Све у причама бива

Свети Сава

Несвест у Божјем храму

Шахиста у Лувру

Лењи коњ

Вране, змија и шакал

DAN-GUBITI

Недостојна

Живети је

Без бриге

Чудо

То је моје дете

Други долазак

Кружећ и кружећ у све ширем луку

Соко не чује више соколара.

Све се разлива; средиште попушта;

Пуко безвлашће преплављује свет,

Куља крвомутна плима, на све стране

Обред невиности дави се у њој;

Најбољи ни у шта не верују, док се

Најгори надимају од жестине.

Бесумње, на помолу је неко откровење;

Бесумње, на помолу је Други Долазак.

Други Долазак! Тек што реч изустих,

А грдна слика из Spiritus Mundi

Већ вид ми мути: у песку пустиње

Лавље обличје са главом човека,

И оком празним, ко сунце окрутним,

Креће лене сапи, док свуда около

Тетурају се сенке гневних птица.

Опет паде тама; али ја сад знам:

Двадесет векова тврдог сна

Претвори у мòру шкрипа колевке;

Но каква се то звер, свој час дочекав,

Вуче к Витлејему, да се у њему роди?

 

Вилијам Батлер Јејтс 

(1919)

Превео Данило Лучић

Песму препевао Милован Мића Данојлић

 

Извор: Поезија суштине

 

Анализа песме

 

 

Историја у нама и око нас

Васкршња прича

Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући.

Момо Капор: Васкршња прича

„После пет година вратили сте се у своје родно двориште на Чубури. Око њега изникле нове грађевине, па вам кућица из Ивице и Марице, стара липа, шупе, голубарник у дну и чесма на средини изгледају још мањи него кад сте их оставили.

– А где је Елза? – пита вас мајка док вас грли. – Што није дошла?

Како да јој објасните да Елза баш не обожава ово двориште и то да спава у вашој старој дечјој соби на прекратком лежају.

– А Роберт? – наставља са питањима мајка. – Што ниси повео Роберта?

– Знаш, кево – покушавате да објасните – ово није њихов Ускрс него наш, па Роби нема распуст.

– И нас ће да руше! – каже кева. – Ономад долазили и мерили… Жао ми липе.

Луда је ово земља! Сваког јутра радио обавештава ко је на реду да буде срушен: “Нажалост, ваша кућа у Церској 23 у догледно време неће бити срушена.” Замислите да лондонски спикер ујутру каже “Нажалост, ваша кућа у Карнаби стриту број 16 неће бити срушена…” Али овде је, изгледа, све могуће.

Изашли сте да мало протегнете ноге по старом крају. Не можете да га препознате. Нема пољанчета на коме сте играли кликере.

Сада је ту нека банка. А, уосталом, ко данас уопште игра кликере? Нестале старе кафане у којима сте се по први пут напили у животу. Није било ничег другог сем рума и пива. Бетон. Сада су ту неки кафићи из којих трешти и грми музика. Срби су, изгледа, оболели од превише децибела. То је због тога да се не би причало. Чубура умире на ваше очи. У дворишту под расцветалом липом пензионисани поштар и димничар играју шах у пиво. Где си, бре, оволико дуго, што те нема, питају и грле вас. Са Тошом, бившим полицајцем, још увек нико не говори. Стара мржња још траје, а ви бисте је прекинули да смете, пришли бисте и загрлили га. Нема везе, шта је било, било је.

Након пет година све се смањило; и људи, и улица у сенци процветалих липа, и куће и град, све…

Последњи дан је Великог поста, па је мајка скувала чорбу од коприве на води и пребранац запечен у рерни. После свих чуда која сте јели у животу, поново проналазите праве укусе. Као да вам та посна и шкрта манастирска чорба спира изнутра све гађење наталожено годинама у дну стомака, средње печене бифтеке, шатобријане за више особа, шпаргле са укусом ацетона за нокте, печене препелице, не веће од шаке, које имају укус виршли и кобасице са укусом ничега, сем мутард-сенфа.

И после свих чувених минералних вода, Вишија, Сан Пелегрина и осталих, најзад сте утолили дугу жеђ чашом београдске оточене воде са чесме.

Приметили сте да вам је мајка поставила тањир на оно исто, неприкосновено место на коме је седео ваш отац годинама. Сада сте ви наследили тај почасни комад кариране мушеме и тањир покрај кога су посебним, пажљивим редом били постављени цигарете, шибица, муштикла, наочаре у излизаној футроли… Седите и гледате у креденац премазан безброј пута разним бојама, које прекрива мрежа пукотина баш као портрет Мона Лизе. На врху још стоје вага и месингани аван с тучком, а за његово стакло затакнута је последња разгледница, од пре три године, коју сте мајци послали из Париза – Нотр Дам. Овде се успомене чувају.

И тако, ви и не схватајући због чега, распоређујете покрај тањира своје цигарете, упаљач, муштиклу и наочаре, баш као ваш отац. Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући. Ко је био тај ћутљиви, сувоњави читач новина, најситнији чиновник у мору ситних риба, онај што вас је водио на пет ћевапчића са луком и малину са содом у “Соколац”, онај који је достојанственом кретњом вадио излизани буђелар да би вам избројао новац за биоскоп? Онај на чију сахрану нисте стигли.

Палите свећу за њега у мајушној цркви Светог Саве на Врачару у коју вас је довела мајка. Стоји и крсти се покрај вас тај мали завежљај црнине и патње, сићушнији више него икад. Отац вас никада није пољубио нити потапшао по рамену нити похвалио за било шта што сте учинили, а тек кад је умро слушали сте од његових другара у бифеу “Морава” како се хвалио својим сином инжењером који прави чуда по Европи. Остали сте му дужни извињење, а такође и многе ствари које сте могли да му учините, а нисте, мислећи – биће увек времена за старог. Е, па није га било.

После много година провели сте најзад једну мирну ноћ у својој старој дечјој соби, успавани лавежом чубурских паса.

Ујутру, на кухињском столу, дочекала вас је здела обојених ускршњих јаја. Узели сте црвено, мајка плаво.

– Разводим се… – казали сте.

– Христос васкрсе! – рекла је старица куцнувши се јајетом.

– Ваистину васкрсе! – казали сте изнад свог напуклог јајета.”

Извор: Детињарије

Три дана