Родољупци

"Мађарска кокарда с лица, јер је то актуелно, а српска кокарда с наличја, да се зна шта је битно - оно до срца стоји."
 
Јован Стерија Поповић
(а избор глумаца је чудесан) 
 
 
Аналогно: Срби "победили" на Косову, не дају таблице, али све остало дају, па сад на улазу на Косово српски грб мора да се крије стикером. 
 

О лицемерству

 

Блажени Серафим Роуз о лицемерју академског света

 

”14. јун, 1961. године.

 

Драги родитељи,

 

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком – помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник – једном речју, превише је поштен.

 

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина ”старомодних” професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност – своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.

 

 

 

Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

 

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали ”фанатиком” и ”лудаком”. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

 

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину – две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

 

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ”Сва мудрост овог света је лудост пред Богом”. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

 

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

 

Воли вас,

 

Јуџин”


 

О мужевима

Једног дана жена је пришла свештенику и рекла:

- Венчао си мене и мужа пре 2 године. Сада нас разведи. Не желим више да живим с њим.

„Који је разлог твоје жеље за разводом?“, питао је свештеник.

Жена је објаснила:

- Сви мужеви се враћају кући на време, али мој муж стално касни. Због тога код куће свакодневно имамо скандал.

Свештеник, изненађен, пита:

- Да ли је то једини разлог?

„Да, не желим да живим са мушкарцем који има такву ману“, одговорила је жена.

- Развешћу вас, али под једним условом. Врати се кући, испеци велики укусни хлеб и донеси ми га. Али док припремаш хлеб, немој ништа узимати из куће. Тражи од комшија соли, воде и брашна. И обавезно им објасни разлог таквог захтева, - рекао је свештеник.

Ова жена је отишла кући и, без одлагања, приступила послу.

Отишла је до комшинице и рекла:

- Ох, Марија, дај ми чашу воде.

- Јеси ли остала без воде? Није ли у дворишту ископан бунар?

„Воде има, али отишла сам код свештеника да се пожалим на мужа и тражила да се разведемо“, објаснила је жена, а чим је завршила, комшиница је уздахнула:

- Ех, кад би само знала какав је мој муж! - и почела да се жали на свог мужа. Тада је жена отишла до друге комшинице да је замоли за со.

- Остали сте без соли, да ли тражиш само једну кашику?

„Имам соли, али ја сам се пожалила свештенику због мужа, затражила развод“, каже жена и пре него што је успела да заврши, комшиница је узвикнула:

- Ех, кад би само знала какав је мој муж! - и почела да се жали на свог мужа.

Дакле, где год је ова жена тражила нешто на зајам, чула је притужбе свих на своје мужеве.

На крају је испекла велики укусни хлеб, донела га је свештенику и дала му рекавши:

- Хвала, пробајте мој хлеб са својом породицом. Само немој ни да помислиш да ме разводиш од мог мужа.

- Зашто, шта се догодило, ћерко? - упита свештеник.

„Мој муж је, изгледа, најбољи“, одговорила му је жена.

Поучна прича. Преведено са руског.

Никад се не буни.

 

Вакцина и/или отказ

Ми живимо у информатичком времену и још колико данас би могли да отпусте на милионе радника и замене их роботима и то им не би био проблем већ то како да очувају конзумеризам. Без тога би се систем распао. Зато се морају наћи бесмислени послови.
И зато вам примање вакцине под силу не гарантује опстанак на послу.
 
Вакцина као вакцина, и пеницилин можете примити хиљаду пута без проблема а да вам хиљаду и први пут науди. Но овде имамо ту новину насилништва над личним избором, где у кафану могу да иду они са негативним тестом или вакцинисани, а не могу здрави, на пример.
 
Али ова уцена је ту управо да би један део радника могао бити легално отпуштен.
Ако сте добили овакво писмо, у којем се тражи да будете вакцинисани, значи да сте вишак и послодавцу и систему.
 
