Све у причама бива

Круг зла

Био један краљ који је био толико окрутан и неправедан да су сви његови поданици жељно ишчекивали његову смрт или барем свргавање са престола. Међутим, једнога дана, он их је све изненадио објавивши да окреће нови лист у своме животу.

- Нема више суровости, нема више неправде – обећао је и држао се своје речи.

Од тога дана, он је у целом краљевству био познат под надимком „Племенити господар“. Месеци су прошли након његове трансформације и једнога дана један од његових управника скупио је довољно храбрости да га упита:

- Господару, шта вам се десило толико важно да се тако изненада промените?

Краљ му је одговорио:

- Док сам једнога јутра јахао кроз моју шуму, видео сам да један од мојих паса јури лисицу. Лисица је успела да се домогне своје јазбине, али ју је ипак пас успео ујести за задњу ногу и тако је рани и остави убогу за цео живот. Касније сам одјахао у село и видео како тај исти пас лаје на неког човека. Човек без размишљања узе повећи камен, баци га на пса и сломи му ногу. Човек од страха поче ужурбано да трчи путем и ту налети на коња који га прегази и смрска му колено. Коњ настави брзо да трчи, али паде у неку рупу коју није видео и сломи обе ноге. Сведочећи свим тим догађајима, помислио сам: „Зло привлачи зло. И ако и ја наставим да чиним зло, сигурно ће се и мени нешто лоше десити.“ Тако да сам одлучио да се променим.

Његов управник изађе напоље уверен да је коначно дошло време да се краљ збаци са престола. Заокупљен мислима није ни приметио степенице испред себе. Паде и сломи врат.

На паузи

Љубав и према животињама

 

 

Чича Јанис и његова барка

Тамо где је с времена на време пецао са најстрмијих морских литица на обали Новог Скита, тај брат случајно упозна једног старог рибара. Имао је и лепу барку, али због старости више није могао њоме да се служи.

Рибар обитељи старца Јосифа, отац Н., помало зато што се, рецимо, сажалио на остарелог рибара, о коме се нико није бринуо, а помало зато што се, рецимо, намерио на његову барку, смислио је ово: оде до старца Јосифа и почне га молити да му допусти да се брине о старом рибару у замену за његову барку, која им је толико била потребна.

Мудри старац му, међутим, рече:

- Остави се сентименталности, да те не снађе зло.

Брат, међутим, није попуштао.

- Хајде, старче, како би то било лепо! Доносио бих вам свеже рибе...

Напокон, пошто је послушник толико инсистирао, старац је морао да попусти, али му рече:

- Лепо. Онда доведи старог рибара, али ти ћеш на себе преузети обавезу да се о њему бринеш. У реду?

- У реду. Нека је благословено.

Тако је и било. Отац Н. је заиста редовно доносио свежу рибу, али је и чичу-рибара вредно пазио и гледао.

Е, али шта се догодило! Није прошло много времена, а чича-Јанис се разболи. Добио је такву дијареју да није стизао до тоалета, већ је почео да прља и себе и своју просторију. То се понављало често, готово свакога дана.

До тада отац Н. није имао проблема. Али када је сироти чича почео да се прља, онда је... дигао руке. Шта да ради? Сам је то тражио, па је требало и да поднесе. Али и то је људски. Из свог кратког општежитељног искуства знам да у великој обитељи сви морају нечим да допринесу. Један употпуњава другога. Али да би чистили и прали старог човека који се прља, могу рећи да им је за то потребан нарочити благодатни дар. Мало је оних који то могу. Но, отац Н. је нашао решење. Боље да нема ни чича-Јаниса, ни његове барке. Похита старцу:

- Старче, договорили смо се да ја водим рачуна о ономе чичи. Али не да се прља сваки час.

- И шта да радимо, чедо моје?

- Старче, мислио сам да га вратим тамо где сам га нашао, па нека иде и његова барка.

- Ма знаш ли ти шта говориш? Ниси ли сам молио да се о њему бринеш? Зар сада да га отераш? У његовој личности пружамо уточиште Христу. Ако отерамо њега, значи да смо из своје куће отерали Христа. Хајде одлази, остави то мени, па да научиш да други пут не радиш по својој вољи.

