[ Заозбиљски смешно... ] 28 Децембар, 2010 17:44
 
 
[ Генерална ] 26 Децембар, 2010 16:00

 

Marina Koloeridi

 

 

 

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недело, а ја знам много његових добрих дела”. „Ако ви не верујете мени, питајте комшије, они ће посведочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.

Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке.

Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видео неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој? Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корена, свето је и стабло!

Сећамо се, мајко, коре родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, верујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувек сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју.

Може ми неко замерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању јер сам их лично негде, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине. Сетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.

Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка Хришћанка. Страдања матера за децу њихову, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.

Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као деца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на век века. Амин.”


Свети Владика Николај Велимировић

 

 

 

Драге мајке,

честитам вам данашњи Празник Материце

желећи вам свако добро од Господа.

 

Златна песма мајке Ангелине

 

[ Бајке ] 23 Децембар, 2010 19:35

 

 

 

 

 

Два брата кренуше заједно у свет. У подне легоше да предахну у шуми. Кад се пробудише, угледаше- крај њих стоји камен и на камену некакав запис. Стадоше одгонетати и прочиташе: „Ко нађе овај камен, нека иде право у шуму у правцу изласка сунца. У шуми ће наићи на реку: нек преплива на другу обалу. Угледаће мечку и мечиће: нек отме мечки мечиће и нек бежи, не осврћући се, право у планину. У планини ће угледати кућу, а у кући ће наћи срећу.“

Браћа прочиташе шта је написано, и млађи рече: „Хајде да идемо заједно. Можда ћемо препливати ту реку, донети мечиће до куће и заједно наћи срећу.“

Старији рече: „Ја нећу ићи у шуму по мечиће, а ни теби то не саветујем. Прво: нико не зна да ли је тачно то што пише на камену; можда је све то написано шале ради. А можда ми нисмо тачно ни прочитали. Друго: ако је и тачно то што пише, кренемо ли у шуму, пашће ноћ, нећемо стићи до реке и залутаћемо. А ако и дођемо до реке, како ћемо је препливати? Можда је брза и широка? Треће: ако и препливамо реку, зар је лако отети мечки мечиће: она ће нас растргати, а ми не само да нећемо наћи срећу већ ћемо улудо погубити главе. Четврто: ако нам и успе да однесемо мечиће, не можемо без починка стићи у планину. Најважније није речено: какву ћемо срећу наћи у тој кући? Можда ће нас тамо чекати таква срећа која нама није потребна.“

А млађи рече: „Ја не мислим тако. Ово не би тек онако написали на камену. И све је јасно написано. Прво: неће нам ништа бити, ако и покушамо. Друго: ако ми не кренемо, неко други прочитаће запис и наћи ће срећу, а ми ћемо остати празних руку. Треће: ако се човек не постара, не потруди, неће наћи никакво задовољство у животу. Четврто: ја не желим да ико помисли да сам се уплашио.“

Тада старији рече: „И пословица каже: ко тражи веће - изгуби и оно из вреће; и још: боље врабац у руци, него голуб на грани.“

А млађи рече: „А ја сам слушао: ко се боји вукова нека не иде у шуму; и још: помози се сам па ће ти и Бог помоћи. Ја сматрам да треба ићи.“

Млађи брат крену, а старији остаде. Само што млађи зађе у шуму, наиђе на реку, преплива је и одмах на обали угледа мечку. Спавала је. Он похвата мечиће и не осврћући се отрча у планину. Само што устрча на врх – изађе му у сусрет народ, притераше до њега кочије, повезоше га у град и изабраше за цара. Царевао је пет година. Шесте године зарати с њиме други цар, моћнији од њега; освоји град и протера га. Тад млађи брат крену опет у свет и дође старијем брату. Старији брат живео је у селу ни богато, ни сиромашно. Браћа се обрадоваше један другом и стадоше причати о свом животу. Старији брат рече: „Показало се, ето, да сам ја био у праву: ја сам све време живео мирно и лепо, а ти си желео да будеш цар, зато си доживео многе недаће.“

А млађи рече: „Није ми жао што сам онда кренуо у шуму и на планину; мада ми је сад рђаво, зато о свом животу имам шта да причам, а ти немаш шта ни да поменеш.“

 

Из књиге "Друга руска читанка"

 

 

[ Заозбиљски смешно... ] 21 Децембар, 2010 21:36

 

 

 

 

Први час енглеског.

