[ Генерална ] 12 Фебруар, 2017 16:11

Текстови убице - циклус „Моћ књиге“. Чланак шести

Крв на листовима новина

Марију-Антоанету су убили памфлети. Цела француска монархија је довучена на губилиште при чему је пут био застрт лецима, трактатима, прокламацијама и другим текстовима. Ако хоћеш да убијеш човека, а да не доспеш због тога у затвор – пусти гласине о њему. Ако хоћеш да појачаш гласине, да их што више рашириш – укључи штампарску машину и плаћај услуге штампарије.

То је прави облик духовног убиства који често претходи физичком убиству. „Краљица је странкиња! Краљица презире народ и траћи новац!“ А убрзо и: „Краљ је безвољни рогоња!“ А онда је већ сасвим близу следећа парола: „Монархија уопште није потребна! Доле Бурбони! Племиће под нож!“ А ту се у прави час појавио и Русо с теоријом друштвеног споразума. И ускоро је гиљотина, овај „намештај правосуђа“, како су је неки називали, почела да шкљоца у свим крајевима „у име народа Француске“.

Тешко нам је да повежемо слику дечака који разноси новине и одсечену главу која је пала у корпу. Међутим, веза између њих је нераскидива. Ево га како лупка ципелама с дрвеним ђоновима по калдрми и виче: „Најновије вести! Најновије вести! Краљица је рекла да они који немају хлеба треба да једу колаче! Купите новине о бездушној краљици!“ И већ у следећем тренутку је возе, оклеветану и понижену на Трг Слоге како би уз повике гомиле, која вечито жуди за представама, помогли краљичиној души да што пре доспе на Небо. То су карике једног истог ланца. И то не много дугачког.

Ми традиционално хвалимо књиге, јер су оне и светлост, и хлеб, и лек. Хвалимо буквар, хвалимо Јеванђеље, хвалимо и медицински приручник и том лирске поезије. Али морамо рећи да су књиге понекад и отров. У принципу, отров и лек јесу иста материја, која се користи у различитим дозама. „Оно што не може да отрује, не може ни да излечи,“ – говорили су стари. Изузетак може представљати само плацебо ефекат.

На пример, причешће није символ, није успомена, већ чињеница. То је Тело Христово. Оно је Лек ако се узима с вером и љубављу. Али је и отров за оне који се причешћују и не верују. „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1 Кор. 11, 30). Исто је и с књигом. Она лечи, одагнава чамотињу, упознаје нас с онима који нису поред нас. „Добра књига је попут лепог путовања,“ – говорио је Декарт. „У књигама најбољи људи света без зависти и похлепе деле с нама своје најбоље мисли,“ – такође је рекао. Али ако је лек делотворан то значи да може доћи и до тровања. Или свесног или услед неуке употребе.


Лакомислене Бурбоне који нису предосећали невољу убили су слова и речи памфлетске критике постројивши се попут војске. И Руском царству су кичму сломили танани листићи цигарет-папира с натписом „Искра“. Јер, све је почело од ових новиница. Новине се су биле и пропагатор, и агитатор, и организатор. Није било радија, није било телевизије и било је још далеко до свеопште писмености. И ко би могао помислити да се таква моћ крије у простим текстовима политичког или екстремистичког карактера. „Имате полицију, имате војску, цензуру, новац и власт. А ми имамо новинице. Још ћемо видети ко ће кога надјачати.“ И, о ужаса, демони револуције су били у праву.


„Зараза у главама“

Читава ствар је у томе што чим се мисао преточи у текст, а умножени текст обезбеди доставу мисли у главе, од свих облика борбе против лажне мисли остаје само један – аскетски. Осим аскета, осим оних који умеју да се боре с помислима, нико више није научио да из свести истера мисао која се у њој угнездила. А оваквих аскета никад нема много. Остали су просто осуђени да примају у главу све што у њу лети из невидљивог света: од вицева и сплетки до отворено демонских знања и сатанских дубина. То је добро схватала Катарина Велика. Једном приликом је разговарала с Павлом (сином и будућим императором) о немирима револуције у Европи, и Павле је рекао нешто попут: „Ух, ја бих њих топовима.“ Мајка је на то одговорила отприлике следеће: „Каква си ти будала. Зараза је у њиховим главама. Који топ може да истера мисао из главе?“ То су врло тачне речи крунисане особе. Човек који носи мисао која му се угнездила у срцу, личи на јелена који је за неко време побегао од ловца, али је рањен. Он односи стрелу у јетри и неће далеко отићи. Изнемоћи ће. Изгубиће снагу. Пси ће га стићи по крвавом трагу – и онда збогом. То говоримо о злим помислима. О онима које је Каин прихватао, обарао поглед и ишао утучен. И Раскољников је као у бунилу ишао прашњавим тротоарима носећи у себи отровну идеју. И Јаковљеви синови отровани истом овом завишћу нису могли мирно да гледају Јосифа, ни да слушају његов глас, док нису одлучили да му причине зло.