Отац Н. оде, а старац одмах позове оца Харалампија.

- Оче, од данас се ти стараш за чича-Јаниса.

- Нека је благословено.

„Од тога дана", причао је старац, „су почеле наше муке. Прихватио сам га из послушности, али нисам могао да бар мало не осуђујем свога сабрата. `Ама, какав је то начин`, говорио сам у себи, 'да се он отресе искушења и да га навали мени на леђа.' Међутим, напрегао сам сву своју снагу и одагнао ту помисао. Уместо тога, почео сам у себи да говорим: 'Води рачуна, Харалампије, служиш самога Христа. Ако ниподаштаваш овог старог човека, ниподаштаваш самога Христа. Вичи по целу ноћ, или колико год хоћеш, да ти подари милост. У себи ћеш чути одговор: блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7) и још: када чинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Пази добро, поново полажеш испит, немој да се деси да га не положиш.`

Умирио сам се захваљујући таквим мислима и почео марљиво да обављам своју дужност. Не само да сам прао гомилу упрљаних панталона свакога дана, него и самога чичу, као и траг који би он оставио од своје собе до тоалета. Као човеку, било ми је гадно. Два, три дана сам затискивао нос, али касније је толико оснажила молитва у мени, осећао сам тако велику радост и сладост да сам истински осећао да служим својега Христа. Као врхунац целокупне ове ситуације, десило се следеће чудо: иако сам у почетку држао нос од смрада, одједном сам почео да осећам јак миомир, баш онакав какав се шири из часних моштију, само још интензивнији. Уверавам вас да сам прао панталоне потпуно натопљене... својим рукама сам чистио... прљавштину, а миомир је био толико јак да је надјачао сваки други мирис. У себи сам се опијао тим миомиром. Када се то први пут догодило, отрчао сам старцу да му то исповедим. Уместо одговора, старац ми рече:

- Јеси ли читао у Евергетиносу о оној јуродивој коју су у неком манастиру све монахиње сматрале истински лудом? Не само што су јој се изругивале, псовале је и ударале, него су јој давале да ради најпрљавије послове. Е, она је имала такву благодат и зато је била све срећнија што су је више ниподаштавали. Теби је Бог дао такву благодат на дар и то само због твоје усрдности и послушности."

Али, да се не бисте питали шта је даље било са чича-Јанисом, испричаћу вам.

Од онога дана када је сироти чича постао проблем, старац Јосиф је почео топло да се моли, говорећи: „Господе, Ти си нам га послао. Ја не могу да га отерам. Ти нам дај решење." После неког времена чича се поче спремати да оде. Рекоше му:

- Куда ћеш, чича, у оваквом стању?

- Шта се вас тиче. Хоћу да идем. Одведите ме тамо где сте ме нашли.

Пошто је чича толико навалио, да је чак почео и да виче, рече старац:

- Сада можемо да га одведемо тамо где смо га нашли. Немамо одговорност. Ово је решење од Бога.

Из књиге "Бог те неће оставити", старац Харалампије

Не требају здрави лекара него болесни

- Знаш, ја сам се много молио, али се чини да мени молитва не помаже. Молим те, реци ми, које молитве помажу? – упитао ме је један момак у храму испружених руку које су се тресле.

Сећам се да сам тог тренутка пожелела да га загрлим, да га тим загрљајем заштитим бар на трен од онога што га мучи. Његова мука је била толика да он није могао да спозна чудо - да је његова молитва услишена, јер како другачије објаснити његов долазак у храм, у ту духовну апотеку са лековима за све болести душе. Било је то несумњиво чудо саме Пресвете Богомајке, у чију славу је храм и подигнут.

А стојећи преда мном, помислила сам, услед немогућности да држи смирено руке, да је наркоман, те са том бојазни и приступих свештенику, код кога сам га и послала да га он посаветује. И прота је, можда и поверовавши мојим речима, посумњао да је реч о наркоману покајнику. Но, прича коју потом чух изнела је на светло дана нешто друго.

