Све у причама бива

"Карактеристично је да расколници сматрају све остале расколе, осим свога, погибељним и лажним, насталим под дејством страсти и гордости, виде у њима бесмислице и противречности, а свој сопствени раскол, који се мало чиме разликује од осталих, схватају као једини срећни изузетак у историји Цркве. Штавише, расколник тврди да је Црква отпала од њега, а не он од Цркве: тако се пијаноме чини да сигурно корача, а да се саме куће и дрвеће тетурају и да се сама земља љуља; а када падне негде под плот, онда мисли да се калдрма неочекивано подигла увис (као што се уздиже вал на мору) и да га је ударила у чело.

Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, – богоборни дух (који у окултној литератури често – конспиративно – називају „духом Прометеја“).

Свештеномученик Кипријан пише да ће се онај ко нема правилно руковођење у духовном животу хтео не хтео „колебати“, заносећи се „духом заблуде“ и да онај ко се не држи истинитог спасоносног пута, „неће постићи спасење“. Јединствено спасоносни пут је сама Црква. Постићи спасење значи остварити Вечни Живот, сједињење душе човека са Духом Светим. Лажни пут одводи човека од циља, и што усрдније човек иде по лажном путу, тим се даље и брже удаљава од њега. Зато је „подвижништво“ расколника усрдно бекство од Бога.

Светитељ Кипријан пише да је после Доласка Христа на земљу демон „угледао идоле напуштене, обиталишта своја и жртвенике… опустеле“ и прибегао тананијем лукавству и препредености, новој превари – „да самим именом хришћанина заводи неопрезне“. Древна лаж је паганско многобожје, када су пали анђели под видом богова примали служење и поклоњење људи које су обманули. „Нова подвала“ јесу јереси и расколи, када ђаво привлачи к себи људе изигравањем побожности.

Расколи су засновани на празној слави, на супротстављању себе Цркви. У расколу се Православље претвара у позоришне представе, а исповедање хришћанства – у рекламне плакате, који позивају у расколнички дом молитве, у коме расколници обећавају најчистије, најдуховније велико Православље, „очувано само код њих“. Неки људи бивају довођени у заблуду тиме што расколници и јеретици савршавају дуготрајне службе, држе строге постове, указују помоћ невољницима и тако даље. У књизи „Духовни луг“ Јована Мосха испричана је повест о монаху-подвижнику, следбенику јеретика Севера, који је проводио дане у безмолвију и молитви. То је саблажњавало неког православног, јер није видео слично подвижништво међу својима. Обратио се Богу са молбом да му открије шта то значи, и угледао је изнад тобожњег подвижника црног голуба, као да је огарављен, – слика онога духа који је примао молитве јеретика.

У књизи светог Григорија Великог „Разговори“ постоји приповест о томе како је демон под видом путника поклоника дошао код једног италијанског епископа и замолио за преноћиште. Духом Светим епископ је дознао да пред њим није човек него ђаво и отерао га је. Тада је демон стао да хода по улицама града, гласно се жалећи пролазницима на окрутан поступак епископа. Један од житеља позвао је демона код себе, уготовио трпезу и сместио га крај камина, да би се гост огрејао. Одједном је тобожњи странац зграбио дете – сина домаћина, бацио га у пламтећу пећ и ишчезао. Ђакон Петар, саговорник светог Григорија, чувши ову приповест, са чуђењем је упитао: „Владико, како је Господ допустио да човек за своје гостопримство буде тако страшно кажњен, јер за тако добро требало је очекивати не проклетство, већ милост Божју?“ Светитељ је одговорио да је Италијан пружио уточиште странцу, сматрајући себе милостивијим и богобојажљивијим од епископа; он је позвао странца у свој дом управо зато што је странац хулио архијереја; својим поступком је хтео да покаже људима да архијереј не испуњава заповести Божје. Италијан је примио странца демона не из љубави према Богу, него из злобе према архијереју и због тога је добио по заслузи.

Тако је и у расколу: и молитва, и милостиња хране се гордошћу то нису врлине, већ супротстављање Цркви. Добро расколника је привидно, то је само средство да отргну људе од Цркве. 

Светитељ Кипријан пише:“ Он [демон] је измислио јереси и расколе да би свргнуо веру, искривио истину, раскинуо јединство“ – овде је сатана назван изумитељем и извором јереси и раскола и духовним оцем свих одступника од Цркве. Из његове утробе теку мртве воде раскола, оне се, започињући у паклу, разливају по свој земљи и поново се сабирају у подземљу. 

Свети Кипријан Картагински говори да сатана кроз раскол „отима људе из саме Цркве и, када се они очигледно већ приближавају светлости и избављају се од ноћи овога века, поново распростире над њима, а да они ни не знају, нови мрак“. И расколници „називају, ипак, себе хришћанима и, тумарајући у тами, мисле да ходају на светлости“.

Карактеристично је да свештеномученик Кипријан ставља јерес и раскол напоредо – као исти грех богоодступништва, који има неизбежан крај – вечну пропаст.

