[ Генерална ] 31 Март, 2010 18:50
 
 
 
 
СВЕДОК КОЈИ НЕ МОЖЕ ДА ЛАЖЕ

Кад сам ја то изложио једном свом другу који је био судија, и кажем му: "Видиш ли ти, Рајо, да ли је то логично?" "Па јесте логично, али ја још не могу да верујем." "А кад би ти веровао?" "Ја бих веровао кад бих видео сведока који не може да лаже." "Е па добро. Ти си судија. Претпостави да треба на суду, на расправи да утврдиш да ли је Марко убио Јанка. И то не можеш другачије да утврдиш осим уз сведоке. И питаш првог сведока: "Да ли је Марко убио Јанка?", а он каже: "Јесте!" "Хоћеш да се закунеш?" "Нећу!" и хоћеш ли веровати том сведоку? Каже: "Како да му верујем?!" Дође ти други сведок и каже то исто, али каже и "Часна реч". Хоћеш ли њему веровати? "Којешта", каже он, "то се стално употребљава." А дође трећи сведок и каже да је Марко убио Јанка и ти му кажеш да се закуне на Еванђељу и крсту, а он каже "Хоћу!" "Е њему бих могао веровати, мада сумња није искључена, јер има кривоклетника. Ја бих веровао сведоку који би дао живот, главу за сведочанство које износи." Па такве сведоке управо имаш за Васкрсење Христово! То су свих 11 ученика, плус апостол Павле и архиђакон Стефан и мироносице и многи, многи други, знани и незнани који су посведочили животом да су видели васкрслога Христа. Замисли да се нађеш у Палестини и да видиш како јеврејски свештеници прогоне и батинају апостоле претећи им да не смеју говорити о Васкрсењу и о Христу. А они кажу: "Ми не можемо а да не говоримо о ономе што очи наше видеше, уши чуше и рукама нашим опипасмо." И замисли да дође апостол Тома пред тебе и да каже: "Е, мој судијо, твоја сумња је ништа спрам моје. Да ти знаш како сам ја сумњао у Васкрсење Христово; нисам хтео да верујем својим друговима све док нисам очима видео и рукама опипао васкрслог Учитеља. И ту је моја сумња доживела потпуни крах." Шта би ти, судија, тражио више да ти се докаже? Па замисли да пред тебе изиђе апостол Павле, па да ти каже: "Мој, судијо, твоја сумња је кабинетска, теоријска. А ја, ја сам сумњао до крви. Ја сам ишао и гонио хришћане где год их сретнем. И не само где их сретнем, упадао сам у њихове куће да их гоним. И не само то. Кад су они побегли у Дамаск, ја сам тражио папире да идем у Дамаск да их похватам и доведем у Јерусалим на суђење. То је видиш, судијо мој, сумња. Најрадикалнија. Ја сам се насумњао за цео свет. И гле ту пред Дамаском ја сам имао сусрет са васкрслим Христом. Обасјала ме је светлост нека и из те светлости ја чујем глас: "Савле, Савле, зашто ме гониш?" Ја питам: "Ко си ти Господе, да те ја гоним." Ја сам Исус кога ти гониш". И немој ми, судија, причати да је то била халуцинација, то је била стварност, јер од халуцинације се не ослепи. А ја сам ослепео 3 дана док ми васкрсли Христос није послао свог ученика Ананију да ме исцели од тога." Замисли, Рајо, да видиш пред собом како у Риму распињу апостола Петра стрмоглавце. Па да видиш како у Риму секу апостолу Павлу главу, па да видиш како у Јерусалиму мачем убијају апостола Јакова, а апостола Андреја распињу на крсту, па да видиш толике друге мученике. Да ли би то био довољан доказ? Да ли би смео да кажеш да Васкрсење није истинито? А он каже: "Па не бих смео."


