Хелоувин (Ноћ вештица)
Ово je тежак задатак који доводи до извесне напетости онда када схватимо да има популарних организација и активности у којима ми не можемо да учествујемо. Мада ће наше школе, организације наших локалних заједница, и сви видови забаве на телевизији, радију, и у штампи учествовати у прослави Хелоувина и од тога имати користи, православним хришћанима није могуће да учествују у овом догађају ни на какав начин. Разлог је једноставан - верност Богу и светој хришћанској вери.
Хелоувин има корене у паганству и још увек је облик идолопоклонства у коме је сатана, анђео смрти, предмет обожавања. Као што нам je познато, сам темељ наше свете Цркве се гради на крви мученика који су одбили и под претњом казнама и окрутног страдања и смрти да обожавају, поштују, или се на било који начин поклоне идолима који су анђели сатане. Због оданости исказане кроз послушност и саме жртве светих мученика, Бог je наградио Своју Свету Цркву обиљем благодати, а број хришћана се свакога дана увећавао, баш у време када се могло очекивати да ће претња прогоном угасити пламен вере. Али, супротно схватању овог света, смерна оданост и послушност Богу су баш тајна нашег живота у Христу, кроз Кога нам се даје истинити духовни мир, љубав и радост, и учешће у чудесним делима Његовог Светог Духа.
Стога нас Света Црква позива на оданост нашим окретањем од неистина ка Истини и вечном животу. Што се тиче нашег одбијања да учествујемо у паганској светковини Хелоувин, нашу веру ће оснажити сазнање о духовној опасности и историји ове антихришћанске светковине. Светковина Хелоувин је почела у пре-хришћанском добу међу келтским народима Велике Британије, Ирске и северне Француске. Ови пагански народи су веровали да се физички живот рађа из смрти. Стога се почетак “нове године” слави у јесен (имеђу 31. октобра и првог дана новембра), када почиње, како су веровали, период хладноће, мрака, труљења и смрти. Извесно божанство које су они звали Самаин (Самхајн), било је, по веровању Келта, господар смрти, и управо су ово божанство славили на cвojoj новогодишњој светковини.
Постојали су, с православног гледишта, многа демонска веровања и обичаји повезани са овом светковином, који су, касније ћемо јасно видети, остали и до данас. У ноћи новогодишње светковине, друиди, који су били жреци келтског култа, упућивали су народ да погасе сва огњишта и светла. На само вече светковине паљена je огромна ломача од храстових грана, које су по њиховом веровању биле свете. На овој су ватри гореле жртве у виду усева, животиња па чак и људских бића, као понуде да би се умилостивио и приволео Самаин, господар смрти. Веровало се и да Самаин, задовољан њиховим обредним понудама, дозвољава душама мртвих да дођу у своје домове на овај дан у празничну посету.
Управо из овог веровања је настао обичај тумарања по ноћној тмини у костимима духова, вештица, баука, вила и демона, јер су живи улазили у дружења и општење са мртвима помоћу онога што је било, и још увек јесте, ритуални чин имитације, преко костима и тумарања по мрклој ноћи, баш као што се верује да душе мртвих лутају. И дијалог “превара или чашћење” (“trick or treat”) је неодољив део овог система веровања и обичаја. Веровало се да душе мртвих које су ушле у свет таме, трулежи и смрти, и стога у присној, ропској вези са Самаином, господаром смрти, током своје празничне посете живима пате због огромне глади.
Из овога је настало данашње упражњавање прошње, кoje је било ритуална имитација онога за шта су Келти веровали да су активности душа мртвих док су у својој празничној посети. У вези са овим још једно тумачење да, уколико се душе мртвих и њихових имитатора не умилостиве “чашћењем”, то јест понудама, тада ће се гнев и љутња Самаина, чији су гласници и слуге постале те душе и њихови имитатори, појавити кроз некакав низ превара или клетви. С гледишта Православља, учествовање у овим активностима на било који начин је грех, јер je идолопоклоничко, права издаја нашег Бога и наше свете вере. Јер ако учествујемо у ритуалној активности опонашања мртвих облачећи њихову одору или тумарајући по мраку, или просећи са њима, ми смо онда добровољно ступили у дружбу са “мртвима” (злим дусима), чији господар није, како су Келти веровали, Самаин, већ сатана. Нечастиви који стоји насупрот Богу.
Затим, уколико прихватимо дијалог “превара или чашћење”, ми наше понуде не дајемо невиној деци, већ заправо Самаину, господару смрти коме су деца дошла да служе као имитатори мртвих, тумарајући по ноћној тмини. Има и других обичаја везаних за празник Хелоувин којих се мора клонити. Као што je горе поменуто, у ноћи келтске новогодишње светковине, друидски жреци су давали упутства својим верницима да погасе огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би дали своје понуде и одали пошту господару смрти. Управо због тога што је ово била света ватра, од ње је требало узети пламен за расвету у Новој години и њоме поново упалити огњиште. Из овога je настао обичај прављења фењера у облику главе - “фењер Џек” (у САД “тикванка”; у ранијим временима коришћено je друго поврће), који је био ножем обликован као лобања мртваца и користио се да пренесе нову светлост и ватру до сваког дома у коме се преко ноћи тај фењер остављао да гори.
Чак и само коришћење “фењер Џека” садржи учешће у овој паганској светковини мртвих која слави келтског бога Самаина. Православци не смеју ни на какав начин да учествују у таквим стварима, већ треба да пале свеће и кандила пред иконом Господа, Majкe Божје и светаца. У древном келтском обреду и прорицање je било повезано са том светковином. Пошто би се ватра угасила, друиди би истражили остатке жртвених дарова како би предвидели, као што су веровали да је могуће, догађаје у наступајућој години. Од тог времена светковина Хелоувин је била ноћ учешћа у свим врстама врачања, предвиђања будућности, прорицања, игара на срећу, а у каснијем, средњовековном добу, обожавања сатане и црне магије.
