Привидни праведници
Да ли је постојала нека појава у људском
роду против које се Господ Исус Христос најватреније залагао, нешто што
је посебно разобличавао у данима Свог првог доласка у свет ради спасења
људи? Зачуђујућа ствар: Ниједном није разобличио ни блуднице, ни
грешнике, ни царинике, ни разбојнике, али је са свом силином божанског
гнева одбацио од Себе привидне праведнике. Из целог Јеванђеља видимо да
нема страшнијих преступника пред Богом од оних чији се грех састоји у
томе што су праведни у сопственим очима. Управо они су добили име –
фарисеји, које је касније постало заједничка именица.
Наизглед
ови људи – угледни праведници – никога нису убили, нису ништа украли,
нису чинили прељубу. Али то је само на најповршнији поглед. У ствари,
управо су они, фарисеји, убили Христа и до дана данашњег убијају Бога у
себи и у људима, управо они својом лажју поткрадају људе, затварају за
њих Царство Небеско, управо они чине духовну прељубу варајући Бога са
ђаволом. Они су неприметно за саме себе уместо истинског духовног живота
који се састоји у општењу с Богом подметнули изопачени, дубоко лажни и
фарисејски живот. Шта се десило с њима, с људима који су некада били
нормални и веровали у Бога? – најужасније што може да се деси човеку:
престали су да буду деца Оца Небеског. „Ваш отац је ђаво; и ви хоћете да
испуњавате похоте оца вашег“ – тако гласе страшне речи које је Спаситељ
упутио фарисејима. Под обличјем свечаног служења Богу фарисеји заправо
служе ђаволу својом страшћу која све гута – гордошћу. И што је
најтужније, не само да сами улазе у овај смртоносни савез, већ из све
снаге увлаче у њега за собом и друге – „ове мале“. „Слепци, вође
слепих!“ – разобличава их Спаситељ, - „Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско за људе, јер сами не
улазите и онима који хоће да уђу не дозвољавате. Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лицемерно се дуго
молите: због тога ћете још више бити осуђени. Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што обилазите море и копно да бисте обратили бар
једног; и кад се то деси, чините га сином пакленим, двоструко горим од
вас.“
Због чега су свети
оци уредили тако да сваки Посни Триод почиње управо од ове приче? На шта
нас упозорава Господ и шта света Црква у његово име неуморно понавља
уочи Великог поста?
Читава
ствар је у томе што нам оци и Црква говоре нескривену и горку истину:
смртоносна болест фарисејства постоји и у нама. И за свакога од нас је
питање живота и смрти да је откријемо и да се од ње исцелимо. Од Самог
Господа, милосрдног Лекара душа и тела о људима које је задесила ова
болест сазнајемо нешто заиста страшно: „Приближавају Ми се ови људи
устима својим, и поштују Ме језиком, а њихово срце стоји далеко од Мене;
али узалудно Ме поштују учећи учењима и заповестима људским.“
„Тешко
вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што постајете налик окреченим
гробовима који споља изгледају лепо, а унутра су пуни мртвих костију и
разне нечистоте; тако и ви по спољашњости изгледате праведни, а у себи
сте пуни лицемерја и безакоња.“
„Змије, породи аспидини! Како ће те побећи од тога да будете осуђени на пакао.“
„Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, уђи у Царство Небеско.“
Ова
болест је посебно опасна због тога што протиче скривено од самог човека
који је заражен фарисејством. Фарисејство тежи ка томе да уништи главну
одбрамбену снагу наше душе – покајање, привидног праведника чини
неспособним за њега. „Јавни грешник који је пао у смртне грехове
способнији је да се покаје него привидни праведник који је по свом
спољашњем понашању беспрекоран, али је у тајности своје душе задовољан
собом,“ – пише светитељ Игњатије.
Главни
симптом ове болести јесте понижавање других и самооправдавање. Ако у
себи видимо ове смртоносне особине треба све да оставимо и да их ради
спасења свог вечног живота одмах исправљамо покајањем и одлучном
променом самих себе.
