Колико српских душа кошта грам њемачког литијума?
„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Марко 8,36)
Тамо негдје, деведесетих година, православни теолози – између других и они са српског културног и националног простора – почели су да се баве питањима екологије, људских права, демократије, присуства Цркве у друштву. У извјесном смислу избором ових тема постизало се истовремено неколико паралелних „постигнућа“: сигнализовала се „еколошка свијест“ коју је снажно пригрлила фанарско-шамбезијевска теологија, „грађанском друштву“ и „невладином сектору“ послала би се порука о томе да се Црква не бави (само) презреним „србовањем“, слала се порука о томе да има још тема – осим страдања и изолације српског народа – којима се наши теолози могу да баве. За српско друштво у СРЈ и Српској – политички притиснуто, ратом уништавано, културно маргинализовано, деиндустријализовано и друштвено фрагментисано – „зелена агенда“ не само да није била адекватна тема него вјероватно да није била ни међу двадесет најважнијих тема. Но теолози се понекад труде да носе Сизифовска бремена космичке боли како не би морали много да се бакћу презреним шантићевским ранама Отаџбине. Бар неки од њих. „Екологија“ је у друштву опхрваном „Бљеском“ и „Олујом“, хиперинфлацијом и НАТО агресијом била само још једна лозинка са бијег. А можда је она то одувијек и била?
Зато ово није текст о „екологији“. Није бијег од стварности већ крик због стварности која ускоро може да нам затрује сваки аспект стварности.
Јер, видите: у име чега се данас Србија и Српска налазе пред пакленом провалијом експлоатације литијума – у Јадру и на Мајевици? У име екологије. Како то? Тако: да би неки калифорнијски или баварски хипстер могао да купи своју „тојоту“, „теслу“ или било који други „еколошки аутомобил““, потребно је да се разоре Јадар и Мајевица. Да би читава култура лажи, култура самообмане, култура моралне супериорности оних што једу сјеменке и не прљају планету могла да постоји, неопходно је да страда српска земља. Да страда – и да се још радује томе.
Медијска уцјена која се ових дана непрекидно провлачи кроз српске медије (с обје стране Дрине) једноставна је у својој демонској лукавости: или „напредак“ кроз копање литијума или „заостајање“. Збиља? Чак и када би та уцјена била тачна, нико да каже нашим „мудрим“ властима да су се спасили они који су закаснили на Титаник. Ако већ „развијени“ свијет срља у пропаст, можемо ли бар закаснити на тај брод?
Но остаје и даље питање: која је то цијена којом ће се плаћати ископани литијум? Најприје, више је него јасно да ће се платити уништавањем земље. Земља је вишезначна ријеч. Слојевита. Земља је комад тла које узмеш у руке: свештеник на православном опијели подсјећа сваког човјека да је земља и да ће наше тијело у земљи чекати други долазак Христов и виђење са ближњима. Земља смо, у земљу идемо: то не значи – како се често претпоставља да је земља због тога безврједна већ управо супротно: земља је света. Хришћани су од самих почетака историје Цркве осјећали ту везу између црнице у коју се тијело полаже и свештености човјековог живота. Ако се загади тај комад који држиш у рукама – шта ће уопште остати свето?
Земља је онај комад површине који зовемо очевином, дједовином: оно што нам је дато у залог од предака да га оставимо потомцима. Није ни чудо да се „екологија“ појављује у тренутку када престаје култура домаћинства: она је блиједи супстрат, морална апстракција, брига за „планету“ човјека који је сасвим преметнуо редослијед стварности. Како је већ Фјодор Михаилович примјетио моралну инверзију људи који страсно љубе човјечанство али ниједног конкретног човјека, тако и „еколог“ брине о пингвинима и китовима, емисији угљеника и фосилним горивима. Само га се не тичу Јадар и Мајевица или дјеца која товаре сумпор у сепете у Африци. Понекад га се тиче његов дом или „локална заједница“ али у већини случајева „еколог“ је „космополита“, грађанин свијета без адресе и земље и очевине. Слободни дух, неспутана машта, наивна душа, без коријена и без потомака. Шта ће му онда очевина – коме да је преда? Ионако је „одвећ много људи на земљи“. А шта ћемо ми којима је, ипак, стало и до дједовине и до дјететовине? Ако нам у име слободе добрих душа из првог свијета ове наше колонијалне власти продају земљу?