Дакле, Господ је назвао демона лажом и оцем сваке лажи (в.: Јн. 8, 44). Свети Кипријан пише да демон не може да не лаже, зато што је он стара лаж. За време искушења Господа у пустињи сатана Му је пришао са речима узетим из Светог Писма: сатана је, као теолог, цитирао Библију (в.: Мт. 4, 6). Речи, које је пророк и псалмопојац Давид називао светлошћу на путу земаљског живота (в.: Пс. 118,105), у устима демона претварају се у погибељну замку. Господ је одбио искушење сатане, указавши на истинити смисао библијских заповести, али последња реч Господа било је заклињање: Иди од мене, Сатано (Мт. 4,10). Људи, који покушавају да користе цитате из Библије и Светих Отаца као доказе у својој борби против Цркве, личе на војнике, који су добили оружје против непријатеља, али тим оружјем смртно рањавају саме себе и оне који су поред њих. Расколници чине управо оно исто што и сатана: позивајући се на црквена правила и Свете Оце, они изопачавају и изврћу дух и смисао њиховог учења; зато православни хришћанин за време сличног духовног искушења треба да одговори непријатељима речима Христа: „Иди од мене, Сатано“.

Демон искушава слева, показујући грехе у најсаблазнијем виду; он искушава и здесна – преко лажних врлина, у чијој основи леже гордост и самоумишљеност.

Свети Кипријан пише: „Такве су обманиве сплетке непријатеља, који се, по речи апостола, претвара у анђела светлости“ (2 Кор. 11,14) и својим служитељима даје изглед слугу истине [они се, као глумци, маскирају као да су свети Атанасије Велики, Марко Ефески, заштитници вере, или као преподобни Макарије и Антоније, очеви монаштва: раскол није живот по заветима Православља у смирењу и удаљености од света, него театрална демонстрација Православља са скандирањем парола], док они [расколници] објављују ноћ уместо дана [лаж уместо истине], погибељ уместо спасења [обећавају да ће довести на врх Синаја и гурају у провалију], очајање под покровом наде [лажна нада, као свака утопија, завршава се очајањем: већ за живота душа расколника осећа необјашњиву тугу и тегобу, а у часу смрти открива се пред јеретиком суштина раскола као бездана црна јама, у којој се засвагда гасе вера, љубав и нада], вероломство под изговором вере [раскол је свагда скопчан са преваром, коју расколници називају тактиком; а своје преступе они оправдавају „бригом“ о Православљу, као да Бог има потребу за заштитом грешника], антихриста под именом Христа [у лажној цркви треба да буде лажни христос, демон под видом Божанства; овде постоји још и други смисао: сваки раскол, борећи се против Цркве, шири царство пакла и гради пут долазећем антихристу] и, прикривајући лаж сличношћу истини [сличност истини је најопаснији и стога најгори вид лажи: да би уловили птицу, под замку посипају зрна, да би таманили пацове, у мамац неприметно подмећу отров]… уништавају истину [истину замењују лажју која личи на истину, као што дијамант у прстену замењују лажним каменом]“.

Он наводи речи Спаситеља из Јеванђеља од Матеја о томе да врата пакла неће надвладати Цркву (уп.: Мт. 16,18). За хришћанина су довољне само ове речи да би поверовао у то да ће Црква остати непоколебива пред злим силама – демонима и људима, паклом и богоборним светом, као стена усред хучног мора: валови се ваљају један за другим према обалним хридима, као одреди војника у јуришу на тврђаву, и ударајући о гранитни зид, као остаци побеђене војске – нагло се повлаче.

Расколницима се чини да ће валови разбити стену и да ће је море прогутати, као чудовиште – својом огромном чељусти. Они заборављају реч Спаситеља, Који је рекао да ће Он сазидати Цркву на камену вере; дакле, раскол је неверовање у реч Божју и малодушност пред силама пакла, који је побеђен од Христа.

Ко се прикључује епископима отпалим од Цркве, тај поступа као вероломни издајник. Епископ ван Цркве је лажни епископ. Као што не може бити Анђела ван Небеске јерархије, тако не може бити епископа ван црквене јерархије. По речима светог апостола Јуде, Анђели, који не одржаше своје достојанство и напустише своје боравиште Небеску Цркву (в.: Јудина 1,6), претворили су се у демоне, оковане у окове мрака. Што су са веће висине пали Анђели тим је дубљи и страшнији њихов пад. Апостол Јован, а тачније, Дух Свети преко апостола, назива епископе Анђелима Цркве (в.: Откр. 1, 20). Епископрасколник је епископсамозванац; епископ, који се супротставио Цркви, слика је палог анђела, који је поступао по призиву сатане.

Расколници говоре: „Наш садашњи епископ или онај ко је рукополагао наше истомишљенике у епископе у почетку раскола, хиротонисан је у Цркви“. Луцифер је такође стекао достојанство и име првоанђела у Небеској Цркви, но да ли му је то помогло?"

Архимандрит Рафаил Карелин

 

у.п.: Треба приметити да артемитима, на пример, смета папа, али не и папа Артемије. 

У Цркви данас постоји једна негативна тенденција, чији припадници све критикују. Они се на крајње искључив начин држе онога за шта верују да је аутентично, док нападају све што сматрају новотаријом, називајући то јересју која разара веру и Цркву Христову. Присталице ове тенденције склоне су агресивним нападима и фундаменталистичким ставовима, проглашавајући јеретицима све оне који се не слажу са њиховим мишљењима, ставовима и наводима.

Они тумаче Свето писмо онако како њима одговара, у складу са сопственим циљевима. Држе се слова, а не духа текста, занемарујући речи Светог апостола Павла: „Јер слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор 3, 6).

