Мекушац

Пре неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.

− Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно, потребан, а Ви сте тако фини па нећете сами да тражите... Договорили смо се по тридесет рубаља месечно.

− По четрдесет...

− Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код нас сте провели два месеца.

− Два месеца и пет дана...

− Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља. Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три празника.

Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!

− Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био болестан и није било часова.

Радили сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена Вам је дозволила да не држите часове по подне.

Дванаест и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?

Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али ни речи!...

− Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је скупља, породична је, Бог с Вама! Шта нам све није пропало! Затим се због Ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због Ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од мене узели десет рубаља...

− Нисам узимала! − прошапута Јулуја Васиљевна.

− Али имам записано!

− Па нека. Добро.

− Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест.

Оба ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!

− Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од Ваше супруге узела сам три рубље. Више нисам узимала.

− Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест. Ево Вам Ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите!

И ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.

− Мерси – прошапта.

Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.

− На чему мерси? − упитах.

− На новцу.

− Па ја сам Вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам Вам! На чему онда мерси?

− На другим местима ми уопште нису плаћали...

− Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с Вама, дао сам Вам сурову лекцију. Даћу Вам свих Ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за Вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац.

Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“

Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла. Погледах за њом и помислих: лако је бити силан у овоме свету!”

 

Антон Павлович Чехов

 

Бојите ли се старости свог родитеља

“Постоји пауза у породичној историји, гдје се године гомилају и преклапају и природни поредак нема смисла. То је када син постане отац свога оца.

Тада отац остари и почиње да се губи, полако као магла...

То је када један од родитеља, који су те чврсто држали за руку кад си био мали, не жели више бити сам.

То је када отац, некад чврст и непобједив, постане слаб и двапут удахне прије него устане.

То је када отац, који је некада заповиједао, данас само уздише, стење и тражи гдје су врата и прозор и све му је сада далеко.

То је када један од бивших вољних, марљивих родитеља не успијева да се обуче и не сјети се да узме лијекове.

А ми, дјеца, нећемо учинити ништа осим прихватити да смо одговорни за тај живот.

Тај што нам је дао живот зависи од нас, да умре у миру.

Свако дијете је отац очеве смрти. Можда је чудна старост оца и мајке, као посљедњи напор. Наше посљедње појављивање. Прилика да вратимо бригу и љубав која нам је пружана деценијама.

И баш када смо прилагодили наш дом за бригу о нашој дјеци, блокирали утичнице, инсталирали играонице, сада ћемо промијенити изглед намјештаја за наше родитеље.

Прва трансформација се одвија у купатилу. Ми ћемо бити родитељи наших родитеља који ће сада ставити рукохват у каду. Јер туш, једноставан и освјежавајући, сада је олуја за старе ноге наших чувара.

Не можемо их ускоро оставити.

Кућа онога ко брине о родитељима имаће рукохвате на зидовима. И наше руке ће се испружити у облику рукохвата.

Остарити значи држати се за предмете, старење је заправо пењање уз степенице без степеница. Бићемо странци у сопственом дому. Сваки детаљ ћемо посматрати са страхом и незнањем, са сумњом и бригом.

Бићемо фрустрирани архитекти, дизајнери, инжењери.

Како нисмо очекивали да се наши родитељи разболе и требају нас. Жалићемо за каучима, киповима и спиралним степеницама. Жалит ћемо због свих препрека и тепиха.

Благо оном сину који је отац свога оца прије смрти, а тешко оном који се само појави на сахрани и не опрашта се сваки дан.

Мој пријатељ Јозеф Клејн је пратио оца до

његових посљедњих минута. У болници, сестра је покушавала да га подигне са кревета на носила, покушавајући да промијени постељину када је Џо викнуо са столице:

- Дај да ти помогнем.

Устао је и по први пут узео тату у крило. Ставио је његово лице на своје груди, узео га за рамена. Оца му је обузео канцер, од њега је остао само мали, наборани, крхки, дрхтави старац. Грлио га је дуго, као он њега у дјетињству, у неком добром времену. Бесконачно вријеме.

Љуљао је свог тату с једне стране на другу и мазио га. Смирујући се пред оцем, тихо је рекао:

- Овдје сам, овдје сам тата!

Оно што отац жели чути на крају свог живота је да је његов син ту."

 

(Карлос Фуентес)

 

Који лије и чисти сребро

Једном је постојала група побожних жена које су заједно читале и разговарале о Светописамским текстовима. И тако су стигле до књиге пророка Малахије. Док су читале треће поглавље, наишле су на стих који каже: "И сешће као Онај који лије и чисти сребро...." Једна од жена се понудила да сазна о процесу рафинисања сребра и да свима исприча своје искуство следећи пут.

