Све у причама бива

Најидеалније друштво

 

 

Мудри људи (философи) су разговарали. Тема је била - идеално друштво.

Виас је рекао:

- Идеално друштво је оно где се уважава закон.

Талис: То је оно друштво где нема ни превише богатих ни превише сиромашних.

Периандрос: Где се цени врлина а мане изгоне.

Питакос: Оно где се почасти дају само врлинским људима, лошима никад.

Клеовулос: Где се грађани више боје оптужби него казни.

Хилон: Оно које више цени законе, него говорнике.

На крају рече Солон:

- Идеално друштво је оно где се неправда начињена најмањем грађанину сматра за неправду према целом друштву.

Сва мишљења ових мудрих људи била су исправна. Солоново мишљење се сматрало најисправнијим. Међутим, ми бисмо рекли да је најидеалније друштво оно које извршава Еванђелски закон, од којег нема савршенијег.

 

Са грчког превела А. М.

 

 

Срећан Празник Тројице!

 

Насиље над породицом

Зашто је најава измене закона о насиљу над женама и у породици заправо увод у насиље над породицом? Довољна је сумња већ и то што кампању покреће „Блиц“, а затим, по директиви, и све остале новине, које су дан пре тога известиле јавност како све новине нису у могућности да објаве истовремено све вести. Сад јесу? Сем тога, у земљи, где је дозвољено да гладујете, да будете без посла, да останете на улици, они брину о насиљу у породици?! Није ли то заправо пут ка томе да се деца прогласе државним власништвом? Размислите! Јер у новом уставу, који се пише споља, биће дозвољено склапање геј бракова и усвајање деце. Одакле ће добијати децу, јер, побогу, не сме им се ускраћивати право (тако они говоре да су им други криви, а не они сами, а све аминују психолози, а хришћани и други људи су хомофобични)? Нико и не мисли на децу, а по сиротиштима деца чезну за својим родитељима, а овамо желе да се деца рађају у незнању ко им је отац и мајка. То не може да води на добро, а друштво које жели да меша болесно и здраво у целину не може донети ништа добро.

Треба да знате како су вакцинисали децу овде код нас: без икаквог обавештења родитеља, довели су их у Дом здравља, закључали, и све вакцинисали иако је међу њима било и деце која у том тренутку нису смела примити вакцину. Мислите ли да ће тако поступати по целој Србији? И у Рашкој области? Исто важи и за закон о ненасиљу. То ће се односити само на неке. Погодите кога?

Емисију „Гнев Србије“, у којој се обрађује ова тема о насиљу, можете послушати од 59.40.

 

 

Упамтите: имате све обавезе према деци, али не и права! 

 

Бунт сељака

 

(Слика је преузета са интернета)

 

Ових дана је приметно како се на путевима интензивно пресреће сељак и кажњава. Он је кривац и, по свему судећи, државни непријатељ број један. Јер онај прави непријатељ је – недодирљив.

Велики се притисак врши на њега и питање је дана када ће чаша жучи да се прелије. Оног дана кад се то деси, на страни српског сељака биће, као и увек – инат.

Један такав, инаџија, кренуо је колима кући и на путу га је пресрела патрола милиције. Милицајац је изашао на друм и почео да маше својом палицом, али сељак је, не марећи, наставио да вози тако да је милицајац био приморан да се склања. Људи у ауту упиташе возача због чега није стао. Он им је одговорио:

- Немам ја времена за њега, мене кући чекају краве за мужу!

 

За дане који долазе причу је забележила причалица

 

 

„Јуцина куца“

 

 

 

Хеклана дечија капа „Јуцина куца“ рађена је од памучног конца (Сент Џорџ, Танго) и намењена је деци узраста до пет година.

 

 

Српкиња 18

 

(Слика је преузета са интернета)

 

Током ноћи је пала фина киша, што је погодовало јуче поораној и нађубреној земљи.

Сава је у школи показао вољу за учењем, и с лакоћом је прелазио с једног слова на друго. И Анђелка је била задовољна својим ђацима.