Црква није настала јуче; њено земаљско постојање траје двадесет један век. Она је прошла кроз најразличитије системе, околности, културе и јереси. Црква је, силом Духа Светога, увек исповедала своју веру и непоколебљиво сведочила о њој – чак и до мучеништва – у различитим околностима и под различитим притисцима, у ратовима и прогонима, у миру и слободи, као и пред различитим интелектуалним, културним, религијским и атеистичким струјањима. Према речима Господњим: „Врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18).

Следбеници ове нове тенденције заборављају све оно добро и корисно што Црква пружа. Они не успевају да препознају Божје деловање у историји и затварају очи пред начином на који се историја одвија. Због тога њихове реакције попримају облик сурових и непријатељских напада, лишених љубави која је обележје Христових ученика.

Они остају на површини и не задиру у суштину ствари, не успевајући да разликују суштинско од површног. Не придају никакав значај променљивом току историје, прекретницама у развоју науке и изазовима које оне доносе. Према њиховом крутом схватању, човек мора да се повинује захтевима вере онако како су они формулисани у одређеним историјским околностима, без обзира на људске могућности и напредак који се остварује кроз различите нараштаје.

Они, на пример, тврде да цркве треба градити од камена. Кажу да век трајања цигле не прелази сто година, због чега је црквену грађевину неопходно срушити када истекне век трајања цигле. Притом занемарују бројне камене цркве које су уништене током времена, у ратовима и земљотресима. Заборављају и цркве које су претворене у богомоље других религија, па чак и у оборе за животиње, након што су оскрнављене и пошто су хришћани нестали из тих крајева, као што се догодило на северу и југу Сирије.

Ови људи се наоружавају прилагодљивом фразом „према Светим Оцима“ како би поткрепили своје мишљење. Ако већину њих упитате на које се изворе позивају, неће умети да одговоре. Израз „Свети Оци“ постао је формула којом бране и оправдавају своје ставове, али често без знања и разумевања. Исто се догађа и са појединим хришћанским групама које се грчевито држе слова Светог писма, занемарујући живу реч Божју која нам долази кроз непрестано присуство Духа Светога у Цркви Христовој.

Према схватању ових људи, Црква мора остати заробљена у изразима, системима и обичајима (при чему не мислим на Свето Предање) које је Дух обликовао у одређеној епохи како би Црква могла да изрази своју веру у различитим језицима и културама. Према њима, ако је Црква у неком времену нешто изразила на одређени начин, онда тај начин изражавања мора важити у свим временима. Дух Свети би, дакле, према њиховом схватању, требало да престане да дејствује, како не би донео нешто ново, неопходно и корисно за спасење човека. Мислите ли да се човек спасава посредством калупа и форми или Духом Светим, живим и делатним у њему?

Осим тога, код њих се осећа страх за праву веру који се граничи са ужасом – до те мере да готово прераста у патолошку опседнутост, па у свему виде заверу против Православне цркве и истине коју она верно чува. Они верују да су једино они чувари истине, те прибегавају строгом придржавању форми и календара које је Црква познавала у прошлости, а који су у културама свога времена представљали успешан израз праве вере. Исписивање имена светитеља на иконама на локалном језику за њих постаје јерес, јер су, по њиховом мишљењу, једино старогрчка слова примерена православној иконографији! Они шире изреку Светог Нектарија: „Јадно Православље“, представљајући себе као браниоце Православља. Сваки подухват у Цркви, према њиховом мишљењу, било пастирски, институционални или духовни, усмерен је на уништавање вере и разбијање јединства Цркве.

Док ови људи трују Цркву духом мржње, раздора, хуле и непријатељства према сваком предстојатељу, духовном руководитељу и духовном оцу који не говори оно што и они, не увиђају да и сами постају оруђе сатане, који управо напада њихову Цркву. Заиста, то је једна од његових најподмуклијих замки. Он користи наивност појединих чланова Цркве како би је поделио, док они падају у заблуду да је очишћују.

Верност се захтева од свих верника. Можемо се разликовати од своје браће у питањима која се не тичу вероучења. Поделе спречавамо непрестаном љубављу, смирењем и дијалогом. Међутим, присвајати Христа само за себе, проглашавати себе Његовим гласноговорником и одвајати се од Његове истинске Цркве како би се основала Црква онаква какву ви желите да она буде, значи пасти у такву гордост да постајете оруђе у рукама сатане.

Заиста, то је највећи грех.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

http://zivotcrkve.rs/blog/mitropolit-sava-isper-novo-farisejstvo

НЕ ЗАВАРАВАЈТЕ СЕ БРАЋО!

(Свети Оци о греху раскола)

"Раскол је кршење потпуног јединства са Светом Црквом, уз истовремено прецизно очување истинског учења о догматима и тајнама."

- Свети Игњатије Брјанчанинов

„Црква је једна и само она поседује пуноћу благодатних дарова Светога Духа. 

Свако ко одступи од Цркве, без обзира на начин одступања — у јерес, раскол или неовлашћено сабрање — губи своје учешће у Божјој благодати.

Знамо и уверени смо да отпадање од Цркве — било кроз раскол, јерес или секташтво — значи потпуно уништење и духовну смрт. 