АПОСТОЛСКА ВЕРА ЈЕ БИЛА ЗНАЊЕ

Ето видите то су разлози који сведоче Васкрсење Христово. Зато бих ја сада сабрао разлоге. Прво: за стварност васкрсења сведоче веродостојни историјски извори. За стварност васкрсења сведочи јака, непоколебљива вера ученика. Њихова вера није била као наша. Наша је вера - вера. А њихова вера је била знање. Он верује јер зна да је Христос Васкрсао. Ја верујем њему. А он верује својим очима, ушима и рукама. Дакле, апостолска вера у васкрсење била је знање. Као што физичар зна своје експерименте тако су и они знали конкретно и сигурно да је Христос Васкрсао. То је вера. Треће: Случај апостола Павла такође сведочи о Васкрсењу. Јер како би онај младић Савле који је ишао чак у Дамаск да гони хришћане, окренуо се и постао хришћанин и толико много страдао за Христа. У посланици Коринћанима он каже: "Више сам пута био на мору, три пута се лађа разбијала са мном, био сам у затвору." Што би он то све трпео уместо да буде са Јеврејима и да буде "ПЕРСОНА ГРАТАЕ". Случај претварања Савла у Павла је доказ Васкрсења Христовог. И онда, гроб је био празан. Да је гроб био пун, да је Христово тело остало у гробу, још како би радо то искористили јеврејски свештеници па би довели и ученике и народ, којима су ученици проповедали, показали мртво Христово тело и казали: "Што лажете?!" И тиме би хришћанству био крај. Они то нису учинили. Не што се нису сетили. Него што нису могли да учине. Осим тога постоје и индиректни докази за Васкрсење Христово. То су "Дела апостола", чудесна "Дела апостола". Пише у "Делима апостолским" да су једном приликом апостол Петар и апостол Јован ишли у јерусалимски храм на молитву. А тамо је стајао један узет човек, који је просио ту крај храма. И он је очекивао да му они дају коју пару. А Петар каже: "Погледај у мене." Он погледа. "Сребра и злата немам да ти дам, али оно што имам то ти дајем. У име Исуса Христа устани и ходи." И скочи човек као јелен. Ту наочиглед целог Јерусалима. Тако да су сви били задивљени и хвалили Господа. Нешто слично десило се у Листри. Апостол Павле видео је једног узета човека који је од рођења био узет. И рече му: "У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!" Он устаде, а многобошци који су то видели мислили су од апостола Павла и Варнаве да су богови сишли са Олимпа. И њихов жрец довео је јунце и венце да им принесе жртву. Они су имали муке да им докажу да они нису богови већ обични људи, а то што чинимо, чинимо силом васкрслога Господа Исуса Христа. А да тога није било ко би веровао у хришћанство. Нико не би постао хришћанин да апостоли нису учинили извесна чуда. Тако дакле имамо све позитивне доказе и директне и индиректне да је Васкрсење Христово права чињеница. Али шта каже сатанска страна. "Не, васкрсење није никаква чињеница". И сада пошто немам времена да детаљно говорим, ја ћу вам поставити овакву шему. Молим вас пратите ме пажљиво да вас случајно не преварим и будите врло критични.


ИСТИНА - НЕИСТИНА - АПСУРД - ЛАЖ - ЗАБЛУДА - КРАЂА - ЖИВ - АЛАХ


Вест о Васкрсењу Христовом може бити или ИСТИНА или НЕИСТИНА, треће могућности нема, ако неко од вас мисли да има трећа могућност нека ми после предавања напише да се и ја упознам са њом. Ја не видим трећу могућност. Претпоставимо да није истина. Манимо то. То је поповска прича о Васкрсењу. Ако није истина онда је АПСУРД, ЛАЖ или нехотична превара - ЗАБЛУДА.


АПСУРД ?!
Да ли је апсурд? Јеврејски свештеници и многобошци сви су тврдили да је то апсурд. То је нешто што они не могу да замисле. Кад је апостол Павле у Атини на Ареопагу говорио о многобошцима они су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Христово Васкрсење, они почеше звиждати. Када је говорио пред судијом Фестом, он и цар су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Васкрсење Христово Фест каже: "Па ти си , Павле, луд!" Ниси при чистој свести. Многе су те књиге извеле из памети. Откуд то може бити?" Видите за њих је то било апсурд. Исто тако за многе наше безбожнике Васкрсење је апсурд. Није. Јер шта је апсурд. Апсурд је оно што је противно основним логичким законима, што се ни уз најбољу вољу не да замислити као истинито. Кад бисмо ми тврдили да је Христос својом човечанском снагом себе васкрсао, то би био апсурд, јер човечанској природи та могућност није дата. Или када бисмо тврдили да је Христос васкрснуо, а није ни умро, или кад бисмо тврдили да је умро, а није се ни родио. Е то је апсурд. Нико тако шта не тврди. Али чудна је противност природним законима. Природни закони не знају за изузетке. Пре свега, није тачно да не знају, а друго, чудо није порицање природних закона, него се дешава изван појединих природних закона. Јер у природи постоје градације. Имате: општих и посебнијих закона. Најопштији закон у природи је закон узрочности и закон да се слабија сила покорава јачој. Та два закона немају никакав изузетак, нити је могућ изузетак. А чудо има свој узрок. Узрок чуда је Божја сила и Божја воља. А Божја сила је најјача сила у свету. И према томе остале силе (природне), не укидају се, него се само покоравају јачој сили Божијој. Тако што ми певамо у цркви, у стихиру св. Јована Дамаскина: "Тамо где Бог хоће побеђује се дејство природе". И могу да наведем баш тим физичарима пример који наводи један физичар Xорx Токш. Он каже: "Замисли да на овом зиду постоји један жалац са металном шеталицом која се клати. Ако принесеш тој шеталици јак магнет, она ће се прилепити за магнет. Да ли је тиме укинут који механички закон сата? Није. Него су се покорили ти закони сата јачој сили магнета. " Е па тако бива и са чудесима и са Васкрсењем. Дакле, Васкрсење није апсурд, то бришемо.


