Хеклана дечја капа "Сова"
Сети се, Србине
Сети се, Србине, увреда које си ти нанео делима и језиком - нарочито необузданим језиком - браћи својој и заборави њихове увреде према теби. Само тако добићеш похвалу од твог страдалног народа и благослов Божији.
Сети се, Србине, да си познат бити јунаком и у миру, као и у рату, па заборави твоје јунаштво показано само у рату. У рату је човек јунак над човеком, а у миру над самим собом. Сети се кнеза Иве од Семберије и војводе Марка Миљанова. Српске гусле прославиле су и ратне и мирнодопске јунаке. Какав јад за гуслара кад буде певао о теби као ратнику, па му се усред песме покидају струне!
Сети се, Србине, славе и обазривости твога народа у прошлости давној и недавној, па заборави твоје заслуге и не очекуј награду од савременика. Садашњост је судија прошлости, а будућност садашњости. Само глумци очекују аплауз у току представе.
Сети се, Србине изгнаниче, твоје страдалне браће у Отаџбини, где су само две партије: безбожничка и антибезбожничка (овој другој припада сав твој крстоносни и многомилиони народ) па заборави десет нових партија у туђини, у које те увлаче људи без суза за народне болове и без слуха за пригушене вапаје народне: Не делите се, уједините се! Браћа сте!
Свети Владика Николај
Развило се равно поље Прилепско
Развраћеност савременог света
Сада је време много ужасније и опасније.
Сада се развратио хришћански свет.
Њему се већ нема шта проповедати, не може се
просвећивати. Он има Христову
истину али ју је изгазио својим животом, својом хладноћом
и равнодушношћу а некада и свесним одрицањем.
И зато – '“ко хоће да се спаси, нека чува своју душу'“, како су говорили подвижници последњег времена.
Ето зашто ми треба да се на сваки могући начин бринемо о томе да се светим црквеним правилима, уставима (типицима) и учењем оградимо од све те погубне заразе. Још је св. Јован Кронштатски стално говорио: '“Старајте се да увек поштујете правила и црквене уставе; тада ћете пребивати унутар црквене ограде и бићете ван опасности'“. А ван тог заклона је – ужас, разврат и погибао!
Памти то, душо хришћанска, и свим силама се брини о томе, да се не би нашла ван црквене ограде.
Митрополит Филарет Вознесенски
***
Митрополит калавритски и егиалијски Амвросије: "Ваша деца биће робови муслимана"
У Немачкој предлог за легализацију инцеста
Валдорфска педагогија Рудолфа Штајнера - сатанизам у вртићима
Крст свој и крст Христов
Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.
Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?
Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.
Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.
Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.
Крст Христов је учење Христово.
Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.
Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.
Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.
Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.
Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.
Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.
Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које му је послао Божији промисао.
Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље, неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.
Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.
Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.
Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.
Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.
Са крста благослови, зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.
Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.
Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешности којој је потребна казна - када га носи и притом благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.
Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.
Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: „Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу.“ Мученик јој је одговарао: „Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести.“
Крст је одувек сила и слава свих светитеља.
Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.
Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.
Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.
Ако хоће ко за мном ићи - говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Хеклана дечја капа „Ав-ав“
„Волим те“
Шта је то љубав? Љубав која је основни мотив; сви кажу да из љубави ступају у брак. Али, како је онда могуће да врло брзо, недопустиво пребрзо, рекао бих, многи бракови, многи парови дођу до оног степена, када већ само, после две или три или пет година, а још је то премало за неко брачно искуство, када многи кажу: више љубави нема. Ако дођу до тога, па кажу: више љубави нема, то им је онда мерило да љубави – праве љубави – никад није ни било. Јер, љубав није еротска привлачност. Љубав није заљубљеност; заљубљеност јесте онај први, почетни степен, који је и те како добродошао; без заљубљености и нема уласка у љубав. Али, љубав није романтика. Љубав је осећај одговорности, љубав је осећај за жртву, љубав је осећај за непрестано давање и, што је најважније, љубав је спремност на опраштање. И, када се у тим дефиницијама посматра љубав, онда видимо колико је заиста љубав нешто и велико и одговорно. Јер, мој брачни друг, како ми то уобичајено кажемо и чујемо, друга страна мене самог, је неко ко је поверен мојој љубави. И то, чини ми се, много тога објашњава.