За нас нема хришћанства ван Цркве. Ако је Христос створио Цркву, а Црква је Његово Тело, онда бити одвојен од Његовог Тела значи смрт.“

- Свети Иларион Тројицки

„Запамтите: они који оснивају и воде раскол, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују самом Христу. Не само да Га поново распињу, већ и раздиру Његово Тело. То је тако тежак грех да га ни мученичка крв не може избрисати.“

- Свети Кипријан Картагински

„Не заваравајте се, браћо моја! Ко следи оне који воде у раскол, неће наследити Царство Божије.“

- Свештеномученик Игњатије Богоносац

"Стварање поделе у Цркви није ништа мање зло него пад у јерес. Грех раскола не опрашта се чак ни крвљу мученичком.“

- Свети Јован Златоуст

Размишљам, како ватре у паклу горе од залеђености.

 

 https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-rat-protiv-veronauke

Адвокат Зора Добричанин, која заступа родитеље убијене деце у "Рибникару", говори о новом небивалом закону - још једном за наставак разбијања породице - где су деци дата права изнад родитељских и по којима је свако други (неки) бољи вашој деци од вас родитеља.

Ово је, уједно, и наставак разбијања друштва и заједнице, поготово школства, што се види по затварању наставника и професора, који одбијају да прихвате да су им "ђаци" кучићи и мачићи (између осталог, што је родно осетљивима дозвољено да буду шта год желе или осећају).

https://youtu.be/cA1U-ROBnH4?si=vA8HFWiEx_A-hpWE

 

Зоран Ђуровић: Лажни духовници

 

 https://youtu.be/X5FN3DAtbM0?si=q9vhvim6rmp3hYWw

 

Ко стоји иза лажних верских налога на мрежи

 

 https://youtu.be/7biaqNPxyDI?si=nMvnQHAVqOFZzuja

 

Поуке:

1. Најозбиљнија и смртоносна опасност је  непријатељ у властитим редовима;

2. Најскупља грешка је слепа вера у мир;

3. Најхладнија и најпрецизнија реалност је логика супериорне (војне)моћи;

4. Најсуровији парадокс је илузија победе (ту мораш имати и дефинисан појам непријатеља);

5. Ултимативно и животно битна је самодовољност. (Космополитика)

https://kulturkokoska.rs/hakslijevo-pismo-orvelu-1984-vrli-novi-svet/

Да ли знате шта је "Doomscrolling"? Да ли сте чули за "семантичке капсуле" у којима наша деца живе?

У мају 2023. Србија се суочила са ужасним последицама дигиталног доба. У новој емисији "Живе Речи" гостује Слободан Стојичевић, аутор књиге "Дигиталне замке". Разговарамо о томе како интернет није само мрежа рачунара, већ сложен систем који прикупља "понашањске податке" и користи их као нафту 21. века.

У емисији откривамо:

Како раде "левци увлачења" у деструктивне култеве (случај Рибникар).

Шта су "Велики подаци о малим људима" и како се нама тргује.

Опасност "менталних вируса" и "блиц свести" која уништава пажњу.

Веза између алгоритама и поремећаја попут анорексије, булимије и аутодеструкције.

Како препознати да је дете упало у "мехур филтера" (Filter Bubble).

Ово је емисија коју сваки родитељ мора да погледа. Дигитална сфера није игра – то је минско поље ако немамо мапу.

https://www.youtube.com/live/ltjpowL9AdQ?si=AMhrV1ew0ZrRvIfq

Већ смо навикли да је у ово наше време пуно тога могуће, па чак и оно што нам изгледа немогуће, испостави се да је могуће. Тако нешто, веровали или не, чусмо данас из уста појединих архијереја СПЦ, који сада потпуно јавно заговарају и отворено проповедају (Urbi et Orbi), да жене могу бити свештенице и да за тако нешто нема никакве верске, духовне па ни догматске препреке. По заговорницима феминизма постоје само историјске препреке, а оне су плод незнања, неинформисаности, конзервативне ригидности, другачије речено, интелектуалне затуцаности. Ове речи је изговорио брат наш, додавши да се  феминизам није могао развити само у таквим срединама и да он то види као историјску и културну трагедију тих народа, који су били просто приморани да живе у таквим условима. Међутим, по речима поменуте братије, сасвим је другачије било на Западу који је био економски развијен, културан и просвећен. Тамо је људима било јасно да су мушко и женско исто пред Богом, и тако су дошли до закључка да не постоји реална препрека да би жене могле бити ђаконисе, свештенице па и бискупи. 

 

Овакво мишљење и став није нам непознат, јер смо имали прилике и раније да га чујемо, али сада дође тако брзо пред врата (ante portas) да нас баш изненади. Став да жене могу добијати црквене свештене чинове, полако, полако изгледа да добија право грађанства код нас. Ми ћемо се слушајући те информације навићи на њих, као кад се жаба почне кувати у хладној води која се полако загрева и жаба се пријатно осећа и остаје у тој води док се скроз не скува. Користим овај пример који се често наводи када се један народ или друштво на нешто навикава. То је увек процес који ће се довршити ако се опасност не препозна и нико на њега не скрене пажњу и упозори људе. То се дешава и са проповеђу феминизма код нас у Цркви и то са званичних катедри, са амвона. Проповеда се потпуно неправославно учење и на то нико не реагује, а чујемо да се држе и трибине о матријарх(ату), који се такође темељи на феминизму. Он је продукт западног човека и његове изопачене животне философије. Зашто нама православнима баш то покушавају да наметну, то је тајна за одгонетање.