У време ране келтске Цркве, кoja je била снажно православна, Свети Оци су покушали да ову новогодишњу паганску светковину, кoja je славила господара смрти, упуте у супротном правцу, увођењем празника Свих Светих на исти дан (на Истоку, празних Свих Светих се слави прве недеље после Духова). Као што је обичај Цркве налагао, православни верници су одлазили на вечерње, а ујутру на Свето Причешће. Управо се из овога развила реч Хелоувин. Ова реч има корен у старо-енглеском изразу "All Hallow’s Even”, то јест вече сећања на све оне који су заблистали као свеци, “хеловин”. Људи који су остали пагани и стога анти-хришћани и чији je паганизам постао дубоко испреплетен са окултизмом, сатанизмом и магијом, реаговали су на покушај Цркве да истисне њихову светковину додатним настојањима да светкују Самаина (сатану).
У раном средњем веку, хелоувин је постао врхунска и централна светковина окултизма, један ноћ и један дан у току којих су упражњавани магија, поклонство демонима и сатанизам свих врста. Многи од ових обичаја укључивали су скрнављење и ругање хришћанским веровањима и обредима. Костими скелета су настали као изругивање црквеног поштовања светих моштију; крадене су свете ствари, као што су крстови и хостије, па коришћене на изопачене и богохулне начине. Обичај прошења од куће до куће je постао систем за малтретирање хришћана jep они, по свом веровању, не могу да учествују у пружању понуда онима који служе господару смрти. Покушај Западне Цркве да потисне ову паганску светковину празником Свих Светих није успео.
Сличан светковини Хелоувин у древној Русији је био Нави Дењ (стара словенска реч за мртви je била “нав”), који се још звао и Радињица и празновао се у пролеће. Да би потиснула ову светковину, Источна Црква је oвaj празник повезала са Васкрсом и одредила да се празник слави у уторак Томине недеље (друга недеља после Васкрса). Црква је такође променила име празника у Радињица, од руске речи “радост”, због радости Васкрсења Господњег и васкрсења из мртвих целог човечанства Благодаћу Господа Исуса Христа. Постепено je Радињица свој значај предала Васкрсу и постала мање популарна светковина, али су многи мрачни и пагански обичаји и навике неких старих светковина руског паганизма остали (Семик, Купало, Русалиа и неки видови Масленице) све до почетка нашег века.
Сада су се они изгубили за сва времена, али су атеистичке власти покушавале да их оживе. Можемо да се сетимо и примера још једног “безазленог” празника - 1. Maja, проглашеног за “међународни дан рада”. То је било једноставно поново давање имена веома старој сатанској светковини Валпургијиној ноћи (ноћ између 30. априла и 1. Maja) - велики годишњи вештичији Сабат за време кога се сви учесници уједињују у “братство сатане”. Ови савремени обичаји Ноћи вештица имају корене у паганизму, идолатрији, и обожавању сатане. Како је онда нешто што је тако очигледно супротно светој Православној вери стекло присталице међу хришћанима? Одговор на питање је: равнодушје и немар, који су духовни корени атеизма и окретања леђа Богу. У данашњем друштву стално нас приморавају да не обраћамо пажњу на духовне корене секуларних обичаја под изговором да су они само спољашњи, да су слатки, забавни, смешни и безопасни. Иза таквог става налази се догма безбожништва, која пориче постојање и Бога и сатане, и зато закључује да су овакве делатности, упркос томе што имају незнабожачко и идолопоклоничко порекло, безопасне и лишене последица.
Света Црква мора да устане против тога, јер смо ми научени од Христа да Бог суди свему што радимо и у шта верујемо, и да су наша дела или за Бога или против Њега. Стога, обичаји за Ноћ вештица нису невине шале које немају везе са духовним светом. То су заправо демонски обреди, као што нам показује изучавање њиховог порекла. Зли дуси заиста постоје. Христос је дошао у свет да уништи онога који има силу смрти, то јест ђавола (Јов 2. 12).
За нас је најважније, да као хришћани, схватимо да je наш највећи непријатељ Зли, који надахњује појединце и народе да греше против човечности, и ко их спречава да дођу до познања истине. Док не схватимо да нам је сатана непријатељ, неће бити наде за наше духовно напредовање. “Јер не ратујемо против крви и тјела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесију” (Еф. 6, 12).
Данас смо сведоци обнове сатанистичких култова; чујемо за сатанистичке мисе које се одржавају у Ноћи вештица; свуда сатана гледа да обмане што више невиних људи. Новински киосци су пуни листова који пропагирају спиритизам, натприродне појаве, “пророштва” и друге демонске појаве. Нема сумње да је Свети Јован Кронштатски, по Божјем промислу, као свети исцелитељ душа и тела, одређен да се слави баш онда када и Ноћ вештица, дан посвећен разоритељу, кваритељу и обмањивачу човечанства. Бог нам је у Светом Јовану Кронштатском дао снажан противотров и оружје против замки сатаниних, и ми треба њиме да се, као нajвећим даром, служимо јер је “ваистину диван Бог у светима Својим”.
Шта рећи? (3)
Уколико још увек има оних који сумњају да љубав чини чуда, нека погледају овај клип.
Место догађања је Њујорк, а тамошња телевизија је ово јавно приказала.
Како је све почело? Он је кренуо на састанак са девојком... потом се догодило ово:
Света Петка
Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у
граду Епивату (на турском Бојадос), између Слимврије и Цариграда.
Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по
заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима.
Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они
васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу.
Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви,
чу речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе
и узме крст свој, и за мном иде" (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко
урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од
мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, а
сама обуче његове дроњке. Када дође кући и родитељи је угледаше у
дроњцима, они је изгрдише и строго запретише да више то не чини.
На грдње због тога она је родитељима одговарала да она другачије не
може живети. Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан
савршенијег живота духовног, Јевтимије се, уз пристанак родитеља,
замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би
изабран за епископа Мадитског. Као епископ се прослави врлинама и
борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости и би сахрањен у
саборној цркви. За живота и после престрављења он створи многа чудеса.
По
смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа
ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она
постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Но сва
горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаше дуго
остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет
и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи их,
она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од
њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући
своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим
местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској
пустињи. Ту провођаше равноангелни живот. Подржавајући пророка Илију и
Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој
количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи од жеге и од
мраза, она упираше очи само ка Јединоме Богу, Који смирене срцем
може спасти од малодушности и душевне буре. Ко би могао исказати све
трудове и патње, муке и искушења демонска које претрпе света Параскева
у току многих година. Ко би могао знати колико је она суза пролила, и
колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне
борбе које је са телом, помислима и ђаволима водила док их није
потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и
знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога
света, она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на
будућем суду и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој,
тражим", говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи
из Песме над песмама: "Покажи ми се ти кога љуби моја душа" (1, 6). Њена
главна и непрекидна брига беше: како упалити жижак свој, и с
мудрим девојкама изаћи у сусрет Небеском Женику, и чути слатки глас
Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она
пашташе и говораше: "Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем?" (Пс. 41,
3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави
враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима
заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на
свету подвижницу, да би је омео на путу подвига. Али дивна невеста
Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9) и
Његовом помоћи, а знамењем светога Крста, одгоњаше враге и као паучину
кидаше све ђавоље замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској
природи својој, стече мушки разум и победи ђавола као Давид Голијата.
Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде
возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: "Цару ће
омилети лепота твоја" (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и
Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Света
Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога Живога.
Тако живећи дуги низ година у пустињи преподобна Параскева, кад једне ноћи
по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к
небу угледа ангела Божјег у облику пресветлог младића, који дошавши к
њој рече:
"Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу."
Удубивши
се у смисао овог виђења, преподобна разуме да је то наређење од Бога. И
радоваше се што ће се ускоро разрешити тела, али туговаше сшо ће се
растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к
Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но покоравајући
се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у
свети град Цариград, она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако
посети и цркву Пресвете Богородице у Влахерни, и поклонивши се
чудотворној икони Богоматере отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она
проживеше још две године, не мењајући начин свог пустињског живота,
него проводећи све време у труду, посту и молитви. А када дође време
њеног одласка к Богу, преподобна Му се усрдно помоли за себе и за сав
свет, и тако у молитви предаде Богу блажену своју душу. Тело њено би од
стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем
гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.
Бог,
хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много
година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати
Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању
неки столпник. Догоди се да тамо таласима би избачено тело неког
морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тог леса
стаде се ширити страховити смрад, да је просто било немогуће проћи тим
путем. Тај смрад није могао трпети чак ни столпник, те због тога
би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима да ископају
дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу, ти људи, по
промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се
томе. Али као прости и неверни, они не обратише на то потребну пажњу и
не схватише како треба. И говораху међу собом: "Када би ово тело било
свето, Бог би то открио преко каквих чудеса." Са таквим расуђивањем они
поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па
отидоше својим кућама. А кад падне ноћ, један од њих, неки
Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши
пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а
около ње мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и
он паде на земљу пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту, а
један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му:
"Георгије, зашто тако омаловажисте тело
преподобне Параскеве и
погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и
положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на
земљи." Тада и та светла царица рече Георгију: "Похитај те извади моје
мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога
леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада
живите."
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна
благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше
свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама
похиташе к моштима преподобне Параскеве и извадивши их са великим
страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом
благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних
апостола Петра и Павла у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху
се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи
прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници
добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере
наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином
крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши
да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из власти крсташа. И када
цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне
Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше
да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима,
да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише
свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући
нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.
После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све
драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чесне мошти свете
Параскеве беху пренете у Валахију (Влашку), у Видину на Дунаву. А када
Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице
Милице код султана Бајазита ове свете мошти беху пренесене у Србију, у
Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке, која до
данас постоји (у Калемегданској тврђави); у њој се налази и извор Св.
Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе
често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње
благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II,
заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе
их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многа
многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати
Параскева слављаше не само међу хришћанима, него и међу муслиманима.
Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну
силу светих моштију свете Параскеве не прошири међу њима, а и због
молбе и заузимања хришћана, предадоше ове свете мошти цариградским
хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске,
добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у
Патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно
пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпомаже Господ,
прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави
светитељку Своју, Он стави у срце цариградском патријарху Партенију
мисао да изађе у сусрет жељи молдавског господара. Тада патријарх,
уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих
патријараха, посла чесне мошти преподобне матере наше Параскеве
благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш.
Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије,
свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14.
октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно
прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
Нека је срећан и Богом благословен Празник Свете Петке!
Жена обучена у сунце
гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо
и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега.“
(1.Књ.Сам.16,23)
„И знак велики показа се на небу: жена обучена у
сунце, и мјесец под ногама њезинијем, и на глави
њезиној вијенац од дванаест звијезда.“ (Отк.12,1)
Много је прича и немогуће би било све их испричати, али је међу њима једна посебно драга, која је на чудесан начин дошла и до нас.
Наиме, у нашој непосредној близини, у времену прошлом, живео је човек до кога су непрестано долазиле вести о свечудесности ове Жене обучене у сунце. Но како је он био силно богат, великог имања и са небројено слугу који опслуживаху њега, жену и сина, то он реши да јој забрани пролаз кроз његов крај. Љубоморан на своју власт, он није хтео ни са ким да је дели. Али кад он изађе пред људе са овом забраном, изненада, са различитих страна, дотрчаше три човека са вестима:
- Господару, јавор који си посадио кад ти се син родио распуче се на пола! – говорио је први.
- Господару, јаре твоје најмилије загрцну се и угину!- задихано ће други.
- Господару, коњ твој највернији спотаче се на ливади, трчећи, и сломи ноге, те му морасмо муке прекратити! – изјави трећи.
А богаташ, како која вест пристизаше, све више поче да сумња како је за све одговорна Жена обучена у сунце. Још кад из правца куће угледа и четвртог човека како трчи, он му, не чекајући, потрча у сусрет, стрепњом се наоружавши.
- Господару, ваш син... – избезумљено викаше четврти човек још издалека.
- Шта: мој син... ?!? Говори, несрећниче... шта ми је са сином? – стаде га дрмусати богаташ, кад овај пристиже.
- Ваш син, господару, пао је... у постељу... Доктор га прегледа...
- То је сигурно дело Жене обучене у сунце! Нема сумње, дознала је да није пожељна овде, и сада ми се жели осветити – говорио је богаташ себи у браду, журно идући кући.. – Али неће бити како ти хоћеш!
И пун беса и ината, од бола који га изједаше у души, покупи на кола оно дрво, угинуло јаре и усмрћеног коња, те, понесавши то, упути се до места на коме пребиваше Жена обучена у сунце.
Кад је стигао пред њен дом, он је ни не погледа, већ испразнивши кола пред њеним прагом, дрско јој добаци:
- Ово су дарови које си сама изабрала, дрзнице! Срећом те се на време упознасмо, а сад - да те моје очи никад више не виде!