За суботу је, по школском плану, био предвиђен час у природи, и она је, кријући то од свих, спремала изненађење. Наравно, уколико их време послужи, али и прилика.

Милица и Ненад су обавили куповину, тако да је Анђелка, одмах по повратку из школе, прионула на кројење. Ту њену преданост још више је подстакла вест да је и власник радње, где је иначе куповала и са којим су се сви они познавали, дао свој допринос овом човекољубљу.

Ненад је, знајући да Стојанов део изискује најтежи труд, отишао да му помогне. Није му то било први пут, тако да се прилично сналазио у послу.

И иначе су момци са села вешти у много чему. Такав је просто поредак ствари. Сељак воли да је свој на своме, док је случај са грађанством другачији – грађанин робује стварима и приликама, и склон је врбовању. Зато се свим силама жели уништити српски сељак, јер је он велика сметња Новом светском поретку. Комунизам га је отерао са земље, преселивши га у фабрике, а онда му је тзв. демократија узела те исте фабрике и оставила га на улици.

Ненад, Милица и Стојан су, заједно са Анђелком, то веома добро разумели. Одмалена су научени да слушају мајку Цркву, и њима је дато да гледају ствари онаквим какве оне заиста јесу.

У грађанском друштву нема духовности, и ту је среброљубље једина мера ствари. А среброљубље је корен свих зала и од видећих и чујућих људи прави слепе и глуве послушнике и увлакаче. Такви људи су спремни да учине све за Јудиних тридесет сребреника.

До краја дана је код свих било урађено више од половине посла. У среду се с послом наставило и до вечери су и кревети били склопљени и постељина сашивена. У четвртак су јавили Бошку и Оливери да стижу.

Због неисправности Стојановог превоза, кревете су пренели Ненадовим аутом и приколицом, с тим што су Ненад и Милица оставили децу код Драгице и Марије да их причувају док се они не врате.

Бошко и Оливера су их богзнакако дочекали; деца још нису била са њима.

Примивши их у кућу, провели су их кроз собе које су за прву руку биле усељиве и окречене. Затим су мушкарци унели кревете и постељину. Брачни пар је био ганут до суза. Ови су их обавестили да су и други учествовали у овој врсти помоћи и да су ту и надаље ако им било шта затреба.

Иако нису имали намеру да се дуго задржавају, Бошко и Оливера им нису дозволили да оду а да их не почасте. Тако је дошао ред и на госте да буду дирнути гостољубивошћу домаћина, која се, премда прескромна, није штедела.

- Надамо се да ће догодине бити много боље послужење – рече Бошко, наздрављајући с њима.

На одласку, домаћини им се још једном искрено захвалише и притом сви изразише жељу да се посете наставе.

Дан је по много чему био леп, и Анђелка, стојећи поред аута, напречац доби жељу да се кући врати пешице.

- Лето је већ на измаку, и штета је не искористити овакву лепоту – објашњавала је.

- И ја сам помислио то исто, желећи да се прошетам до реке! – огласи се и Стојан помало узбуђено.

- И ја! – признаде Анђелка, док су једно друго гледали с неверицом због истоветне мисли која их је понела.

- У том случају, ви, младенци, крените без нас, а ми, деца, ћемо се већ снаћи – весело додаде Стојан, осећајући због свега неко посебно задовољство.

Ненад и Милица се нису много бунили; заправо нимало. Препуштајући им да се воде својим жељама и плановима, они седоше у ауто и – одоше.

Мирис реке су могли да осете и пре него што су дошли до ње. Стојан је путем препричавао догодовштине из радионице, што је Анђелку и забављало, али и упознавало са наравима људи из села. Али не само из села.

Стојан је, као врстан мајстор, био познат и даље. То је она чула, не од њега, већ од Ненада и Милице.

Место крај врбе је било празно, што је обома одговарало. Али колико год да им је пустош одговарала, толико су и зазирали од ње. Њихова осећања одавно нису горела, већ су кључала.

Анђелка се није усудила да прва прође између висећих грана. Стојан је то преузео на себе, позивајући је руком да му се придружи. Није је требало молити; нешто из разлога што је за тим жудила, нешто због тога да се то не покаже очигледним некаквим устезањем.