Учитељица:

- Децо, ко од вас зна енглеску абецеду?

Син информатичара:

- Ја!

- Хајде, изговори слова по реду.

- Q, W, E, R, T, Y...

 

 

 

- Тата, је ли истина да у неким земљама на Истоку муж не зна ко му је жена све док се не ожени?

- Тако је, сине, у свим земљама.

 

 

 

Наставник:

- Ваш син има слабу из географије!

- Небитно. Са нашим примањима ионако неће отићи далеко.

 

 

 

- Учитељ је рекао да не знам математику и у дневник ми је уписао неку бројку.

 

 

 

Син пита оца, који му помаже при учењу:

- Тата, како се пише број 8?

Отац, нешто растројен, одговори:

- Знак бесконачности ротирати за 90°.

 

 

 

- Па, како ти је у школи?

- Лоше. Наставник стално нешто испитује. Биће да он ништа не зна...

 

 

 

Отац позвони на комшијска врата.

- Јесте ли написали домаћи вашем сину?

- Написао сам.

- Дајте да препишем...

 

 

 

[ Лепота живота ] 20 Децембар, 2010 18:05

Славски колач 

 

 

 

Јуче је на Слави код нас била нека посебна атмосфера, која је тако мирисала на детињство. Окупљени око стола, а све махом ми који смо заједно одрастали, разговарасмо се као једна породица. Буде ми жао мог кумића и све деце којима ће чари детињства и дружења бити ускраћене због интернета. Јесте да ми рачунар много помаже, али ми је мило да у мом детињству интернета није било. Кад ја причам са мојим кумчетом о томе да је боље да иде напоље или да вози бицикл, он ме тужно погледа и у оку му се види жеља за таквим начином одрастања, али ме онда пресече с речима:

- Па са ким, кумо, да се дружим, кад су или на фејсу, или су ми другари на суседном крају града.

Толико истине у томе, посебно у речима да је деце у непосредном окружењу све мање и да су пријатељи тако далеко. А могу ли пријатељи бити далеко? Неки успевају да премосте даљине, али даљине углавном поништавају пријатељства. Понајпре, јер смо ми људи одрасли на изреци: далеко од ока, далеко од срца. Али она пријатељства која не полазе од ока, већ од духа, она истрајавају.

Тако је код нас на Слави било прича и тужних и смешних, прошлих и садашњих и намера будућих. А међу гостима је био и један момак, који спада у оне не баш бистре, али кад вам треба помоћ ма за какав посао - он је ту! Осим тога, он што на ум то на друм, а кад каже, то му и стоји некако, па му се сити насмејемо. И пита он нас јуче која је свећа боља за Славу: она од чистог воска или жута. Наравно, сложисмо се да је боља од правог воска, али он то питаше из једног, за нас, посве необичног разлога. Наиме, њега је, заправо, интересовало која од њих брже гори. Некако установисмо да брже гори од правог воска.

- Е, од сад ћу њу и куповати за Славу, јер ће она пре да изгори, да ја могу пре да седнем! 

Догодовштина са њим је било море једно, али је то тешко све попамтити и верно пренети.

Али се десило још нешто у току јучерашње службе, невезано за њега. И то је нешто што је било потпуно необично, али на неки начин, бар мени, употпунило је лепоту јучерашњег Празника Светог Николаја. Тако је приликом освештавања Славских колача дошло до замене појединих, али се нико није бунио и тражио свој, већ разменисмо исте. Зар то није дивно?

Чињеница је да нам недостаје ведрог духа и да на дане појединих Празника изгледамо као покисли, уместо да се радујемо, чак и на Васкрс. Устручавамо се једни од других и зазиремо једни од других. А позвани смо да се у радости срећемо и једни у другима радујемо. Зато ми је и мило што је Свети Николај благоизволео да нас, мешањем Славских колача, једне са другима измеша и упозна.

Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј нас и спаси. Амин.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 18 Децембар, 2010 21:19

 

 

 

 

 

Био једном један дечак по имену Петар. Петар је изгледао као обичан дечак, али је Петар у ствари био веома другачији дечак. То није било зато што он није волео да се игра и да вози свој бицикл, као сви његови пријатељи. Оно што је Петра чинило посебним било је то што је он једино веровао стварима које је могао да види, додирне, или проба. Док његови пријатељи нису доводили у питање било шта од онога што су учили, Петар је био скептичан о свему што није могао доказати. Он је озбиљно сумњао о електрицитету, пошто га заправо није могао видети. Он је чак сумњао у то да је Земља округла, пошто је све око њега што је могао да види било равно. Друга деца су често причала о магичном чаробњаку који је живео у зачараном врту изван града. Многе су приче биле испричане о томе како тај чаробњак испуњава жеље људи. Али Петар није веровао у то. Петар је виђао чаробњаке. Посматрао је како извлаче зечеве из својих шешира, чине да новчићи нестају, и чак лете све до таванице. Али и сами чаробњаци ће вам рећи да је сваки трик илузија. Са доста вежби и брзом руком, они су у стању да учине да њихови трикови изгледају стварно чак ако они то нису.

Петар је знао да нема нечег таквог као чаробњак. „Каква глупост!“, помислио је.

„Чаробњаци нису стварни, они само постоје у бајкама“. Једнога дана када је Петар отишао да посети своју болесну баку, враћајући се кући заспао је у аутобусу.

„Пробуди се, младићу,“ преплаши га бучан глас, „аутобус се враћа на станицу.”

Петар је протрљао очи и пробудио се. Схвативши да је пропустио станицу, он је сишао с аутобуса и нашао се на неком непознатом месту. Погледао је око себе и спазио да је он у малом врту окруженом глатким каменим зидовима и дрвећем са светлуцавим листовима који су се чинили да се назиру иза зидова. Петар је одмах препознао да је то врт о коме су сви причали – место где живи чаробњак. „Хмм, хајде да видимо ко заправо овде живи“, помислио је Петар док је отварао гвоздену капију и закорачивао унутра. Он није могао веровати властитим очима. Врт је био зачаран управо онако како је описиван у причама. Петар је заиста био опчињен док је корачао калдрмисаним путем; никада пре он није видео тако величанствено цвеће и дрвеће! Пут га је довео до средине врта, и тамо, седећи на клупи, беше један стари човек са дугом, сивом брадом.

„Да ли си ти чаробњак?“, упита Петар странца сумњичаво.

„Да и не“, одговори човек.

„Шта то значи?“, упита Петар.

„Ти питаш могу ли ја учинити да се догађају чуда, и одговор је не потпуно, само половично.”

„Половично? Шта то значи?“, Петар је био збуњен.

„Магија једино делује ако људи памте да сам им помогао, али обично забораве и заврши ни са чим.”

„Умм, ја то не разумем“, Петар је признао.

„Замисли да питаш своју маму да ти купи бејзбол палицу. Пре него је питаш, мисли на своју маму. У реду?”

„Наравно“, сложи се Петар.

„Али када се почнеш играти бејзбола са пријатељима, ти заборављаш на своју маму и једина преостала ствар коју имаш на памети је како да удариш лопту. Магија ради на исти начин. Она помаже да се многе важне жеље остваре, али чим ме људи забораве, све ишчезава.”

„Могу ли ја пожелети нешто?“ упита Петар.

„Апсолутно! Када пожелиш своју жељу, само изговори магичне речи: Чуда се могу догодити – и твоја ће се жеља моментално остварити! Али запамти, можеш пожелети само једну жељу“.

Петар се опростио од чаробњака и ускоро је био у аутобусу право натраг кући.„Ја бих пожелео да баки буде боље!“, помислио је Петар у себи. „Али ако заборавим да је чаробњак био тај који је њу излечио, она ће се поново разболети... Не, то не бих желео да урадим. А шта са бициклом? А онда опет, једном када кренем да га возим заборавићу на чињеницу да је то магија и бицикл ће нестати“.

„Па, шта могу да учиним?”

У међувремену аутобус је стигао на станицу. Петар је изашао, погледао на све путнике, и изненада је знао шта да ради.

„Желим да сви упамте да чуда заиста постоје и да постоји чаробњак који чини да се она остварују!“ Петар је тако повикао да га је свако у аутобусу могао чути. И он изговори тајне речи:

„Чуда се могу догодити!”