Али Жена обучена у сунце само оћута уз уздах, и тек погледом потражи очи богаташа. Но то не би овом по вољи, те он, избегавши га, седе на кола и одјури кући своме болесном детету.
Жена обучена у сунце се окрену ка баченој пошиљци, а затим одвоји два комада дрвета, одера с јарета кожу а са усмрћеног коња, златним маказама, одсече гриву. Од првог парчета направила је кутију са дршком, док је други комад савила у лук; јарећу је кожу уштавила и њоме обложила кутију; од гриве је направила две струне: једну је поставила преко кутије па све до почетка дршке, а другом је спојила крајеве оног савијеног лука. Кад је завршила, окачила је готову справу на зид.
Ушавши у кућу, богаташ затече жену како, сва уплакана, бди над болесним сином. Доктор је био немоћан, јер такву бољетицу до тада није видео. Оно што је било до њега, он је урадио, али им је пажљиво саопштио да га само чудо може спасити.
Дечаков отац, гушећи у себи сузе, све више потхрањиваше своју мржњу према Жени обученој у сунце, коју ни једног тренутка није испуштао из мисли, кривећи је за све. Најзад, не издржавши, он сав тај презир истресе и пред своју жену, поверивши јој се. Али што је он више насртао погрдним речима на Жену обучену у сунце и устрајавао у својој обести, увиде дечакова мајка да њихов синчић постаје све болеснији. Но, не налазећи храбрости да на ово укаже свом мужу, то и она, упавши у бригу, поче да побољева, док се најзад, и сама не разболи.
Несрећни богаташ, који је својим богатством могао да купи све, само не и здравље и живот својих најмилијих, немоћно паде на колена пред болесничким креветима. Туга, која му раздираше груди, заплака крвавим сузама бола. И држећи руку вољене жене у својој руци, он једнако понављаше:
- Зашто? О, зашто...!?
Његова супруга, с болом уздахнувши, цимну руку која је држаше и он се полако придиже, приближивши ухо њеним уснама.
- Жена обучена у сунце... ће помоћи... – прошапта ова једва чујно.
О, лудости, мишљаше човек! Зар она која му је све ово приредила? Али немајући куд, он погази понос и наредивши да му оседлају најбржег коња, пође да проси милост од Жене обучене у сунце.
- Узми ме за роба! – рече, павши пред њом на колена. - Учинићу све што желиш, само дођи и одагнај зло из моје куће!
- Ја га нисам ни довела, те га не могу ни терати – сасвим смирено изјави Жена обучена у сунце. – А због његовог присуства, не могу ни да ти дођем у посету. Ти си тај који га је звао; ти га и терај!
Њене речи га затекоше неспремног.
- Како...?! Зар ја...?! Како је то могуће?!?...
- Поверовао си свему што ти је рекло о мени... и сад си му слуга.
- Али, о коме причаш...?! – чудио се човек, не знајући више куд ће са самим собом ни како. - И како да непожељног госта истерам, о, Жено обучена у сунце, говори... помагај, молим ти се!
- Сачекај... – рече она и ушавши у кућу, изнесе пред њега ону обешену справу. – Узми ово!
- Шта је то?
- Али... али... ја не умем...!
И Жена обучена у сунце му показа како да свира. И не само то, већ му даде и Песмарицу из које ће да пева.
- Ово ће отерати наметљивца. Иди сад...!
Човек јој заблагодари сузних очију и седавши на коња трком похита кући.
Кад је стигао, син и жена беху готово на умору. Часа не часећи, он привуче столицу, стави справу међу колена и поче гудалом да превлачи преко струне, а све певајући из књиге. Одједном се са тела сина и жене поче некакав црн облак подизати, који се сав на сумпор смрадни осећаше. Видећи ово, човек запе још силније и јаче да свира, а облак поче да се одмиче од њих, док га свирка сасвим не одува. А кад коначно нестаде, два болесника устадоше, обоје румени и ведри, пуни живота.
Скочивши једни другима у загрљај, сво троје се, заједно са слугама, стадоше веселити. У том се врата широм отворише, а с поља невиђена светлост испуни целу собу, тако да не могаху гледати. Чудећи се шта би то могло да буде, богаташ и сви остали изађоше у двориште, где стајаше Жена обучена у сунце, сва у раскоши, лепотом сијајући. Паднувши пред њом ничице, богаташ јој поче ноге целивати и богзнакако захваљивати.
- Устани, домаћине! – рече му Жена обучена у сунце, подижући га. Ево ме у гостима, јер си ме звао.
- Да, Доброчинитељко моја највећа, јесам и од мене данас нема на целом свету срећнијег човека – збораше пресрећни човек. - Како да ти се икад одужим за сву доброту коју си ми учинила, мени грешнику, који се на тебе гадом бацаше?
- Ја не потребујем ништа твоје, и сем тебе - мени друго не треба. Ако желиш, ти буди пријатељ код мене за трпезом, а ја ћу обедовати код тебе - са твојом породицом.
Жена и син стадоше уз њега, па и сви остали, радосно прихватајући. Затим објавише славље у целом крају, на коме се договорише да на најлепшем месту подигну Жени обученој у сунце дом. Јер свима тако приону за срце, да се не хтедоше од ње раздвајати. У то име овај богаташ подиже гусле, али тек што пође гудалом да превуче преко њих, он се окрену Жени обученој у сунце, те упита:
- Реци, каквом песмом је најбоље да увеличамо ово славље?
- Оном која се пева кад се освећује дом* – сва блистајући, рече Жена обучена у сунце.
И од тог доба, па све до данас, у тим се крајевима непрестано чује гусала звук, а земља се ова Србинова зове. А ту где оне поју, и где се људи својих предака присећају - наздрављајући вечности, тамо и Жена обучена у сунце с њима за столом седи.
Напомена:
*Псалам 30
наставак...
Издвојивши лисичине снове за крај, окренух смером ка вуку. Он је, од свих, имао најнемирније снове. Сваки делић његовог маштања, преиспитивао је претходни, а све у потрази за најбољом тактиком једног истог подухвата.
Након што се дочепао свог плена, јагњета, преостало му је да пређе пут
до шуме, а да га чобан, са његовим псима, не примети. Чак се и у сну
осећало како му се тло под ногама тресе, док им је победоносно измицао,
журећи своме одредишту.