„Чувајте
се квасца фарисејског, који је лицемерје,“ – Господ упозорава Своје
ученике. Колико се често он у обличју (што је посебно одвратно) побожних
размишљања и разговора увлачи у наш живот. Исто онако постепено, као
што су фарисеји дошли до мржње према Богочовеку и одлучили да Га убију,
сваком од нас прети иста смртоносна опасност ако се не променимо по
духу. Јер обојица – и фарисеј и митар – су донели Богу плодове свог
духа: један гордост и осуду, а други смирење и покајање. Господ од нас
не очекује праведност законика која се стално правда пред Богом, већ
духовну праведност, која у смирењу не налази у себи ништа добро –
праведност светаца.
У
Јеванђељу је свети апостол Лука за нас сачувао тужне речи Спаситеља:
„Син Човечији кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Шта до те мере може
да уништи Христово дело у људским душама? Да бисмо одговорили на ово
питање погледајмо где и кад су изговорене ове речи? Спаситељ их је
изговорио непосредно пре него што је почео причу о митару и фарисеју.
Надмена гордост, осуђивање ближњих, упорно самооправдање и на крају
крајева, упорно противљење Богу биће узроци духовних катастрофа и пораза
многих људи који ће на почетку поверовати у Христа. Посебно обратимо
пажњу на следеће: превара, лоповлук, блуд и убиства су распрострањени у
целом свету, и они су страшни. Међутим, најсмртоноснија, најстрашнија
болест на земљи – фарисејство – испољава се само у нашем друштву – у
заједници људи који верују у Бога. Упозорени смо: смртоносна болест
фарисејства ће харати и хараће управо у Цркви Божјој до краја људске
историје, до Страшног суда.
За
сваког хришћанина, Христовог ученика, само ако није налик на Јуду,
поприште Великог поста не треба да се заврши поразом, већ победом –
Божјом победом над наших греховима. Почнимо с највећом одговорношћу пред
Христом Који полази на распеће и васкрсење, припрему за Велики пост од
оног духовног труда који нам данас света Црква нуди с мајчинском бригом –
од размишљања о митару, фарисеју и себи самима.
Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов)
Пасуљка
Утрчава
Мици код мене у собу, ускаче у кревет, па ће рећи:
-
Тето, хоћу да спавам!
-
Добро, лези и покриј се.
-
Причај ми причу!
-
Важи! - рекох и почех да смишљам неку нову, а примерену дневним дешавањима.
-
Били једна тата вртлар и мама вртларка и они су имали детенце пасуљ - започех
приповедање.
-
Пасуљ?! - упита Мици зачуђено. - Је л' то била девојчица?
-
То је као, а може да буде и девојчица - појасних, задржавајући смех. - И тата
вртлар и мама вртларка посејаху дете пасуљ у земљу и крену да се брину о томе
да зрно порасте велико и паметно. А доле, у утроби земље, Пасуљка је хтела што
пре да изађе на светло, да види сунце - није волела таму у којој је била јер је
ту било много чега што ју је плашило и ометало њен раст. Али она је била мала и
није баш најбоље то све разумела, па су јој тата и мама помагали: тата ју је
храбрио, а мајка је бринула да њено срцуленце не залута. И тако је мајка
вртларка чупала и грабљала коров око мале Пасуљке - то је сва она трава, која
није дала зрну да порасте до сунца, а тата је мотиком вадио сва она страшна
створења: црве, гусенице, кртице, који су хтели да је заувек задрже у тами.
Имајући најбоље савезнике, Пасуљка је све више и јаче дизала своје ручице ка
родитељима и сунцу, па јерасла и велика порасла; и не само то. Својом
послушношћу успела је да пред тату вртлара и маму вртларку изведе и нека друга
зрна пасуља, са којима је после наставила да се дружи, а сви заједно су се
множили и расли на радост многих, не само родитеља. И чича мича и готова прича.
-
Може још једна прича, тето? - упита Мици полусклопљених очију.
-
Може. Поред мале Пасуљке растао је и мали грашак - наставих нешто тише.
-
Је л' он био дечак?
-
Наравно. И он је слушао све шта су тата вртлар и мама вртларка говорили
Пасуљки, те је и сам порастао велики. Толико велики да је постао чак и познат.
Он је, знаш, управо оно зрно из бајке "Принцеза на зрну грашка"...
Кад
је тета, најпосле, све ово испреплитала и Мици је заспала.
А,
рачунам, штета би била да прича пропадне, па је записах. Није на штету, а може
бити на корист.
Јелена
Јергић
Васкршња прича
Занимљиво,
написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у
сопственој кући.