Он је знао да је користио своју једну и једину жељу, али то је било у реду, зато што сада чаробњак може свакоме остварити жељу. Петар је сишао с аутобуса шетајући кући тротоаром. Његова је кућа изгледала баш онако какву је оставио, напустивши је, идући да посети своју баку. Али чим је отворио врата, он је зачуо звоњаву телефона; била је то његова бака.

„Петре, нећеш веровати, али изненада се осећам много боље! То је чудо!”

„Ти си у праву, бако, то јесте чудо!“, рече Петар осмехујући се срећно, сећајући се дивног чаробњака који је учинио да се то догоди.

 

Аутор: Michael Brushtein

 

 

 

Драга децо, мили причољупци, срећни нам и Богом благословени Празници:

Празник Светог Николаја Чудотворца 

и Детинци.

Свима нама, остављам један видео клип на

подсећање колико је важно да се о децу не огрешимо.

 

Плач анђела

 

[ Заозбиљски смешно... ] 15 Децембар, 2010 16:41
 
[ Пријатељи моји... ] 14 Децембар, 2010 17:52

 

 

 

О, кости предака

Разбацане од Алпа

До урала, шта сте

Безгрешне згрешиле

Те вам се не зна траг?

Где све нисте

Дедови, браћо, очеви

Огњишта бранили - свијали?

Где крстачу у иловачу

Да поникнем, да светли,

Над светим вам костима?

Свећу жућеницу

Где да упалим, једном молитвом

За смирај вечни,

Место опела да наричем?

О безгрешне, расуте

Кости прапредака,

Како да вас скупим

Да не газе по вама крвници?

О, најмилији,

Како у камен мраморни

Да уклешем рану што крвари,

Бол нашег огњишта

Што вам га ускратише злотвори?

О, кости предака

Разбацане од Алпа

До Урала, шта сте

Безгрешне згрешиле

Те вам се не зна траг?

 

Аутор: ГАСТРОсити

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 13 Децембар, 2010 17:05

 

 

 

У једној афричкој земљи, људи се поздрављају на чудан начин. Кад се двоје сретну, обоје стављају руку на уста, на мишицу и на срце. Тај чудни поздрав је симболичан: са рукама на уснама желе да кажу да неће никада осуђивати свога познаника; са рукама на мишици да ће онога коме је учињена неправда заштитити; а са руком на срцу желе да изјаве љубав према другом.

Леп поздрав. Нема сумње да је то признање узајамне љубави. Јер, онога кога волиш никад нећеш осудити, нити ћеш га оговарати или издати. А, кад га видиш у невољи, заштитићеш га и бићеш спреман на сваку жртву, делом показујући своју љубав. Заиста, колико би нам животи били лепши, кад би се сваки поздрав састојао од уверавања наших ближњих да их волимо!

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 11 Децембар, 2010 18:40

 

 

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде. То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа. Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора. Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

 

"Другови! Косово! Косово!"

Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли. Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.

Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.

 

А онда зачух из уста мог пријатеља Жарка, који као Србин зарађује немачки хлеб, песму која као да је противречила таквом закључку: Да ли је за мене као Србина живот у Немачкој данас убиствен? Чињеница је да се Немачка радом уздигла у једну лепу, богату, рајску земљу. Свет као машина. И куће су машине. Лавеж паса на улицама личи на шкрипу машина у фабричким халама. У самоуслугама, као да купујем шрафове, не млеко. У месарама као да купујем ексере, а не шунку. У апотекама као да купујеш чекиће, а не аспирин.

Петер Хандке (Аустрија), 1996.

 

Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже. Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу. Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене. Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно.

Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.

 

Сав је народ овде православне вере. Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима. Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина. Православни поп држи своје вернике за руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос.

Артур Џ. Еванс (Енглеска), 1877.

 

Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (...), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској, та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику.

Гијом Аполинер (Француска), 1917.

 

Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Fortnum and Mason, на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: "Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?" То су остриге из Далмације?" - упитао сам поглавника.

Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: "То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију".

Курцио Малапарте (Италија), 1944.