Размишљајући како да се поставим спрам
његовог сна, у коме је тако маштовито себе доживљавао као великог
ратника, без много двоумљења одлучих се за најбоље и, уједно,
најпростије решење: да глумим самог себе! Заструјавши силно, стадох
насупрот његовим корацима, успоравајући их, да бих омогућио оним
чобанима са шарпланинцима да га уоче. Како сам се надао, тако се и
десило. Изненадна паника, која проради у срцу овог јунака, преобрати га
у ловину, за којом поче трчати и старо и младо. Вук је, дахћући,
покушавао да одлепи слепљене и једва помичне ноге од тла, не би ли им
утекао, али потера је била све бржа и све ближа. Кад га скоро
достигоше, ја напустих сан, остављајући вуку да га сам доврши. Та, на
крају крајева, његов је и био.
Коначно кренух ка сновиђењу које
ме је највише занимало. Преда мном је лежала лисица, равномерно дишући.
Полако јој се примићући, ја сам овде, због целокупне досадашње историје
између нас двоје, сва своја чула подигао до крајњег степена
невидљивости. Још кад свему додах лијину тренутну важност у
новонасталим дешавањима и доказе на које бих, елем, могао да налетим у
истраживању, мислим да је збир разлога био више него довољан за овакву
једну преопрезност. И тако, не правећи ни сенку, пажљиво се провлачих
покрај сваке њене длачице.
Савладавши цео лавиринт осетљивих
станица, најзад се нађох на жељеном месту. Изузев самог садржаја, њен
сан се није разликовао од остала три: и он је био пун похлепе,
самодопадљивости, лукавства и томе слично. Другим речима, свега оног
чега би се паметан постидео. Затекао сам је пред вратима кокошињца.
Управо је била бацила око на једну крупну кокош. Али, да би свој наум
спровела до краја, морала је, по изласку из кокошињца, да избегне
сусрет са дворишном куцом. И ево шта је министарка смислила: да акцију
започне, баш са њим! Наиме, лукаво кренувши супротним смером, она,
машући репом, покуша да наведе дворишног чувара да је прати - што овај
и учини. Затим се сакри у посебну рупу, пред којом остави њега да лаје,
а сама пође ка излазу са друге стране, који је водио на споредни пут до
кокошињца. Наравно, у међувремену су се куци придружили и укућани,
остављајући јој тако на милост и немилост незаштићену кокош.
Увукавши
се дубље у њену оставу са глумцима-статистима, наишао сам на преко
потребан лик и извукавши га, пожурих до кокошињца. Кад се његова врата
отворише и лисица, сва усхићена скочи унутра, ја јој брже-боље потурих
у наручје тог новог глумца – сову! Њен скок се у трену заустави, чинећи
да „виси“ у ваздуху... Била је у толикој мери збуњена, да збуњенија
није могла бити. По мени, био је то, ипак, знак да сам дотакао неки
живац, који је у себи носио знаке живота.
Напустио сам је у том и таквом расположењу, а по њеном уранку се могло
приметити да је оно и даље држи. Храна јој, очигледно, није пријала.
Али тако је то са пријатељима: они и нису храна за стомак, већ за душу.
Јела су за стомак, али од њега стомаци отежају; пријатељи су за
вечност, да се уз њих расте.
Аларм за некакву опасност је у
толикој мери бубњао кроз њену савест, да је допирао чак до мене... А ја
јој баш и нисам био близу. И тад је уследило нешто крајње неочекивано:
први пут ме потражи погледом, па још каквим - препуним молбе! Дакако,
мислио сам, после свих ноћас изведених представа, чини се, ветре, да је
и на тебе дошао ред да се изненадиш. И не само да се изненадих, већ се
и одушевих! Наравно, сад више нисам морао да јој помажем тек совине
жеље ради, јер, угледавши је тако рањиву, под плаштом грубе одбојности,
би ми драго што, о чуда, наиђох на нежно и осетљиво срце.
- наставиће се -
аутор: причалица
Глава осма
Ово сакупљање лековитог биља послужило ми је као савршен изговор за посету све и
једног члана одбора. Али морам да нагласим да сам дуго премишљао да ли да то
урадим или не. На крају сам се утешио мишљу да ја, у ствари, испуњавајући
поверени ми задатак, на овај начин, заправо, успоравам њихово време кретања,
уједно га продужујући сови за њено темељно истраживање. И не само то! Такође
сам, поигравајући се, успео да провучем по коју дугину нит кроз њихове црно-беле
снове, направивши од њих ноћне море... У сваком случају нешто на шта они нису
навикли.
Прва ми је на дохвату стајала змија. Претворивши се у најтању
иглу, увукох се кроз њено сићушно уво и полако се пробих до најскривенијих одаја
злобе у њеној глави. Од тог сусрета се умало не почех трести. Срећом, брзо се
прекорех и тихо наставих проматрати. Али трен пре него што заузех стални
положај, погледом потражих њену савест. Та једва да је била жива испод свег оног
црнила на које сам, пролазећи, наилазио! И да зло буде још веће, њиме је
наоштрила сва своја чула.
С прва само немо посматрах ток њеног сна. Морам признати да се нисам нимало
изненадио оним што видех: шта би друго она могла сањати већ своју надалеко
чувену „абракадабра“ игру, уз неизбежну партнерску помоћ - жабе. Стајале су
једна спрам друге на удаљености од неких тридесетак снених центиметара, када јој
змија погледом прикова поглед. И ту отпоче игра лелујавих очију, чији ритам је
жаба пратила уз музику коју је сама производила, болно јечећи.
Да бих
могао у тачно одређено време да изведем акцију, коју сам у међувремену осмислио,
и сам сам морао да се љуљам, вребајући тренутак када ће лија да палацне својим
језиком. Све троје, у стању напетости, ишчекивасмо час обрачуна. Сва моја мисао
била је усредсређена искључиво на змијине очи; измаштану жабу избацих из
видокруга. Један,... бројао сам полако, два... триии... и... сад!
Кад
змија покрену главу, испружајући свој отровни језик, тог истог трена - заправо,
секунд брже од тога, уклоних жабу у страну, а овај, немајући где да се заустави,
излете дуже већ што треба и ишчаши се, остављајући јој бол у замену. Ситуација
је било толико смешна, али се ја, услед присуства огромног незадовољства које је
претило да је пробуди из сна, не усудих смејати, већ брзом брзином изјурих
напоље. Моје је гостовање сад ионако било сувишно, а за наставак забаве оставих
јој сасвим довољно материјала...