Данас су многе речи изгубиле и своју важност, изгубиле и на вредности, некако су постале свакодневне. Једна од тих речи, тачније, израза јесте и оно чувено „волим те“, која се чује на сваком кораку. Поготово млади људи, у заносу своје младости, у заносу заљубљености, врло су спремни да често кажу једно другом, и то је лепо, рећи то „волим те“. Међутим, треба то „волим те“ умети рећи и после 5 година брака, и после 10 година, и после 15 година, и после 30, и после 50. И, ако се неко пита, а требало би да се пита: шта, заправо, за нас, православне хришћане, значе речи „волим те“, онда би једина православна дефиниција тих речи могла да буде: „Рећи некоме: волим те, значи рећи му: ти никада нећеш умрети“. И то је оно што се заснива на нашој вери, на вери у Васкрсење, које је камен-темељац свега онога што ми, заправо, јесмо.
Сурогатно материнство
Свети
Синод Руске Православне Цркве је усвојио документ „О крштавању деце која су рођена
уз помоћ сурогатне мајке“. Практично, у документу се истиче да Црква осуђује
праксу сурогатног материнства – по мишљењу Синода ово је „противприродно и
морално недопустиво чак и у случајевима кад се чини на некомерцијалној основи“.
Истовремено, документ предвиђа да је крштење детета које је родила сурогатна
мајка, могуће „по жељи лица која га васпитавају ако су то или његови „биолошки
родитељи“, или „сурогатна мајка“, само након што постану свесни да с хришћанске
тачке гледишта оваква репродуктивна пракса подлеже моралној осуди и ако принесу
црквено покајање“. Још у Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве
даје се дефиниција сурогатног материнства. „Сурогатно материнство“, односно
случај кад се оплођена јајна ћелија налази у телу жене која после порођаја дете
враћа „наручиоцима“ је противприродно и морално недопустиво чак и у случајевима
кад се врши на некомерцијалној основи. Ова метода претпоставља уништавање
дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета
још за време трудноће. „Сурогатно материнство“ је трауматично, како за жену
која носи дете у утроби и чија се материнска осећања газе, тако и за дете које
касније може доживети кризу идентитета (XII.4)...
На чему се заснива много критичнија у поређењу с државном, црквена оцена сурогатног материнства? Доктор философских наука, шеф катедре за биомедицинску етику Руског националног истраживачког медицинског универзитета „Н.И.Пирогов“ Ирина Васиљевна Силујанова издваја три главне основе за такву оцену:
„Сурогатно материнство је непосредно везано за ЕКО – методе екстракорпоралног оплођавања. ЕКО је процедура вештачког, ван тела мајке (in vitro) стварања људских ембриона с каснијим уништавањем „сувишних“ ембриона, укључујући њихово коришћење у својству „сировине“ за нове „терапеутске“ препарате итд., против чега се Црква такође залаже. СМ и ЕКО све чешће постају средство и својеврстан „простор“ за многобројне варијанте експериментисања над човековом природом. Између осталог, ради се о пројектима за стварање умно и физички савршеног човека уз помоћ генске инжењерије везане за манипулације с људским ембрионом… Ова идеологија има очигледно антихришћански карактер. Засад су то више теоретски ставови мале групе људи него што је стварна научна пракса. Међутим, ако се не супротставимо овој идеологији лако се може десити да се она претвори у конкретна дела.
Тешко да ће права мајка дозволити вршење експеримената над својим дететом, а за сурогатну мајку је то допустиво. И овде се опет можемо сетити архетипске приче о суштини истинске мајчинске љубави која је везана за Соломоново решење о томе која се од двеју жена може сматрати правом мајком (3 Царств. 3, 16-27). За праву мајку је погибија детета недопустива, она ће пристати на све услове како би сачувала његов живот, а за сурогатну је обрнуто. Ево због чега је СМ згодно „средство“ за експерименте над човеком и његовом природом.
Наравно, не може се искључити могућност да ће сурогатна мајка у последњим месецима трудноће осећати извесну забринутост за судбину детета које носи. То је сасвим могуће. Ипак, сурогатна мајка ће се лакше сложити с чињеницом вршења експеримената над њеним плодом него да је у питању њено сопствено дете зато што је већ психолошки спремна да га се одрекне или да га прода.