Те недеље је та жена позвала златара и заказала састанак да га посматра на послу. Није споменула ништа о разлозима свог интересовања, осим радозналости да гледа процес рафинисања сребра. Гледала је златара како држи комад сребра изнад ватре и пушта га да се загреје. Објаснио јој је да је у преради сребра потребно држати сребро усред ватре, где су пламенови били најтоплији, како би се спалиле све нечистоће.

Жена је размишљала о томе да нас Бог држи на тако врућем месту - а онда је поново размишљала о стиху, „који лије и чисти сребро....". Питала је златара да ли је истина да мора да седи тамо испред ватре све време док се сребро прерађује. Човек јој је одговорио “да” и објаснио да не само да мора да седи и држи сребро, већ мора да држи поглед на сребру све време док је било у пламену. Ако би сребро било остављено на тренутак предуго у пламену, било би оштећено.

Жена је на тренутак ћутала. Затим је упитала златара: "Како знате када је сребро потпуно прочишћено?"

Насмешио јој се и одговорио: "Ох, то је лако. Кад видим свој лик у њему. "

Ако данас осећаш топлину ватре овог света, само запамти да те Бог Отац држи и сконцентрисано те посматра, све док се Његов Свети Лик у нама не пројави!

 

Кад продајемо кућу

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

У плочицама, у арматури, у греди.

У слепим зидовима где отац оседи,

кад продајемо кућу, шта заправо у њој вреди?

Онај лежај у соби, где још видим отиснуто тело деде,

и празну трпезарију, где сви мртви седе.

И стаклено око прозора што гледа на реку.

Запамти, кад дрво руше

тад и хлад секу.

И бели паркет на ком је моја сестра научила ход,

ја гледам њено детињство, а ти само под.

Кад продајемо кућу, ми продајемо и улицу,

и дајемо оглас

ко да дајемо умрлицу.

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

Понајмање у плочицама, арматури, греди.

 

КОСТА КОСОВАЦ

 

О суровим учионицама

Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у тој тамној устремљености човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.

Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.

(архиепископ Јован Шаховској)

 

Родољупци

"Мађарска кокарда с лица, јер је то актуелно, а српска кокарда с наличја, да се зна шта је битно - оно до срца стоји."
 
Јован Стерија Поповић
(а избор глумаца је чудесан) 
 
 
Аналогно: Срби "победили" на Косову, не дају таблице, али све остало дају, па сад на улазу на Косово српски грб мора да се крије стикером. 
 

О лицемерству

 

Блажени Серафим Роуз о лицемерју академског света

 

”14. јун, 1961. године.

 

Драги родитељи,

 

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком – помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник – једном речју, превише је поштен.

 

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина ”старомодних” професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност – своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.

 

 

 

Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

 

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали ”фанатиком” и ”лудаком”. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

 

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину – две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

 

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ”Сва мудрост овог света је лудост пред Богом”. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

 

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

 

Воли вас,

 

Јуџин”


 

О мужевима

Једног дана жена је пришла свештенику и рекла:

- Венчао си мене и мужа пре 2 године. Сада нас разведи. Не желим више да живим с њим.

„Који је разлог твоје жеље за разводом?“, питао је свештеник.

Жена је објаснила:

- Сви мужеви се враћају кући на време, али мој муж стално касни. Због тога код куће свакодневно имамо скандал.

Свештеник, изненађен, пита:

- Да ли је то једини разлог?

„Да, не желим да живим са мушкарцем који има такву ману“, одговорила је жена.

- Развешћу вас, али под једним условом. Врати се кући, испеци велики укусни хлеб и донеси ми га. Али док припремаш хлеб, немој ништа узимати из куће. Тражи од комшија соли, воде и брашна. И обавезно им објасни разлог таквог захтева, - рекао је свештеник.

Ова жена је отишла кући и, без одлагања, приступила послу.

Отишла је до комшинице и рекла:

- Ох, Марија, дај ми чашу воде.

- Јеси ли остала без воде? Није ли у дворишту ископан бунар?

„Воде има, али отишла сам код свештеника да се пожалим на мужа и тражила да се разведемо“, објаснила је жена, а чим је завршила, комшиница је уздахнула:

- Ех, кад би само знала какав је мој муж! - и почела да се жали на свог мужа. Тада је жена отишла до друге комшинице да је замоли за со.

- Остали сте без соли, да ли тражиш само једну кашику?

„Имам соли, али ја сам се пожалила свештенику због мужа, затражила развод“, каже жена и пре него што је успела да заврши, комшиница је узвикнула:

- Ех, кад би само знала какав је мој муж! - и почела да се жали на свог мужа.

