*Слика: 'Checkmate', Friedrich Moritz August Retzsch

Био један трговац, који је сваког дана носио вреће соли на пијацу. Натоварио би их на леђа коњу и послао га самог преко моста до купца са којим је сарађивао. Али коњ је био лењ и није волео то да ради. Једног дана, док је ишао преко моста, он се оклизнуо и пао у воду. Након извесног времена успе он да се докопа обале. И ту примети да су вреће са соли наједном постале лакше. Наравно, вода је натопила со и однела добар део са собом. Коњу се то свидело, те он то упамти. А код купца је вага показала знатно мању количину, што је трговца изненадило. Ништа не слутећи, он уради све исто и следећег дана. Међутим, и коњ понови своје клизање на мосту, што се и овог пута одрази на смањење тежине соли у врећама. И тако се то понављало још неколико дана, да би трговац, најпосле, решио да провери коња. Имао је шта и да види! Али мудар беше трговац, те идућег дана, уместо са соли, напуни вреће памуком. Кад је коњ пао у реку истог часа онај памук поче да упија воду, а овај се на једвите јаде дочепа обале. Тако је седео сав збуњен и задихан кад стиже трговац. 

- Ја сам твој газда и ово је твој посао! Мој посао је напоран, али га волим. Не тражим изговоре, нити се користим триковима да варам друге или да избегавам рад. Морам те научити да ово никад не поновиш, нити да избегаваш посао. 

Коњ је научио лекцију и никада више није избегавао посао. 

Слободан превод приче са интернета

Живела је на једном стаблу породица врана. Отац и мајка су били срећни гледајући птиће како расту. Али једног дана се у рупу на стаблу усели змија. Кад би родитељи отишли да набаве храну, змија би појела једно птиче. Родитељи су били неутешни. Размишљали су да се преселе. Исцрпивши све друге разлоге, остало им је још само да се са неким посаветују. И оду да потраже шакала. Он их је пажљиво саслушао и дао им и савет.

Наиме, недалеко од стабла била је прелепа плажа, где се у мору купала принцеза са пратњом и чуварима. При сваком сусрету са водом, принцеза би остављала накит на плажи. Тата врана је чекао свој тренутак и, чим је девојка запливала, он је зграбио њену огрлицу и полетео је према стаблу. За то време га је мама врана пратила са мале удаљености и притом је правила галаму како би их чувари пратили. Тако се и десило. Али кад су сви скупа стигли до стабла, тата врана баци огрлицу у змијску рупу. Наравно, чувари су са дугим штапом ухватили змију и усмртили је, што је породици врана причинило радост; мудрим саветом шакала решили су се непријатеља.

Наравоученије: када се осећамо слаби и немоћни, не треба да очајавамо, већ радије посегнимо за мудрошћу и интелигенцијом у борби са непријатељем.

Прича је са интернета, препричах је. 

Vodila sam zanimljiv razgovor s prijateljem. Odnosio se na životne prioritete. Uglavnom meni nisu bili jasni njegovi prioriteti jer pre svega nema baštu. Veliki komad zemlje sa nekim ukrasnim biljem koje nije jestivo i to je sve. 

Taj alibi ili večiti izgovor "nemam vremena" mi često ide na živce. Eto ljudi lako nađu vreme za rucak u restoranu, kafanu, film, utakmicu, kozmetički salon, šoping ali za baštu nemaju vremena. 

I kada pričam o bašti tada mislim na mesto otpora, učenja, promene i jedinom smislenom pokušaju da nešto zaista i uradimo za planetu.

Pričam ja njemu kako je često upravo trka s vremenom prava danguba jer to je kao kad pas juri svoj rep jer važne stvari nam promiču.

 Kako je važno da svi odrastemo i shvatimo u kom pravcu nas vodi ovaj antropocentar koji pre često u sebi i sadrži to "nemam vremena". Pa kupujemo vreme brzim rešenjima u svim sferama života pa mislimo da imamo dovoljno para da kupimo sve jabuke sveta, a nemamo vremena da posadimo drvo. 

I tada sam pred njega stavila prostu računicu pa ću sada i pred vama.

Zatvorite oči.

Zamislite da je nestala struja na 3 dana. Celi svet je ugašen.

Ne mozete u market, u banku, po gorivo, nema interneta.

Zamislite to što i nije nemoguće jer ste sve što imate dali na čuvanje jednom dugmetu za svetsku struju.

Ko će tada preživeti lako pitala sam ja njega. Ti ili ja?

Ja hodajući trotoarima i po parkovima prepoznajem od kojih biljaka mogu da napravim hranu i kozmetiku, resurs i lek, preparate za prevenciju i zaštitu. A ti? Tebi je ovo travnjak. Estetski prizor. Hortikultura.

Ne budi danguba, dan izgubiti bez znanja je kao da si uzaludno živeo.

 

 

Да сам мајка

волела бих на Косову децу да изродим,

јуначком епском песмом задојим,

у Грачаници да их крстим,

у Дечанима први пут причестим,

за успаванку да им Видовдан појим,

а кад порасту

да им монашке мантије кројим.

Волела бих да им је одмалена

Богородица мајка,

Њој да хрле и Њу да грле

више но мене,

да им је прво Бог, па отац,

најпре молитва, па онда књига,

светиња да им је друга кућа

заклон и штит од посрнућа.

Волела бих

да знају напамет If од Киплинга,

да Бога слуте и кроз Баха ил` Рембранта,

да Га нађу и код Шекспира,

у стиховима Хамлета или Краља Лира.

А изнад свега волела бих

да им је Православље у души,

а не на уснама,

да им крст није привезак на гуши,

већ огањ у грудима,

да не могу да мрзе ни када би хтела,

да се не свете ни када би морала.

Да сам мајка,

волела бих да сам мајка на Косову,

и зато молим све мајке

што рађају данас косовске јунаке

да ми опросте,

у име Бога и спојена три прста,

што нисам достојна њиховог крста.

 

Драгана Албијанић 

 

Позваше јеромонаха да исповеди болесника. Пошто се болесник колебао, доброћудни јеромонах му рече:

- Не настојавам да се исповедиш.Не желим да под утицајем страха журиш са одлуком. Спавај мирно, и ако се сутра пробудиш, зови ме.

Један Рус, професор математике је дошао код старца Николаја Гурјанова заједно са својим другом Енглезом, такође професором математике, а који је био невјерник. Рус се веома молио Богу да његов колега постане вјерник. А овај Енглез је имао овакве мисли: „Уколико ми овај старац покаже чудо, онда ћу повјеровати.“ 

Када су дошли, баћушка их је срео, увео у келију и одмах рекао: „Какво чудо, дијете, да ти покажем?“ Пришао је ка прекидачу и почео је да га притишће: „Ево сада има свјетла, па га нема. Ево има свјетла, ево нема. Хе-хе-хе.“ 

Исмијали су се и отац Николај их је послао кући: „Идите кући дјецо, полако.“ Енглез се такође смијао, јер каква и могу бити чуда? Ја сам научник. 

Стигли су са острва, на коме је живио старац, назад на копно, а тамо је била гомила људи, полицајаца и радника који су вукли неке каблове. 

– Шта се догађа?! – Ма ништа, већ три дана на острву нема струје! 

Наш научник истог момента окрену свој чамац натраг.