Како да будете сигурни?
 
Да ли је храна, хлеб, гориво поскупело? Јесте. Па све што се производи треба и да се превезе, а то кошта. Колико вам сад износи полагање возачког и колико то људи може себи да приушти? То су вам главни показатељи. А како ова уцењивачка писма првенствено круже Немачком, то јест западним земљама, то се показује да даљи одлазак у стране земље значи одлазак из плодних оаза у пустињу. У прилог томе, један немачки бизнисмен купио је 200000 контејнера како би довозио робу из Кине. У Америци нема довољно бродова да постигну исти такав транспорт. Ако они улажу паре у то и Кина постаје главна земља за производњу свега и свачега јер то може да ради за ситне паре и, тренутно, уз најбољу технологију, онда то значи да ће овај тренд да потраје.
 
И сад једини смисао има узгајати своју храну и имати неки лични мали бизнис у облику каквог заната.
 
И још нешто: ово са уценама се сад са саме власти пребацује на народ; вакцинисани и тестирани ће, преко мобилних телефона и апликација, да прате друге. 
 
И та сумња ће још више да раздире људе.
 

Преподобни Јефрем Сирин и блудница

Једном приликом су неки недобронамерни људи решили да Јефрема Сирина наговоре на грех. Убедили су једну од градских блудница да оде код авве и заведе га, а ако не успе у томе бар да га разгневи, јер га нико никада није видео да се љути или се свађа.

Јефрем је саслушао њен предлог па јој рече:

- Пођи са мном!

Одушевљена блудница потрча за светитељом. Убрзо су се нашли на градском тргу, где је било много људи.

– Овде ћемо учинити то што си ми предложила.

Збуњена блудница, гледајући у народ, одговори:

- Како да то урадимо у присуству толиког света?

Тада Јефрем Сирин узврати:

- Ако се ти стидиш људи, зашто се још пре не би постидела Бога, који не само да види дела људи већ и њихове намере?

(мој слободни превод са руског)

 

Прича за Божић

Упитали су старца:

- Колико има врста пријатеља?

– Четири – размисливши мало, одговори старац.

Постоје пријатељи попут хране – потребни су нам сваки дан.

Постоје пријатељи попут лека – тражимо их кад нам је лоше.

Постоје пријатељи попут какве болести – они сами траже вас.

Али постоје и пријатељи као ваздух – не видимо их, али су увек са нама.

 

Мир Божији!

Христос се роди!

 

Молитва у посту

Неко замоли једног старца:

- Оче! Научи ме најмоћнијој молитви у посту; зато што се молим, и молим се, али Бог ме не чује. Сада почиње пост и волео бих да имам мир у срцу.

Старац је, смешкајући се, одговорио:

- Две особе су биле на пустом острву и нигде нису могле да добију помоћ.

И молили су се – сваки како је могао.

Пре свега, била им је потребна храна

Молили су се и Бог је једном послао обиље хране а другоме ништа.

Требало им је и место за заштиту од временских непогода.

Један је пронашао удобну пећину а други ништа.

За одлазак са острва био им је потребан чамац. Један га је нашао на обали, други није.

Када је овај, што је нашао чамац, кренуо да уђе у њега и да напусти острво, помисли у том да је и његов пријатељ у истој невољи и одлучи да га поведе са собом.

Када су напустили острво, први је питао другог:

-Зашто, без обзира на све што сам молио, Бог ми је давао, али не и теби?

Други му на то одговори:

- Бог ми је дао све што сам тражио од Њега! Јер сам му све ово време тражио само једну ствар - да ти помогнем!

Најјача молитва у посту јесте љубав према ближњем.