Покупивши узбране травке, ја пређох у
сан назови мајке. Њено сањарење почело је причом из најранијег периода
детињства. Затекао сам је још у љусци од јајета, наравно, подметнутог у туђе
гнездо. Морам признати да сам се добро помучио, док га нисам препознао, јер су
се јаја тешко могла разликовати. Нема шта; својски се потрудила - баш као да је
јава, а не сан!
Уставивиши се на самој ивици гнезда, ослушкивах кљуцање преваранта. На уснама ми
је лебдео благи осмејах због управо смишљеног плана. По томе како је насрнула на
љуску, било је сасвим јасно да јој се журило. Како и не би, кад ју је, већ по
самом изласку, очекивао највећи део посла. Наиме, познато је да кукавица није
биће друштвено, а о родбинским односима да се и не говори. Њен животни мото је
„све себи“, тако да о подели гнезда, родитељске пажње, хране са другима - ма то
била и рођена браћа и сестре, није било говора. Стога је она била дужна себи и
свом урођеном „моту“, да што пре изађе, како би сва остала јаја, или птиће,
поизбацивала из гнезда. И ту ће је чекати изненађење које сам јој
припремио.
Угледавши њен кљун како се помаља, схватих да је време
деловања пристигло. Јаја, која је она замислила у гнезду, ја сам заменио -
нојевим! Учинак који је произвео на тек испилиту кукавицу, био је већи од
замишљеног. Такав израз запрепашћења нисам до тада имао прилике да видим. Али ни
све друго, јер сам је, по завршетку свог дела, одмах напустио.
- наставиће се -
аутор: причалица
п.с.: Слике су преузете са нета.
Сањала сам сан
Шта радите када схватите да ваш живот пролази мимо вас? Кад сте својим неживљењем умртвили своје снове и своја хтења и своја надања? Када се препознате у „Јадницима“ и речима песме из истоименог мјузикла?
I
Dreamed A Dream
There was a time when men were kind,
And their voices were soft,
And their words inviting.
There was a time when love was blind,
And the world was a song,
And the song was exciting.
There was a time when it all went wrong...
I dreamed a dream in days gone by,
When hope was high and life worth living.
I dreamed that love would never die,
I dreamed that God would be forgiving.
Then I was young and unafraid,
And dreams were made and used and wasted.
There was no ransom to be paid,
No song unsung, no wine untasted.
But the tigers come at night,
With their voices soft as thunder,
As they tear your hope apart,
And they turn your dream to shame.
He slept a summer by my side,
He filled my days with endless wonder...
He took my childhood in his stride,
But he was gone when autumn came!
And still I dream he'll come to me,
That we will live the years together,
But there are dreams that cannot be,
And there are storms we cannot weather
I had a dream my life would be
So different from this hell I'm living,
So different now from what it seemed...
Now life has killed the dream I dreamed...
The dream I dreamed
Управо то се догодило једној, свету непознатој, жени из Глазгова. И шта је та непозната жена урадила? Научила је песму и пожелела је да буде нова Елена Пејџ, уметница која је овом песмом прославила и мјузикл и себе и песму саму. Овако је то она певала:
Али ми пратимо пут непознате жене, која, вођена песмом, сакупља последње преостале мрвице одважности и пријављује се као учесник у шоу-програму „Британија има таленат“. Њен први наступ, сусрет са публиком и члановима стручног жирија изгледа овако (молим вас да обратите пажњу на њихова лица):
(У случају да јутјубе не дозволи гледање на блогу, молим вас да се кликом
пребаците на њихов званични сајт)
Тигрови нису дуго чекали. Након овог њеног наступа уследила су невероватна дешавања, која су испомерала многе животе, међу првима живот саме Сузане Бојл. Али, срећом, она се није дала. Напротив, изашла им је свима у сусрет, како другачије, него песмом.
А сви који су били уз њу, сада са нестрпљењем чекају њен ЦД.
Бајке се, ипак, обистињују, зар не?
п.с.: Слике су са нета.
Зидање куле Вавилонске
Старац одговори:
- Уведи их.
Оне уђоше, а моја пријатељица је већ стајала онде. Старац упита:
- Зна ли која од вас француски да бисмо могли да разговарамо?
Моја пријатељица одговори:
- Да, Старче, напољу је Тасула.
Одмах ме позваше. Ја уђох, а Старац ми рече:
- Питај је чиме се бави и да ли је удата.
Ја упитах, а Францускиња ми одговори:
- Нисам удата. По занимању сам професор филолог.
И поче да плаче.
- Питај је – настави Старац – да ли верује у Бога.
Она, загрцнувши се од плача, одговори:
- Не, ја сам нихилисткиња. За мене – све је ништа.
Са тим речима на устима, плачући, она се сагнула пред Старцем, ка његовим коленима.
Тада ми Старац рече:
- Иди ти сада!
Ја и госпођа која је Францускињу довела изађосмо, али моја пријатељица Јелена остаде и даље унутра. Она прича како је Старац својим рукама дохватио главу младе Францускиње, држао је тако накратко, па је упитао:
- Станујеш ли са мајком?
Она је нешто одговорила. Старац је наставио:
- Можда станујеш са неким другим?
Она је на то и даље плакала.
Старац јој рече:
- Ти имаш племениту душу.
Затим је наставио да говори, али моја пријатељица више није могла да разабере речи. Видела је само да јој Старац нешто говори, и да га она потпуно разуме. Тада се Старац окренуо у правцу моје пријатељице и рекао:
- Изађи и ти.
Моја пријатељица се наивно обрати Старцу питањем:
- Да ли да опет уведем госпођу која зна француски?
Старац одговори гласно:
- Рекох ти да изађеш.
Остадоше насамо Старац и млада Францускиња, и то доста дуго времена. Када је Францускиња изашла, она је блистала од радости и одушевљења. Окренувши се ка мени, упитала је:
- Ко ти је рекао да Старац не зна француски?
- Истина је – одговорих ја у недоумици – он не зна француски!!!
Она, међутим, веома узбуђена одговори:
- То није могуће. Ја ћу ускоро поново доћи!!!... Нисам знала да постоји такав човек. Он ми је рекао све о мом животу... Све ми је рекао...