Земља је и отаџбина. Чак и чешће него само име „Србија“, код наших средњовјековних писаца спомиње се назив „српска земља“. Чему и коме затрована Српска и Србија, „српска земља“ прерована и уништена, сведена на јаловиште свијета. Ево, већ деценијама су од нас покушавали да начине културно јаловиште, демографско јаловиште, врједносно јаловиште, економско јаловиште, политичко јаловиште. И некако смо испод њихових резолуција и бомби, осиромашених и обогаћених уранијума, успјевали да се искобељамо и израстемо. Биће да је у томе проблем. Осим што им је профитабилно, врло им је и згодно да нас уједно затрпају јаловином и сахране у нашој земљи. Српска земља тако би била само апсолутно, метафизичко јаловиште на коме би неко накачио тробојку.
Но питање свих питања јесте: какве су то „понуде“ које српске власти не могу или не желе да одбију, по цијену невиђене срамоте коју гледамо ових дана? Зашто и под којим условима су пристали да сатру оно мало повјерења што их обичан Србин има у људе који му објашњавају да је „све под контролом“ и да ће оно што нам добри стари Шолц и Рио Тинто нуде – бити „за наше добро“? Зашто су баш сада пристали да више не играју ни улогу двосмислености, већ да се јасно оголе као немоћни колонијални управници и извршитељи туђих налога? Шта је то чиме се пријетило и шта се понудило да би се овако огољено и бескрупулозно кренуло у кампању оправдавања неоправдивог, у медијско понављање очигледних неистина о „добробитима“ и „прогресу“ који нас чека када земљу и душу продамо и предамо? Да ли је неки медијски маг процијенио да је међу Србима жаба већ довољно „скувана“ а народ одвећ уморан и дезоријентисан у толикој мјери да га је могуће замлаћивати мантрама о „развојној шанси“ и „новој Србији“ или се опет понавља правило да се српске власти надају да ће им народ лакше праштати и брже заборављати него што то чине наши „европски партнери“? Не знам, али рачуница је погрешна а посљедице несагледиве јер чином предаје српске земље Рио Тинту престаје могућност било каквог разликовања између „патриоте“ који остварује нелегалну добит и издајника који би директно да прода земљу и народ странцима. А у тој магли може да се деси исувише много тога, може да се опет појави она „велика тајна“ коју Србија тј српски народ крију и када се чини да су сасвим заспали.
Пријатеље који имају могућност да највишим властима пренесу поруке молим: објасните онима који у наше и ваше име доносе одлуке да и сами себи поткопавају темеље. Јер када људима дође вода до грла, још када се суочимо са страхом за дјецу, људи заборављају све обзире од којих се инаше састоји политички и друштвени живот.
Ко је – и у чије име – одлучио да ће да прода ову земљу – и црницу, и дједовину и Отаџбину – и зашто нуди наше душе Рио Тинту, ако му је већ фаустовски сасвим у реду да своју нуди за знање, моћ, новац, власт? Познају ли потписници разних „писма о намјерама“ да их гледају устаници из Јадра – они из Карађорђеве и Милошеве буне, они из Великог рата, они од вијека и до вијека – чије су кости заправо земља из које би се вадио литијум? Из колико Срба треба да се вади литијум? Колико душа предака и потомака кошта тај литијум?
Живимо апокалиптична времена – можда не посљедња, али сигурно: времена која откривају (што и јесте значење ријечи „апокалипсис“). Откривају се, и најзалуђенијима, обриси свачијих намјера, ма колико били запретени медијском скрамом.