У рату је као у рату

Данас човекова лична слобода није могућа без умећа рада с информацијама. Ако будеш гутао све одреда, преваранти ће ти извући новац, варалице ће те убедити да купиш бескористан лек, секташи ће те увући у једну од безбројних заједница. Исто ово умеће рада с информацијама и озбиљан однос према информацијама потребни су целој земљи као гарант суверенитета. Тешко да буџет једне непријатељске радиостанице вреди колико савремени тенк. Много мање кошта. Притом је тенк предвиђен за свега неколико минута савремене борбе, а радиостаница као митраљеско гнездо с бесконачним бројем патрона пуца од ујутру до увече по срцима и главама људи, без обзира на растојање.

Рат је у току. Скривени, духовни, мисаони, непомирљиви. Успеси хришћана у овом рату слабе зло и не дозвољавају да скривени сукоби пређу у отворену, оружану фазу. А пораз у овом рату неизбежно покреће силе хаоса које не штеде никога, укључујући и своје дојучерашње следбенике. И они ће бити згажени кад више не буду потребни.

Треба читати без журбе, треба читати с оловком и размишљати о прочитаном. Човек треба да проверава чињенице, да их анализира и да се саветује с онима у које има поверења, који су дуже живели и знају више. Треба држати мисао на извесној удаљености, не треба се одмах заљубљивати у сваку нову идеју, ништа не треба исхитрено прихватати или одбацивати. Треба се држати за сећање на Бога, као за мамину руку у детињству. Ове и друге навике умног рада и унутрашње борбе данас су потребне сваком човеку. И јуче су биле потребне, али јуче се још нисмо били родили и нисмо судије прошлости. Живимо данас. Дај Боже да данас не залутамо међу боровима, којих као увек, има три.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Православие.ру
 
[ Генерална ] 11 Фебруар, 2017 06:23

Одмах доведите... аутора! - Циклус „Моћ књиге“. Чланак пети

Један случај из Конфуцијевог живота

У зрелим годинама, скоро у старости, Конфуције је одлучио да почне да се бави музиком. Овај „хир“ се често појављује код великих. И Сократ је у зрелим годинама почео да се бави музиком. Скоро пред смрт. Ради усавршавања душе, наравно, а не ради славе или убијања времена. Дакле, Конфуције је нашао великог мајстора по имену Ши Сјан и под његовим руководством је почео да пребира струне традиционалног кинеског инструмента – циња.

Научивши неколико класичних акорда Конфуције је одбио да настави обуку и још увек је свирао само оно мало што је научио. Учитељ је рекао: „Време је да идемо даље.“ Конфуције је одговорио: „Још увек нисам схватио смисао онога што свирам.“ Учитељ је после извесног времена поново казао: „Већ сте схватили. Лепо сте ово усвојили. Идемо даље.“ Конфуције је поново одговорио: „Технику сам савладао, али смисао још увек нисам схватио.“ И то је дуго трајало.

Не цитирам. Преносим општи дух и стил специфичног неспоразума. Конфуције је желео нешто више него што је само механичко овладавање техником. Напокон, лице мудраца се озарило, уперио је поглед у даљину и рекао: „Могу да замислим овог човека.“ После тога Конфуције је речима описао изглед аутора мелодије коју је свирао. И учитељ музике Ши Сјан се два пута поклонио Конфуцију, зато што је овај без грешке навео име аутора легендарне и класичне мелодије коју је свирао. Аутора обавијеног седим облацима древних времена, кроз које је Конфуције препознао његово име по звуковима мелодије коју је изнедрио. Ово што је речено директно се односи на књиге.

У пријатељским односима

Шта радимо кад читамо књигу? Прелећемо очима по редовима састављамо слова и речи, поимамо смисао? Наравно, тако је. А шта још? Још општимо с душом аутора. Као што се Конфуције кроз мелодију дотакао душе аутора до те мере да је чак успео да опише како он изгледа, тако и свако од нас читајући књигу, општи с аутором, дотичући душом душу и учествује у тајни општења срца са срцем. Ти (ја, он) можеш да се дружиш и да будеш у блиским односима с Платоном и Аристотелом, Дикенсом и Текеријем, Толстојем и Достојевским. Долазили смо у додир с њиховим душама, и њихове душе су се подједнако моћно дотицале наших. Однос према стваралаштву аутора је највероватније скривени однос према ауторовој личности. Као у пословици: „Није ми драг зато што је леп, него ми је леп зато што ми је драг.“ Ето, не волим га. Одвратан ми је. То значи да су ми и његове књиге одвратне. Или насупрот томе: он је диван човек, чак и ако је у заблуди – диван је. Волим га. Осећам у њему још нешто осим текста, лепо или нежно. А пошто га волим, волим и оно што је он написао. Тако свуда и увек несвесно делује људска душа.