 

Деца нису била поштеђена и за њих су постављени посебни логори. Између осталих ових девет: Лобор, Јабланац код Јасеновца, Млака, Броћиће, Устићи, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и Горња Ријека. Уништење деце на овим местима би деловало невероватно, да не постоје искази очевидаца, од којих је један посведочио: “У то време су у логор у Старој Градишки свакодневно долазиле нове жене и деца. После четрнаест дана заповедник логора Врбан наредио је да сва деца буду одвојена од мајки и стављена у једну собу. Нама десеторици је било речено да их тамо носимо у ћебадима. Када је соба напуњена, Врбан је пустио отровни гас и убио их.”

Авро Менхетн (САД), 1988.

 

Проучавањем злочиначке билансне листе, израчунато је да је влада Павелић-Артуковић успела да побије приближно 750 000 православних Срба, а да депортује или прогна 300 000. Убијено је такође 60 000 Јевреја и 26 000 Рома. У римокатоличку веру је на силу преведено око 240 000 србских православаца, а највећи број је, треба рећи, био на територији бискупије његове висости Степинца.

Едмон Пари (Француска), 1961.

 

Али, шта? Зар због тих фалсификованих граница наша влада треба да почне рат, као у Југославији? Не дај Боже, уопште не одобравам југословенску варијанту. Али њихова несрећа има исте узроке, постављене су лажне границе, (исељени су Срби са Косова, историјске србске постојбине, и тамо насељавани Албанци.) И чим је Југославија почела да се распада, руководиоци западних држава су, из користољубиве рачунице, за 24 сата признали нове државе, не обазирући се уопште на то да су постојеће етничке границе неодрживе.

Александар Солжењицин (Русија), 1993.

 

Из Србије ми је остала слика једне, у поређењу са нашом земљом, много оштрије и готово кристалне стварности. Због ратног стања? Не, већ због једног целог, великог народа, свесног да га очигледно цела европа презире, а који то доживљава као бесмислену неправду и сада хоће да покаже свету, без обзира што овај то не жели да види, да је он, не само на улицама, већ и иначе, прилично другачији.

Петер Хандке (Аустрија), 1996.

 

У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.

Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.

 

Културни значај Светог Саве огледа се и у богатој архитектури и уметности сликарства, које је под његовим директним надзором остваривано у Светој Гори и Немањића Србији, нарочито у великом манастиру Студеници, па затим у Архиепископији у Жичи и даље у Милешеви и другим србским задужбинама. Савин је велики значај такође у стваралачком препороду народа и народног живота, по чему је код Срба остао у безбројним причама, анегдотама, пословицама, топонимијама. Један србски песник је рекао да је србска географија опредмећена Савина биографија, јер заиста нема краја у србским земљама где се неко место, извор, река, брдо, природна лепота или посебност не везује за Савино име...

Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време робства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело Светог Саве. Зато је он и назван равноапостолним. Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израиљски народ.

Франсис Конт (Француска), 1986.

 

Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи који ми је и другом приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, а пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај који природа људима додељује, него је узрастом веома висок и изгледом наочит.

Евстатије Солунски (Византија), 1172.

 

А коњаник (Милош Обилић) продужи према Мурату, који кад виде да се ка њему упутио, одапе на њега стрелу, а после тога још једну, али коњаник се на то не обазираше, продужи својим путем, оборена копља, и свом снагом тако подбоде коња, да овај скочи на оклопе што их Мурат имаше и све их проби, а сам врх копља забоде му се у бок добрих четири прста и опако га завитла и баци на тле као да је мртав, иако то још сасвим није био.

Непознати каталонски писац, почетак ХV века

 

Они који се одушевљавају Карађорђем причају да је Наполеон једнога дана, окружен својим дворанима, упитао:

-Ко је данас највећи човек на свету?

-Ви, сире.

-Не. Карађорђе. Зато што ја добијам победе редовном војском и топовима, док их он добија само својим мачем уз помоћ народа.

Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

 

Био је ту један професор, резервни официр као и већина његових колега. Он је са својим пуком марширао по страшној врелини и по тим ужасним македонским сеоским путевима. Марширали су километар за километром, битка је била у пуном јеку, чули су се топови, бедник би био онај ко прилегне. Професора су страшно болела стопала, била су као крваво месо. Онда је један војник рекао:

-Драги капетане, мора да је гадно ићи овако много на таквим ногама; ти ниси навикао на пешачење овако као ми војници.