 

Са своје стране ми морамо рећи следеће, верујемо да поменута браћа и господа знају, да Православље није породило феминизам. Феминизам је западни феномен. Православље као традиционално хришћанство води порекло од Самог Господа и Апостола. Православна Црква на својим васељенским и помесним Саборима никада се није бавила том проблематиком нити је у учењу светих Отаца икад постојала дилема и проблематика да ли жене треба и могу да буду свештенице или не. То је нама нешто страно и није својствено Православљу нити светом Предању и учењу наше Цркве. Такве ствари као што су феминизам, либерализам у теологији, као и Варлаамово учење о исихазму, све су то лажна учења која долазе са Запада и кидишу на Православље у намери да се милом или силом наметну Православној Цркви и православним верницима. Отуда се ми чудом чудимо, како то ова наша православна братија упорно и упорно инсистирају и проповедају то неправославно учењу.  Остаје нам једино да то разумемо као њихову жељу да нас просвете, као што су то у своје време чинили Доситеј Обрадовић или Васа Пелагић, који су били православни монаси, и кад су се уморили од монашких подвига, вратили су се философији људског разума, философији логике и свему ономе чему је мера човек. Не знам како бисмо боље овај феномен могли објаснити.

 

У Православној Цркви не постоји дискриминација жена, нити се наше вернице у том смислу осећају ускраћене и угрожене. Оне би, ако би им неко понудио да буду свештенице, сигурно то одбиле, јер осећају и знају да је њихово призвање брак и породица, мајчинство и живот у заједници, или монаштво за оне које изаберу тај уски пут живота и подвига у Цркви. 

 

Зато бисмо ову братију најискреније позвали, драга братијо, оставите нас да живимо у својој светосавској православној традицији и у нашој светој православној вери, у којој захваљујући светим Саборима и светим Оцима, ни јота није измењена, па ви то зовите конзервативизмом, традиционализмом или како год желите. Ми се држимо Речи Господњих: - Ко и једну јоту у Закону промени и научи тако људе, најмањим ће се назвати у Царству Небеском. Због тога је Православље традиционално и не робује модернизму и либерализму, јер не прихвата саображавање овоме свету.

 

Неки од светогорских Отаца су говорили да је ово време у коме живимо - век Православља. То нажалост не разумеју поједини православни људи, а међу њима ни поједини тзв. академски теолози. Православна теологија није наука разума, већ наука срца. Старац Пајсије је често говорио у својим беседама да на свету постоји много добрих људи у свим религијама и у свим философским учењима, али да једино Православље даје светитеље, чак и у ово наше духовно раслабљено време.

 

Откуда ова нова учења у Православљу? Одакле извиру и који им је смисао? Откуда долазе и куда воде?

 

Ја бих се усудио рећи да су сва поменута и непоменута учења, збирним именом речено, плод Екуменизма. Екуменизам је посебан феномен у историји Цркве и Хришћанства уопште. Неки од Отаца су екуменизам називали свејерес (Свети авва Јустин Поповић), због тога што екуменизам садржи елементе свих досадашњих јеретичких учења, неких више, неких мање. Али оно што је најкарактеристичније је да су екуменисти напали онај део Символа вере који говори о Цркви Христовој, као што су ранији јеретици нападали горње чланове Никео-цариградског Символа вере. За екуменисте Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, већ за њих постоје многе цркве и све оне заједно допуњавају једна другу и тако постају нека врста надцркве или суперцркве, што је за Православље потпуно неприхватљиво.

 

Православно Предање учи да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска и да је настала у 50. дан по празнику Васкрсења Христовог, када је Дух Свети у виду Огњених језика сишао на Апостоле и учинио их силним и неустрашивим проповедницима Јеванђеља Христовог. Самим тим, није могуће да се нека друга црква формира, а да није рођена и настала на Педесетницу. Познато је, посебно у протестантизму од 16-ог до 19-ог века, да су оснивачи појединих верских заједница оснивали сопствену цркву и постали њени поглавари на основу личних визија и откровења. То исто можемо рећи и за Велики Раскол 1054. године када се Западна Црква одвојила од Православне и кренула својим путем, не Крста и Јеванђеља, већ нажалост путем штита и мача. Кад то кажемо мислимо на Крсташке ратове који су наводно вођени због одбране светог града Јерусалима, али су заправо били ратови против Православља и свих других хришћана који нису хтели да се поклоне папској сили и власти. Кулминација обоготворења папе као човека у католицизму,  десиће се на Првом ватиканском концилу који је сазвао 1868. године папа Пије IX, а одржан је у Риму 1869/70. на којем је донесен небивали догмат о непогрешивости Римског папе.

 

Екуменизам је корен из кога ничу сва ова нова учења која нам долазе са Запада. Поред већ поменутих, ту су и молитвене осмине и друге заједничке молитве, како са хришћанима, тако и са представницима других нехришћанских религија. То је за нас Православне, такође апсурд над апсурдима.

 

Таква молитвена пракса је потпуно противна учењу Православне Цркве и учењу светих Отаца и светих Канона. Са друге стране, можемо разумети да је то некоме све заједно прихватљиво, из простог разлога што је њихова теологија таква, и вера и побожност. Њихова вера је примерена човеку и по мери је човека и хуманизма уопште.