Тајна читања је попут тајне музичког извођења. Тако аутор (Бетовен, Рахмањинов, Мусоргски итд.) чује небеске звуке. Он пати као трудна жена и ове звуке из другог света преноси на нотно писмо и папир. Нема коме другом да их пренесе. Да ли их преноси на адекватан начин? Да, али с извесним одступањем. Коефицијент дозвољеног одступања нипошто не износи 100 процената. Затим извођач чита нотни запис генија и изводи га помоћу инструмента (инструмената). Да ли је у потпуности схватио оно што свира? Да не уноси превише себе у оно што је написао неко други? Рађа се питање за питањем. Превише је људи који сопственим интерпретацијама врше насиље над дивним откровењима малобројних аутора. Музика пати од тога. Позориште пати од тога. („Оњегин“ је један, а извртања на тему овог текста има безброј).

Живо и мртво

Исто је и с књигама. Достојевски је један и увек је исти. Целовит, диван, чудан, али нераздељив. А интерпретација његовог стваралаштва има милион. „Окрутни таленат“, лудак с пером у руци, пророк будућег света, познавалац дубина људске природе, конзервативац и мрачњак, свети писац... Све је то он и још ни из далека нисмо све рекли. Очигледно је да његове текстове, као неку партитуру, читају најразличитији извођачи уносећи у замисао своје и потискујући ауторово. Овде се заправо рађа читав рој мисли. Ево прве од њих: читајући текст веома се приближаваш личности аутора. Дружиш се с њим. Дружиш се више него што су се савременици дружили. Они су са аутором имали нерешене послове, било је ту увреда, спорова, љубоморе и сл. Било је свега оног телесног, пролазног, ситног и онога што притиска, свега онога трулог што заклања вечност од погледа који не види на близину. А твоје пријатељство је чистије. Достојевски ти није дужан, а ниси ни ти њему. Ниси спорио и ниси се свађао с њим. Ради се само о смислу. Само о идејама и прозрењима. „Само!“ Шта може бити боље? Ево Гогољ је увек био мрзовољан и потиштен. Никад није имао пара. Он је ово, он је оно... Нека одступе ове сувишне информације. С Гогољем општим у свету чистог смисла и у овом свету он је мој друг и наставник. То је велика ствар. Оно што је у Гогољу било мртво узела је смрт. А оно што је у Гогољу било вечно сачувала је књига. И треба се смирити пред аутором и пред оним што му је откривено. Не треба својим интерпретацијама заклањати откровење које му је дато. Читање (као и музичко извођење) претпоставља смирење.

И душа с душом разговара

Узгред речено, зашто треба да читамо свете оце? Да бисмо накупили цитате и да бисмо њима као пендрецима тукли своје духовне супарнике? Да бисмо се надимали и правили да лично „познајемо Шулберта“? Овај је рекао ово: ето ти! А овај је одговорио: ето ти! Наравно да не. Не због тога. Треба да читамо оце како бисмо свој дух сјединили с њиховим духом, како бисмо свој дух учинили заједничарем духа великих људи. Како бисмо додирнули. Осетили. Задрхтали. Треба да читамо да бисмо усвојили њихов начин размишљања, њихов приступ животним тешкоћама. Да бисмо на свет бар понекад гледали очима Исака, Антонија, Макарија и Игњатија. Иначе све то нема никаквог смисла. Иначе је уображеност и лажно знање које надима, али не гради. Књиге светаца треба читати само ради личног упознавања са свецима. Лично познанство ће са своје стране родити молитву, угледање, жељу да научимо и да постанемо слични. Старчество је управо лично познанство. А још и учење, предање, школа светости, и уопште све дивно и наднебеско.

Ако читаш књигу великог, али не светог човека – помоли се за њега. Ако читаш књигу заиста светог човека – замоли да се он моли за тебе. Не читаш само књигу. Општиш с душом. Ову тајну читања треба уврстити у све школске програме. Текстови су добра ствар, али је душа која је родила текст, увек више од текста који је родила. И у књигама не треба тражити речи, већ душу. Од једних душа треба бежати вртоглавом брзином. Другим душама се исто тако вртоглавом брзином треба приближавати. Чини ми се да је само такав приступ читању осмишљен и моралан. Само такав.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Православие.ру
 
[ Генерална ] 08 Фебруар, 2017 10:42

«Шта име моје ти значи?» - Циклус «Моћ књиге». Чланак четврти

Хамлет за воланом

Постоје сервиси за позивање таксија који клијенту на телефон шаљу кратку поруку о томе да долази возило и наводе име возача. Једном сам наручио кола и добио СМС-поруку: аутомобил марке (рецимо) „нисан“, боја (рецимо) црна, возач се зове Хамлет. У принципу, не сећам се тачно марке и боје ових кола, али име возача нећу заборавити. Без било каквог „рецимо“ возач је био Хамлет.

