Жени треба соли
(народна прича)
Дошао син у посету своме старом оцу с намером да га обавести о скорој женидби. Старац, премда обрадован вешћу, не допусти себи да га понесе слављенички занос, већ, уздржавши се, примети смерно:
- У реду, сине. А знаш ли ти да жени треба соли?
Хајде да се...
замислимо...
Јесу ли горе исписана слова (liar) или је нацртана слика? Ако нисте сигурни, или сте пресигурни, хајде да на још једном конкретнијем примеру испитамо колико ми сами себи можемо да верујемо.
Питање
Неки генерал, одевен у сјајну војничку одору и наоружан до зуба, уђе у храм те свештенику постави питање: постоје ли рај и пакао.
- Ко си ти? - упита га свештеник. Да ниси можда војник? Па који би те племић хтео у службу с таквим лоповским лицем?
наставак...
У сусрет нам је долазила лисица, тако бучно, да се сова зачуди, што њене ионако буљаве очи начини још буљавијим. Па ипак, све ово не потраја дуго - тек трен. Већ колико наредног секунда, она поврати своме држању малопређашњу сталоженост, дочекујући пролазницу с речима:
- Какав жесток дан, ха
Последња жеља...
... једанаестогодишњег дечака:
Дубоко свестан да му је крај близу, овај предивни дечко је имао само једну жељу: да помогне бескућним и изгладнелим...
Мајка!
- Део други -
Читајући неке шале, наишла сам и на једну која каже: «Моји родитељи су хероји; морали су то бити, кад су мене оваквог родили!». Смештена у шалама, изазивала је смех. Међутим, данас се ње сећам на један сасвим другачији начин.
Није мајка свака жена која роди. Довољно је да погледамо неке наслове у новинама, где пише «Мајка монструм...». Бити мајка је нешто узвишено, неописиво и дар је непроцењив. Мајка на земљи је биће најсличније Богу. Господ рађа – мајка рађа, Господ трпи – мајка трпи, Господ прашта – мајка прашта. Која год жена пожели да буде Мајка у правом смислу, мора се угледати на Њега. И овај други део ће бити тек покушај, да о Мајци прозборим које слово.
Прва Мајка
Сећање на њу датира још из детињства. Врло рано је остала удовица са двоје мале деце, од које је једно, старије (девојчица), имало Даунов синдром. Ја сам, по годинама, била између ње и њеног млађег брата. Живели смо у стамбеним зградама а, будући деца, време смо проводили под кошем, који је био безмало једнако удаљен од наших улаза. Свакога дана, када је то време дозвољавало, мајка је излазила са децом у двориште. Брат је тражио другаре, а девојчица је већ ишла за својим мислима. Но често смо је сретали, јер је тражила наше друштво.
Била нам је занимљива тако необична. Често нас је псовала, грдила, пљувала, али нисмо јој то замерали. Ако се неко и жалио, брзо смо га смиривали, јер нам је било јасно да тако нешто не би радила, да је знала шта ради. Мислим да смо на тај начин и сами помагали њеној мајци, да се и она негде на клупи са другим женама растерети, јер никада није дошла да због било чега интервенише; бар не да се ја сећам. Тако је малена цурица постала популарна и била једина којој смо дозвољавали да нас критикује.
Наравно, није дуго поживела. Међутим, она је помогла својој мајци да буде Мајка, јер се ње мајка није одрекла. И не само то. О, да сте само могли да видите њеног брата, како је он био пажљив са њом! Од малена се и сам учио стрпљењу и братској љубави и послушности према родитељки. Због њих се и Небеса радују. Јер, кад се и сама загледам у своје детињство, не могу а да не будем радосна што сам познавала једну овакву девојчицу и њену породицу, Мајку најпре. И мој живот је обогаћен њиховим постојањем.
Друга Мајка
Једне године позвали су ме брат и снаја да одемо у посету у манастир Радовашницу. Поред светиње са којом сам се први пут срела, наишла сам и на још једну Мајку, која несумњиво заслужује да се нађе у овој теми.
Она и муж са синчићем стигли су пре нас. И све време док смо били тамо, ја нисам могла да одвојим ни поглед ни мисли од ове Жене. У рукама је држала дете, које је било, веровали или не, смеса костију и меса која се померала. Не знам колико је био стар, да ли две године, три, не верујем више, али није говорио, тек неке неразговетне звуке је испуштао, за које је само Мајка имала слуха и разумевања. А жена беше неописиво весела, радосна; она је горела, пламтела таквом љубављу према свом болном синчићу, да се то речима исказати не може. Мени су сузе ишле на очи, гледајући је. Питала сам се: «Да ли мајка може овако да воли?» Долазило ми је да јој приђем, да је дотакнем, да видим да ли је стварна. А онда сам схватила: «Како да не буде, кад је анђела држала у рукама, који ће, кад буде требало, доћи да понесе њу!»
Из манастира сам отишла препуна утисака, али верујем да је тако била Божија воља...
Трећа Мајка
На њу сам наишла читајући чланак:
„Ми дуго нисмо могли да имамо деце, па смо се најзад одлучили за усвајање. Процедура је била компликована и дуготрајна, али сада коначно имамо своје детенце. Пошто је оно рођено са озбиљном срчаном маном, ја сада путујем да регулишем све што је потребно око операције. Болница је чувена по таквим захватима, доктор је велики стручњак и ми се надамо да ће са једном, евентуално две операције наше дете потпуно оздравити и бити као сва остала деца. Јесте да ће нас то све пуно коштати, али срећни смо што има начина да се наше дете опорави и настави да живи пуним животом, а не да целог века буде инвалид.“
Друга жена ће на то: „Али госпођо, разумела бих да сте Ви родили такво дете, па да се трудите око њега. Али када сте већ могли да бирате, зашто нисте узели здраво дете, свима су потребни родитељи?“
„Па управо зато! Такво дете нико не би узео, а држава нема пара да сирочад шаље на операцију. Оно би целог живота остало инвалид, а помислите само како би то тежак живот био – и без родитеља и без здравља!“ – заврши жена надахнуто и озареног лица.