Још једна опасност услед сурогатног материнства се састоји у томе да се уз помоћ легализације СМ врши покушај уништавања једне од главних хришћанских вредности – пожртвоване љубави као моралног односа између људи, која за истинско сведочанство своје делотворности и вредности има управо мајчинску љубав.
Сурогатна мајка се добровољно, по прелиминарном уговору, одриче рођеног детета, практично га продаје. Она „изнајмљује“ своје тело уништавајући самим тим велику „физику“ љубави на којој почива сва „метафизика“ људских односа. У основи морала и културе људских односа налази се управо пожртована мајчинска љубав као известан „геном“ морала који одговара за чување човечности у људском друштву. Није случајно што за Максима Исповедника управо мајчинска љубав по својој сличности, снази и суштини може да се упореди с љубављу Творца према човеку. Управо мајчинска љубав према свом детету „цементира“ људске односе, чува људско друштво од саморазарања и уништења, представља камен-темељац стабилности друштвених односа. Кад материнство постаје сурогатно тешко је избећи обезвређивање моралних вредности.
Протојереј Димитрије Смирнов у наставку ових аргумената правилно указује на то да је „…сурогатно материнство слично проституцији. Зато што жена користи тело како би некоме родила дете, односно ради његовог задовољства. Задовољства да буде отац, мајка. Зато, природно, Црква не може бити за проституцију. Она је увек, од памтивека била против.
Сурогатно материнство, исто као и обична проституција, човека – и мушкарца, и жену – понижава. Ради се о томе да Бог човеково тело није створио као оруђе задовољства других људи. У овом случају се они налазе у неравноправном положају – испоставља се да један другоме не плаћа за његов рад, за његов таленат, већ за експлоатацију онога што му је Бог дао – његовог сопственог тела. Човек се користи као извесна фарма за гајење људи. Ово је, наравно, апсолутно Богу мрска ствар.“
У проблем се уплиће и тема друштвене неравноправности пошто је, по мишљењу протојереја Димитрија Смирнова, „сурогатно материнство – наравно, технологија захваљујући којој богати експлоатишу сиромашног. Зато што овај уговор, ове процедуре и обезбеђење медицинске помоћи – све то представља скуп процес који траје неколико месеци. Испоставља се да је у питању немилосрдна, дрска и несавесна експлоатација сиромашних од стране богатих. Ако живимо у социјалној држави то код нас не би смело да постоји.
Још пре 100-200 година људи су говорили да је проституција експлоатација сиромашних од стране богатих, зато што нико не иде у проситутке из богатих слојева. Овде је у питању иста ствар. Тешко је замислити да ће кћерка председника велике компаније постати сурогатна мајка. Не, то је удео младих, лепих, можда не баш интелектуално развијених девојака из села, из неких радничких предграђа и тако даље.“
Заправо, дати документ на овај или онај начин развија ове аргументе. Оно што је у њему суштински ново јесте управо тема могућности/немогућности крштавања детета које је рођено посредством сурогатног материнства. У овом случају се може рећи да је циљ документа да дâ потребна објашњења о сурогатном материнству друштву у којем нема јасне представе о томе шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. Нажалост, протекле деценије су наше људе научиле да Цркву доживљавају као својеврстан комбинат за верске услуге у којем човек може да добије оно што жели, али у којем се од њега не тражи ништа осим да плати. Зато и документ о сурогатном материнству треба разматрати у контексту општег става Руске Цркве који од родитеља очекује одговоран однос према крштењу сопственог детета.
Треба истаћи да је уопште обављање Тајне Исповести и Причешћа пре крштења детета уобичајена пракса православних хришћана и да на известан начин представља свестан избор вероисповести за своје дете. Кад се ради о крштењу детета, за разлику од крштења одраслог човека, приступ решавању могућности крштења детета полази од тога да ли ће се дете васпитавати у хришћанској вери и у хришћанском моралу. Сурогатно материнство је само један од примера за то, једноставно, најочигледнији. Људи самом чињеницом оваквог избора сведоче да се њихови погледи на свет разликују од православних, да не прихватају ни јеванђељске, хришћанске принципе, ни ауторитет Цркве. Не можемо да пристанемо да дете буде крштено у овој породици, јер се у суштини појављује очигледно супротно усмерење – они га крсте због нејасних разлога, а не желе да га васпитавају онако како учи Јеванђеље и како исправним сматра Православна Црква.