Међутим, да кажем најпре неколико речи о самој цркви, јер су ове две приче повезане, а познато је да: „За Хришћанина у животу не постоји случајност: њему је "и коса на глави сва избројана" (Мт. 10,30). И као што је већ раније речено, Свеблаги Отац премудро усмерава ка добру наше путеве спољашњим околностима нашег живота.“ („Православно васпитање деце“, Николај Е. Пестов)

Храм је подигнут, Богу хвала и Пресветој Богомајци, као из воде да је никао, науштрб многим противљењима. Било је ту свакаквих повика, од тога да нам није потребан нови храм, те да је било боље да су отворили какву нову фабрику, па до тога да ће људима да заклања сунце!? Но, новопостављени свештеник, који се калио лежећи по хрватским затворима у време рата, зарадивши тако и астму али се Христа не одричући, (јер се зна да се ратови воде душа наших ради и да је Христово свештенство прва војска на коју ће непомјаник ударити, како би се овце расуле и постале лак плен лавовима), није се дао надјачати. Не само да није, већ је он за кратко време постао најомиљенији свештеник не само код свог народа, већ и код других. Он се чудом чудио видећи како Срби у Србији, уместо своје храмовне славе, прослављају – католичку. И он је кренуо да просвећује народ, али полако, слово по слово. Да чудо буде још и веће, почеше и други народи, кроз причу, да прихватају православну веру. Сам је помагао по речи Господњој да не зна левица шта чини десница, а што се екскурзија тиче, не само да су биле повољне, већ је он за сваког путника спремао по један оброк, док је некима чак и пут плаћао. Деца су трчала за њим; кад је имао бомбона, он је давао њима, а кад није, тражио је да они дају њему. И деца беху весела у његовом друштву. А чувши све те гласине, као и оне да узима од богатих паре, добри прота је одговарао да фабрика ионако има доста које не раде, те да им нове нису потребне, али јесте Бог, како би исте почеле са радом; а што се пара тиче, он не узима новац од уснулих, јер су све паре које је добијао биле намењене за нечију душу; сем тога, у граду има преко 20 секти, па како да Православље буде у мањини.

И даде Бог, те паре почеше пристизати али нашег свештеника Господ убрзо позва к Себи, Бог да му душу прости.

Но након њега, Господ посла новог пастира, који нимало не заостајаше за претходником: млад али у вери стасит, врли проповедник сјајних беседа које почеше да привлаче, нарочито омладину, у цркву као кошницу. Не само он, већ и цела његова породица - жена и троје им мале дечице, не штеде се у труду и љубави пред Богом и народом.

А у непосредној близини, док још нико ни слутио није да ће ту икад бити подигнут храм, живели су годинама мајка, син и баба. Из те куће је увек долазила вика, дрека, свађа. Мало је рећи да је дете које је ту расло било психички малтретирано. Јер су у лудости и баба и мајка знале да потежу и ножеве на дете. Најпосле, под толиким притиском, дечак је нервно оболео и завршио је у болници зависан од таблета за смирење. Мој кумић, који је ишао са њим у школу, прича како је знао у по лета да обуче зимску јакну, тресући се и цвокоћући од зиме.

Тако је то трајало и трајало, а у време кад се храм поче подизати Богомајци у част, слава Јој и милост, дечак, који је већ израстао у момка, врати се кући са лечења. Сећам се да је једна наша комшиница упала у бригу, јер се са тим догађајем поклопило и њихово пресељење у кућу баш поред њихове. Чувши од комшија, да је и дечак, кад није имао лекова, знао са ножем да излети из куће и прети, она се силно над тиме замисли, јер је имала двоје мале деце. Богу хвала, ништа се ружно није догодило, али јесте чудесно: дечак је, силно желећи да оздрави, дошао у храм у време једне службе, молећи да му се помогне. Препознавши брата од кумића, са којим сам и ја дошла, он му приђе, те се најпосле и мени обрати молећиво. Наравно, послушао ме је, дао Бог, и отишао је код свештеника да се са њим посаветује. Ми смо отишли из храма, али смо после свештеник и ја разговарали, јер се интересовао за њега, а ја му испричах све ово што је мени кум испричао, те да дечак није наркоман, већ нервни болесник. После тога видех га на служби поново и душа ми се обрадова: дошао је и причестио се. Сада се већ чешће срећемо у храму, Богу слава и хвала и Пресветој Богомајци.