 

отац CĂTĂLIN CRIȘAN

(мој слободни превод приче са румунског)

 

Шаран

Радио драма према причи Ј.Ј. Змаја
 
 
 

Најсмиренији

У једном манастиру игуман се одликовао праведношћу и усрдношћу у служби Господу. Бог је приметио његов труд и послао му је анђела да га награди за марљиву службу. Међутим, игуман одби награду и уместо тога упита:

- Покажи ми најсмиренијег монаха у мом манастиру како бих могао принети молитве за његову душу.

Анђео показа на једног брата, а запрепашћени игуман узвикну:

- Али тај је најнеуздржанији од све братије!

На то му анђео одговори:

- Да се овај човек није борио сваке секунде са собом давно би вас све побио!

(мој слободни превод са руског)

 

Човек са три жеље

 

Живео један човек који је имао три жеље: да добије посао са великом платом, ожени се дивном и добром девојком и да буде познат у свету.

Током његовог живота било је много дешавања али ми ћемо споменути три.

Једног хладног зимског јутра младић је пожурио на интервју са представником познате компаније. До сусрета је остало још пет минута, а он је имао да прође још четвртину пута. Одједном се пред њим оклизнуо и пао старији човек. Наш херој погледа човека, закључи да је пијан и, не пружајући му руку, потрча даље. Срећом, стигао је на интервју на време. Нажалост, није ангажован за посао из снова.

Једне топле летње вечери човек је шетао градом. Приметивши трупу уличних извођача стао је да ужива у погледу. Било је мало публике али је представа била забавна и узбудљива. Након наступа уследио је аплауз и људи су почели да се разилазе. И наш човек се такође окренуо али га је неко бојажљиво дотакао раменом. Био је то главни лик у представи – стара кловновица. Питала га је да ли му се допала представа, да ли је задовољан глумцима. Али човек није желео да разговара и, окренувши се с гађењем, отишао је кући.

Једне јесење кишне вечери човек је пожурио кући са прославе рођендана свог друга. Дан је био тежак и он је желео да се окупа и заспи у топлом меком кревету. Одједном зачу како неко пригушено јеца. Била је то уплакана жена. Седела је на клупи у близини куће нашег хероја. Била је сама, без кишобрана и само ју је капуљача на танкој јакни штитила од хладне кише. Приметивши нашег хероја обратила му се за помоћ. Нешто се догодило у њеној породици и хтела је да неком отвори душу. Човек се замислио: пред његовим очима појавиле су се купка и кревет и он промрмља да је ужасно заузет и пожури у трем.

Човек је живео несрећан живот. И умро је.

Горе на небу он срете свог анђела чувара.

– Знаш, живео сам веома јадан и безвредан живот. Имао сам три жеље али се ниједна није остварила. Каква штета...

– Хм... Драги мој, све сам учинио да се твоји снови остваре, но за све то требало је само да пружиш руку, отвориш очи и угријеш срце.

– О чему причаш?

– Сећаш се човека који је пао на клизавом зимском путу? Сад пажљиво сагледај слику... Тај човек је био генерални директор фирме у којој си ти желео да радиш. Очекивала те је вртоглава каријера. Све што се од тебе тражило било је да пружиш руку.

Сећаш се старе кловновице која те је испитивала након уличне представе? Била је то млада глумица и лепотица, која се заљубила у тебе на први поглед. Чекала вас је срећна будућност, деца, неугасла љубав. Све што се од тебе тражило било је да отвориш очи.

Сећаш ли се уплакане жене на твом трему? Била је кишна ноћ, а она натопљена од кише и суза... Била је познати писац. Доживела је породичну кризу и била јој је потребна душевна подршка. Да си јој помогао и пустио је да се угреје у твом стану, послушао је и утешио, написала би књигу о том случају. Књига би постала позната широм света, и ти заједно са њом, јер би аутор на насловној страни навео име онога ко је постао муза овог дела. Све што се тада тражило од тебе била је само мала искра твог срца.

Био си непажљив, пријатељу.

Човек уздахну и крену месечевим путем до звездане даљине...