ЛАЖ?!

Противници кажу: па и није апсурд, али је онда ЛАЖ. Чиста овејана лаж. Ко то тврди? То тврде свештеници јеврејски јер кад су чули од стражара који су били на гробу Христовом шта су видели и шта су доживели, да је Христос васкрснуо они су рекли овако: "О томе немојте никоме говорити. Ми ћемо вам платити. Реците док сте ви спавали, ученици су дошли и украли Његово тело па сада причају да је васкрснуо". Да ли је то могуће? То је очигледна лаж. Пре свега откуд стражар сме на стражи спавати. Друго ако је спавао откуд зна шта се десило, откуд зна ко је украо? Треће зашто би апостоли крили Христово тело кад су Га се одрекли још за живота? Они су могли бити разочарани у Њега па да кажу: "Гле, Он је нас варао три године да је некакав Син Божји Он би устао из гроба." Није њима стало до крађе таквог тела. А четврто: За крађу треба имати храбрости, тамо стоји стража. А они се уплашили пред једном служавком, па откуда им онда храброст да се хватају укоштац са стражарима. Пето: Они су тврдо веровали да је Христос васкрсао, јер су се уверили на основу додира. Они су додирнули Христа, они су видели Христа, они су говорили с Њим, они су јели с Њим. Према томе, они нису могли веровати ако су украли тело. Онај који нешто украде не може веровати да је купио. Кад бих ја узео овај микрофон и стрпао га у џеп и украо га, а казао да сам га купио ја бих могао само лагати. Одбацујемо ову причу о крађи тела.


ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС БИО ЖИВ?!

Али нашао се један рационалист Паулус који каже: "Не, нису ученици ништа слагали, слагао је сам Христос. Он уопште није ни умро на крсту. Он је само обамро. Па су Га сахранили онако обамрлог у хладну гробницу; гробница је била ископана у камену, није то рака већ као нека соба. Ту су Га положили и Он пошто се у хладовини освежио и опоравио изашао из гроба и јавио се ученицима, а они поверовали да је васкрсао и тако је настала прича о Васкрсењу. Е, да видимо колико је то тачно. Јеврејске старешине су једва чекале да им се укаже прилика да већ једном смакну тог Галилејца који им је толико сметао. И сада кад им се била указала прилика, неће они шале ради пустити Њега да оде у гроб жив, него ће се старати да буде заиста мртав. Друго: Спаситељ је висио на крсту. И кад су дошли стражари, јер је Пилат морао по закону, да се увери да је тело заиста мртво, и он је послао капетана и војску да провере. И кад су дошли на Голготу она два разбојника, која су била распета са Христом, још су били живи и војници им пребију голени (ноге) да што пре умру. Кад су дошли до Христа видели су да је Он мртав и нису Му пребили голени, али један од војника или из беса или из предустрожности да би за сваки случај био сигуран он је копљем пробо Христово ребро. И одмах како каже еванђелист Јован који је био ту присутан: "Потече крв и вода." Шта то значи? То је доказ да је заиста био мртав, чак и да није био мртав, умро би од тог убода копљем да је оно додирнуло срце. Али сами крв и вода значе ово: када човек умре дешава се такозвана коагулација крви, крвна зрнца се усире, а крвни серум, блед као каква вода, потече. Јован није био медицинар па да каже како се десила коагулација, већ се изражава народним језиком: "Потече крв и вода." Дакле имамо апсолутни доказ од очевидаца да је Христос заиста био мртав. Е, сад - баш и да није био мртав, да ли се Он за 36 сати, колико је лежао у гробу, могао опоравити толико, да покида оне завоје у које је био увијен? Јер како су Јевреји сахрањивали? Христа су као и сваког човека у јеврејском народу сахранили тиме што су Га увили у велико платно и помазали смирном и алојем. И то се улепило. Увили су Га од врата до ногу као што су некада наше баке увијале бебе. 'Ајде дајте ми таквог човека који може да се искобеља из таквог повоја. Можда ни атлета не би могао, а понајмање измучени Христос, кога су испребијали. Дакле то је немогућност. Друго: претпоставимо да је то био одговор. Како би Он одвалио камен? Јер тај камен је био тежак за Њега онако ослабљеног. А треће: ако је одвалио камен како је могао побећи стражарима који су ту били? Четврто: ако је и побегао стражарима, како је Он могао онако слаб и измучен стићи на толико места у Јерусалиму и Емаусу и на Галилејској гори да се јави и мироносицама, и Марији Магдалини и апостолима и оној двојици ученика који су ишли у Емаус. То је немогуће! И најзад пето: Како би он онако испребијан учинио код својих ученика утисак Васкрсења и Победитеља смрти. Никада их не би могао одушевити да иду у свет да проповедају Васкрсење. Највише што би могао да доживи је да се они сажале на Њега, па да Га питају треба ли Му неки лек. А можда се не би ни сажалили него би рекли: јеси ли Ти тај учитељ што си нама причао да си Син Божији, а гле шта си сад. Дакле, ова хипотеза да је Он жив потпуно је бесмислена и нелогична. И зато је отклањамо, бацамо у контејнер.