И, зар није било вредно труда подићи храм ма и за ову једну изгубљену Божју овчицу? Јер се и каже у Светом Писму: „Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се...“ (Лк.15.4-5) И још: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се.“ (Јак.5,14-15)

Признајем, ја, која сам живела у близини, нисам знала све ове потанкости из дечаковог живота; колико их је знало од ових што су негодовали због подизања храма? Али нема ништа тајно и скривено пред Богом и „Господ ће се постарати“ да се све изгубљено нађе.

причалица

И через тысячу лет

Иштите најпре Царство Божије

Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви,
вели Господ; него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји
виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли." (Мт.6,17-18 )

Када се говори о посту треба рећи и да је пост без молитве, заправо, дијета. Пост мора да буде уздржање и у телесном али и духовном смислу. Ово је веома важно, јер неки, недовољно утврђени у вери или православном учењу, везују пост за физички изглед, па га користе како би „дотерали линију“. А дијета зна да буде итекако опасна, као и брига за телесни изглед.

Лежећи у болници, моја пријатељица је имала прилику да види децу оболелу од анорексије, а која су, најпре очима оболевши услед гледања разних манекенки и модела из разних часописа за „здрав живот и лепоту“, почела и духовно да побољевају, умисливши да су гојазна. И тако, наметнутим мислима, она су одбијала храну или су исту избацивала насилно из себе, док се њихово тело, услед неједења, почело сушити, а дух гасити. И, каже она, ми ни не знамо колико деце има да болује од тога, нити знамо како је то страшна болест. Опоравак може бити дуг и болан, али, нажалост, у неким примерима и немогућ.

Молитва је нераскидиво везана с постом. Међутим, и молитва, као и пост, не сме да буде фарисејска, у којој наше „ја“ постаје веће од Божјег „ТИ“. Ми морамо знати да и кад се молимо, Бог најбоље зна шта је потребно нашем спасењу. И ниједна молитва не остаје ускраћена, само је питање да ли ми то можемо да појмимо. Тако се често чује из наших уста: „Боже Ти помози!“, а онда се нешто неочекивано деси и ми посумњамо да је наша молитва уопште стигла или примљена код Бога. А то све зато, јер смо телесни, и наша молитва лицемерна, али Господ каже да у својој молитви иштемо најпре Царство Небесно и да ће нам све остало бити додато; проблем је што ми желимо најпре да нам „буде додато“, па тек онда ћемо мислити о Царству Небесном - а можда и не.

И прича та моја пријатељица, како је, лежећи у болници, код њих у собу стигла девојка из Египта, иначе наше горе лист, а која је тамо била трбушна плесачица. Тај посао је радила са свом страшћу њеног младог бића и била је веома популарна. Иначе су јој и родитељи били из елитног друштва, и то веома високог. Али, једног дана, ненадано је у њену собу ушло неко мушко друштво и она, да би се спасила, скочи са терасе. А њен стан је био негде на трећем, четвртом спрату. Наравно, приликом пада, девојка је повредила кичму и остала је непокретна. Пренели су је у болницу и започео је и процес рехабилитације. Али, све узалуд – лежала је као полегнут цвет. Но она је силно плакала и Богу се молила да је подигне из болесничке постеље. Кад је прошло време предвиђено за опоравак, родитељи је врате у стан. Једне вечери, лежећи непомично и плачно се молећи, она наједном осети силне болове у телу и – устаде! Слава Богу! Радост је била превелика како за њу, тако и за њене родитеље. Међутим, она јесте устала, али, како каже ова моја пријатељица, оболела је од нечег другог. Наиме, пореметио се рад штитне жлезде и хормона и девојка је почела да се гоји. Оног тренутка кад ми је то рекла, мени дође на ум да је питам какве су јој биле жеље и мисли након подизања. Каже, све што је желела било је да плеше и плесом увесељава себе и друге. Ето, рекох, она би опет путем погибли али Господ жели да се сви људи спасу и, може-бити, да јој је ову болест послао на спасење душе и тела.

Заиста, ко би разумео путеве Господње и љубав којом нас воли, тако силно, да је и Сина Свога Јединороднога дао за наше спасење. Зато, ма колико нам се чудно и неразумно у неком тренутку чинило оно што нас снађе, након молитве, не треба да сумњамо у то да „Господ ће се постарати“ на наше добро, јер је Сам Господ Савршено Добро.