Морал: ослушните свет, он нуди могућности. И не треба само да тражимо помоћ, већ и да је с достојанством прихватимо.

(мој слободни превод приче са руског)

 

Извор

 

У једном селу срете неки човек на улици свештеника и упита га:

- Оче, ако је Бог свуда присутан, зашто је потребно да идем у Цркву? 

- Читава атмосфера је испуњена водом, али кад хоћеш да пијеш воду идеш на извор - одговори му свештеник.

 

 

Рад је благослов

- Некада су говорили: „Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче.“ Шта су тиме, старче; хтели да кажу ?

- Хтели су да кажу: „Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући.“ Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио.

Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.

Иначе, и онај, такозвани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.

- Али, старче, ако имаш болесна крста, не можеш да радиш сваки посао.

- Добро, не треба ли и крстима мало вежбе ? Зар неки посао, који је као вежбање за крста није од помоћи ? Слушај, рећи ћу ти: ако неко једе, пије и спава, а не ради, некако се „рашрафи“ и само би да спава, јер се његово тело и живци опусте. Доспева полако дотле да ни не може ништа да ради. Мало хода, па га нешто пресече. С друге стране, ако мало ради и креће се, јача и ноге и руке. Видиш, они који воле да раде, не спавају много, или од умора можда уопште не могу да спавају, али имају снаге, јер се кроз рад кале и телесно јачају.

Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује.

После дође ђаво, па му каже: „Еј ти, изгубљени, како си само заостао ! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити ?“ и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

 

Доказ

 

Једном су питали мудраца:

- Како препознати доброг човека? 

Мудрац је одговорио: 

- То није оно што он говори или каквим се приказује, већ каква атмосфера влада у његовом присуству. То је оно што је доказ. Јер нико не може да твори око себе атмосферу која не припада његовом духу. 

(мој слободни превод са руског)

 

Вештачка срећа – зависност 21. века

Шарл де Монтескје, писац и филозоф, још одавно је рекао:

„Кад бисмо само желели да будемо срећни, то би се лако дало постићи; али ми желимо да будемо срећнији од других људи, а то је готово немогуће, зато што увек мислимо да су други срећнији од нас.“

Кад имате скупа кола, лепу одећу, раскошну кућу и друге статусне симболе, стичете утисак да вредите више и да сте изнад оних који све то немају.

Гледате комшију у јефтином ауту и кажете себи: „То је зато што сам успешан и зарађујем више. Он је нико и ништа, а ја сам богат!“

Убеђени сте: „Комшија мисли да сам фаца, јер имам тако фенси ауто!“ И помисао на то вам греје душу и подиже самопоуздање. Међутим, ако комшија има бољи ауто, ваше самопоштовање опада. Излаз из те ситуације је само један: првом приликом морате повратити предност!

Овде се не ради само о аутомобилима.Сваки пут кад неко у вашем окружењу буде имао нешто лошије и мање од вас, вратиће вам се осећај краљевске надмоћи. Од тога зависи колико сте срећни.

У потрази за вештачком срећом, људи се претварају у зависнике, који подижу себи вредност по сваку цену. Купују нови телефон, мењају кола, набављају скупе фармерке и скуп намештај (за случај да им неко дође у посету) и користе скупе парфеме, да нагласе свој истанчан укус и префињеност. А пошто је све то врло скупо, људи који пате од статусних симбола – често се пате и са великим дуговима.

У потрази за срећом, такви људи подижу кредите јер за њих је нешто најгоре на свету – да се спусте на ниво оних које сматрају нижим од себе. И да би спречили да се то догоди, спремни су да плате – шта кошта, да кошта!

Чак и одржавање тог пролазног статуса много кошта.

Ако се нешто не уклапа у статус, они га скривају на све могуће начине. И обрнуто: оно што наглашава статус, истиче се свим средствима. На пример, летовање у хотелу са 5 звездица биће обавезно објављено на свим друштвеним мрежама, а хотел са 3 звездице тактично ће се прећутати.