„Баш ме занима,“ – мислим, какав је овај таксиста Хамлет. С беретком? С мачем? Тужних очију као што су очи Смоктуновског?...“ Долази возило, излазим из зграде, седам у кабину. За воланом је човек источњачког изгледа од четрдесетак година. Мршав, кратке косе, необријан. Ништа нордијско. Ништа онострано и загонетно. Питам: „Јесте ли Ви Хамлет?“ Каже: „Јесам. Куда идемо?“ Одговорио сам и кренули смо.

Али занимало ме је: зашто Хамлет? Зашто не Дон Кихот, или д’Артањан? Упитао сам. Не подругљиво. Добронамерно. Каже: „Мој тата је волео позориште. Радио је као лекар. Као обичан лекар. Није био начелник болнице, није био чиновник. Просто лекар у дому здравља. Али је био лудо заљубљен у позориште. Могао је да превали преко сто километара до Бакуа да оде на представу или на оперу, а онда ноћу да се врати и да ујутру буде на послу. Он ми је дао име Хамлет.“ Питам: „А имате ли браће и сестара?“ – „Имам.“ – „А да ли су они, - кажем – Ђулијете, Офелије, Меркуцији?“ Он врло мирно окреће волан (сигурно је навикао на таква питања). „Не. Они имају обична имена. Само сам ја Хамлет.“ Даље се возимо ћутке. Осмехујем се гледајући кроз прозор. Добронамерно. Онда кажем: „Ви сте Азербејџанац, зар не? Ако је отац ишао у позориште у Баку, то значи да је Азербејџанац. Знате, био је још један Азербејџанац који се звао Оњегин...“ Сад се већ он осмехује: „Не, нисам знао.“

Власт јунака

А он је заиста постојао и звао се Оњегин Хаџикасимов. Његова породица је била племенитог порекла. Префикс „хаџи“ уз презиме значи да је у његовом роду било праведника. Мајка му је била филолог и лудо је волела руску књижевност. Земља је 1937. године обележавала стогодишњицу смрти А. С. Пушкина. Зато је сину који је рођен те године дала име Оњегин. Узгред речено, Оњегинов млађи брат такође има књижевно име: Низами – у част веома познатог источњачког писца Низамија Гјанџеве. И он је рођен кад је била нека годишњица. Схватили сте: занимљива породица. Оњегин (онај из Азербејџана) је занимљив још и због тога што је био један од најпознатијих песника на чије стихове су компоноване песме. Валериј Ободзински је певао његове песме. „У сваком стиху су само тачке после слова „л“... Тако сам хтео (на руском: хотел), али нисам умео (на руском: сумел)...“ Многи се тога сећају. Певао је у Булбул-огли. Многи су певали. А пошто у СССР-у нису важила међународна ауторска права Оњегин је смело преводио западне шлагере на руски потпуно мењајући смисао. Рецимо, “One way ticket” је претворио у „Плаво-плаво иње“. То је било исплативо. Новац, слава и сви атрибути и једног и другог. Међутим, Оњегин је 1985. године постао Олег. Крстио се и примио је Православље. После је отишао у Оптину где је постао Силуан. Умро је у схими с именом Симеон. Сахрањен је негде око Домодједова. Ето, то је таква прича. „Не знате за овог азербејџанског Оњегина?“ – питам таксисту Хамлета. Каже: „Не. Не знам. Стигли смо.“ Платио сам и опростио од Хамлета. Идем и размишљам. Тачније – сећам се:

Срце без жеља било је тада,

Кад мучну сам врелину пила...

„Оњегина“ ваздушна громада

Као облак нада мном се надвила.

То је Ахматова. Сину није дала име у Пушкинову част, али је била очарана његовом поезијом. И како се само прецизно изразила: „ваздушна громада“. И размишљам: ко је још добио име у част Пушкина? Тачно. Сетио сам се: Вампилов, драматург, добио је име у част Пушкина. Дивни Вампилов који је написао „Лов на патке“ и „Старијег сина“. И „Кућа с погледом на поље“ и „Анегдоте из провинције“. Који је уопште био јединствен и самоук. Све што је написао вреди. Живео је још краће од Пушкина. Са тридесет пет година се утопио у Бајкалском језеру, 1972.