Професор је одговорио:

-Брате! Не ходам ја ногама. Да ходам њима, одавно бих се срушио у јарак!

-Па чиме то један учен човек хода? – упита војник.

-Вољом, пријатељу – одговори професор.

И онда су обојица наставили, али војник је мислио да ипак не би било од штете да капетана ухвати под руку.

-Јер ја имам и воље и ноге – рече. - Ја сам сељак.

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.

 

Пуковник, два капетана, четири поручника, један каплар и два редова сели су за сто с нама. У Србији, изгледа, не постоји глупа традиција да дружење официра и војника разара дисциплину. Много пута смо у ресторанима приметили како обичан војник или подофицир приђе столу за којим седе официри, салутира у ставу мирно, а затим се рукује са свима редом и седне. И овде је наредник који нас је послуживао за столом сео с нама да попије кафу и био нам званично представљен.

Џон Рид (САД), 1915.

 

Прича се да је београдски паша 1809. године, у току опасне борбе, док се повлачио на челу своје војске, наредио да се застане да би дао времена војницима да запале лулу, што је јако жељено окрепљење у тим страшним ратовима. Карађорђе, кога је његова срећна звезда довела ту близу, јурну на њих и сатре их. Од тога дана, не само улица, већ цео крај (у Београду), па чак и једна џамија, коју су Турци ту имали, добише име Палилула, заједљиво подругивање на адресу побеђених угњетача.

Ђ.Б. Бродано (Италија), 1876.

 

Међутим, научио сам да мало читам србски, или када сам на улици, стално се вежбам у изговору слова у фирмама на трговинама, често на задовољство пролазника. Ономад сам гласно срицао фирму једног трговца ножевима и шеширима са знаком анђела, када ми шегрт једног обућара, који ми се приближи, можда из љубопитства, исправи једну велику грешку и одржа читав говор од кога не разумедох ни једно слово. Рекох му: Falla brati (хвала брате), па се опростисмо са највећом учтивошћу.

Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

 

Један дан раније пало је неколико бомби у близини једног италијанског логора и Италијани се разбежаше. Једна чета гладних Срба са највећом присебношћу искористи ту прилику да покупи из напуштеног логора сав хлеб и све остало што је било за јело, а доцније су говорили како би желели да аероплани тако долазе сваки дан.

Флора Сандес (Енглеска), 1917.

 

И у најсиромашнијој кући нађу се гусле за пратњу и надахнуће певача. Калуђер у дну свог манастира изговара неку побожну легенду, пратећи сваки стих плачним звуком гусала: пастир дубоко у шумама и планинама тако слави подвиге хајдука и јунака из прошлости, жене на извору, жетеоци у пољу, берачи за време бербе грожђа, војник који се вратио са бојишта, сви састављају песме... Тај смисао за лепо жив је данас колико и пре два века. Хрвати су, да би сами себе бодрили, певали громогласно србске песме свог генерала, када су следили бана Јелачића у походу против својих некадашњих савезника Мађара.

Шарл Иријарт (Француска), 1856.

 

Сви изводи преузети су из књиге: "Волим те Србијо, записи светских аутора о Србима и Србији кроз векове", Итака, Београд, 1996.

 

Movie about heroic Serbia in WWI. Serbia fought bravely and successful, but suffered a lot, bringing peace to Europe with almost 1200000 casulties. 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 10 Децембар, 2010 18:39

saveserbia
 

 

Захваљујући својим црквама и културном наслеђу, Срби су успели да победе своје непријатеље, сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу.

Габријел Мије (Француска), 1919.

 

Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости.

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

 

Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе.

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

 

Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света.

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

 

Током овог путовања нисам, бар ја, Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам је као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог, напуштеног детета.

Петер Хандке (Аустрија), 1996.

 

Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веома згодни, имају тамнији тен и јако лепе очи.

Изабела Рос (Шкотска), 1916.

 

А ја више волим сиромашко србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку... Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве.

Рене Мије (Француска), 1891.

 

Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!

Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми.

Максим Горки (Русија)

 

А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.

Леонид Андрејев (Русија), 1914.