У том тренутку ни Тасула ни ја нисмо биле свесне онога што се десило. Ја сам у себи говорила: «Шта је то `све ми је рекао`? Старац ти је говорио на грчком. Ја сам чула грчки».
- Заиста?...
Уто ме Старац позва. Ја уђем. «Јеси ли схватила?», упита ме. «Старче, шта је то било? Како то да сте ви говорили грчки, а она је разумевала да јој говорите на француском, а и док је она говорила на француском, ви сте је разумевали као да говори на грчком?»... «Схватила си? Ајде, иди сада... иди сада.»
- Старац: Парћани и Миђани и Еламити.
- Посетилац: И житељи Месопотамије.
- Старац: Хоћеш ли се сетити да ми прочиташ тај одељак?
- Посетилац: Хоћу, Старче; свакако.
- Старац: Благодаћу Божијом, ја имам своје објашњење – које не верујем да је ваљано – а свакако да и није ваљано. Тамо су, вели, били језици; а ја мислим овако: кад је благодат Светога Духа, «као хујање силног ветра», сишла на апостоле, а пре свега, кад су апостоли изашли на трг и кад се окупио народ, на њега се излила благодат.
- Посетилац: Док су апостоли говорили јеврејски, свако је слушао на свом језику.
- Старац: Благодат Божија је, рецимо, сишла на све људе – верујуће и неверујуће. Сви они су се обратили Богу и сви су похитали да се крсте; и свако је на свом језику чуо проповед. Апостол је, вероватно, говорио својим језиком... На пример: «Пођите сместа својим кућама». До Француза су те речи доспеле на француском језику...
- Посетилац: Да.
- Старац: Нису доспеле речи онако како су изговорене.
- Посетилац: Да.
- Старац: Схваташ ли? Иако кажемо да се звук чуо на многим језицима, он се није мењао у ваздуху, него у уму слушаоца; наиме, они су слушали умствено, даром провиђања – тада је тај дар био привремено дарован онима који су апостоле слушали, а сада Францускињи.
- Посетилац: Да.
- Старац: Дешава се, дакле, следеће: ти кажеш: «Гле! Видим Сунио* (рт)!» (Напомена издавача: Видим својим телесним очима.) А ја, опет, видим Сунио онакав какав је – али видим и светионик, који ви нисте видели... видим све. И то без очију. (Напомена издавача: Наиме, видим даром провиђања.)
- Посетилац: Да.
- Старац: Тако је, дакле, звук долазио... Ударао је овде (= у уши), али унутра (= у уму), просветљењем Божијим, они су разумевали шта је звук саопштавао...
Зидање куле вавилонске - Прва Књига
Мојсијева, глава 11, 1-9
Силазак Духа Светог на Апостоле –
Педесетница – Дела Апостолска, глава 2.
Из књиге "Старац Порфирије Кавсокаливит"
(само кратко да напоменем да је Старац Порфирије био телесно слеп)
Записи на песку
Победник Украјине у одабиру најталената 2009. године. Предивно!
Мрав
Једном давно, живео је срећан и вредан Мрав,
који је сваког дана долазио први на посао. Био је вредан. Весео. Једном речју, био је срећан док је радио. Певушио
је веселе песмице, а резултати његовог рада су били одлични.
Слушајући песму Мрава, господин Стршљен, директор фирме, закључио је да се
мрав превише забавља а премало ради, јер нема право усмерење и шефа
који би га контролисао. Зато је запослио Бубамару, која је имала велико искуство са управљањем.
Прва брига Бубамаре била је да организује евиденцију долазака и одлазака
мрава на посао (односно са посла). У ту сврху, успоставила је систем
пријемних и одлазних докумената. Са временом, број докумената се повећавао и због повећаног обима посла
око папира морали су да запосле неког ко би припремао папире и извештаје.
Запослили су Паука, који
је одмах успоставио систем архивирања и постао је одговоран и за преузимање телефонских позива.
А Мрав?
Мрав је и даље радио као и пре.
Извештаји које је достављала Бубамара су били изванредни. Директор Стршљен
је био одушевљен извештајима које је добијао од Бубамаре и ускоро
је почео да захтева: упоредне студије са графиконима, анализе трендова
развоја, итд. Да би
се задовољио директоров захтев, било је нужно да се запосли Хрчак, који
би био директна помоћ директору. Њему су одмах купили нов рачунар
са штампачем.
Срећни и вредни Мрав је
и даље радио као и пре. Једино се пожалио да би му
било лакше ако би имао неки рачунар. Нису му одобрили. Ово је
било први пут да се Мрав на нешто пожалио и директор Стршљен је
одмах схватио да је потребно најхитрије реаговати. Креирао је ново радно
место шефа службе који би надзирао срећног и вредног Мрава.
На ново радно место је запослио Цврчка. Он је одмах по свом доласку заменио
целокупни намештај у
својој канцеларији и на захтев добио ергономски обликовану столицу и нов рачунар са равним ЛЦД екраном.
Број рачунара је нарастао и морао је да се купи и инсталира и мрежни
сервер. Нови шеф
службе је схватио да хитно треба помоћника (који је узгред био
његов помоћник у предходној фирми). И тако је запослио Стеницу.
У исто време Мрав је постајао све мање срећан и све мање продуктиван.
Опет је тражио рачунар.
Опет му нису одобрили.
Ситуација са Мравом, забринула је Цврчка и он је закључио да
мора да наручи
студију о задовољству запослених у фирми. Упознао је са тим директора
Стршљена, који
је схватио Цврчково објашњење и одобрио ангажовања агенције за те потребе.
Скупа студија је урађена и
Цврчак је почео да примењује предложене мотивационе методе. Свуда је окачио мотивационе плакате. Водио је Бубамару,
Паука, Хрчка и Стеницу на мотивационе тренинге у позната летовалиста
итд...
Мрав је и даље, али невољно, радио. Читао је мотивационе поруке на плакатима
и никако није могао да нађе
надређене
кад су му требали. Једноставно, или нису били ту или нису имали времена за њега.
И тако је време текло.
Директор Стршљен је и даље добијао редовно своје перфектне извештаје, али су
они почели да показују да фирма није више тако рентабилна као пре. То га
је дубоко забринуло
и морао је да реагује. Унајмио је најелитнијег консултанта, госпођу Сову. Совин задатак је био да изврши потпуну анализу организације и пословања фирме и да
предложи решења да
би фирма пословала рентабилно.