„И небом плове бродови од облака. / Али је сваки гроб – крај земље.“

А рођен је исте године кад и Оњегин, 1937. Јубиларне године. Ето, мислим, какву власт Пушкин има над људским судбинама. И не само Пушкин, већ и Оњегин; не само Шекспир, већ и Хамлет. Односно, нема је само аутор, већ и лик. Он је нешто попут сенке, измишљен је – а такође делује. „Ваздушна громада“. „Ваздушна“, али „громада“.

„Оњегин и космос“ 

Идем тако и сећам се Германа Титова. Гагариновог дублера и другог космонаута у свету. Гледао сам документарни филм о њему. Он је добио име Герман у част јунака Пушкинове „Даме пик“ (премда бих се ја плашио да дам сину име у част таквог јунака). А сестра му је Земфира. Она је, опет, добила име из Пушкинових „Цигана“, оних у којима је и Алеко (премда се такође не бих усудио да дам кћерки име у част овакве јунакиње). Германов и Земфирин тата је био професор руске књижевности негде на Алтају. Очигледно, озбиљно је волео стваралаштво „сунца руске поезије“. Није деци дао име по црквеном календару, него по школском програму. Ето, да није сину дао име у част Германа, већ макар у част Ленског – Владимир, Титов би можда први полетео у космос: причало се да партија није хтела да пошаље у орбиту Руса који се зове Герман. Јуриј је боље. Више смо навикли на њега. Топлије је. Како год било, други космонаут света је такође волео Пушкина. Пушкин му је помагао да живи. Тачније, да преживи.


Космонаути се тренирају и дресирају тако да ни из далека не може свако да доспе у космос: може се десити да умру и на земљи од преоптерећења и несрећних случајева. И колико их је – пионира неба, који су се упокојили на тренинзима на земљи! Један од тестова јесте глува соба. У њој нема ниједног звука и влада мркли мрак. Ту човек треба да седи. Понекад данима. А посматрају га лекари и начичкан је сензорима. Проверавају да ли може да издржи самоћу, некретање и одсуство спољашњих побуђивача. Простије речено, проверавају да ли ће човек полудети у космосу или неће. Дакле, Герман Титов је у глувој соби декламовао читаве главе из „Евгенија Оњегина“. Да би сачувао психичко здравље. Да би изашао из ове собе као друштвено користан човек. И рецитовао је тако много да су стручњаци који су га посматрали стекли утисак да Титов зна напамет целог „Оњегина“. Али је он знао Мајаковског и још нешто. Био је образован и паметан. Једном речју, из собе је изашао као друштвено користан космонаут. И чик нека сад неко каже да су за освајање космоса потребни само физика, само инжењери и само сложена техника.

Да би човек летео до звезда треба прво да их посматра. А гледање звезда је већ поезија и ако је нема човек ће целог живота гледати у земљу као да је нешто изгубио.

Ничег више нисам стигао да се сетим тог дана, зато што није требало да идем далеко од места на којем сам изашао из Хамлетових кола. Поштено говорећи, ничег више о Оњегиновом животу ван кабинета књижевности се не сећам. „И више није било мастила, и оловка се сломила“. Ако се сетим или ако сазнам, испричаћу. Часна реч.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Православие.ру
 
 
[ Генерална ] 07 Фебруар, 2017 23:22

Кад спаљују књиге: Циклус „Моћ књиге“. Чланак 3

Да су књиге небитне људи их не би спаљивали. Овако их спаљују. Спаљују их редовно и аргументовано. Калиф Омар је спалио Александријску библиотеку пропративши паљење сакраменталном реченицом: „Ако је у свим овим књигама исто оно што и у Курану,чему оне? А ако у њима нема онога што је у Курану, тим пре нису потребне.“ Хитлер је спаљивао књиге. Спаљивао је марксисте и лењинисте, али и Брехта, Ремарка и многе друге за које је сматрао да су се изродили и да изражавају бесмисао.

У принципу, свуда где постоји завршен и искристалисан поглед на свет људи са задовољством штампају једне књиге, и са задовољством спаљују друге. Штампаће Нови Завет и спаљиваће сановнике и хороскопе. Или ће штампати Куран и спаљивати Јеванђеље. Или ће штампати „Мајн Кампф“ и палити све остало. Штампаће документа Пленума и спаљиваће све у чему се говори о Богу. Не ради се о прогонима људи. Ради се о одбацивању непријатељских идеологија. Ватра и вода су непомирљиве.

Замка сваштаждерства

Ми, хришћани, нисмо изузетак. У књизи Дела апостолских се описује како су људи који су се покајали захваљујући проповеди апостола спаљивали окултне књиге. То није варварство. То је добровољни акт људи који су темељно размислили о својој прошлости. И сад бисмо радо предали ватри приручнике за идолске требе, разноразне магијске књиге, свакакве изворе разврата и саблазни – све оно што квари душе, скрнави умове и умножава саблазни. Данас, као и увек, ако се неко покаје и упита: „А шта да радим с оном демонском литературом коју сам сакупљао и коју сам жудно читао?“ – одговарамо: „Спали је.“ Никад немој спаљивати људе, али спали књигу која садржи отров и која више не делује на тебе, јер си се исцелио. Управо тако и никако другачије.