Кад је врба скрила поглед на њих, Стојан рече:

- Ову кућицу смо отац и ја правили.

- Заиста? – дивљаше се Анђелка. – Прелепа је! О једној таквој сам маштала као дете.

- А сад? – упита је он крајње радознало.

- Можда да је већа – насмејала се.

Стојан одлучи да јој каже што јој је био дужан.

- Нисам ти рекао... тад ми се учинило непримереним, јер си била потресена: садашњи власник куће у којој сте живели питао је да ли би је откупила.

Анђелка осети како јој навиру сузе, али овогa пута, не желећи да он то види, окрену се лицем према реци и, гледајући је, одговори:

- То је... врло лепо од њега. Можда би вредело размислити о томе. Сем тога, морала бих најпре да поразговарам са братом.

- Опрости ако сам те овом причом растужио...

- Не, ниси! – Анђелка му упути осмех захвалности, али на кратко, брзо враћајући поглед на реку. - Напротив. Овај предлог се само надовезао на све лепо овог и претходних дана, где су људи искорачили из своје свакодневице да би се једни другима нашли у неприлици. Понекад, док размишљам о томе колико је добра у српском народу неистражено и зачаурено, често ми на ум дође мисао, која је сад већ прерасла у теорију...

- Какву? – упита знатижељно Стојан, који је тиме подстаче да настави са причом, док јој се он, понет њеним гласом, поче полако примицати.

Анђелки то није могло промаћи; и што је он био ближи њој, то је она с већим жаром приповедала.

- Ми, Срби, често за Русију кажемо Матушка. Овако речено испада да се на нас не може другачије гледати већ као на – децу. А деца нису нимало наклоњена рату! Зато Србин трпи што мало ко може, јер је рат против духа његовог. И прелазимо и преко ствари које су у другим државама недопустиве, а све чекајући да силни покажу крај своје алавости. Нажалост, чекамо и данас то да се деси. Међутим, из неког разлога тера се док се не претера. Тада у нама проради онај дечји пркос, који се позива на вишу Правду. Јер мора, не само због себе, већ и због истих тих незаситих ала. Зато не би ваљало да нас Срба нестане. Поготово кад се сетимо на како чудесан начин смо позвани, преко Светог Саве, да будемо Христови јагањци. Тиме не само да смо се недостојни удостојили, већ нам је и велика мисија поверена: да, као деца, чувамо свет од злобе адове.

Код ових последњих речи Анђелка се лагано поче окретати, тражећи плаветнило Стојанових очију које је, дуж њених леђа, грејало њена чула. Речи су се умириле и само се чула природа како дише.

Стојан, сместивши је целу у поглед препун чежње, и опијен уприличеним тренутком, подиже десну руку и помилова прамен њене косе, који се није дао укротити, настављајући да, преко њега, милује и њен образ.

И ту, под врбом, њихов, као вечност, прижељкивани сусрет најзад се догодио.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

Русија моја љубимаја
Аутор Гаврило Кујунџић

При сваком помену твога имена,
Прожме ме нека чудесна милина.
Jави се чежња сад бих да полетим,
Тебе да видим ко мајку загрлим.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Понос и витештво, крв врела буктиња,
Част тврда заклетва а правда светиња.
Пут нам је исти до Царства Небеског,
Вера у Христа и Оца јединог.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Звездо са истока разбуктај свој врели жар,
Спржи све корове, неверу отерај.
Твој светли зрачак пут нам је једини.
Да божур процвета у својој градини.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Заједно прођосмо кроз тешке године
С' вером у Бога до вечне истине.
Рускога Цара сви жељно чекамо
Да нас заштити, веру да спасемо.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

„Бели цвет“

 

 

 

 

 

Хеклана ташница „Бели цвет“ рађена је од белог памучног конца (Сент Џорџ, Танго) и украшена је златним перлицама. На њој су и две алке у златној боји, као и магнетна копча. Пречник ташнице износи око 25 цм. 