* * *
Размишљајући како да завршим ову тему, наједном ми, из ко зна које фиоке, искрсну сећање на жену коју је непознати мушкарац силовао. Била је удана но њен муж ју је све време храбрио и тешио, не дозвољавајући да падне у очај. Кривца нису ухватили, али жена остаде бременита. Али муж не да није хтео да побаци, већ је чврсто стао уз њу приволевши је да роди.
Ето колика може да буде снага Љубави! А херојство се у њој огледа...
Мајка?
- Део први –
За сусрет са болницом човек никада није спреман. Нарочито ако је млад. А тога лета, када сам се обрела у Звечанској болници, била сам млада и нисам била спремна, али су околности захтевале наше упознавање. Но како сам одувек била авантуристичког духа и вазда отворена за свет око и унутар себе, то је овај период остао јасно урезан у моје памћење, јер сам одатле понела неколике приче и мени једно надасве пријатно познанство, које је прерасло у дивно пријатељство. Можда у догледно време проговорим нешто и о томе, али сада бих хтела писати о нечем другом: о мајкама које су тако други звали, а оне себе како кад. Поред тога што су - све три - биле из околине Београда, заједничко им је било и још нешто... (Даље)
Време
Да би спознао вредност једне године, питај о томе студента који је стигао до последњих испита.
Да би спознао вредност једног месеца, питај о томе војника који чека да се врати кући.
Да би спознао вредност једне седмице, питај о томе издавача часописа који излази седмично.
Дечак и виолина
(бајка Јелене Потехине)
Живео једном један дечак. Обичан дечак. Весео и живахан. Много је волео да се игра с друговима, волео је да трчи по трави. Али највише на свету је волео слободу. Да, не чудите се. Не сладолед, не чоколаду, не цртане филмове, већ слободу. Ствар је у томе што је дечак имао врло строгу маму. Увече је терала дечака да свира виолину коју он није могао да смисли. Дечак је вредно свирао скале, али од тога му се одвратно ледило у стомаку и вртело му се у глави. Дечак је био послушан и много је волео своју маму. Али је био спреман да разбије ту одвратну виолину због које је морао да седи код куће. Његови другови су трчали на реку, а он је свирао виолину, они су у дворишту правили снежну тврђаву, а он је свирао виолину. Падале су кише, падао је снег, певале су птице, а он је свирао виолину. Једном је дечак скупио храброст и рекао својој мами да не воли да свира виолину и да никада неће постати музичар. Да хоће да учи децу сликању. Али мама није хтела ни да чује за то. Јер она је толико година маштала да ће њен син постати виолиниста.
Драги камен
Нека мудра жена, путујући кроз планину, нађе у једном потоку драги камен. Сутрадан срете путника који беше гладан, те мудра жена отвори торбу да му да нешто да поједе. Он угледа драги камен у њеној торби, очара се њиме и затражи од мудре жене да му га да. Мудра жена то учини без премишљања.
У освит зоре
*
У освит зоре, док спава река,
поље и мрак каменим сном,
поћи ћу негде, негде далеко
за меком травом и погледом.
Перје на ветру
Једна млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. И, зажаливши у тренутку, осетила је спремност да учини било шта само да повуче своје речи назад. Изрекла их је импулсивно, у моменту непажње, ни не промисливши унапред какав би учинак могле произвести.
У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, упитала ју је за савет. Стара мудра жена слушала је стрпљиво, трудећи се да одреди њену искреност и у њој спремност да исправи учињено.
Прича о два брата
Два брата, један ожењен, други неожењен, имали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.
На почетку је све било добро. Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:
- То није право. Мој брат није ожењен и добива половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада.
Радознали зечић
У кућици справљеној од земље, грања и каменица, живела је једна сложна зечија породица. Њу су творили отац зец, мајка зечица и њихов синчић зечић.
Иако је породица на једвите јаде извлачила крај с крајем, из њиховог дома нису долазиле жалопојке. За то је, пре свега, била заслужна љубав, која их је држала на окупу; и била та која им је надомештала сваку оскудност. Дакако, сви су ови услови погодовали томе да једнога дана малени зечић израсте у здравог и правог зеца. Само што је до тога дана требало још доста воде да протече.
Ружа
То се често догађа! У дубини сваког од нас крије се ружа. Квалитети које нам је Бог подарио на дан рођења, расту међу бодљикама наших погрешака. Многи међу нама, када мисле о себи, виде само своје погрешке. Очајавамо, мислећи да сигурно нећемо постићи ништа важно у животу. Заборављамо залити ДОБРО које је у нама и на крају оно умире. Нисмо свесни наших могућности. Понекад не видимо ружу која се крије у нама; зато нам је неко други треба показати.
Највеће добро које једна особа може учинити је проћи кроз трње и наћи ружу у души неке друге особе.
То је права љубав према свом ближњем, да, уз све његове мане, откријемо и све његове квалитете. Помоћи му да преброди своје грешке и оствари своје снове, открити му ружу која живи дубоко у њему и која се полако пробија кроз трње и на крају процвета стотинама цветова. Наш задатак на овом свету је помоћи другима показујући им њихове руже, а не трње, и само тада ћемо моћи дати и осетити љубав према свим људима. Ако нам то успе, онда ће и у нашем властитом врту процветати ружа!