А шта бисте хтели? Хтели бисте, у духу најновије свеопште моде, да хришћани воле све без разлике и да буду некакве мазе? Тако некакви хрчци, симпатични, али безопасни? Било би лепо, али хришћанин не треба да воли грех. Може да се љути на грех. И киоск са штампаном порнографијом за њега нипошто није исто што и киоск са сладоледом. А оно што је заиста чудно и неприродно јесте кад се „Playboy“ и Житија светих налазе на истој полици у књижари. Сваштаждерство није нимало боље од једностраног фанатизма. Реч се више ценила у време „самиздата“ и цензуре него у време слободе и књижара препуних глупости. Сваштаждерство и равнодушност су симптоми духовне анемије. То је беживотност. И ако је данас све могуће: да се порно часопис и Јеванђеље с тумачењем светих отаца налазе једно поред другог – колико сутра то неће бити могуће. Односно, нипошто неће моћи, зато што се крајности срећу. То је својство крајности. Јуче је све могло, а данас ништа не сме. Управо тако бива.

Сећање не гори

Оне године кад је умро Стаљин – 1953. – у Америци је објављен Бредберијев роман „451 степен Фаренхајта“. Знате, Американци су баш конзервативни. Баш их брига за наше литре и километре. Они имају своје пинте, галоне, бареле, миље и сл. Код њих ни термометри нису по Целзијусу. По Фаренхајту су. Температура која је наведена у наслову је температура на којој гори папир. А папир је управо онај чврсти материјал на којем се утискују мисли, за које се испочетка чини да су ефемерне, али се на крају испоставља да су свемоћне.


У Бредберијевом роману људи спаљују књиге. Све се десило некако изненада. Људи су градили и градили срећно друштво, давали су добра, олакшавали су доступ уживању. И онда се десило оно о чему је у цртаном говорио Чебурашка: „Ми смо градили, градили и на крају смо саградили!“ Саградили смо друштво зомбираних идиота који живе у виртуелној стварности великих кућних екрана (још 1951. године у САД је било 10 милиона кућних телевизора!). Књиге не само да су постале непотребне, већ просто опасне. Зар је мало тога што може да смисли и да изведе човек који чита... Књиге нису потребне. Прво су престали да их штампају. А онда су почели да их спаљују. За спаљивање су ангажоване ватрогасне бригаде. За оне који не знају, у свести Американаца то су хероји. Хероји-добровољци. И ови хероји-добровољци су почели да обилазе градове с резервоарима пуним керозина. Немају више шта да гасе. Технологија је толико напредовала да више ништа не гори. Техника је престигла етику и ватрогасци сад пале, а не гасе. Пале књиге.

Даље се радња захуктава. Ватрогасац односи с пожара (ломаче) пар књига, чита их и... прогледа. Затим следи сукоб са системом, унутрашња истрага, опасност од смрти, бекство... Али живог главног јунака доводи у известан гето, или извесне катакомбе. Тамо живе људи који су побегли од „новог уређења света“. И они у сећању чувају главне текстове цивилизације на умору. Један човек не може све да запамти. Али могу да научим 40 псалама (могу), а ти још 40. Неко може напамет да научи „Хамлета“, а неко други „Оњегина“ (код нас је и Мајаковски знао „Оњегина“ напамет). Тако се памти Јевнђеље по Јовану, Проповедник, Јов, Соломонове приче, Толстој, Достојевски и тако даље. Пред нама је катакомбно човечанство из времена новог варварства. Недостаје само апостол Петар, као у „Quo vadis“ Сјенкевича. Али одсуство апостола у потпуности надомешта апостолски дух оних који се супротстављају (без крви и устанака) новој безбожности са свемоћи телевизије.

Ову књигу треба прочитати. И још треба (чак и ако не читамо Бредберијеву књигу) да учимо напамет Давидове псалме и Шекспирове сонете. То спасава. А ако неке и не спаси (које више ништа неће спасити и који неће читати), многима ће помоћи да остану људи. Или да то постану. Не може се тек тако бити човек. Човек прво треба постати. А без књига то није могуће.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић  
 
[ Генерална ] 02 Фебруар, 2017 10:09
    

 

Јерарси Јеладске православне цркве позвали су учитеље и родитеље да бојкотују и протестују против новог школског програма, који има за циљ „искорењивање полних предрасуда“, преноси агенција Agionoros.

Митрополит Идри Јефрем је истакао да се Православна Црква не слаже са директивом министарства образовања и да се противи увођењу предмета „Искорењивање хомофобије и трансфобије“ у грчке школе.