Алке се могу поручити са овог сајта:

КРАБЕЛ

 

Српкиња 17

(Слика је преузета са интернета)

 

Радни понедељак је свима почињао другачије.

Први раноранилац био је Ненад, који је, заједно са Стојаном, отишао да узору њиве; Анђелка је устала нешто пре Милице да би се спремила за посао, док су се деца будила следећим редом: најпре Сава, због школе, а потом Јелена и Ана. Милица је, наравно, остала код куће са девојчицама. Њен посао није изискивао никакво избивање: остала је да кува, што је волела да ради.

Али тај јутарњи распоред је, по обављеном послу, био сасвим измењен: Сава и Анђелка су стигли једно за другим, док је Ненад дошао касније. Орање се мало одужило, а онда су браћа свратила у пилану по наручене даске за обећане кревете.

Кад су њих истоварили у радионицу, Стојан је замолио мајку да спреми шиваћу машину како би је могли понети Анђелки. Још синоћ ју је питао за дозволу, и Драгица је радо пристала. Јесте да је то била стара машина од сентименталне вредности, али је, будући да је нико већ годинама није користио, само скупљала прашину.

Чувши због чега им је потребна, али и чињеница да ће једно младо чељаде на њој да шије (које је њеном мајчинском срцу почело необично да се допада), посебно ју је приволело на пристанак.

Милица је ручак поставила у уобичајено време, јер није било сврхе да чека мужа, будући да је знала да ће каснити. Док су сe девојчице одмарале након ручка, она је са Савом урадила домаће задатке. Анђелка је за то време направила списак, који ће Милица сутра понети у куповину.

У ишчекивању да машина стигне, две пријатељице су тражиле погодно место за њен смештај.

- Мислим да би најбоље било да је ставимо у помоћну просторију иза куће. Тамо има простора и довољно светла и нико ти не би сметао док радиш – предложи Милица. – Касније је можемо још боље оспособити, ако желиш. Иначе, колико дуго се можеш користити машином?

- Не бих је задржавала, иако је тетка Драгица рекла да се могу њоме користити и на дужи рок – рече Анђелка, идући за њом. – Да није хитно, сачекала бих ја да ми Раде донесе моју машину. Чим завршим с постељином – враћам је! Сем тога: колико ти мислиш да ја будем вама на терету?

- Какав те терет спопао, женска главо? – одмахну Милица руком, противeћи се. – Колико год да треба - овде си код своје куће...

Анђелка јој приђе и захвално је пољуби у образ.

У том се на капији појавише Ненад и Стојан са шиваћом машином. Милица им отвори врата и показа место где би могли да је сместе. Кад је спустише, Анђелка приђе машини и стаде је загледати.

То је била стара али добро очувана сингерица. Рад на њој није јој био непознат; штавише, на једној таквој правила је своје прве кораке у шивeњу. Наследила ју је од мајке, која је, опет, исту добила од оца, Анђелкиног деде.

- Значи, умеш и да шијеш! – обрати јој се Стојан, који остаде да јој помогне са машином и њеним равнањем, док се Ненад журно с Милицом упутио у правцу кухиње, обавештавајући супругу о својoj изгладнелости.

У његовом гласу било је смесе дивљења и задовољства.

- С тобом чуда не престају, чини се! Кад већ шијеш, могла си и мене поновити.

- Није проблем, само пожури са жељом – дочека Анђелка спремно.

- Што да пожурим?

- Јер машину враћам чим обавим посао.

- Зашто? Код нас и тако стоји, а теби је од користи.

- Не би било у реду. Сем тога, и тако очекујем да стигне моја машина.

Стојан је погледа озбиљно.

- Значи ли то да се насељаваш овде трајно?

- Мислиш на село или у ову кућу? – упита Анђелка док је тражила нешто да подметне под један крај машине.

- Заправо, обоје...

Најзад, пронашавши неко парче картона, Анђелка га пружи Стојану да га постави, притом пазећи да машина стоји у равни и говорећи:

- Ако се посао устали, онда да. Али ћу, свакако, потражити друго место за становање. Није искључено ни да купим кућу. Ништа велико, али довољно да се може рећи „моја кућица - моја слободица“.