 

Православна Црква је позвана да чува верно Предање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, ништа не мењајући и не додајући учењу светог Јеванђеља Христовог. То није никакав конзервативизам, нити православни фундаментализам, како су склони да олако окарактеришу Православље они који здушно прихватају да робују идејама либерализма и лажне слободе у Христу. Православље је правоживље које иде средњим царским путем следећи Христу Господу и свему ономе чему нас учи Црква Христова, Црква Бога Живога. Ми Православни смо позвани, не да се прилагођавамо другим хришћанима и другим хришћанским учењима, већ да их Истином Православља приведемо Живоме Христу - Једином Спаситељу и Богу нашему. Зато је био у праву Блаженопочивши владика Атанасије Јевтић позивајући се на Шантића, који је песничким језиком рекао: - Ми свој пут знамо, пут Богочовека. Тако је и Атанасије говорио: - Ми треба да ходимо средњим царским путем, не скрећући ни лево ни десно, већ да идемо путем Православног икуменизма. Оне који имају очи да виде и уши да чују, треба да приводимо Светоме Православљу као Лађи спасења, никоме ништа не намећући, никога ни на шта не присиљавајући. Бог хоће слободне кћери и синове, а не робове.

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8280.mitropolit-fotije---feministi-u-pravoslavlju.html

 "Свети архијерејски синод СПЦ одлучио је да са Православног богословског факултета уклони предаваче – епископа западноамеричког Максима (Васиљевића) и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара епископа диселдорфско-немачког Григорија (Дурића)..."

За владику Максима Свети Сава је на превару добио аутокефалност Српске цркве

Епископ западноамерички Максим Васиљевић је својевремено написао како је Свети Сава добио „аутокефалност“ а не аутокефалност. Намерно стављајући под наводнике реч аутокефалност јер нагињући новој теологији Цариграда која има за циљ да оправда папистичке тежње патријарха Вартоломеја морао је и Св. Сави да оспори добијање аутокефалности Српске цркве.

Ево шта је тачно тада владика Максим написао за свој портал Теологија.нет:

„Praznik autokefalnosti je, po mom skromnom mišljenju, praznik jedinstva a ne praznik „nezavisnosti“. Jer Crkva – a kroz nju sva  tvorevina – ima jedno središte koje služi kao kvasac istorije, jednu blagodat koja osvećuje sve i svakog. Istorijske okolnosti i raspleti 1219. godine dovode Savu u Nikeju i šta se zbiva: tadašnji Vaseljenski Patrijarh, ogrnut odeždom nemoći (sklonjen u Nikeju), potpuno ignoriše kanonskog episkopa srpskih oblasti, a to je bio ohridski arhiepiskop Dimitrija Homatijan, i dodeljuje „autokefaliju“ srpskoj državi. Ovaj istorijski moment sa početka 13. veka jeste zanimljiva ali i snažna analogija sa nekim novijim dešavanjima u pravoslavnom svetu.“

Аналогија на коју указује владика Максим би требала заправо да оправда додељивање аутокефалности украјинским расколницима што је учинио патријарх Цариградски Вартоломеј и чиме је изазвао буру у православном свету и поделе са несагледивим последицама.

На питање о паралели између Украјине, Црне Горе и Македоније владика Максим одговара:

„Ne mislim da se tu mogu povući jasne paralele pošto je svaka od pomenutih oblasti slučaj za sebe. U kanonskom pravu stoji da za dobijanje autokefalnosti treba da bude ispunjeno barem pet uslova, a ti uslovi se ne poklapaju kod pomenutih crkava, pri čemu spoljašnji uslovi nisu uvek dovoljni. Sadašnji ukrajinski poglavar mitropolit Onufrije je svojevremeno bio potpisnik zvaničnog zahteva ukrajinske jerarhije da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu. Očigledno da je fenomen autokefalije danas u ozbiljnoj krizi i taj problem, po meni, može da razreši jedino svepravoslavni sabor.“

На овакво „разјашњење“ му је одговорио свештеник Зоран Ђуровић:

Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком.

Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „’Независност’ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске…  Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Максим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија…) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“.     

Извори: Теологија.нет(латиница), Поуке.орг

Видовдан.инфо

Како ствари стоје, писању се црно пише. „Kако“, упитаће неко. Па лепо, чујемо да се појавише неки људи а нико их не познаје – зна се само да су ту и да броје, траже, налазе, изналазе ко је и колико пута рекао, написао, поменуо „студенте“ (које, чије, где...?). Кажу им да та реч у том тексту не постоји, али они је виде и кажу: „Ти си њу само прикрио, па си рекао – мали, или дечкић, или било шта друго, а они ће колико сутра бити студенти.

Да је истинском и правом писању дошао крај, то је јасно. Ко зна кад и други крену да броје и траже, не студенте, већ раднике, возаче, ма све, па ти онда пиши, јер чујемо да ти људи који броје и траже и виде оно што сами траже, прете да ће ако нађу оно што су тражили, а обично нађу (јер се држе максиме да је знање релативно и да све може бити све, а ако није, може бити проглашено за то што желе).

Када смо у средњој школи читали Петра Кочића чудили смо се што је главни јунак његове сатире – јазавац којег је Давид Штрбац довео на суд да му се суди јер је учинио нешто што није дозвољено. То што он тога није ни био свестан - не оправдава га.

Ко се бар мало бавио књижевношћу, зна да су сатире настајале у време неслободе кадa се морало писати и писати, писати и брисати, па поново почињати. „А шта ако овај каже ово? А шта ако сам написао нешто за чиме они трагају? Ја не тражим, али они траже. И, ако нађу - ево га! И овај је против студената“.