причалица

08. новембар лета Господњег 2011.

А кад постите, не будите жалосни као лицемери

"А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те
не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој
који види тајно, платиће теби јавно." (Мт.6,17-18 )

Ко пости, душу гости; ко не пости, болест гости! А највећа болест јесте гордост. Читајући књигу „Невидљива борба“, од Никодима Агиорита, сазнајемо да постоје две врсте гордости, и то: гордост ума и гордост воље. „Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу?“

Вративши се из манастира, где је био за Празник Свете Петке, прича мој кум: „Премда је било хладно и изузетно ветровито време, могу рећи да је народа било доста, Богу хвала. Али ти морам испричати шта се десило за трпезом. Било је ту неко друштво, већ се знамо, а за ручак нема меса! Зачудили се неки откуд то?! И неко рече да, ето, има и таквих манастира где се месо не служи, као и оних где се месо служи. У том се поведе прича о посту - премда тог дана, ваља нагласити, није била ни среда ни петак - те устаде једна жена, коментаришући: „Ха! Видела бих ја вас да ли бисте могли тако постити и не јести, па ићи на њиву радити!“ А крај ње је седео један миран човек, који ју је пажљиво слушао, да би, кад је завршила, сасвим смирено добацио: „Во се наједе траве, па иде да оре...“ На његове речи се салом разлеже смех а жена, шта ће - ућута.“ Тако, још једном, на примеру увидесмо како се мудрост скрива не у људском умовању, већ смирењу.

Једне године, кад прође Божићни пост, дође код нас, неким послом, наш добар пријатељ и тако, седећи и разговарајући са мојим братом, дотаче се он и поста. Ја сам седела мало даље и само сам слушала, не мешајући им се у разговор. И каже он, како пост није за младог и здравог човека, те да ће он постити кад буде болестан и стар. У његовом гласу било је и збиље и хумора. Но ја сам знала да је он одрастао у кући где су отац и мајка стално били на њиви, тако да су он и брат му одмалена били упућени да се сами о себи брину; а два дечака, шта су друго могла, кад је кување било у питању: или да насеку сланине и кулена, или да испеку меса и кромпира. Тако су радили, тако су се и навикли. Знам колико је муке моја пријатељица имала кад треба да кува: ако нема меса, џаба ручак. Зато сам ја и ћутала, ништа не додајући ни одузимајући, но се само Богу молећи у себи – да и њега погледа, воља Божја да буде као што и јесте.

Елем, поче Васкршњи пост, већ је био и на измаку, шеста недеља, а кум и ја кренусмо у храм. Кад, да видиш чуда, пред нама иду моја пријатељица и њен муж, исти овај што је говорио да неће постити до пред старост. „Замислите!“, каже жена, „Он је решио да пости и ево све до сада је постио не правећи никаквих проблема, нити ропћући. Ја сам постила само ову недељу и сад идемо да се причестимо.“ А кум и ја се зарадовасмо, чувши ово, и Богу на чуду заблагодарисмо.

Јер, много пута поучени тиме да „Господ ће се постарати“ ми и овде видимо не једно чудо већ два: најпре је Господ погледао срце мужа, а муж је, отворивши га за Христа, повео за собом и жену. Дакле: „Шта знаш, мужу, да ако жену спасеш?“ (1.Кор.7,16)

причалица

30./31. октобар лета Господњег 2011.

Ја сам хлеб живота

Који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је
телу и крви Господњој. Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да
једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и
пије, не разликујући тела Господњег." (1.Кор.11,27-29)

Кад год се поведе реч о чудесима, мени на ум дођу речи Светог Николаја, који каже да чудо Божје јесте кад расте трава али исто тако је чудо и кад трава вене. Верујем да ништа не бива случајно и да Господ, ако му се и мало молимо, управља корацима нашим на наше добро и спасење, ма колико се то нама чинило немогућим за разумети.

Овде започињем причу о једном од чуда Божјих за којим би се мало ко осврнуо.