Стојан није заборавио на комшијин предлог о томе да Анђелка откупи своју стару кућу. Али ни сад, као ни тад, није пожурио да јој га пренесе. Из неких разлога одлучио је да јој то каже неким другим, повољнијим поводом.

Кад је посао око машине био готов, њих двоје се придружише осталима. Пошто ни Стојан није стигао да руча, то поставише тањир и за њега.

Тако окупљени око стола, још једном се дотакоше приче о креветима. Стојан је већ имао потребне мере за душеке, те их записа Ненаду на папир, како би их он и Милица могли сутра купити заједно са платном и концем за Анђелкин део посла. Бошко и Оливера ће у међувремену, како су им рекли, кречити просторије, тако да би им кревете могли испоручити у четвртак.

- Иначе се и пилана уградила у овај подухват, дајући нам даске упола цене – обавести Стојан друштво за столом.

- Лепо! – дочекаше Анђелка и Милица.

- Ма има у народу добра, нека прича ко шта хоће – рече Ненад поносно. – Кад је стани-пани, ту је обичан, незнатан човек да се нађе потребитом.

И провевши још неко време у необавезним разговорима, најпосле се разиђоше изговоривши се пословима.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

Не сексуалном васпитању

 Недавно је шеснаестогодишњи дечак дошао на сајам књига који је организовала Торонтска управа за школско образовање. И ту је нашао књигу под називом «Како безопасно упражњавати настран секс». У књизи се говори о томе како задовољити сексуалне жеље уз помоћ садизма, мазохизма и других «изама».

То је изазвало скандалчић. Сад чиновници који су задужени за образовање наводно треба да испитају ова случај...

Зашто пишем «скандалчић», а не «скандал»? Па зато што оваквих случајева у Торонту има много. Појављују се свако мало, захваљујући родитељима којима није свеједно.

Један од најодвратнијих случајева десио се 2013. године кад је на зиду у учионици једне школе седам месеци (!) висио плакат с приказаном двојицом мушкараца који чак не желим да прикажем на овом сајту.

Плакат је открио неко од родитеља. И то је доспело у медије. Опет је избио скандалчић. Плакат је скинут. Али замислите: седам месеци ниједан наставник није изразио негодовање, није се зачудио због плаката који је био окачен у учионици у којој уче деца од 12-14 година...


Све то веома личи на «испипавање пулса» друштва. На исто оно проверавање као скакање «пуси рајотки» у храму. И на пажљив нељудски поглед: да ли ће људи приметити или неће, а ако примете – шта ће се десити? Хоће ли прећутати због страха да се не прочују као «хомофоби» или ће негодовати?

Родитељима из Торонта се мора признати: они негодују. Прошле недеље у школе у Торонту није дошло 35 хиљада деце! Родитељи су их задржали код куће у знак протеста против новог програма сексуалног образовања по којем ће деци у првом разреду објашњавати шта су «вагина», «вулва», «пенис» и «сексуални склад», трећацима ће позитивно говорити о хомосексуализму и истополним «породицама», шестацима ће о мастурбацији причати као о «пријатном начину за упознавање свог тела», а седмацима и осмацима – о оралном и аналном сексу. Планирано је још да се деца упознају с «теоријом полова» по којој их нема два, већ много. И ти ниси обавезно дечак или девојчица, већ како се осећаш...

Узгред речено, годину дана пре тога у ванкуверским школама је предложен програм по којем дечак, ако се осећа као девојчица, може да игра у женском спортском тиму и да иде у женски тоалет. Исто се односи и на девојчице које се осећају као дечаци. У Ванкуверу је деци такође дозвољено да облаче одећу пола који изаберу и школа не мора да обавештава родитеље о таквом понашању њиховог детета.

Огромна кинеска заједница у Ванкуверу је протестовала. По друштвеним анкетама само 20% Кинеза се позитивно односи према хомосексуалцима, док је међу Канађанима толерантно 80%.