У овом случају се крштење, како се каже у документу, ако код њих нема покајничке промене у сопственом односу према поступку, одлаже до времена кад само дете одрасте и изрази или не изрази жељу да се крсти. Сасвим је јасно да оно не може донети свесну одлуку у узрасту од неколико месеци или пола године. Притом се специјално наводи опаска да се, ако се ради о смртној опасности, крштење обавља.
У медијима и блоговима се наводи аргумент да ће вероватно бити родитеља који ће унутрашње бити спремни за покајање, али ће се чисто психолошки плашити да признају или ће их бити срамота. На то ћемо одговорити да свако покајање претпоставља превладавање стида због греха, не само звог ове врсте греха – сурогатног материнста. Труд покајања није нешто лако, посебно ако се ради о тешким греховима. Да, ради се о сопственим погрешним поступцима, речима и помислима, њиховом осуђивању и одлучности у овој осуди. Јасно је да се може претпоставити да ће у извесним случајевима неко симулирати покајање, да ће га глумити. Међутим, у том случају људи сами сносе одговорност за оно што раде. Црква их упозорава да свештеника могу да преваре, само што Бога не могу да преваре у Тајни Исповести.
У овом случају документ је више намењен томе да спречи другу ствар. Он треба да упозори на то да људи на вапијући начин сматрају да је све у реду, да су се одлично снашли, да су нашли неку девојку којој су платили, која им је пружила одређену услугу. Видите како смо успешни и срећни. Даље ћемо да живимо, да једемо, да пијемо и да се веселимо.
Црква покушава да спречи да овај принцип превлада и да почне серијска комерцијална производња, а ова опасност постоји, пошто је сурогатно материнство у већини земаља Западне Европе забрањено, тако да сународнице из суседних земаља могу постати овакво експлоатисано телесно начело.
На индиректан начин документ који разматрамо се тиче и друге теме. Код нас у принципу без исповести нико не сме да се причести. Човек се прво исповеда, а онда се причешћује. Сад се за многе родитеље који се крштавају и који желе да крсте дете у свим епархијама наше Цркве последњих година обавезно организују беседе из катехизиса. Ако људи пре тога нису учествовали у тајнама, инсистира се на томе да се исповеди бар један од родитеља. Ако рецимо, други није склон да буде хришћанин, али се слаже да ће то чинити други, да бисмо били сигурни да ће бар неко од ближњих пружити детету хришћанско васпитање.
Дакле, ако свештеник види овакво покајање треба то да саопшти архијереју. А архијереј доноси одлуку о могућности крштења сурогатног детета. Засад то код нас није масовна појава, па свештеници нису претрпани молбама сурогатних родитеља.
Може се претпоставити да ће бити ситуација кад ће родитељи крити да су родили дете уз помоћ сурогатног материнства. Безусловно, нико неће спроводити истрагу да би открио на који начин је дете дошло на свет. Али ће то помоћи да се избегну ситуације јавне саблазни које су се дешавале више пута у последње време. Односно, кад човек из јавности, који је прилично познат, у свом понашању у друштву каже да је то нормално, да је то одлично. У суштини, он својим примером позива и друге да то чине.
У овом случају Црква једноставно сведочи да се не може седети на две столице: треба изабрати поступке, живот и гледишта који одговарају хришћанској традицији, традицији Православне Цркве или треба поступати у складу са својим сопственим гледиштима. Једноставно, не може се улазити у Цркву с гледиштем које је за њу неприхватљиво. То је унутрашња противречност.
Протојереј Максим Козлов
Рус
Пазите да не пробудите Руса. Ви не знате како ће на вас утицати његово буђење. Можете га газити у блату, посути ђубретом, исмејати, понизити, презрети, вређати. И баш тада, када вам се учини да сте победили Руса, уништили, осрамотили заувек, догодиће се нешто необично, задивљујуће за вас. Он ће вам доћи у кућу. Уморно ће се спустити на столицу, положиће аутомат на колена и погледаће вас у очи. Он ће се осећати на барут, крв, смрт. Али он ће бити у вашој кући. И тада ће вам Рус поставити питање: „У чему је сила, брате?“
И управо ћете у том тренутку ви хиљаду пута зажалити што нисте брат Русу. Зато што ће он брату опростити, а непријатељу неће никад. Французи то памте. Немци знају...