"КОРАН" О ХРИСТУ И ВАСКРСЕЊУ
Али још пре Њега појавио се Мухамед и написао Коран. И шта он каже у Корану. У Корану се о Христу говори са великим поштовањем. Коран признаје да Христос није обичан човек, него пророк Божији, Месија, то Коран каже. Међутим, неће да призна Васкрсење. Није га било. Па зашто и како га није било? Каже: није га било, јер није било ни распећа. Нити је Исус распет нити је могао васкрснути. Јер у Корану пише: "Чивути измислише лукавства против Исуса, а Бог их измисли против њих. И заиста Бог је лукавији, вештији." Тако каже Коран. А у 4. глави пише: "Они су измислили против Марије грозну лаж, они говоре: ми смо задали смрт Исусу, Сину Маријином. Нису Га убили, него је Алах подметнуо њима неког другог човека који је био сличан својим сродницима из колевке: "Мир ће Господњи бити на мени у дан у који се родих, у дан у који ћу умрети и у дан у који будем повраћен у живот." Видите ту противречност. Алах чини чудо да беба говори и прича да ће бити сахрањена, тј. умреће и да ће бити враћена у живот, а сада кад је то требало да се оствари каже да није било ни Васкрсења ни распећа. Алах се надмудривао са Јеврејима па био лукавији. То је бесмислица. Осим тога, што је најважније - откуд Мухамед зна шта се десило. Па он је живео 600 година после Васкрсења и распећа. И живео је на 1000 километара од Јерусалима. А еванђелист Јован био је под крстом и видео Христа распетог и прободеног. И видео Христа васкрслог. Па коме више веровати: очевицу или не очевицу. Који је тај судија који би више веровао неочевицу него очевицу. Значи и то бацимо у контејнер. Према томе, вест о Васкрсењу није лаж.


ХАЛУЦИНАЦИЈА?!

А да ли је ЗАБЛУДА - случајна омашка чула? То тврде рационалисти. Ренан, Егал, Штраус: "Ученици су веровали да ће Христос васкрснути и очекивали то Васкрсење и у томе очекивању они су доживели халуцинацију - да виде васкрслог Исуса и кад су доживели ту халуцинацију они су поверовали да је то стварно Васкрсење." Ето то је цела њихова прича. Да ли је то тачно? Халуцинација постоји. То је истина, али се тешко дешава халуцинација свих чула. Може да буде халуцинација ока (фатаморгана), ува да нам се нешто причује, а нема ништа стварно, али да се деси халуцинација и ока, и ува и чула пипања, и то не само код једног човека него и код читаве групе апостола, и то не једанпут него 40 дана е, то се не дешава. То није халуцинација. Зар је могуће претпоставити да они 40 дана доживљавају халуцинације и да нико не оде до гроба да провери шта је са њим, има ли ту штогод? То је апсурдна тврдња. Осим тога, гроб Христов остао је празан. Ако је оно била халуцинација откуда је гроб празан. Осим тога, како та халуцинација објашњава преображај Савла у Павла. И онда још једна чињеница: апостоли уопште нису у почетку веровали у Христово Васкрсење пре него што им се јавио. Кад су мироносице дошле са гроба и јавиле апостолима шта су виделе и да су среле Спаситеља, њима су се њихове речи учиниле као лаж. Мислили су да оне бунцају којешта. Па кад им се Христос јавио, тако пише у Јеванђељу, они нису веровали. И Спаситељ каже: "Зашто сумња улази у срца ваша? Ево погледајте ме, опипајте, додирните и видите да сам ја лично, јер дух, привиђење, нема тело и кости као што ја имам. Имате ли шта за јело?" не зато што је био гладан него да им докаже стварност свога присуства. И они Му дадоше печене рибе и мед и саће. И поједе ту пред њима. А Томи каже: "Ево метни прст у моја ребра и не буди неверан него веран." Дакле ту нема приче о некаквој халуцинацији. И онда још нешто. Они нису били припремљени за халуцинацију. У Јеванђељу пише како су после Васкрсења једне ноћи, седморица апостола ишли на Генисаретско језеро да лове рибу. И целу ноћ пробдели без икаква успеха, ниједну рибу нису уловили. Пред зору кад су се приближили обали видеше једну фигуру што стоји на обали. И кад су боље погледали Јован каже: "Па то је Господ!" И Петар кад је сазнао да је то Господ препојаса се пешкиром пошто је ловио рибу и био го и дође пешке, јер је био плићак. И пита их та фигура коју су видели: "Имате ли шта за јело?" А они кажу: "Сву ноћ смо ловили, а нисмо ништа уловили." "Баците мрежу са десне стране." И они баце и улове велики лов, великих риба - 153; чак су и пребројали. Па молим вас, ако су апостоли били под халуцинацијом, тобож веровали без разлога, нису и рибе биле под халуцинацијом. Зато и ово одбацујемо без милости.