Дакле, где год је ова жена тражила нешто на зајам, чула је притужбе свих на своје мужеве.

На крају је испекла велики укусни хлеб, донела га је свештенику и дала му рекавши:

- Хвала, пробајте мој хлеб са својом породицом. Само немој ни да помислиш да ме разводиш од мог мужа.

- Зашто, шта се догодило, ћерко? - упита свештеник.

„Мој муж је, изгледа, најбољи“, одговорила му је жена.

Поучна прича. Преведено са руског.

Никад се не буни.

 

Вакцина и/или отказ

Ми живимо у информатичком времену и још колико данас би могли да отпусте на милионе радника и замене их роботима и то им не би био проблем већ то како да очувају конзумеризам. Без тога би се систем распао. Зато се морају наћи бесмислени послови.
И зато вам примање вакцине под силу не гарантује опстанак на послу.
 
Вакцина као вакцина, и пеницилин можете примити хиљаду пута без проблема а да вам хиљаду и први пут науди. Но овде имамо ту новину насилништва над личним избором, где у кафану могу да иду они са негативним тестом или вакцинисани, а не могу здрави, на пример.
 
Али ова уцена је ту управо да би један део радника могао бити легално отпуштен.
Ако сте добили овакво писмо, у којем се тражи да будете вакцинисани, значи да сте вишак и послодавцу и систему.
 
Како да будете сигурни?
 
Да ли је храна, хлеб, гориво поскупело? Јесте. Па све што се производи треба и да се превезе, а то кошта. Колико вам сад износи полагање возачког и колико то људи може себи да приушти? То су вам главни показатељи. А како ова уцењивачка писма првенствено круже Немачком, то јест западним земљама, то се показује да даљи одлазак у стране земље значи одлазак из плодних оаза у пустињу. У прилог томе, један немачки бизнисмен купио је 200000 контејнера како би довозио робу из Кине. У Америци нема довољно бродова да постигну исти такав транспорт. Ако они улажу паре у то и Кина постаје главна земља за производњу свега и свачега јер то може да ради за ситне паре и, тренутно, уз најбољу технологију, онда то значи да ће овај тренд да потраје.
 
И сад једини смисао има узгајати своју храну и имати неки лични мали бизнис у облику каквог заната.
 
И још нешто: ово са уценама се сад са саме власти пребацује на народ; вакцинисани и тестирани ће, преко мобилних телефона и апликација, да прате друге. 
 
И та сумња ће још више да раздире људе.
 

Преподобни Јефрем Сирин и блудница

Једном приликом су неки недобронамерни људи решили да Јефрема Сирина наговоре на грех. Убедили су једну од градских блудница да оде код авве и заведе га, а ако не успе у томе бар да га разгневи, јер га нико никада није видео да се љути или се свађа.

Јефрем је саслушао њен предлог па јој рече:

- Пођи са мном!

Одушевљена блудница потрча за светитељом. Убрзо су се нашли на градском тргу, где је било много људи.

– Овде ћемо учинити то што си ми предложила.

Збуњена блудница, гледајући у народ, одговори:

- Како да то урадимо у присуству толиког света?

Тада Јефрем Сирин узврати:

- Ако се ти стидиш људи, зашто се још пре не би постидела Бога, који не само да види дела људи већ и њихове намере?

(мој слободни превод са руског)

 

Прича за Божић

Упитали су старца:

- Колико има врста пријатеља?

– Четири – размисливши мало, одговори старац.

Постоје пријатељи попут хране – потребни су нам сваки дан.

Постоје пријатељи попут лека – тражимо их кад нам је лоше.

Постоје пријатељи попут какве болести – они сами траже вас.

Али постоје и пријатељи као ваздух – не видимо их, али су увек са нама.

 

Мир Божији!

Христос се роди!

 

Молитва у посту

Неко замоли једног старца:

- Оче! Научи ме најмоћнијој молитви у посту; зато што се молим, и молим се, али Бог ме не чује. Сада почиње пост и волео бих да имам мир у срцу.

Старац је, смешкајући се, одговорио:

- Две особе су биле на пустом острву и нигде нису могле да добију помоћ.

И молили су се – сваки како је могао.

Пре свега, била им је потребна храна

Молили су се и Бог је једном послао обиље хране а другоме ништа.

Требало им је и место за заштиту од временских непогода.

Један је пронашао удобну пећину а други ништа.

За одлазак са острва био им је потребан чамац. Један га је нашао на обали, други није.

Када је овај, што је нашао чамац, кренуо да уђе у њега и да напусти острво, помисли у том да је и његов пријатељ у истој невољи и одлучи да га поведе са собом.