Рус живи правично. Запад обмањује површним информацијама и лукавим конференцијама за медије.
Док живи у његовом срцу правда, Рус ће се подизати из блата, из таме, из пакла.
И ви ту ништа не можете учинити.
Белоруски писац Сергеј Климкович
(Захвалност свима који су помагали у преводу)
Словенима
Словенима
Поздрав из душе, браћо родна,
Словени, били откуд год,
Без изузетка, поздрав од нас!
Данас је славље за сав род!
Русија бира кога зове
На празник слоге, за тај сто!
И, знајте, гости славе ове,
Овде сте своји и на свом!
Ту сте чак више ви код куће
Него где вам је кућни праг –
Ту где је немогуће
Дићи глас туђи и туђ флаг,
Ту где за круну и поданство
Један је језик, језик свих,
Где не гледа се на Словенство
Као на грешни сабор злих!
Свеједно што смо, по несрећи,
Дуго расути којекуд -
Народ смо један, такорећи,
Све нас одњиха једна груд!
Браћа смо родна, а, на крају,
То и замера свет нам вас!
Русију вама не праштају,
Не опраштају ни њој вас!
Боје се они, њима смета
Што породица наша зна
Пред сваким лицем тога света
Стати и рећи: „То сам ја!“
Кроз дешавања свевремена
Спрам трага њиног огавног,
Самосазнање нас Словена
Прст је којим их кара Бог!
Давно Европа, по Западу
Ђубрењем сталним врта тог,
Доби културу у свом саду -
Право аршина двоструког:
За њих – једнакост, закон и склад,
За нас – клевета, хаос, кнут,
Па како тада, тако је сад
И тако биће сваки пут.
Све то што важи од вајкада
Нити се троши нити ће,
Све то над нама виси сада
И све нас овде притишће;
Прошлост се враћа сваког дана -
Проклетство нашег основа,
Бол незараслих, живих рана,
Бол Беле Горе, Косова!
Али, на жалост и на бруку,
Словенство живи неслогом,
А Запад ако пружа руку
Онда је пружи само том
Ко креће увек и посвуда
На своје, а у корист злог.
Од нас — њихов је тек наш Јуда —
Прихватају га као свог.
Несложно, једнородно племе,
Кад ћеш, заиста, бити то?
Хоће ли икад доћи време
Препорода и зрења твог,
Време праштања, сједињења,
Кад ће раздору бити крај?
Ми дан чекамо Провиђења -
Стићи ће – душа слути, зна…
Баш то – у Бога вера јака -
Надима вечно нашу груд,
И поред силних губитака,
Гледамо напред – знамо куд…
Жив је Свевишњи, још не оде,
И Његов суд, кад куцне час -
Као Промисли реч слободе -
За руски простор даће глас…
Фјодор Иванович Тјутчев
(почетак маја 1867.)
Чистота
На село, код деде, дошао је унук.
- Деда, мени се овде много допада, али толико девојака у дугим сукњама и са марамама - делује незанимљиво.
Деда извади из џепа две бомбоне. Једна је била умотана у папирић, друга не.
- Коју желиш, унуче?
- У папирићу, наравно.
- А због чега?
- Чистија је.
- Е тако је и са девојкама.
У слободном преводу са руског преводила причалица.
Капија српске слободе
Стазом смрти и неописиве патње српски војници су напустили домовину у зиму 1915. године. На топлоти грчког и афричког сунца живот се вратио у измучена тела, руке су довољно ојачале да подигну пушку, да замахну бајонетом. Нахрањени и обучени, поново су се нашли на фронту, жељни битке, жељни домовине.
У септембру 1916. пред српским војницима је стајао огроман изазов. Огроман као планина. И то не било која, већ 2,525 метара висока планина Ниџа, на граници Грчке и окупиране Србије. Српски ровови су били укопани неколико стотина метара испод врха, заклоњени сенком планине, са сталним погледом на претеће цеви бугарских топова. На планинском врху се уздизао „Борисов град“, утврђење сачињено од непрегледних редова ровова, митраљеских гнезда и скривених хаубица. Бугари су га назвали по свом цару, јер су сматрали да је неосвојив. За Србе, погледа стално упртог у небо, страшни планински врх Кајмакчалан био је „Капија слободе“. На тим стенама је почињала Србија, на тим падинама окићеним бодљикавом жицом био је праг домовине.