Према томе, ако Васкрсење није ни апсурд, ни лаж, ни заблуда онда вест о Васкрсењу није НЕИСТИНА. А ако није неистина шта може бити друго, само и једино: ИСТИНА. И зато ми хришћани можемо бити захвални овим антихристима што су изложили своје лажи и тиме су нехотично поставили један такозвани апагогички - логички доказ о Христовом Васкрсењу. Нека им је хвала, а ја вама захваљујем на великом стрпљењу и поздрављам вас са ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

(Лазар Милин)

 

 

[ Генерална ] 30 Март, 2010 16:22

 

 

 

 

ВАСКРСЕЊЕ: ИСТОРИЈСКИ И ИДЕЈНИ ОСНОВ ХРИШЋАНСТВА


Ви видите и знате да данас живимо у времену кад су ветрови са свих страна навалили на православље "као ала и врана". И оспоравају не само ситнице него и сам основ, историјски и идејни основ хришћанства. А шта је историјски и идејни основ хришћанства? То је Васкрсење Христово. Зато моја вечерашња тема гласи: "СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ'". Јер да није било васкрсења, не би апостоли ишли да проповедају хришћанство и хришћанства не би уопште ни било. Према томе Васкрсење Христово је историјски темељ хришћанства, а осим тога оно је и идејни, догматски основ хришћанства. Јер ако је Христос Васкрсао Његова догматика је истинита без обзира да л' је наш разум може схватити. И зато је црква прогласила Ускрс Христов за празник над празницима. И не само црква него и апостол Павле у посланици Коринћанима говори о Васкрсењу Христовом као о основи читаве наше вере. Јер он тамо каже: "Ако Христос не уста, онда је узалудно проповедање наше, вера наша, узалудно је све." А чак и један велики противник хришћанства из XIX века Давид Фридрих Штраус каже: "Васкрсење је темељ на коме се животни путеви разилазе." Јер Васкрсење је основ наше моралне делатности. Кад човек поверује у Васкрсење далеко лакше ће се наканити да испуњава Христове заповести, него ако не верује у Васкрсење. Онда су му Христове заповести бесмислене. Навешћу вам један пример. Један лекар је био у манастиру где су калуђерице неговале најтеже болеснике, па задивљен њиховом жртвом он каже: "Сестро, то што ви чините ја то не би чинио ни за сав свет." А она каже: "Па и ја не бих чинила за сав свет." "Како не би чинила? Па што чиниш?" "Па ја то не чиним за сав свет, него чиним из љубави према васкрсломе Господу Христу." Ето видите како је Васкрсење основ наше моралне делатности. Осим тога, Васкрсење је и психолошки основ наше радости. Јер шта нам вреди овај живот који се завршава смрћу. Живећеш 60, 80 год. и завршићеш уништењем. Па зар је то нека радост? То је радост која се завршава жалошћу. А у ускрсу нема жалости. То је вечита радост.


ВЕРОДОСТОЈНОСТ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА


Е, само је важно да знамо да ли је Васкрсење стваран историјски догађај. Покушаћу да вам то изнесем. Кад неки историчар хоће да утврди тачност неког историјског догађаја, он се позива на веродостојне историјске изворе. Да ли ми, хришћани, имамо такве изворе? Имамо, још како! Ту су 4 Јеванђеља, ту су све посланице апостола Павла. Оне говоре о Васкрсењу Христовом, не као о каквој причи, нити о каквом миту, него као о стварном историјском догађају. И тога су се бојали противници хришћанства. Па су зато дигли галаму, још у прошлом веку, из петних жила упињући се да оспоре веродостојност тих књига. И да кажу како су те књиге написане у прошлом веку и ко се још сећа шта је Христос урадио, после двеста година.