Момо
Капор: Васкршња прича
„После
пет година вратили сте се у своје родно двориште на Чубури. Око њега изникле
нове грађевине, па вам кућица из Ивице и Марице, стара липа, шупе, голубарник у
дну и чесма на средини изгледају још мањи него кад сте их оставили.
–
А где је Елза? – пита вас мајка док вас грли. – Што није дошла?
Како
да јој објасните да Елза баш не обожава ово двориште и то да спава у вашој
старој дечјој соби на прекратком лежају.
–
А Роберт? – наставља са питањима мајка. – Што ниси повео Роберта?
–
Знаш, кево – покушавате да објасните – ово није њихов Ускрс него наш, па Роби
нема распуст.
–
И нас ће да руше! – каже кева. – Ономад долазили и мерили… Жао ми липе.
Луда
је ово земља! Сваког јутра радио обавештава ко је на реду да буде срушен:
“Нажалост, ваша кућа у Церској 23 у догледно време неће бити срушена.”
Замислите да лондонски спикер ујутру каже “Нажалост, ваша кућа у Карнаби стриту
број 16 неће бити срушена…” Али овде је, изгледа, све могуће.
Изашли
сте да мало протегнете ноге по старом крају. Не можете да га препознате. Нема
пољанчета на коме сте играли кликере.
Сада
је ту нека банка. А, уосталом, ко данас уопште игра кликере? Нестале старе
кафане у којима сте се по први пут напили у животу. Није било ничег другог сем
рума и пива. Бетон. Сада су ту неки кафићи из којих трешти и грми музика. Срби
су, изгледа, оболели од превише децибела. То је због тога да се не би причало.
Чубура умире на ваше очи. У дворишту под расцветалом липом пензионисани поштар
и димничар играју шах у пиво. Где си, бре, оволико дуго, што те нема, питају и
грле вас. Са Тошом, бившим полицајцем, још увек нико не говори. Стара мржња још
траје, а ви бисте је прекинули да смете, пришли бисте и загрлили га. Нема везе,
шта је било, било је.
Након
пет година све се смањило; и људи, и улица у сенци процветалих липа, и куће и
град, све…
Последњи
дан је Великог поста, па је мајка скувала чорбу од коприве на води и пребранац
запечен у рерни. После свих чуда која сте јели у животу, поново проналазите
праве укусе. Као да вам та посна и шкрта манастирска чорба спира изнутра све
гађење наталожено годинама у дну стомака, средње печене бифтеке, шатобријане за
више особа, шпаргле са укусом ацетона за нокте, печене препелице, не веће од
шаке, које имају укус виршли и кобасице са укусом ничега, сем мутард-сенфа.
И
после свих чувених минералних вода, Вишија, Сан Пелегрина и осталих, најзад сте
утолили дугу жеђ чашом београдске оточене воде са чесме.
Приметили
сте да вам је мајка поставила тањир на оно исто, неприкосновено место на коме
је седео ваш отац годинама. Сада сте ви наследили тај почасни комад кариране
мушеме и тањир покрај кога су посебним, пажљивим редом били постављени
цигарете, шибица, муштикла, наочаре у излизаној футроли… Седите и гледате у
креденац премазан безброј пута разним бојама, које прекрива мрежа пукотина баш
као портрет Мона Лизе. На врху још стоје вага и месингани аван с тучком, а за
његово стакло затакнута је последња разгледница, од пре три године, коју сте
мајци послали из Париза – Нотр Дам. Овде се успомене чувају.
И
тако, ви и не схватајући због чега, распоређујете покрај тањира своје цигарете,
упаљач, муштиклу и наочаре, баш као ваш отац. Занимљиво, написано је сијасет
поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући. Ко
је био тај ћутљиви, сувоњави читач новина, најситнији чиновник у мору ситних
риба, онај што вас је водио на пет ћевапчића са луком и малину са содом у
“Соколац”, онај који је достојанственом кретњом вадио излизани буђелар да би
вам избројао новац за биоскоп? Онај на чију сахрану нисте стигли.