Када су напустили острво, први је питао другог:

-Зашто, без обзира на све што сам молио, Бог ми је давао, али не и теби?

Други му на то одговори:

- Бог ми је дао све што сам тражио од Њега! Јер сам му све ово време тражио само једну ствар - да ти помогнем!

Најјача молитва у посту јесте љубав према ближњем.

 

отац CĂTĂLIN CRIȘAN

(мој слободни превод приче са румунског)

 

Шаран

Радио драма према причи Ј.Ј. Змаја
 
 
 

Најсмиренији

У једном манастиру игуман се одликовао праведношћу и усрдношћу у служби Господу. Бог је приметио његов труд и послао му је анђела да га награди за марљиву службу. Међутим, игуман одби награду и уместо тога упита:

- Покажи ми најсмиренијег монаха у мом манастиру како бих могао принети молитве за његову душу.

Анђео показа на једног брата, а запрепашћени игуман узвикну:

- Али тај је најнеуздржанији од све братије!

На то му анђео одговори:

- Да се овај човек није борио сваке секунде са собом давно би вас све побио!

(мој слободни превод са руског)

 

Човек са три жеље

 

Живео један човек који је имао три жеље: да добије посао са великом платом, ожени се дивном и добром девојком и да буде познат у свету.

Током његовог живота било је много дешавања али ми ћемо споменути три.

Једног хладног зимског јутра младић је пожурио на интервју са представником познате компаније. До сусрета је остало још пет минута, а он је имао да прође још четвртину пута. Одједном се пред њим оклизнуо и пао старији човек. Наш херој погледа човека, закључи да је пијан и, не пружајући му руку, потрча даље. Срећом, стигао је на интервју на време. Нажалост, није ангажован за посао из снова.

Једне топле летње вечери човек је шетао градом. Приметивши трупу уличних извођача стао је да ужива у погледу. Било је мало публике али је представа била забавна и узбудљива. Након наступа уследио је аплауз и људи су почели да се разилазе. И наш човек се такође окренуо али га је неко бојажљиво дотакао раменом. Био је то главни лик у представи – стара кловновица. Питала га је да ли му се допала представа, да ли је задовољан глумцима. Али човек није желео да разговара и, окренувши се с гађењем, отишао је кући.

Једне јесење кишне вечери човек је пожурио кући са прославе рођендана свог друга. Дан је био тежак и он је желео да се окупа и заспи у топлом меком кревету. Одједном зачу како неко пригушено јеца. Била је то уплакана жена. Седела је на клупи у близини куће нашег хероја. Била је сама, без кишобрана и само ју је капуљача на танкој јакни штитила од хладне кише. Приметивши нашег хероја обратила му се за помоћ. Нешто се догодило у њеној породици и хтела је да неком отвори душу. Човек се замислио: пред његовим очима појавиле су се купка и кревет и он промрмља да је ужасно заузет и пожури у трем.

Човек је живео несрећан живот. И умро је.

Горе на небу он срете свог анђела чувара.

– Знаш, живео сам веома јадан и безвредан живот. Имао сам три жеље али се ниједна није остварила. Каква штета...

– Хм... Драги мој, све сам учинио да се твоји снови остваре, но за све то требало је само да пружиш руку, отвориш очи и угријеш срце.

– О чему причаш?

– Сећаш се човека који је пао на клизавом зимском путу? Сад пажљиво сагледај слику... Тај човек је био генерални директор фирме у којој си ти желео да радиш. Очекивала те је вртоглава каријера. Све што се од тебе тражило било је да пружиш руку.

Сећаш се старе кловновице која те је испитивала након уличне представе? Била је то млада глумица и лепотица, која се заљубила у тебе на први поглед. Чекала вас је срећна будућност, деца, неугасла љубав. Све што се од тебе тражило било је да отвориш очи.

Сећаш ли се уплакане жене на твом трему? Била је кишна ноћ, а она натопљена од кише и суза... Била је познати писац. Доживела је породичну кризу и била јој је потребна душевна подршка. Да си јој помогао и пустио је да се угреје у твом стану, послушао је и утешио, написала би књигу о том случају. Књига би постала позната широм света, и ти заједно са њом, јер би аутор на насловној страни навео име онога ко је постао муза овог дела. Све што се тада тражило од тебе била је само мала искра твог срца.

Био си непажљив, пријатељу.

Човек уздахну и крену месечевим путем до звездане даљине...

Морал: ослушните свет, он нуди могућности. И не треба само да тражимо помоћ, већ и да је с достојанством прихватимо.

(мој слободни превод приче са руског)