У Торонту су на протест изашли сви: Англосаксонци, Кинези, муслимани разних националности, Руси, Грци, имигранти из Африке... Средином априла ове године одржан је митинг против новог програма за сексуално образовање на којем је своје мишљење изразило око пет хиљада људи. «We say “No!”» («Кажемо: ‘Не’!») – тако гласи слоган читаве огромне кампање против сексуалног образовања.

Митинг је организован преко пута зграде скупштине провинције Онтарио, у којој заседа Кетлин Вин – премијер провинције, која не крије да је лезбејка и која намерава да програм који је ужаснуо родитеље у основне школе уведе од септембра.


Она није чула родитеље. Није хтела да их чује. Прво је окупљене назвала «хомофобима», затим су новине писале да су у питању «верујући», а онда је министарка образовања Лиз Сандалс рекла да родитељима управља опозиција...

И тада је одржано још неколико митинга у различитим крајевима града, а онда је почео највећи штрајк родитеља у историји Канаде. У неким школама није било до 90% деце.

Власт се приметно узнемирила. Новине су засад наизглед неутрално расположене, али су више пута објављивале информације о предстојећем штрајку, на основу чега се могло закључити да деле ставове родитеља, пошто су промениле тачку гледишта. И објашњавају да су наводно неки злонамерници неправилно протумачили нови програм сексуалног образовања, да су намерно довели родитеље у заблуду, а он заправо за циљ има спречавање ране трудноће, као и заштиту деце од онлајн-педофила, заштиту ђака-хомосексуалаца или транссексуалаца од задиркивања... Као и... Може се набројати много онога што влада Онтарија каже у одбрану свог програма.


Али родитељи су га прочитали. Не само то, он им је познат од 2010. године, кад је извршен први покушај да се уведе у школе. Тада су отпор сексуалном образовању пружиле хришћанске организације. У Канади живи пастор-евангелиста Чарлс Меквити. То је познат човек који предводи организацију «Хришћански колеџ» од неколико хиљада чланова. У бици су учествовале и друге хришћанске заједнице. Управо оне су обавестиле јавност да влада Онтарија намерава да неприметно уведе у школу нови програм за сексуално образовање. Кад су у медијима објављене неке тачке из њега избио је скандал. Родитељи су почели да протестују и власт се повукла... Тада премијер још увек није била лезбејка Кетлин Вин, већ обичан отац породице Далтон Мекгинти. Управо он се повукао под притиском јавности.

А Вин, која се пре више година развела од мужа и која је код своје троје деце довела партнерку-лезбејку, одмах је изјавила да она није Мекгинти и да се неће повући...

И шта сад, упитаћете...

Штрајкови су окончани. У неким медијима се врши агитација за сексуално образовање. Почело је прикупљање потписа преко интернета за његово увођење (по угледу на родитеље који су прикупили око 70 хиљада гласова против сексуалног образовања). У новинама се стално објављују анкете. Само што увек дају исте резултате: негде је 72% родитеља против, а негде и до 80%... У новинама се алудира на то да су сами Канађани за сексуално образовање, али емигранти муте воду, пре свега муслимани.

Међутим, то није истина. Организатори митинга и штрајкова су рођени Канађани. И 2010. године и сад подигле су се управо канадске хришћанске организације. А емигранти се, и наравно, највише муслимани, одазивају на апел да се деца заштите од разврата.


У оквиру борбе неколико хиљада родитеља је ступило у Конзервативну партију Онтарија (Кетлин Вин припада Либералној) како би за вођу, а то значи – и за главног опонента Винове – изабрали човека који је обећао да ће се борити против сексуалног образовања – Патрика Брауна. И изабрали су га. Јуче су се родитељи Онтарија радовали резултатима гласања. Победио је Патрик Браун који је добио 62%. Од њега је изгубила жена која је његове ставове назвала «старомодним».

Тако да родитељи Онтарија сад већ имају свог борца. И намеравају да уколико власти не одустану од новог програма сексуалног образовања, ступе у штрајк на неодређено време, да упишу децу у приватне школе и да им обезбеде наставу код куће, јер је у Онтарију то потпуно легално.