Раније, када сам бивао на Светој Гори имао сам прилику и благослов да разговарам са светим људима који имају знање од Бога, а не од људи. Они су јасно и гласно говорили да овај свет иде своме крају и да ће све бити као што је писано,а то као што је писано односи се на Откровење Јованово и Свето Писмо. Ако неко хоће да чује Отачко искуствонека чита Нила Мироточивог Светогорца, који се после упокојења своме ученику јављао и говорио му о томе шта ће се збивати у последња времена и какви ће бити људи тога доба (не студенти).

Један од тих Стараца нам је говорио: „Долазе тешки дани када ће зло бити проглашено за добро, а добро за зло, како су говорили старозаветни пророци. Тада људи неће бити спремни да слушају здраву науку јеванђелску православну, и све ће тумачити и разумевати по свом срцу и својим жељама, а то ће резултирати појавом мноштва лажних учитеља и пророка и тумача Светог Писма, апокалиптичара, на које је и Сам Господ указао говорећи светим Апостолима - Пазите да вас ко не превари.“

Када већ говоримо о неславној и мрачној будућности писања уопште, било прозе, било поезије, или како ће се то већ тада називати, ми већ сада видимо и доживљавамо „тријумф“ неслободе над слободом, „тријумф“ лажи над истином. Пред очима овог света руше се, затиру или затварају светиње, па се у музеје и туристичке атракције претварају, да би све обесветили, односно критеријуму овога света подредили.

Ужаснемо се када чујемо да у једној древној земљи раде на доношењу закона којим ће се забрањивати да се Име Божије помиње, Име Христово. Свим творцима новог светског поретка и глобализма пуна су уста слободе и људских права, а у реалности живимо у време – јазавца.

Велики духовник нашег времена, старац Пајсије Светогорац је говорио,да у ова наша последња времена већина људи неће хтети да чује било шта о последњим временима, а велики Старци су само хтели помоћи. Ништа друго. Тако је и преподобни старац Тадеј Витовнички говорио: „Некако ће се и моћи живети док не укину новац“. То је говорио не да би људе плашио него да их припреми за оно што долази.

Морамо се вратити наслову и теми. Живимо у апсурдно време, то је јасно. Најбољи показатељ тога је охладнелост љубави. Без љубави човек и нема Бога у себи, зато би било добро да она деца, бивши и садашњи теолози који су узели на себе велики подвиг (претпостављамо без благослова) да буду судије васељене, да суде и живима и мртвима, Саборима и Синодима и свим верницима, и да код свих њих истражују ко је против студената. И ако нађу, одмах су спремни да их анатемишу,па било да су то они који су живели у Старом Завету, или у неко давно време. Код њих би требало нешто друго да траже, али…

Истине ради, морамо рећи у духу пастирском и у духу црквене одговорностида ти млади људи које поменусмо, који су свесно или несвесно, у знању или незнању устали да хуле на Светињуа своју хулу слободом називају, треба да знају да нису у праву, јер су Оци такво духовно стање називали - искушењем прелести. А све док је тако, још има лека. То су пост и молитва, свеспасоносно покајање и исповест, који су потребни свим хришћанима, јер су Оци многе покајнике у Рају видели и зато су и говорили: „Да нам Бог не остави покајање“. Да тога нема, како бисмо се ми данашњи људи уопште спасавали?

 

 

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7983.autorski-tekst-mitropolita-fotija-u-%E2%80%9Evecernjim-novostima%E2%80%9C.html

О неједнакости међу људима у овом свету руски философ Николај Берђајев је написао умну књигу „Философија неједнакости.“ Он је о теми неједнакости писао, јер су у прошлом (20. веку) веку владали и нацисти и комунисти, а и једни и други су тврдили да ће увести једнакост међу људе. Наравно, нацисти су говорили да ће бити једнакост свих Немаца који ће да владају светом, а комунисти су говорили да ће комунистичка интернационала увести једнакост на целом свету.

Али, једнакост међу људима је немогућа, пошто је Бог створио људе различитима и неједнакима.

Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.

Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог, средњег и сиромашног.

Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.

Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.

Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни.

Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног.

На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебична љубав. Њоме он улази у Рај.

За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лакше. Али, рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.

Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.

На том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су родитељи твоји криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу.

Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје).

А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају.

Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.

На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке…

Зато Христос, на том трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. Средњем каже: „Ти уради колико можеш.

Међутим у дан васкрсења мртвих, и средњи и идиот васкрсавају једнаки са генијем. Значи, једнакост међу људима ће бити тек после општег васкрсења.

Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих.

Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.

У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их, онда, умножавају даље.

Син Божји је наредио нама једну наизглед немогућу ствар. Он је рекао: „Будите савршени као Отац ваш Небески!“ А Отац наш Небески је бескрајно савршен, непостизиво савршен.

И у Рају ми стално имамо да растемо из једног степена мудрости у још већи степен мудрости. Из једног степена љубави у још већу огњевитост љубави. Из једног степена лепоте у још већу лепоту.

Неверници нас често питају: „Па шта ћете ви радити тамо у Рају, када будете бесмртни и вечни?“ Они као мисле да ће у Рају бити досадно. Не, драги мој, то ће бити вечни раст из једног степена славе у још већи степен славе, у смислу све већег и бескрајног упијања у себе нестворених Божанских енергија.

У наш ум ући ће још више од Христовог Свезнања Божанског. Из његових очију ући ће у наше очи још више од Његове богочовечанске Лепоте…

Природан је, дакле, само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос.

Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње Светима!“, у том Телу Богочовека су две светиње: Светиња створена – Његово пречисто Тело и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом Телу.

У возгласу се, дакле, каже: „Светиње треба дати Светима.“ А ко су ти (призвани) Свети? То су православни Христијани.

 

Из књиге: Владика Данило Крстић

Светлосник Божије лепоте –  списи, беседе, разговори

Објављено у издању ИИУ ”Светигора”  2015. године

https://mitropolija.com/2025/10/17/vladika-danilo-krstic-o-nejednakosti-medju-ljudima/

У ова наша последња времена, однекуд и изненада се код нас појавише - теолози ослобођења. Они из Латинске Америке?

Не, наши, са којима смо до јуче из исте здјеле јели. Када неки од њих одоше у бјели свијет, вратише се другачији, либерално оријентисани. Шта им је то либерално? Док ми то разумесмо да је то нешто слободарско, да неће да робују форми него да теже суштини... У традицији виде много митологије, Косово итд. У Светом писму кажу има много неразумљивих и нелогичних места. Зато они користе демитологизовано Свето писмо из библијско-критичке школе Бултмана и научника протестантско-католичке теологије. Једноставно, они открише нешто у белом свету што ми нисмо, иако смо понеки и били тамо, у том белом свету. И сада се чудом чудимо шта видимо и чујемо од њих. Интересантно је да они та своја сазнања имају потребу да објаве нашој широкој јавности, као да желе рећи: Морамо им говорити, да овај народ не би и даље остао слеп код очију и глух код ушију.

Колико ми о теологији ослобођења знамо јесте да је она настала после Другог Ватиканског концила, 1961/65. и да је то нешто везано за Католичку цркву и борбу у Латинској Америци за права сиромаха и бескућника. Теологија ослобођења има за циљ да потлачене и обесправљене у неком друштву ослободи. То је нека врста хришћанског социјализма или комунизма. Теолозима ослобођења нису стране ни револуције ни обојене револуције, ни преврати ни пучеви у држави, а све са циљем да би обесправљене ослободили (у Латинској Америци су то сиромаси, у другим државама то могу бити радници, сељаци или студенти, роднњо угрожене популације, или пак оне са посебним сексуалним оријентацијама, тј, било коју друштвену групу коју они могу сматрати угроженом). У ослобађању друштва и државе, као и верских заједница, или неких других чинилаца у друштву, они се држе провереног правила, да циљ оправдава средство, и стога немају никакву моралну дилему да ли је то што раде исправно. Све оне, било у држави или Цркви, који не разумеју њихову мисију теологије ослобођења - сматрају да их све треба на улици сменити и себе или друге теологе ослобођења на њихова места поставити, док коначно читаво то друштво не изведу из тунела и мрака на светлост либерализма и слободе.

Кад сам разговорао са нашим верницима, људима из Цркве, неки ме упиташе: Кога ће они код нас да ослобађају? Био сам затечен, нисам имао у први мах шта да кажем, али као што то и њихово опредељење каже - они су ту да ослобађају све и сваког ко то прихвата, било да су то људи из државе, било из Цркве. Нашим теолозима ослобођења колико видимо не одговарају ни једни ни други, нису по њиховој мери. По њима, у држави нема довољно слободе, а у Цркви можда још и мање. Нико се не бори за угрожене и потлачене, а у сваком друштву их има. Значи да код нас нема довољно социјалне осетљивости у друштву, а они су ту да нам на то указују и да нас све опомињу.

Што се тиче Цркве, ту су по правилу најдобронамернији критичари - од Синода преко Сабора до патријарха. Просто као да се питају: А ко ове људе постави на ова значајна места у Цркви, а ту смо требали бити ми - либерали, ми који све људе волимо и са свим религијама се молимо, ми који не робујемо нацијама ни српској митологији, Косову и Јадовну, ми који имамо осећај за прослављање празника других народа, и зато не треба да им славље реметимо помињањем Јасеновца. Наша мисија је месијанска. Ми желимо помоћи и Цркви и држави, свима, да се извуку из тих окова неслободе и конзервативизма (Црква), а Држава - недемократичности и властољубља. Много тога и више од наведенога, ови људи говоре, а већина их је завршила Православни богословски факултет, међутим ипак сматрају да жене могу бити рукополагане за свештенике. Такође сматрају да нам не требају ти канони који забрањују молитву са неправославнима, него да се можемо молити чак и са другим религијама, јер и они су људи који Бога траже. И много тога они уче, а већином супротно ономе што смо ми у своје време учили и научили студирајући на теолошким факултетима широм православног света.

Закључио бих ово кратко излагање речима Светог старца Порфирија Капсокаливита које нам је наш старац и владика често говорио, а односило се на речи Светог старца: Пазите ко вам долази да предаје на Богословски факултет, јер је за вас и вашу Цркву Богословски факултет веома значајан. Ваши свештеници треба да буду православни теолози и да као прави православни пастири ваш народ васпитавају и уче вери. Уколико не буде тако, ви сте у опасности да читаву Србију преплаве разни лажни учитељи и гуруи са Истока. Зато још једном кажем, морате пазити ко вам долази за предаваче и професоре на ваш Православни богословски факултет и да ли се на њему заиста изучава предањско и оптно богословље Православне цркве. 

 

Митрополит Фотије

 

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8095.mitropolit-fotije---nasi-teolozi-oslobodenja-autorski-tekst-za-vecernje-novosti.html