Још је говорио Христос: „Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан“. (Матеј 18,7)
Извор
Достојевски о комунизму
Зашто треба читати Достојевског
Достојевски ме је задивио. Никада нисам читао некога ко је тако озбиљно пришао питањима морала. Погледајте, на пример, "Злочин и казну". То је књига коју посебно препоручујем. Достојевски је прави пример истинског интелектуалца. У том роману главни лик је Раскољников, који је универзитетски студент. Његов живот је тежак; живи у Санкт Петербургу без новца, у малој плеснивој соби, где је одећа побацана по кревету и на којој спава, док због немаштине умире од глади јер има само хлеб за јести. Он је студент права. У то време, 1917., Сант Петербург је био тешко место за живот. И напола изгладнео, напола у делиријуму, он је пун идеалистичких идеја, будући да је један од првих Руса атеиста. Русија је била средњевековно друштво све до 1900. Раскољников себе сматра веома образованим момком и надасве паметним. Он то и јесте, али је то памет ароганције не мудрости. Јер он има 21 годину и шта можеш да знаш са толико лета? Истовремено је презрив спрам других због тога што себе сматра паметнијим.
Живи у ужасном стану и за станодавца има ужасну жену. И ту је Достојевски генијалан. Јер и читалац осећа гнушање спрам ње. Она је гнусна, има гомилу апартмана, наплаћује превише, мучи своје станаре, собе су прљаве, не издаје никакав намештај, сабира новац који не троши, те и сама живи у сиромаштву, прљавштина је свуда, окрутна је. Сем тога, има и нећаку која није нешто бистра, и коју третира као слушкињу. Раскољников ту добија писмо од мајке, у којем га она обавештава да му се сестра удаје за богатог момка из љубави, што ће решити све његове новчане проблеме. Али он чита између редова и њуши пацова који ће његовој сестри и мајци да загорча живот. И то још више продубљује његов очај и ми то можемо чак и да разумемо. Тако он гладује, препун идеја које су ничеовске и атеистичке, и које су тако силно удариле Русију изводећи је из апсолутно православне државности у невероватно скептично друштво и то у само једној генерацији. То је разбило друштво у комадиће. Због тога им се комунизам и учинио тако атрактивним.
Раскољников тако рационалистички приступа идејама у којима нема моралне хијерархије и олако долази до закључка како су људи без морала, у суштини кукавице, што је ничеизам. Већина оног што називамо моралношћу, није то већ страх да чинимо шта желимо. И лицемеришемо са оним што не можемо да добијемо да је то, ето, неморално. Ниче, заправо, говори да су одређене моралности замаскирани страх, што је нешто друго. Раскољников о томе размишља и сматра да би он могао постати добар правник, који би помагао сиромашним људима и "није добро да ја сад лутам скапавајући од глади, а да се моја сестра буквално проституише, док је моја станарка огавна, стара, већ на издисају, са парама и која рођаку третира као слушкиње" . И то је универзална идеја која се и данас провлачи у сличним дешавањима. То је аргумент човека од сламе, болесне свести. Јер када желите да дођете до циља, без обзира да ли сте левица или десница, ви треба аргументе да изведете до усијања и да са једним доказом минирате дискусију супротне стране и поентирате. Кад Достојевски пошаље две идеје у рат он их генијално отелотвори у најјаче карактере које може да осмисли, као што је случај у "Браћи Карамазови", Аљоши и Ивану...
*
Комунисти су са три посто успели да сруше православну Русију. Елџибитизам и џендеризам су, такође, продукт комунизма. И они са три посто разбијају свет.
Издаја деце
"Треба да прочитате "Књигу о паклу", Дантеову. То вам је приказ пута у пакао. На дно воде наслаге проблема,а за Дантеа је највећи проблем издаја. Зашто? Ако нас двоје ступимо у однос, то значи да га градимо на поверењу. Издаја је оно што ће тај однос уништити. Зато је све до дна Дантеовог пакла испуњено издајама. И најгоре од свих је сексуално злостављање деце. Сексуални предатор педофил је онај који навлачи на себе маску чувара, а у ствари је - вук.
И ти сад имаш четири године, а дотакао си само дно пакла. Ти си разбијен на комаде. Како да се од тога опоравиш?
Ту мора доћи до рашчлањивања добра и зла, а то је религијско питање. И исцелење може да дође само кроз истину, љубав, веру, наду.. .
Имате пример филма "Апокалипса данас", заправо документарца о самом снимању филма, где су се глумци, у току снимања, дотакли тог дна пакла и завршили су трагично. "
За размишљање
Дошло је време да не дозвољавају да зло
назовеш злом, јер можеш повредити осећања злима а данас се осећања
сматрају вреднијим и од истине и од доброте.
Више се цени кукавичко ћутање него храбра одбрана моралних вредности.