Остаци бугарског утврђења још увек се могу видети на планинском врху
Врховна команда је наредила јуриш 12. септембра. Осамнаест дугих дана Кајмакчалан није био део овог света, његови високи врхови спустили су се у срце пакла. Небројено пута српски војници су јуришали, телима пунили ровове, голим рукама кидали бодљикаву жицу и остајали да висе разапети на њој, покошени митраљеским рафалом. Војници су причали да је на врху владао толики хаос да се тешко разазнавало ко се са ким бије. Зато су скидали бајонете са пушака, узимали их у голу руку, а другом би држали шлем на глави, јер је он био све што их је разликовало од бугарских војника.
Осматрачница српске Врховне команде са Кајмакчалана је после рата растављана и воловским колима пренесена у парк испред Народне скупштине где је поново састављена да буде место сећања и поноса. Овде и данас стоји, иако мало ко за то зна
Коначно, 30. септембра ветар је отерао маглу са планиског врха. Био је нижи за четири метара, разнесен гранатама српске артиљерије. Утврђење је било у рушевинама. На центру се вијорила српска застава. Околни врхови су још били поседнути Бугарима, који су гађали српске положаје, надајући се да ће поново преотети врх. Узалуд. Није било те земаљске војске која је са тог хладног камена могла отерати српске војнике. Сељаци из далеке Шумадије, са обала Дрине, са златних равница крај Скопља… сви су у сузама љубили земљу када би се коначно успентрали на врх. Одатле није било назад, само напред, ка својој кући, женама, деци...
У борбама на Кајмакчалану пао је и чувени војвода Вук, херој српске борбе за слободу. Домовина му се одужила спомеником у парку на Топличином венцу у Београду
У наредним данима читава планина је пала у српске руке. Бугари су бежали у хаосу, остављајући за собом артиљерију, намирнице, празне ровове. Пао је и Битољ, први ослобођени град у Србији. Прва стопа земље била је слободна. Тела мртвих војника су покупљена и смештена у костурници на врху планине. Тамо где им је и место. На Капији слободе коју су својим животом отворили.
После рата на Кајмакчалану је подигнута мала капела и спомен обележје српским херојима. У капели је смештен ћуп у који је положено срце Арчибалда Рајса (Archibald Reiss). Швајцарац је заволео Србе као сопствени народ, дивио се херојима Кајмакчалана са којима је делио добро и зло и оставио у аманет да му срце заувек лежи са њима. Жеља му није испуњена, јер су током Другог светског рата Бугари срце украли, однели га и бацили незнано где.
У малој капели и даље се налази ћуп у коме је лежало срце Арчибалда Рајса
Спомен обележје данас је оштећено, руинирано. Са капеле је украдено Пупиново звоно, дар великог научника Михајла Пупина. Иста она трава која прекрива још увек нерашчишћене остатке топова, шлемове и зарђале бајонете осваја и ово место сећања. Српске војнике полако сви заборављају, чак и они који никад не би смели, њихови рођени потомци, њихова Србија за коју су дали живот. Али, чак и ако се то деси, ако ове хероје сви забораве, један споменик ће памтити и заувек стајати. Горди и високи Кајмакчалан, Капија српске слободе.
Спомен обележје на Капији српске слободе данас је запуштено, руинирано, заборављено
Музика која инспирише
Свештеник локалне цркве требало је да прикупи новац од верника за обнову цркве. Међутим, није знао како да им наговести да дају већу суму, јер је поправка захтевала више новца него што су очекивали. Због тога је био врло нервозан. Онда је још и сазнао да тог дана неће доћи црквени оргуљаш, јер се разболео, него је послао замену.
Нови оргуљаш питао је свештеника шта треба да свира на служби. Свештеник му је нервозно пружио партитуру која се иначе свира и рекао му:
- Данас треба да потражим од верника донацију, тако да ћеш морати да смислиш још нешто што би свирао после тога.
При крају службе, свештеник је направио кратку паузу и рекао:
- Браћо и сестре, налазимо се у веома тешкој ситуацији. Поправка крова већ је коштала дупло више него што смо очекивали, тако да ће нам требати још новаца. Молим нека устане свако ко може да приложи 1000 динара или више.
У том тренутку, оргуљаш је засвирао химну...
Хеклана ташница "Renate"