 

Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе.

Лео д` Орфер (Француска), 1916.

 

Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село.

Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.

 

Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не босанци, који воде битку за нас.

Филип Џенкинс (САД), 1995.

 

Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и србску народну поезију.

Никола Томазео (Италија), 1844.

 

"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја.

Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.

 

Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.

Јакоб Грим (Немачка), 1823.

 

Србин живи своју поезију.

Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.

 

Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона, међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро…

Шарл Иријарт (Француска), 1856.

 

На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

 

Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих.

Шарл Иријарт (Француска), 1856.

 

Од свих чуда србске византијске архитектуре, нема ничег чудеснијег од цркве у манастиру Грачаница. То је Милутиново највеће постигнуће и водећи пример косметског стила.

Сесил Стјуарт (Енглеска), 1968.

 

Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије. Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст.

Данијел Ђанкане (Италија), 1993.

 

У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!

Никола Томазео (Италија), 1844.

 

То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата.

Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

 

Као једна од наших омиљених забава мора се споменути и учење србског језика. Срби су дивни учитељи, увек нестрпљиви да дају, да помогну. Србске жене морају бити племените када рађају тако осећајне и нежне синове.

Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.

 

Припекло а извор неодољиво мами, тако да се зауставих. У близини, на пропланку, две девојке, две чиле и румене плавуше, по одећи и целим својим изгледом праве наше руске, сеоске девојке, простиру платно. Док сам скидао торбак, и припремао се да се напијем, и девојке су пришле води. Одмакао сам се малко, али једна од њих брзо приђе код мене, ухвати моју руку и пољуби је. То је било тако брзо и изненада да нисам био у стању да отмем руку и једва сам успео да спречим другу која се спремала да учини исто. Такво љубљење руку мушкарцима од стране жена у свим крајевима је уобичајена ствар тамо где још нису продрли нови обичаји. Варошка девојка не пружа руку никоме, чак и свештенику прилази само ако је у питању часна старина или млади лепотан. Гледао сам како се девојке одмичу од проте да га не би пољубиле у руку. И обрнуто, гледао сам како удата жена приступа руци шеснаестогодишњег младића и он је мирно седео прихватајући ове знаке женског поштовања који су били, разуме се, знак његовог уважавања.

Павле Аполонович Ровински (Русија), 1868.

 

Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. “Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту.”

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

 

“С Божјом помоћу пођи, роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео.”

Клод и Алиса Аскју (Енглеска), монолог Јеле (Заклетва- комад из србског живота у једном чину), 1916.

 

Не би требало пропустити православну службу, ако ни због чега, оно да би се искусила дубина раскола између обичаја Истока и Запада. Цела организација и атмосфера потпуно су другачије него на Западу. Људи не седе сами, у приватној интроспекцији, већ стоје поред својих пријатеља и у друштву анђела. Овде су клупе и столице непотребне. Нема химне, нити инструменталне музике, постоји само интимно заједништво, у којем чак ни певачи који офецијелно певају нису издвојени, као што је то код западних хорова, већ су чланови конгрегације у којој стоје. Гласови одјекују у цркви због посебних акустичних особина куполе, као да долазе од Христа одозго и разлежу се преко небеског дома који Њега окружује. По ноћи, када је мрак, у рукама трепере свеће, а около, повијајући се нежно, настаје корона, лебдећи круг светлости који својим покретима као да покреће анђеле и свеце на зидовима и сводовима. Божанске мистерије тако се, посвећенима, откривају.

Сесил Стјуарт (Енглеска), 1959.

 

Од Лазара је у србском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или тзв. КОСОВСКИ ЗАВЕТ, који представља србско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи.

Франсис Конт (Француска), 1986.

 

Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5 000 живих србских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили! Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио србски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – Србија. Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом Светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео... Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.

Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945. у селу Евербургу, крај Оснабрика.