Многи
не прихватају већи ауторитет од себе самих и своје умишљене величине.
Смирење је за њих слабост, а послушање - увреда интегритета и слободе.
Охола
дрскост се све више сматра слободом мишљења, док се свака слобода
мишљења противна идеологији већине назива бахатошћу и увредом нечијих
права.
Најгрешнији највише познају своја права, и
само придодају и смишљају нова, упоредо другима одређујући обавезе.
Вербално, психолошко и интернет насиље олако називају одбраном јер врло
лако од неистомишљеника створе непријатеље саме истине. Болест не смеш
ословити болешћу јер су лекари посустали пред актуелним идеологијама и
одрекли се својих дијагноза.
Дошло је време - а
траје оно дуго, чини се, одувек - време бесловесне руље која ће узети
камен у руке само зато што су најгласнији одлучили да је то исправно
учинити. И бациће тај камен куд други желе, онако силно како други желе,
убеђујући себе у своју правичност и слободу избора. Жртве тада немају
лице које они виде или познају, жртве су тада само мете које су нацртали
они што их хране страхом, обећавајући им прихваћеност и топлину крда. И
пљунуће и увредити, повредити и можда убити, не би ли себи доказали и
руљи показали како су вредни поштовања већине.
Сачувај
нас, Боже, самопроглашених бораца за права, оних који ратују за
апстрактне идеје и за велике речи чија ситна значења не докучују, али их
свакако ватрено заступају. Отклони од нас и ову, ни нову, ни
оригиналну, демонску превару навођења на пут у пакао који је поплочан
привидно добрим намерама. Неко би рекао да су "лајкови" једина новина,
но подизали су и спуштали палац и у аренама, док су хришћане бацали
лавовима, док су аплаудирали пајацима, сакралним проституткама и
професионалним убицама.
О, како људи силно желе да
их други виде као добре, саучесне, дивне, као бранитеље слабих и
потлачених! Толико, да се ни не замарају питањима ко је заиста кривац, а
ко праведник, ко потребит, а ко манипулатор! Дајте им згодно оправдање
да конкретне особе омаловаже, а збирне именице и неопипљиве идеје
идолатризују - дајте им и гледајте како се претварају у звери. Човеку је
лакше да мишљење већине учини божанством и улије се у њега, бришући све
што би и могло бити само њему својствено. Лакше је, но мислити својом
главом, ценити вечност више него тренутак, личност више него пропаганду,
док си утемељен у Богу. А Бог је Онај Који Јесте, не прилагођава се
преовлађујућем тренду и моди.
Рекао је Он давних дана светом пророку Исаији:
"Тешко онима који вуку безакоње узицама од таштине, и грех као ужем колским.
Тешко
онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а
од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко.
Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни." (Иса. 5)
Ми,
хришћани, тражимо прво Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33),
сведочимо Јеванђеље целом свету (Мк. 16, 15), живимо као верујући - ма
какаве околности биле (1. Кор. 7, 17), прихватајући и носећи једне друге
у љубави (Еф. 4, 2), јер смо призвани на светост (2.Тим. 1, 10) . Иако
повређени туђим схватањима и понашањем, поручено нам је: "Ништа не
чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један
другога већим од себе." (Филип. 2, 3). Своје идеје и делања не равнамо
толико овосветским "нормалностима", већ их усмеравамо ка Царству
небеском. "И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте
обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и
савршена воља Божија." (Рим. 12, 2). Имамо одговорност да и речима и
делима будемо сведоци Радосне Вести: "Но Господа Бога освећујте у срцима
својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који
тражи од вас разлог ваше наде." (1. Пт. 3, 15).
Имамо
призив да будемо светло свету. "Мрзећи зло држите се добра." (Рим. 12,
9) "Не дај да те зло победи, него победи зло добрим." (Рим. 12, 21)
"Сви
који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и
опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. Но ти стој у
томе што си научио и што си се уверио, знајући од кога си се научио."
(2. Тим. 3, 12 - 14)
Са фејс профила: Марко Радаковић
Бебе су аут, старија деца ин
Још један интервју са мајком Ерин Фрајдеј из Калифорније, која је из џендер секте спасила своје дете и сад бије битку за своју државу, која је постала уточиште и расадник болести, да се исте не би прошириле.