Један совјетски идеолог Випер, тобож научно, је утврдио како су те књиге написане чак у 4. веку. Па дабоме, кад би то тако било, оне не би имале неку доказну вредност. Али узалуд мука, то није тако. Ево погледајмо те чињенице које сведоче против њих. Цитати из Светог писма налазе се код најранијих европских писаца. Тако нпр. св. Јустин, мученик и филозоф, који је умро негде око 150 - 160 г., тих година пише у својим књигама и цитира Јованово Еванђеље (главу 3,18 стих), а да то Еванђеље није постојало, не би могао цитирати. Св. Поликарп епископ смирнски и св. Игњатије епископ антиохијски у својим посланицама такође пишу о Еванђељима. Значи знали су за њих, јер да нису знали не би могли о томе писати. То је чињеница. И још нешто нарочито важно, 1935. г. нађен је у Африци, у Александрији, један папирус, није већи од моје шаке. Кад су прочитали шта пише, а оно 17. и 18. стих из 18. главе Јовановог Еванђеља. И када су научном методом "угљеника 14" прорачунали старост тога папируса, израчунали су да потиче из почетка 2. века. Дакле имамо corpus delicti. Један материјални доказ да је Јованово Еванђеље постојало већ почетком 1. века.

Можемо и даље да идемо у прошлост. Кад читамо Еванђеље по Луки, видимо да у том Еванђељу има једно пророчанство Спаситељево о Јерусалиму. И Спаситељ се заплакао над судбином Јерусалима и каже: "И кад би ти сад знао у овај час шта је за мир твој, али је сада сакривено од очију твојих, јер ће доћи непријатељ твој, опколиће те опкопима, стегнуће те са свих страна и разбиће тебе и децу твоју у теби тако да ни камен на камену неће остати." Када прочитамо ово Еванђеље, нигде не пише да се оно остварило, значи написано је пре него што се остварило. Јер да се остварило, Лука би казао, ето остварило се тада и тада. Међутим из историје знамо да се то пророчанство у Јерусалиму буквално остварило 70. године хришћанске ере, када су римски војсковођа Веспазијан и његов наследник Тит разорили јерусалимски храм и Јерусалим. Дакле то Еванђеље је написано сигурно пре 70. године. Идем још малко даље у прошлост. Еванђелист Лука је написао не само еванђеље, то је била прва књига коју је написао свом пријатељу Теофилу, него је написао и другу књигу Теофилу "Дела апостолска". У тој књизи Лука износи живот и рад апостола, а посебно апостола Павла. Међутим можете прочитати "Дела апостолска" од почетка до краја и нигде нећете наићи да Лука говори о смрти апостола Павла. Па шта то значи? Да је он хтео да напише живот апостола Павла од краја до краја и да је та књига написана пре његове смрти, он би свакако то и нагласио, тим пре што је апостол Павле мученички умро. Њему је одсечена глава у Риму, 67. године. Значи "Дела апостолска" написана су пре 67. године хришћанске ере. Идемо још мало даље. У тим "Делима апостолским" видимо да нема трага од гоњења хришћана. Римске власти се односе коректно према хришћанима. Чак апостол Павле хоће да иде у Рим да се жали цару против неправде коју су му Јевреји учинили. А како је гоњење хришћана од стране цара Нерона почело 64. године, то знамо из историје сигурно, значи "Дела апостолска" написана су пре 64. године. Ко год хоће логички да мисли мора тако рећи. Могла су да буду написана најкасније 63. године. А пошто је треће Лукино Еванђеље написано пре "Дела апостолских", оно је могло бити написано шездесетих година. А пошто су пре њега написана Марково и Матејево Еванђеље, то значи негде око 40. и 50.-их година. То значи имамо документе који потичу из времена о коме говоре и који су написани у време када је било људи који су познавали Христа лично и који су се сећали свих догађаја који су се десили на Голготи. То је логично и нормално. То је видите, историјска чињеница.