 

- први део -
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 06 Децембар, 2010 17:06

 

 

Самсон Чернов

 

Самсон Чернов је био руски Јеврејин, који је као дописник руских новина дошао у Србију, 1912. године, да снима догађаје за време Балканских ратова. Фотографије је слао у Русију, али и у Француску, за лист L Ilustrasion. По завршетку Балканских ратова, отишао је у Париз где је направио изложбу фотографија на којима је приказао бугарске злочине.
У Србију се вратио са почетком Првог светског рата, снимио је све патње српског народа и војске и, за време рата, неколико пута је путовао у Француску и Енглеску, где је приређивао изложбе својих фотографија и слика, јер је био и сликар, на којима је представљао српску Голготу.
Године 1918. прешао је у православну веру, а кум му је био командант српске Прве армије, генерал Терзић.
Две слике су издате у Лондону, 1916. године, као албум.

 

М. Јовановић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 03 Децембар, 2010 01:20

 

 

За вас који имате родитеље,
За вас који сте родитељи,
За вас који сте имали родитеље,
За вас који знате оне који имају родитеље
И за вас који познајете нечије родитеље.

 

 

 

Драги сине/кћери,



Сада још нисам остарио, а када ме будеш видео таквога, буди стрпљив са мном и покушај ме разумети.

Ако се запрљам у време ручка, и ако се не могу сам оденути, буди стрпљив.

Сети се сати, које сам потрошио, док сам те томе научио.

И ако у разговору понављам исте ствари увек поново, немој ме прекидати, саслушај ме!

Када си био мален, морао сам ти исту причу читати увек поново, пре но што си утонуо у сан.

Ако се не будем желео купати, не исмејавај ме и не вређај.

Сети се како сам те морао ловити и измишљати хиљаду разлога, да би ушао у каду.

Кад опазиш моје непознавање нове технологије, дај ми времена и немој ме гледати с подсмехом на лицу.

Ја сам тебе научио много ствари: правилно јести, правилно се обући, суочити се са животом.

Ако некад у разговору заборавим или изгубим нит разговора, дај ми мало времена, да се присетим и, ако ми то не пође за руком, немој се узнемиравати.

Није ми најважнија ствар на свету наш разговор, већ то, да сам с тобом и да ме знаш слушати.

Ако не будем желео јести, немој ме присиљавати да једем.

Сам знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не.

Када ми уморне ноге више неће дозвољавати да ходам, пружи ми руку једнако као што сам је ја пружао теби, када си правио прве кораке.

И ако ти једном кажем, да више не желим живети, да желим умрети, не љути се на мене, једнога дана ћеш ме разумети.

Једном ћеш спознати, да сам ти, упркос свим учињеним грешкама, желео само најбоље и покушао сам те припремити на путовање живота.

Не жалости се, не љути се и не осећај се беспомоћан, када ме будеш гледао поред себе таквог. Буди поред мене и покушај ме разумети и помоћи ми тако као што сам ја помагао теби, када си почео живети.

Буди ми ослонац, помози ми завршити путовање с љубављу и стрпљивошћу.

Вратићу ти осмехом и неизмерном љубављу, коју сам одувек чувао за тебе.

 

Волим те сине/кћери,

 

Твој тата/твоја мама!

 

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 01 Децембар, 2010 20:18

 

 

 

 

 

Сиромашни отац је са пуно труда школовао једно од своје деце. Тај «принц» породице успео је да дипломира. Писмом је обавестио оца о датуму када ће се наћи у центру епархије, како би овај дошао по њега са коњем.

Отац је украсио коња и пошао по сина. У одређени дан сусрели су се у центру. Отац га је дочекао са сузама у очима. Кренули су пут села: син на коњу, а отац пешака!  На путу којим су ишли сусрели су једног синовљевог пријатеља. Дирљив сусрет. У једном часу пријатељ га упита:
- Ко ти је овај што води твог коња?
- То је «мој коњушар»! - одговори син за свог оца.

Нож у срце очево се зари. Син, добро обучен и румених образа, није желео да има оца са лицем испуцалим од сунца, нажуљалих руку и издеране одеће.

 

Јадни оче! Ко може да разуме отров којим те напоји твоје незахвално дете својим непристојним понашањем? Срам га је било да посведочи да си његов отац. «То је мој коњушар!» А колико ли је људи, деце Божије, који одбијају да препознају Бога Оца! Не желе да покажу да верују у Бога, да читају Еванђеље, да имају било какве везе са Црквом. Шта и рећи за ту децу, која одбијају да то исповеде, умисливши да им се тиме умањује вредност?

 

Преведено са грчког