Наравно, то би за родитеље представљало велики проблем. Неко (највероватније мама) ће морати да напусти посао, али људи не виде други излаз. Ако се уведе нови програм сексуалног образовања, одлазак у школу за децу неће бити безбедан. Основне школе деца похађају од предшколског узраста до 8. разреда (4-13 година). И ако у периоду полног сазревања пубертетлијама на часовима буду пунили главу о различитим врстама секса и приказивали видео и фотоматеријале, ко може да гарантује да узбуђени тинејџер неће извршити насиље над другарицом из разреда или над малишаном у школском тоалету?

Родитељи су посебно гневни због тога што је у време док се радило на овом програму за сексуално образовање 2010. године министарка образовања у Онтарију била Кетлин Вин, а њен заменик је био Бен Левин. Дакле, овај човек је 2013. године ухапшен и оптужен због дечје порнографије. Тренутно му се суди. Проглашен је кривим због писања дечје порнографске приче, али је главно то што је на сајтовима на којима се окупљају љубитељи ицеста давао консултације мајкама како да развраћају децу и како да упражњавају секс с њима. Левин је признао да су он и жена сексуално искористили своје три кћерке и да се нада да ће му одрасле кћерке дати унуке како би с њима исто поступио...


Подсетићемо на то да је професор Левин био заменик министра образовања у Онтарију. Путовао је по целом свету и држао предавања. О програму сексуалног образовања против којег родитељи сад штрајкују 2010. године је писао да је «за њега представља приоритет».

У северноамеричком друштву се одавно прича о томе да педофили намеравају да крену путем хомосексуалаца у одбрани својих права. И први наговештаји су одавно присутни... На седницма Америчког удружења психијатара се више пута говорило о томе да педофилија није психичка болест, већ оријентација... А где је оријентација, разуме се, не сме да постоји дискриминација... Такође су разноразни «истраживачи» изјављивали да је «негативан утицај секса с одраслима на децу преувеличан» и да су наводно вршена истраживања која су показала да су се људи који су доживели насиље у детињству у зрелим годинама реализовали... У Северној Америци постоје организације које пишу о томе да «нико не сме бити лишен задовољства због узраста». Разуме се, не ради се о старцима. Они имају иста права као сви остали одрасли људи...


Замислимо на тренутак да су педофили успели да се легализују. Али где ће узети децу? Ко ће их дати? А родитељи који буду одгајани по новом програму сексуалног образовања – у складу с новим причама о томе да «стереотипи ометају живот», да су истополне «породице» равноправне с обичним, да «за љубав нема пола», односно, где се данас може бити с мушкарцем, а сутра са женом, где данас неко може да буде дечак, а сутра девојчица... Таквима је касније довољно рећи да је деци једноставно потребан одрастао наставник који ће их професионално увести у полни живот и они ће пристати...

Родитељи Онтарија настављају борбу. Власти обећавају да ће нови програм сексуалног образовања увести у школе у септембру тако да ће се главна битка вероватно одржати најесен. А засад су изабрали вођу опозиције – Патрика Брауна. Католици су такође упутили писмо Римском папи преко његовог представника у Канади. У Католичку цркву у Канади се више не надају, зато што су неке битке већ одавно изгубљене. Али тренутно је главно оружје у рукама мама и тата – штрајк на неограничено време. Он највероватније неће моћи да се избегне.

Људи воле да се смеју

Блажене душе

 

 

Једна млада девојка се разболела нешто пре 20. маја. Тумор на језику, рекли су лекари. Након конзилијума, донета је сагласност о операцији као једином решењу. Родитељи болеснице и пацијенткиња прихватише одлуку. Лекари све уредише за почетак операције.

- Дете моје - обрати се хирург болесници, - после операције више нећеш моћи причати и зато изговори сада своје последње речи.

А њене последње речи којима запечати своја уста беху: „Исус Христос, Избавитељ мога срца.“

Блажене и благословене душе које изнад свега највише воле Господа.

 

Са грчког превела А. М.

 

«Юди» из Томска

Свети Василије Острошки

Куманово

Nu-i singur Iuda vinovat

Свети Сава