ДА ЛИ СУ ПИСЦИ НОВОЗАВЕТНИХ КЊИГА И ОЧЕВИЦИ


Остаје нам сада да видимо да ли су ти писци били очевици. Јесу. А када нису, они кажу да су чули од очевидаца. Тако еванђелист Лука неће лажно да се престави да је очевидац свега што је написао. Него што је чуо од очевидаца, оних што су били слуге Речи. По чему видимо да су били очевици? По томе што они износе извесне детаље, појединости, које немају везе нити са рођењем, ни са васкрсењем нити са хватањем Христовим. То су крупни догађаји, хватање Христа у Гетсиманији и Васкрсење. Али су унели неки детаљ да просто сведочи да потиче од очевица. Ево, например, приликом хватања Спаситеља у Гетсиманском врту, еванђелист Марко описује овако: "А беше ту једно момче које је ишло за њим, за Спаситељем и био је огрнут плаштом по голом телу. И поче бежати, али су га ухватили за плашт и он га остави и побеже го." То је један детаљ. Какве везе он има са хватањем Христовим? Детаљ који је могао пасти у око само ономе ко је ту био присутан. Јер нико се не би сетио да пише о младићу који је побегао го. Није искључено да је тај младић био сам Марко, јер остали еванђелисти то не спомињу. Ево још један детаљ. Када је Марија Магдалина, која је прва дошла на гроб Спаситељев, видела одваљен камен и чула шта се десило, она онако уплашена отрча и јави то апостолима Петру и Јовану. И што је сасвим природно Петар и Јован чувши то одмах су помислили: 'ајмо да идемо да проверимо да ли је то тачно. И каже еванђелист Јован да су тад та два ученика трчала на гроб. И да је он трчао брже од Петра. То је један детаљ. Коме је падало на памет да мисли да ли су ученици ишли на гроб или су трчали и ко је брже трчао. Дакле види се да нам писци износе појединости, која су сведочанства да су они очевици и учесници онога о чему пишу. Да ли су они били искрени да нам заиста кажу шта су видели или су можда желели да се прославе? Ни говора о прослављању. Они се на своја Еванђеља нису чак ни потписали. Они да су хтели да се прославе, они би у Еванђељима износили своје врлине, своје успехе, а они то не чине. Не само што не чине то већ напротив, износе без околишења своје недостатке, своје негативне особине. Ево неколико примера.

У време када су Еванђеља писана, тада је међу Јеврејима била велика срамота бити цариник. Зашто? Зато што је то слуга римских окупатора, јер је цариник узимао царину, порезе, наплаћивао по милој вољи, гулио како је хтео. И зато су они били најомраженији и чак је то био симбол греха. А видите, Матеј пре него што је пошао за Спаситељем био је цариник и он то не крије. Он то пише у своме Еванђељу, а да је хтео да буде непоштен да се прославља он би бар то прећутао. Ево још један пример. Више пута Спаситељ је своје ученике укоревао говорећи да су маловерни, а апостолу Петру је једанпут рекао: "Иди од мене, сатано, јер ти мисли нису Божанске него људске!" То су бар могли прећутати да су хтели да се хвале. Још један пример. Неки човек имао је сина, бесомучног и довео га је Спаситељу да га исцели и каже он Христу: "Довео сам га Твојим ученицима и нису могли да га исцеле." И видите они тај свој неуспех не крију, него су га изнели јавно. Тако да читаво човечанство зна да нису имали успеха да излече младића. И чак су питали Спаситеља зашто га нису исцелили. "Због вашег маловерја!" И још нешто највише. Какво је било понашање апостола када је Христос био ухваћен у Гетсиманском врту? Па били су праве кукавице. То је била брука и срамота. Сви су побегли од Њега. Сви осим апостола Јована и апостола Петра који је пошао за Јованом. А кад су дошли у првосвештениково двориште, Јован је имао смелости да дође код Њега, а и Петар је био у дворишту и грејао се код ватре и приђе једна служавка и каже: "И ти си био са Исусом Назарећанином." "Ко, ја? Не познајем тога човека!" И почне се клети. Он тако јавно, нека ми опрости, тешка реч, лаже да не познаје Христа! Куне се да не познаје Христа. Па зар је то нешто похвално? Далеко од тога. То је још како велика срамота. И апостол Петар кад је чуо да је запевао петао, што му је прорекао Спаситељ, он се расплакао и каже једно предање да је целог века плакао кад би чуо петлов пој. Јер се сећао тога момента кад се одрекао Христа. Па, Господе, ако су они хтели да нас варају и лажу бар то су могли прећутати. Према томе, ми имамо апсолутну сигурност да нас писци Еванђеља извештавају о правој истини. Ми дакле имамо историјски, веродостојно писана сведочанства која говоре о Васкрсењу Христовом.

 

- крај првог дела -

 

 

 

[ Генерална ] 27 Март, 2010 18:35

 

 

 

 

Беседа 1. на Цвети (1)

1965. године у манастиру Ћелије

 

 

Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Шта су победници на ратним бојиштима, шта су разни Темерлани, Џингискани, Хитлери, Наполеони? Све прах и пепео, све беспомоћни комарац, све беспомоћна стеница. Хвале их као великане, а иза њих велики злочини, безброј лешева.