Дакле, одвајање деце од родитеља долази због новца и секса. Деца нису ваша, а кад нису ваша држава их продаје: у медицинске сврхе, педофилима. Ерин је одувек левичарка и својим је новцем финансирала "планирано родитељство" (установа за контролу рађања, отприлике). А онда је, преко њеног детета, та мечка коју је хранила да игра пред туђим вратима - закуцала на њена. Дете је уписала на часове сексуалног образовања, а ови су у мале дечје главе и тела која почињу да бујају, без знања родитеља, почели да им доносе и нуде најогавније од секса и да им причају како их они више воле и боље разумеју од родитеља. Њена девојчица је у то време упала у неку врсту депресије и није била задовољна променама на себи. Сад је добила прилику да јој школа и здравство измене пол и да постане дечак. И она добија мушко име, по којем је и зову, шаљу поруке. Мајка се са тим среће баш преко порука, јер дете морате надгледати. Кад је видела да је са школовањем све измакло контроли, да је сав образовни, административни и психолошки кадар пристао на болест, она девојчицу исписује из јавне школе. На своје запрепашћење, сазнаје и да је ћеркин медицински картон преименован. То је урадила жена коју зна, и која зна њено дете од друге године.
"Зашто си то урадила?"
"Уценили су ме. Рекли су да ћу добити отказ."
"Требало је да даш отказ!", одговорила јој је Ерин.
Да даш отказ кад нешто није нормално! Иначе си саучесник.
Онда су хтели да јој одузму дете, јер они имају информацију да је девојчица, на школском рачунару, пазите, претраживала средства за самоубиство. Рачунари у школама се надгледају и средства прикупљају - са ловом на жртву се креће рано.
Тако рањена деца потом одлазе на мрежу Male&Female; то је педофилска мрежа. Са друге стране је предатор, који говори деци да пошто њима нису потребни органи, јер ће да мењају пол, да шаљу њему слике истих.
Многа деца из целе Америке, коју убеде да су болесна од овог-оног, сада уточиште траже и налазе у Калифорнији, где уместо помоћи и љубави постају плен медицинске мафије и предатора педофила - сада легално.
Назвати ствари правим именом
& Juliet
Шта
ако Јулија није умрла, већ је надживела Ромеа? Ово је, како се Бродвеј
хвали, њихов најпродаванији тренутно мјузикл. У самом опису то може и да
изгледа заводљиво и онда школа реши да пошаље ђаке на догађај. Родитељ
прочита и да сагласност, јер не види ништа спорно. Међутим, кад се деца
врате оно испадне да је на сцени промоција елџибитејства и џендеризма.
Ово нигде у опису не пише! Али вам се главни Јулијин друг у представи
зове Меј и он је све: ја, ти, ми. А док га слушате, као и све њихове
представнике, чујете само нарцисоидно "јапаја". Међутим, кад треба да се
зараде паре, они ћуте о својој агенди и потурају вам то као кукавичије
јаје.
У памет се родитељи и децо! Ковид вам је донео новину да не морате бити у све упућени на сопствену штету.
Енглеска
"Мој
син је кренуо пољаном у сусрет девојци када су се појавила деветорица
момака са капуљачама и почели су да га туку. Затим је најмањи међу њима
урадио незамисливо: убо је мог петнаестогодишњег сина. Све су ово
снимали и окачили на интернет. Овај мали је одмах препознат. Судија је
донео следећу пресуду: да малац плати 50 фунти и напише писмо извињења. "
Торонто
Педесетогодишњак тврди за себе да је женско и то да је тринаестогодишња
девојчица. Ал' да је ту крај. Не! Он улази у базен и плива са
девојчицама тог узраста, пресвлачи се са њима у свлачионици, а све
обезбеђује полиција! Дакле, поред крађа, силовања и другог криминала
полиција чува улаз да неко не би овог болесника узнемиравао!