По речима владике, родитељи треба да изразе своје неслагање по том питању и да не пуштају своју децу на часове из тог „предмета“.

Митрополит Глифадски Павле објаснио је да увођење „часова содомије“ у грчке школе нипошто није случајност и подсетио на пређашњу изјаву заменика министра образовања Грчке на геј паради у Солуну, када је он рекао: „Ђаци морају да знају, да је разноврсност сексуалних оријентација благо и не смеју тога да се стиде.“

Владика тврди да се у школском програму, које предлаже министарство образовања, поред разговора о хомосексуализму, налазе и теме „фалусних симбола“, а деци се препоручује да у школске свеске записују ружне речи које су им биле упућене. Министарство образовања још саветује и да се деци приказују филмови, који одговарају побројаним темама.

Митрополит Павле такође позива учитеље и родитеље да одбаце тај предмет и протестују против њега.

Митрополит Пирејски Серафим се обратио својој пастви преко посланице, која ће бити прочитана у свим храмовима Пирејске митрополије у недељу, 29. јануара 2017. године.

У својој посланици владика, познат као ревносни традиционалиста, позива родитеље ученика да јавно изразе свој протест и да школама предају писмене изјаве да њихова деца неће посећивати часове у оквиру тематске недеље „Деконструкција родних стереотипа“. Поменути часови треба да буду одржани у свим средњим школама широм Грчке у складу са меморандумом министарства образовања.

Агенција Ромфеја преноси и део посланице митрополита Серафима у којој стоји: „Данас сатана опет подиже главу и дрско прети да уништи све оно што је добро, узвишено, морално, духовно, хришћанско, што је у складу са Јеванђељем и предањем светих отаца, све што је већ у прошлим епохама и својим трудом изградила Православна Црква. Он покушава да заведе човека, чији је једини циљ постојања да потчини своју плот духу, да се продухови и Божијом благодати обожи, уместо да подчини свој дух плоти. То је свргавање плана Тројединог Бога, намењеног човеку. Сатана жели да човек постане роб плоти, ужитка, греха, да од духовног постане материјално створење, попут немуште животиње.“

Митрополит Серафим у својој посланици истиче да: „Православна Црква уважава приватни живот сваког човека, као и његову одговорност за слободу избора.“ По његовим речима, Црква нема никакву намеру да се меша у ту слободу. Истовремено, Црква не може да не реагује на активности које „Злочиначки подривају онтологију и физиологију човека и распирују његове најниже пориве, пропагирају хомосексуализам, педофилију и содомију, те чудовишне, неопростиве злочине против вечнога Бога и људске личности, које су у потпуности једнаке гресима Содоме и Гоморе.“

Митрополит подсећа да Библија, изражавајући вољу Божију, вољу Творца човека: „Осуђује хомосексуализам као страст и срамоту, који су били кажњени огњем и сумпором у Содоми и Гомори. За све свете оце, хомосексуализам је одвартни и прљави грех, презрење Бога Творца.“

„Јавно испољавање хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође, деца коју васпитавају хомосексуалци пате од психопатолошких поремећаја“ – истакао је митрополит Серафим у својој посланици.

С руског Александар Ђокић

 

01 / 02 / 2017

[ Генерална ] 28 Јануар, 2017 00:56

Домаћи филм "Исцељење" погледај на нету.

Исцељење

 

[ Генерална ] 26 Јануар, 2017 19:22
 
 Филм је заснован на истинитом догађају. Велики ледоломац „Михаил Громов“ превози совјетске научнике с јужног пола назад у отаџбину. Током пута брод једва успева да избегне судар са огромним леденим брегом, али ипак не пролази без оштећења. Убрзо ситуација постаје још сложенија. Брод бива буквално залеђен у бескрајном морском пространству. Из Москве стиже наређење: потпуна радио тишина! Посади предстоји тежак задатак да се навикне на злокобну тишину и неиздрживу хладноћу. Нафта је при крају… Нерви пред пуцањем. Чак и кад би хтели да оду и напусте брод, не би имали куда.
 
[ Генерална ] 12 Јануар, 2017 19:31
 
 
[ Генерална ] 06 Јануар, 2017 15:55
 
Уједно да подсетимо и на још једну дивну Божићну причу снимљену према причама Бранислава Нушића "Уочи Божића"
 
Мир Божји!
Христос се роди!
 
 
[ Генерална ] 06 Јануар, 2017 02:12

Не би било лоше да погледамо ову драму Стевана Сремца, те да обратимо пажњу на хумор који је писац провукао кроз Божићне обичаје у малограђанској средини како нам се не би десило оно на крају приче.