Палите
свећу за њега у мајушној цркви Светог Саве на Врачару у коју вас је довела
мајка. Стоји и крсти се покрај вас тај мали завежљај црнине и патње, сићушнији
више него икад. Отац вас никада није пољубио нити потапшао по рамену нити
похвалио за било шта што сте учинили, а тек кад је умро слушали сте од његових
другара у бифеу “Морава” како се хвалио својим сином инжењером који прави чуда
по Европи. Остали сте му дужни извињење, а такође и многе ствари које сте могли
да му учините, а нисте, мислећи – биће увек времена за старог. Е, па није га
било.
После
много година провели сте најзад једну мирну ноћ у својој старој дечјој соби,
успавани лавежом чубурских паса.
Ујутру,
на кухињском столу, дочекала вас је здела обојених ускршњих јаја. Узели сте
црвено, мајка плаво.
–
Разводим се… – казали сте.
–
Христос васкрсе! – рекла је старица куцнувши се јајетом.
–
Ваистину васкрсе! – казали сте изнад свог напуклог јајета.”
Извор:
Детињарије
Три дана
„Видећеш ти кад дођеш у моје године!“, колико сте пута чули ову реченицу?
„Не
можете доживети ове моје године, а да немате невоље. Године и невоље
иду увек заједно“, рекла је сиромашна бака и дала животну лекцију младој
жени.
На старом месту,
на почетку пролаза, седела је стара продавачица цвећа. Око њених ногу
били су распоређени букети свежег цвећа на раширеном новинском папиру.
Продавачица цвећа се смешила, а њено старо, изборано лице сјајило је
неком унутрашњом радошћу.
Без
много размишљања млада жена се окренула, изабрала је један букет и
упитала: „Данас сте изгледа срећни?“ „Зашто да не, одговорила је
старица. Све је добро. Зар не?“ Била је јадно одевена и веома стара, њен
одговор је изненадио жену.
„Па
ви овде седите већ годинама. И увек сте насмешени. Изгледа да се добро
носите са својим невољама?“ „Па не можете доживети ове моје године, а да
немате невоље. Године и невоље иду увек заједно“, одговорила је. „Али
све вам је то као Исус и Велики петак“, а онда је застала. „Као шта?“
упитала је жена.
„Као
Исус и Велики петак. Када је Исус умро на крсту у петак, био је то
најгори дан за Исуса. И кад се појаве невоље, ја се увек тога сетим. Јер
тада себе подсетим и шта се догодило са Исусом три дана касније. Тада
је Исус устао из гроба – васкрснуо је из мртвих. Када ствари пођу како
не треба, научила сам да не гунђам већ чекам три дана, јер тада све
некако изађе на добро.“
Млада
жена се насмешила у знак поздрава и пошла даље. Понела је са собом малу
лекцију о стрпљењу, и кад год дођу невоље или неприлике увек се сети
речи: „Дај Богу прилику да ти помогне. Причекај три дана.“
Очекујући варваре
Константин Кавафи
ОЧЕКУЈУЋИ ВАРВАРЕ
-Шта ћемо овде на агори окупљени?
Треба данас варвари да стигну.
-Зашто у сенату влада такав неред?
Што сенатори већају а не доносе законе?
Зато што ће варвари данас стићи.
Какве још законе да донесу сенатори?
Варвари ће их начинити чим стигну.
-Зашто нам је цар тако поранио,
и на главној капији града засео
на престо, сав свечан, са круном на глави?
Зато што ће данас варвари стићи.
Па цар чека да прими
њиховог вођу. Припремио је
специјално за њега повељу на пергаменту
са силним титулама и почастима.
-Зашто су се наша два конзула и претори
појавили у својим црвеним тогама са везом;
зашто су ставили наруквице с толико аметиста,
и сјајно прстење с дивним смарагдима;
зашто су им данас у рукама скупоцени штапови
са чудесним инкрустацијама у злату и сребру?
Зато што ће данас варвари стићи;
а такве ствари засењују варваре.
-Зашто наших ваљаних ретора нема да као увек
саопште своје беседе, да кажу своју реч?
Зато што ће данас варвари стићи;
а њима су говори и свечане беседе досадни.
-Зашто одједном настаде толики немир
и збрка. (Како су им лица постала озбиљна).
Зашто се тако брзо празне улице и тргови
и сви се враћају кућама јако забринути?
Зато што се већ смркло а варвари нису дошли.
А неки људи су стигли са границе
и рекли да варвара више нема.
Па сад, шта ћемо без варвара?
Они су ипак били неко решење.
Превела: Ксенија Марицки-Гађански