Аустралија
Школа је, мимо знања родитеља, водила дете под другим именом и, уместо
женским полом, представљала девојчицу као дечака. Све док нису добили
сведочанство са грешком у имену родитељи појма нису имали, а на њихов
мејл да је у питању грешка, нико из школе није реаговао. Помисливши да
директор о томе појма нема, пожалили су се и њему. Међутим, на њихово
запрепашћење, он им је рекао да су му везане руке - укратко. И сад имате
уставно право да родитељ мора бити обавештен о свему, а овде се шири
агенда да деца и школа могу лагати родитељима. У логици ствари обе
ствари не могу стајати заједно сем ако се безобразлук не подстиче.
Америка
предлог је да се обезбеди вишак простора за мигранте и обезбеди им се
бесплатан секс, док свему другом скаче цена. За то време трансџендер
снима продавца којег малтретира у продавници, тражећи од њега улошке за
мушкарце.
Ништа од овога
није нормално, али то нам свима виси над вратом. Али ако погледате
видео 'Facts' (Tom Mcdonalds), који је за један дан на мрежама погледан
14 милиона пута, можда ћете разумети и појаву Бресквице и њено извођење
песме "Весели се српски роде". У дизниленду, где су родитељи и деца
непријатељи, све се унапред режира и сцена поставља за следећу фазу
контролисања понашања масе. Шоу бизнис је војна доктрина применљива за
све политичке игре.
Да
бисте били на страни победника - у игри где сви желе да играју и губе на
сигурно, што дизниленд јесте - важно је да ствари зовете правим
именом.
Велико отимање
David Rogers Webb napisao je knjigu “The Great Taking”(2023.) ,
u kojoj navodi da je dobar dio vrijednosti većine država svijeta
prebačen u globalističke ruke još 2020. godine, a ostatak se planira
prebaciti totalnim osiromašenjem pučanstva i krahom bankovnog sustava.
Velika
pljačka ne obuhvaća samo akcije, obligacije, fizički novac, zemljišta,
vodu i druga prirodna dobra, nego i vrijednosti poduzeća, tehnologija,
mirovinskih i drugih fondova te nematerijalnih dobara. David tvrdi da je
time izvršena jedna od najvećih pljački u povijesti naše civilizacije.
Sadašnju
situaciju obilježava hibridni rat protiv čovječanstva kojim se ono drži
u strogo kontroliranim uvjetima, kako ne bi osvijestilo činjenicu da je
opljačkano. Iz tog razloga medijima i mrežama stalno cirkuliraju
informacije koje nemaju baš nikakve veze s onim što se stvarno događa.
Ljudi
se drže u stanju kontroliranog kaosa koji se povećava ili smanjuje po
potrebi. Ekstremno mali broj pojedinaca kontrolira svjetsku populaciju,
ali isto tako i sve političke stranke, vlade, službe sigurnosti, vojne i
policijske snage te velike kompanije.
Kad
se jednom objelodani činjenica da je svijet osiromašen, krivica za to
stanje će se natovariti čovječanstvu na vrat, što se već dugo priprema.
Već desetljećima se čovječanstvo optužuje da živi iznad svojih
ekonomskih mogućnosti i time ne samo da ugrožava ekonomiju nego i
planet.
Tako
će račun za novi veliki krah ekonomije koji je već na pomolu platiti
ljudi i time će pljačka biti završena. U tu svrhu se uvodi i digitalna
valuta koja bi trebala nastupiti kad će sve već više-manje biti
pokradeno.
Prema
autoru ove knjige krajnji ciljevi velikog reseta su globalna pljačka,
konsolidacija moći, potpuna promjena čovjekovog načina života i slike
svijeta. Sad je potreban samo još kolaps banaka na široj razini da bi i
ono što je ostalo od vrijednosti prešlo u vlasništvo manjeg broja
globalnih banaka pa preko njih u globalističke ruke.
Mnogi ljudi iz otpora su ovoj knjizi posvetili veliku pozornost, između ostalih i Robert Kennedy koji
je i sam više puta isticao da je izvršeno gigantsko prebacivanje novca i
ostalih vrijednosti iz država u vlasništvo tzv. nove aristokracije.
Извор Epoha
Ако Господ хоће
"...Треба се вежбати у томе. Један покајник може град да
извуче од пропасти; истински покајник. Десеторица могу државу да спасу.
Не одлучује се о судбини државе, да се разумемо, у овим нашим, да их
тако назовемо, билијар клубовима (ове зоне где се као одлуке доносе).