 

 

 

[ Генерална ] 27 Децембар, 2016 04:30
 
 
[ Генерална ] 25 Децембар, 2016 18:30
 

Написах давно ово након гледања: "Још једно мајсторско дело Андреја Звјагинцева, режисера филма „Повратак“. Чак је и овде за носиоца главне мушке улоге ставио истог глумца, али и сама радња филма поново обрађује исту тему – пољуљани породични односи. Међутим, први филм је рађен према писаном сценарију, док је овај настао према књизи јерменско-америчког писца Вилијама Саројана (William Saroyan, 1908-1981) „The Laughing Matter“, с тим што редитељ прави извесна одступања. За разлику од филма „Повратак“, где се описују односи између деце и оца, овде је у средишту радње однос мужа и жене. Сем тога, ово је такорећи филмска слагалица, у којој нема толико дијалога – заправо га је, сем пред крај, изузетно мало, али филм обилује сликама и симболима у толикој мери да вам држи будном пажњу свих два и по сата колико траје, и то без секса и вулгарности. Иако урађен као савремена прича, библијски мотиви су феноменално провучени, тако да ће код познавалаца Светог писма несумњиво тражити дубоко филозофско размишљање. Већ самим тим да породица (отац Александар, мајка Вера, ћерка Ева и син Кир) живи негде у руској забити, упућује на изгнанство Адама из Раја. Понтијевско прање руку видимо кад Александар вади метак из руке брата Марка, итд. Али наоко идиличан живот породице почиње да се приказује у правом лицу оног тренутка кад Вера, након што су деца отишла на спавање, саопштава Алексу: „Трудна сам, дете није твоје.“ Доживевши психички и душевни шок, Алекс тражи помоћ од брата, човека који, премда имајући породицу, живи без икакве обавезе према њој. Овде има једна занимљивост: на питање да ли да убије своју жену, или да јој опрости, Марк му одговара: Ако је убијеш – у реду је, ако јој опростиш – у реду је. Треба рећи да је Марк човек коцкар, а да су оба брата свога оца познавали тек преко фотографије. Е сад зашто ми је ово било занимљиво? Слобода коју је човек добио од Бога не огледа се у избору између овог и оног, добра или зла. Јер те двојности у Богу нема. Бог је слободно Биће у којем је једино добро. Човек је грешно биће у коме се боре небо и земља. Тако се мени учинило да је овим речима једног коцкара заправо разоткривено наше коцкање са животом и смрћу, а не да се у томе огледа човекова слобода. Али, да не разоткривам цео филм, оно што ми је најупечатљивије у филму јесте део кад деца слажу слагалицу (добро је погледати), а потом одлазе на спавање са читањем „Химне љубави“ из Светог писма.
И иначе је у свим филмовима овог режисера посебан акценат на деци, која су наша будућност.

Заиста, чиста философија, после које остајете још дуго, дуго замишљени." 
 
[ Генерална ] 26 Новембар, 2016 19:17

Господе, не знам шта да тражим од Тебе. Ти Сам знаш шта ми треба. Волиш ме више него ја што умем да волим чак самог себе. Дај рабу Твојему оно што сам не смем да замолим. Не смем да молим ни крста, ни утехе; само стојим пред Тобом. Срце је моје откривено. Видиш потребе за које ни не знам. Погледај и учини по милости Твојој. Ради са мном шта Ти је воља. Ћутим пред светом Твојом вољом, пред несхватљивим за мене промислима Твојим. Приносим себе у жртву Теби. Научи ме да се молим, Сам се кроз мене моли. Амин.

Молитва јуродивог из филма „Монах и демон“.

Филм можете скинути овде, а превод ту

 

[ Генерална ] 23 Новембар, 2016 23:20

Остало нам је још да средимо цип и књига креће у штампу, дао Бог. Позвала бих све оне који желе свој примерак да се јаве. Књига је, захваљујући прилозима добрих људи - који су нашли слуха и духа да подрже овакав пројекат,  и продаји радова, потпуно бесплатна (плаћа се само поштарина). Дакле, ако има заинтересованих, нека се јаве преко поште:

јezerska.princeza(at)yahoo.com

(at) - замена за @ 

Или преко сајта "Све у причама бива" 

 

[ Генерална ] 17 Новембар, 2016 19:18
 
Режија: Владимир Хотињенко
Улоге:
Леонид Бичевин … водитељ
Александар Балујев … патриота
Анатоли Бели … политиколог
Александар Каротков … историчар

Већи део филма одвија се у тв студију где екипа телевизијске станице снима емисију посвећену личностима и догађајима из средњевековне Русије. Томом паузе водитељ програма сазнаје да му је ово последње снимање, односно да после емисије добија отказ. Схвативши да више нема шта да изгуби, одлучује да у наставку емисије потпуно разобличи цркву, власт и своје саговорнике. Али емисија се завршава сасвим неочекивано за водитеља.