Чињеницу да живе у јефтиној кући, скриваће на сваки начин. Живот таквих људи претвара се у обману. Они заваравају и себе и друге. Највише себе. Убеђени су да заиста имају статус који имитирају и потпуно игноришу чињеницу да је тај положај резултат дугова, које ће цео живот отплаћивати.

У једном тренутку, банке престају да им позајмљују новац, па извор радости и среће нагло пресушује. Тада они падају у дубоку депресију. У исто време, они за све своје невоље окривљују управо банке, владу, тежак живот и послодавца који им неправедно закида плату.

Једина особа коју никада неће окривити су они сами. Па они су само хтели да буду „као сви остали“ и да не пропусте важне године свог живота, да од живота узму све што пружа. Како би они могли да буду криви за своју тешку финансијску ситуацију?

На крају, треба се увек сетити речи Хенрија Форда:

„Не морам да одседнем у скупом хотелу, јер не видим разлог да скупо плаћам непотребне додатке. Где год да одседнем, ја сам Хенри Форд. Не видим велику разлику међу хотелима, пошто се чак и у најјефтинијем хотелу можете одморити ништа горе него у најскупљем.

А овај капут на мени – да, у праву сте, носио га је још мој отац, али то није важно – ја сам у овом капуту и даље Хенри Форд. Мој син је још увек млад и неискусан, па се боји што ће људи мислити о њему, ако одседне у јефтином хотелу.

Мене не брине шта други мисле о мени, зато што знам своју праву вредност. А милијардер сам постао зато што знам с новцем и умем да разликујем праве вредности од лажних.“

 

 

О срећи

 

Једном је свештенику пришла сиромашна сељанка.

 – Оче, уморна сам – рекла је тужно. – Ми радимо непрекидно, али има дана када, сем хлеба, немамо шта друго дати деци. Али ме још и више умара поглед на нашу сиромашну кућу, двориште, подерану одећу наших синова, измучено лице мога мужа.

Свештеник се замисли а потом позва жену да пође са њим.

Показао јој је прелепу кућу где су се у врту испред играла деца.

 – Шта мислиш: да ли је домаћица срећна? - упита он.

– Наравно! – узвикну жена. – Како је богата кућа и како су добро одевена деца!

Затим је свештеник замоли да приђе ближе и осмотри боље.

Ту она угледа мајку ове деце како седи у хладу и горко плаче.

– Она плаче, јер је слепа од рођења и не може да види своју децу – тужно јој објасни отац.

Они пођоше даље. Ускоро јој свештеник показа другу кућу. Она је била богатија од прве. На женино питање да ли у њој живе срећни људи, он рече како је то била дивна породица све док није погинуо домаћин. Сад нема дана да удовица не плаче за својим мужем, а деца за оцем.

Занета мислима жена није ни приметила како су стигли до треће богате куће. Био је то дом ћерке богатог трговца.

- Ту је богатство и добра храна, скупа одећа и нема ниједне кваке у кући а да није позлаћена. Но, живи ли се овде срећно?

На њено питање свештеник отвори тешка врата.Трговачка кћи поздрави госте и позва их на чај. Али како је пуст био њен дом! Ту није било ни деце, нити се чуо глас мужа.

–Имам и богатство и лепу одећу, али немам среће – рекла је домаћица. – Немам мужа, ни деце, нити коме да кувам јело или за кога да се облачим... 

Дубоко замишљена сиротица се вратила кући.

– Хвала Вам! – срдачно се захвалила свештенику. – Схватила сам како сам била глупа! Умарала сам се од погледа на исцепану одећу, не знајући каква је то срећа видети своју децу! Мислила сам да је срећа у изобиљу, а испада да је срећан онај који има некога да му кува вечеру и у чијој кући се чује дечји смех!

(мој слободни превод приче са руског)