Људи се тамо играју као на флиперима. То ни они само не верују да од
тога може бити вајде, него, 'ајде, изабрали су то па... Није ни то лако
радити, треба и плату дати. Али, видите, покајник - он носи... Од њега
зависи...
Док ми будемо чекали да се они договоре,
да се договоре и за нас, па хајде кад се они договоре и заврше онда ће
нама сад као да крене... "
о. Рафаило Бољевић
Болест презаштићеног родитељства
- Због чега су миленијанци слаби и неотпорни како у
животу, тако и у везама, послу и шта је узрок њиховој потреби за
презаштићеношћу од свега тешког, нападног или неудобног па их тера у
безбедоносну зону?
- Разлог овакве крхкости ума и
емоција долази услед родитељског префорсираног ангажовања и заштите деце
како у школама, сад и на универзитетима, поготово на западу, јер ту
долази све више света. Они су трагично неприпремљени за живот и везе.
Мислим
да је потребно вратити се корак назад. Дефинитивно смо у времену
епидемије од презаштићеног родитељства. Сумњам да то долази из биолошког
и културног феномена који се не баве озбиљно тим проблемом у вези. Ми
немамо ни много, ни довољно деце. Немамо их дванаесторо и међу њима
шесторо који умиру. Ми имамо једно или двоје и то их чини нама
скупоценим. Невољни смо да ризикујемо са њима или да истражујемо. Поред
тога, добијамо их касно у животу. Кад их родиш са 18 ти си и сам још
дете. Ти изађеш напоље и живиш живот, јер си још у истраживачком добу и
ти нећеш презаштитити своје дете. Али ако имаш 40 година и једно дете,
сва су твоја јаја у једној корпи и вероватноћа да ћеш ризиковати са тим
драгоценим бићем је веома ниска. Има и то својих предности, није да
нема, јер ћеш све своје ресурсе усмерити ка том једном детету, али ћеш,
такође, то исто дете поставити у центар и, као мајка, везати се болесно
за њега, усмеравајући га без могућности ризика. То је, дакле, последица
контроле рађања и антибеби пилула, услед чега људи добијају децу у
касним годинама. Ако имаш шесторо деце, ти не можеш бити хеликоптер
родитељ. Ти си толико уморан да ни кревет не можеш да потрефиш. Њих
шесторо ће те надбројати. Они расту заједно, такмиче се, рвају се за
своју позицију и ту не постоји презаштићени родитељ. Али са једним
дететом или двоје тога је данас у обиљу. И то мења етику, школство, а да
не говоримо о демографији. То је много већи проблем него што можемо и
помислити. У својој књизи "12 животних правила" пишем о томе да си
опасност по дете без обзира на све: ако га не пушташ у свет да буде
повређен или га презаштитиш и сам га тако повредиш. Можеш децу да
васпиташ да буду способна за борбу и храбра или да буду безбедна. Али не
могу бити безбедна, јер живот није безбедан. Стога, ако жртвујеш њихову
храброст и борбеност на олтару безбедности, ти их потпуно разоружаваш и
они само могу да се моле да буду заштићени без личног удела. То вам је
она бајка о кућици где долазе Ивица и Марица, а она је сва од чоколаде и
колача. Изгубљена деца. Шта може бити боље од куће слаткиша? А како се
зове особа која живи у тој кућици? Вештица! И она жели да угоји децу и
поједе их. То вам је прича о презаштићености мајке, феминизму. Добра
мајка мора да показује немоћ, то говори психоанализа. То је добра фраза.
Што твоје дете више узраста, то ти мораш да будеш, као мајка, све
немоћнија. Са 25 или 30 година твоје дете већ досеже неке твоје висине и
вредности. Оно је самостално, способно да стоји само. А данашња деца
доводе своје родитеље на универзитет да причају уместо њих. Код
анксиозности је најгора ствар презаштићеност. Код лечења анксиозних ти
их полако излажеш добровољном пристанку на надолазеће и учесталије
опасне ситуације. То их лечи. А ми данас имамо тзв. професоре лекарске
струке по универзитетима, који праве сигурне зоне за елџибисте и
џендере. Ако се неко место назива безбедним будите сигурни да оно то
није. Морате целог себе наоружати за храброст у служењу истини.
др Џордан Петерсон