Нас двоје смо се упознали једне давне зиме, на посве чудноват и тајанствен начин, док смо обоје боловали свако због својих хирова. Први период нашег познанства трајао је тек неколико дана, а после је уследио период паузе од две године, паузе за коју тада нисмо знали да она то јесте; ја сам своје мисли о њему закопала у једну од фиока мога сећања, поклопивши их новим и свакидашњим дешавањима. А онда је моја слика осванула у једним дневним новинама и он је, седећи у некој кафани, дошао у контакт са тим листом и тим парчетом хартије. Имајући моје име и презиме, он се није ленио и – позив је уследио.

Наравно да сам се обрадовала драгом познанику, поготово јер је много бринуо о мени. И наше познанство је почело да узраста. Временом смо постали јако добри пријатељи.

Он је живео у једном веома лепом сеоцету, у чијој непосредној близини су остале и неке од мојих најлепших успомена везаних за детињство. Како је све имало везе са реком Савом, мислим да је отуда потекла и моја љубав према свим путујућим и стајаћим водама.

А у време кад смо се нас двоје упознали, ја сам полако газила свој пут у Православље, на који ће ме сасвим усмерити Пресвета Богородица кроз своју икону Тројеручицу, Свети Николај и, нешто касније, Свети Василије Острошки, слава им и милост. За то време, мој пријатељ је упознао једну девојку, Словакињу, у једној од кафана, где је, будући самац, проводио највише времена. Словакиња је била из села близу мог града и ишла је у моју школу; она је, када смо се први пут среле, рекла да мене познаје, али ја се ње нисам сећала. Било како било, девојка је била веома фина, пријатна и нас две брзо склописмо пријатељство.

Једном приликом, док су они били у гостима код мене, поведе се реч о правилном осењивању Крстом, где ја одлучно стадох у одбрану Православља. Нисам у том тренутку ни размишљала како би моје ревновање могло утицати на девојку која је била другачије васпитана, а дошла ми је у посету. Ту не мислим да је требало оћутати, већ да сам могла бити мало смиренијег даха. Но, растали смо се у пријатељском духу, а после само пар дана уследило је изненађење: позвали су ме на венчање, које је требало да се одржи у манастиру Хопово, где је Словакиња одлучила да се крсти и пређе у Православље! Треба ли говорити како сам се обрадовала томе?

Потом су уследила и друга чуда.

Мој пријатељ је био, истини за вољу, помало двострука личност, у зависности са ким је у друштву. Био је члан СПС-а, и тамо је било сасвим нормално да се праве поруге на вероисповест, поготово своју, Православну, док је пред хришћанима био православац. У кући је, уместо иконе, на зиду држао слику Слободана Милошевића, а славио је Светог Архангела Михаила. Међутим, када је млада ушла у кућу, прво што је урадила било је да слику замени иконом и то су ми обоје рекли, назвавши ме после венчања. Она је ватрено примила Православље и исповедала га. Од родитеља је имала само мајку; отац, кога је много волела и који је њу много волео, умро је одавно, остављајући баш њој највећи део иметка. Са мајком није имала добре односе, првенствено због саме мајке, која је хтела да је се реши и, у договору са другим човеком, за кога се преудала, да је лиши наследства. То би јој и пошло за руком да се ћерка није удала за мог пријатеља, који је, колико-толико, штитио њене интересе. Али живеле су у заједници и она је бринула за своју мајку, без обзира на све.

Млади брачни пар је у почетку лепо живео, али се испоставило да она не може да има деце. А силно их је волела и желела! Почели су да обилазе храмове, манастире. Једном приликом, како ми је сама причала, отишли су у храм Свете Петке, и повели су са собом и њену мајку. Пијући воду са Светитељкиног извора, жена је пожутела и отекла, и није јој било добро. Убрзо након тога, јавили су ми да има тумор.

Пар је и даље наставио да се брине о мајци. Али нису запостављали организована ходочашћа, као ни посете лекарима због лечења од стерилитета. И ево неколико догађаја са тих њихових путовања.