Након три месеца, Госпођа Сова
је директору предала следећи извештај: "У фирми је превише запослених!"
Директор Стршљен је одушевљено прихватио стручну анализу и одмах отпустио:
МРАВА.
Наравоученије:
Ако на сваки начин желиш да си Мрав, оснуј своју фирму и тако нећеш морати да радиш за Стршљена, Бубамару, Паука, Хрчка, Цврчка, Стеницу
и Сову. Али тада нећеш моћи да
радиш ни као Мрав. Јер, да би одржао
фирму, мораш
да се дружиш са Стршљеновима,
Бубамарама,
Пауцима, Хрчцима, Цврчцима,
Стеницама
и Совама.
Наравоученије 2:
Нажалост, цела прича је утемељена на универзитетским научним истраживањима
која кажу да већина људи тежи ка паразитском животу.
наставак...
... Сада је остало на лисици да својим предлогом заокружи читав план.
-
Узимам на себе следећу одговорност: да будем та која ће да привуче
човекову пажњу, те да на тај начин омогућим вама несметан пролаз.
- Како то мислиш да изведеш? – просикта змија радознало.
- Потражићу место где су смештене кокошке – образлагала је лисица,
којој, на сам помен живине, црева почеше да се покрећу у скоро
заборављеном ритму, док јој на уста пође вода.
За реч се поново јави кукавица.
-
Дакле, наш план је више него јасан... – говорила је кукавица, све
крилима покушавајући да га исцрта у зраку. – Лисица ће заузети
кокошињац, ја ћу обавестити змију о кретању породице и извидићу положај
најважнијег члана, кога ће, потом, ова преузети и удаљити од осталих.
Држаћемо га у затвореништву неколико дана, а затим ћемо га спровести до
куће најбољег им породичног пријатеља, о коме ћемо се већ обавестити
преко вивка.
Овим је прва тачка састанка била завршена, што је
поздрављено са одушевљењем. А док их је оно држало, лисица, брже-боље,
изнесе пред одбор и другу тачку.
- Потребно је да донесемо и
одлуку о томе ко ће бити заменик на трону, док лавић не порасте довољно
да може понети на својим леђима бригу о краљевству.
- Мишљења
сам да би то питање требало оставити отвореним до даљњег – с приметним
поносом у гласу, а због свог учешћа у овом несвакидашњем догађају,
надовезао се вук на лијину причу. – За сада је спашавање части
краљевске породице наш најважнији задатак.
Како више није било
заједничких тачака око којих би ова група разговарала, то се она брзо
разиђе: неки на одмор, а неки, опет, потражише друге живуљке, које
упознаше са донетим планом, рачунајући да би им њихова помоћ, у
одређеним деловима акције, била више него добродошла. Кад је и то било
обављено, и оне се препустише, заједно са осталима – изузев оних на
стражи – царству снова.
Тада сам поново добио прилику да се
приближим „министарки“, како бих јој још једном извидао рану. Знаци
промене били су уочљиви и, некада велика нагоретина, узмицала је пред
новим крзном, које је попримало некадашњи сјај.
Међутим, док
сам се бавио видарством, наједном ми једна идеја навре у главу. Уколико
се желим назвати сведоком овог историјског догађаја, то је моја дужност
да будем упознат са што више чињеница. Зашто онда не бих, мислио сам
ја, направио такав један подвиг и завирио у снове ова четири мрачна
ума, што сковаше овај грозоморни план? Ако ни због чега другог, а оно
бар да пробам изнаћи бар неку олакшавајућу околност у њихову корист;
нема сумње, требаће им сасвим извесно.
- наставиће се -
п.с.: Слика је позајмљена са нета.
Гнев и смирење
Догоди се једном, да у једној шуми избије пожар. Како је шума била надомак села, то становништво брже-боље потрча са кофама да гаси ватру.
Видевши их како се труде, у помоћ им прискочише Гнев и Смирење, који баш туда пролажаху.
- Хајде да им помогнемо! – предложи Гнев.
- Хајде – сложи се Смирење и одмах стаде у ред те поче да прихваћа и раздаје кофе.
- Ја ћу да надгледам.
И Гнев, почевши да шета између људи, наређујући им, примети неког човека како се збуњено окреће. Како је својим понашањем ометао друге, то он поче да виче на њега. Од вике, човек поста још сметенији, због чега се и његов комшија узнемири. И узевши га у одбрану, он тиме призва у настали спор и једног другог човека, овај, опет, трећег и четвртог, док се најзад не почеше сви препирати. Затим се, извређани, почеше да разилазе.
Пред ватром, која је надирала, осташе само Смирење и Гнев. У том Смирење спусти кофу са водом, те поче на рукама да доноси дрва и баца их у ватру.
- Зар хоћеш да спалиш село, лудаче?!? Шта ти је? – продера се Гнев на њега.
- Па ти си сагорео све људе у њему својом нарави, шта је сад битно хоће ли село горети или не? – упита кротко Смирење.
Посрамљени Гнев се не усуди да изусти ни реч.
аутор: причалица
Разумно дете
слика са нета
Једном се мали Иван враћао кући из школе. На прагу од куће сретне га отац, који је био безбожник, па га запита:
- Кажи ми дете, шта те је данас учио отац вероучитељ?
- Шта ме је учио?... Отац вероучитељ нас је учио, да постоји један Бог у три лица.
- А зар вам не рече, да Отац није старији од Сина, нити је Син млађи од Оца?
- Да, тако нам рече, мили тата - одговори Иван.
- О, сине мој, како је то велика глупост, - одговори отац безбожни. - Погледај сине! Нисам ли ја твој отац?
- Да тата, - одговори дете.
- Ето видиш, дете моје, кад сам ја твој отац, то морам ја бити старији од тебе. Није ли тако?
-Тако је, драги тата. Ти си старији од мене као човек, но као отац ти ниси старији од мене, јер у онај час кад си ти постао мој отац, ја сам постао твој син. Зато, ако је Небесни Отац од пре времена, то од пре времена мора да буде и Син.
Безбожни отац обори главу, замисли се и од тада није се усудио да пита дете, шта га је учио отац вероучитељ у школи.
савремена руска прича
Из књиге "Духовне поуке" Светог Владике Николаја