Са повратка из Острога, назвала ме је млада и онако још узбуђена, као да је једва чекала да ми се повери, рече како је, чим је крочила у Горњи храм, почела да плаче неким чудним плачом, а није јој се уопште плакало – и никако га није могла задржати. Слава Богу и Светом Василију, објасних јој да су то највероватније биле благодатне сузе. Затим, следећи пут, рече да је била да целива мошти Светог Кнеза Лазара, док је њен муж остао пред вратима храма, не желећи чак ни да уђе. Доносили су ми и слике и још једна ми је прича била предивна. Када је требала да пође у манастир Ђунис, претходно вече је крунила кукуруз и направила је на длану велики плик, који је, услед подливања, отврднуо. После службе, отишла је на извор да се умије и када је опрала руке, од плика, који је био све време присутан, остао је само ожиљак!

Како да се човек не радује свим овим чудесима?

А онда су чули за Хиландар и грожђе Светог Симеона, за оне који не могу да имају деце. По савет су отишли код тадашњег игумана манастира Каоне. Уз његов благослов и савет, добили су претходно наручено грожђе из Хиландара. Наредних 40 дана су провели у посту и након тога су отишли на исповест и причест у манастир Каону. Међутим, и после тога су остали бездетни. Вратили су се лекарима, а мајка им је кренула на хемотерапију. И ту млада почиње да упада у неку депресију. За неколико недеља, њена веселост је нестала и она се све више затварала, мада морам рећи, да је хтела да разговара, када је имала снаге, само са мном и мени се поверавала колико је могла. Мој пријатељ ју је једном одвео у манастир Свете Петке, који је необично волела, као и свештеника који је тамо служио, и она се исповедила, а затим је редом целивала све иконе у храму, лијући реке суза; признао ми је да такав плач није видео у животу. Пре него што ће јој се мајка упокојити, а коју је очух оставио чим се разболела, рекао ми је да је болест највероватније изазвана грижом савести, коју је имала према својој мајци, о коју се једном тешко огрешила. Када је мајка уснула и сахрањена, она се још више повукла у себе и мрак, да њему није преостало друго већ да је одведе у болницу. Највише јој је сметало, прича она, што је морала да скине крстић са себе, али је лечење, ипак, помогло. Са моје стране бих само додала, након оног што сам видела када сам их посетила, да је њеној болести у великој мери доприносио и мој пријатељ, који није умео да се носи са тим, мада можда више због утицаја људи и родбине, будући да је доста полагао на неки свој имиџ у друштву.

Елем, када се колико-толико опоравила и вратила на кућно лечење, они поново потраже адресу Хиландара и замоле да им се пошаље ново грожђе и благослов за пост. Нових 40 дана прође, и месеци после исповести и причешћа, али о детету не беше ни говора. Почеле су размирице, на које она није могла да одговори, из страха, али на веру није дала, за разлику од њега, који се видно љутио и гневио. Још једном се окрећу медицини, па су се смењивали депресиви са инекцијама против стерилитета. Али деце нема па нема.

А онда је уследио позив од њега и крену његова исповест. Када сам га питала како су постили, рекао ми је да они баш и нису постили како треба, јер, премда су се уздржавали од мрсног јела: цигарете, кафе, банчења, оговарања, вређања Бога и једно другог - нису се одрекли. Поводио се за друштвом, које се и није могло назвати друштвом, а при том је о рођеној мајци говорио свакакве гадости; да не причам да му је једна од узречица била да псује дете! Као да је преко ноћи сазрео. Било ми је драго, али сам се уплашила када ми је рекао да ујутру иде у цркву, да тражи благослов од свештеника, да поново наручи грожђе из Хиландара. Нисам била стручна да му било шта саветујем, а и рачунала сам да ће га свештеник боље саветовати. И ту се поздрависмо.
Сутрадан, негде око подне, зазвонио је телефон; била је то млада, која ми је јавила да је њен супруг, мој пријатељ, умро на мосту, док је ишао у храм...

Жена је остала жива, али су јој све отели његови - оно на шта је имала право као законита супруга. Њој су замерали што је била Словакиња а они сами су прешли после у секту.

Она се касније преудала али се боље утврдила у Православној вери!

И сећа се свог првог супруга и Богу се моли за њега.

Да, „Господ ће се постарати“ у праведности својој да и иза нас остане бар неко ко би молитве на жртву приносио, чиме се уједно потврђује истинитост речи Господњих: „Јер ми није мила смрт оног који мре...“ (Јез.18,32)

причалица

26. октобар лета Господњег 2011.