Данас ми славимо - кога? Онога Кога смрт једино није могла победити, славимо Јединог Победитеља смрти, Господа Исуса Христа, истинског Победника и Јединог Победника! Сви остали - поразник до поразника, пораз до пораза, човек до човека, смрт до смрти, гроб до гроба, гробље до гробља. Шта ви се хвалите човеком, ви се хвалите његовим прегнућима, ви се хвалите његовим творевинама, ви се хвалите његовим културама и цивилизацијама, ви се хвалите његовим градовима? Шта је све то? Смрт... Смрт све то уништи. Све је то једна воденица смрти. (2) Сав земаљски свет без Господа Христа, немилосрдна воденица смрти, која меље, меље свако људско биће, меље саму земљу, меље небеса, меље сунца и све уништава. То је сав овај свет без Господа Христа.

А Он, чудесни и тајанствени Победник те смрти. Јерусалим данас тако дочекује Њега - зашто? Зашто му Јерусалим приређује такав дочек? Он, Коме су Небеса престо а земља подножје ногама Његовим, Он, ето, улази јашући на магарету, улази у Свети Град Јерусалим (3). Народ Га сусреће, простире хаљине своје по путу, засипа Га цвећем, гранчицама од финика, од смокава (4). Шта се то десило? Гле, колико јуче фарисеји и садукеји праве планове како да погубе Исуса. Смета им Исус, смета им Његова доброта, смета им Његова Божанска сила. Треба уклонити Исуса из овога света, не треба нам. А гле, данас народ тај никога не слуша, него кличе: "Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев." (5) Шта се десило?

 

Вербное воскресенье
 

 

Десило се, браћо, огромно и невиђено чудо. Народ је присуствовао чуду какво овај свет видео није. Господ је васкрсао Лазара из гроба, позвао га из гроба и устао мртвац, а већ (био) почео да се распада, да смрди (6). Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, народ који беше са Њим и присуствоваше том чуду када позва Лазара из гроб, и васкрсе га из мртвих, тај народ срете Га сада у Јерусалиму засипајући Га цвећем. (7)

Десило се то на један обичан начин. Лазар се разболео. Сестре његове, Марта и Марија, шаљу вест Господу Христу, Који је далеко од Јерусалема, од Витаније, да је болестан онај који му је мио (8). Каква похвала! Лазар је био изузетно мио Господу Христу. Љубљаше Господ Лазара и сестре његове Марту и Марију (9). То је био дом у који је он тако често навраћао, дом у коме је сејао небеско семе свога Еванђеља. Јављају Му: Лазар је болестан. Спаситељ прима вест, али не жури. Остаје два дана у месту са пријатељима својим (10). ... (11) Лазар, наш пријатељ, заспа. А ученици веле: "Господе и Учитељу, ако је заспао, устаће". А тада Господ рече: "Лазар пријатељ наш, умре". Заиста умре, али ће га разбудити Господ и учитељ. Него, вели Спаситељ, хајдемо к њему (12).

И кад су дошли близу Витаније, где је живео Лазар са својим сестрама, Господ застаде. Чуло се да огромна маса света иде за Њим, као што је то увек било. Никада Спаситељ није ишао сам, него за Њим људи са свих страна. Марта, ојађена сестра, потрчала је Спаситељу, пала пред ноге Његове, и завапила: "Господе, да си ти био овде, брат мој не би умро". А Он благо рече: "Брат ће твој устати". Знам, рече Марта, да ће устати о васкрсењу мртвих. Али Господе, то је тако далеко. Спаситељ рече: "Који верује у мене, ако и умре живеће". И ниједан који живи у овоме свету и верује у мене неће умрети, ти никада неће умрети, вавек. Верујеш ли ово ? "Да, Господе! - рече Марта - верујем". Тада Марта позва своју сестру Марију, рече даје Исус дошао и зове је. Марија брзо устаде и пожури за њом, и сви сродници и пријатељи који су били у кући. И кад она дође Господу, паде пред ноге Његове, и рече: "Господе, да си ти био овде брат мој не би умро". И заплака Господ, пише у Светом Еванђељу, ударише сузе Исусу (13).

Гле, смрт је тако страшна, смрт је тако ужасна неман, таква страхота за род људски, за човека, да и Богочовек Христос плаче над бедним човеком, који је роб смрти. Спаситељ упита: "А где сте га сахранили?" Одведоше га до гроба, а Марта похита и рече: "Господе, већ смрди, четири је дана од како смо Га сахранили". Онда јој Он благо рече: "Не рекох ли ти, ако верујеш, видећеш славу Божју?" Тада упери очи к Небу. Господ се помоли Оцу Свом Небеском и рече громким гласом: "Лазаре! изађи напоље!" И устаде мртвац повијен платном, повезан као што су то били обичаји код Јевреја, и као што је и данас обичај, и Господ нареди да га разреше од свих тих покрова. И многи повероваше у Господа видевши ово чудо. (14) Народ који је био и гледао то.

 

 

 

Због тог чуда, браћо, ето Јерусалим се и данас весели и срета Победитеља смрти, Господа Христа. Никад се није видело да мртвац који се распада и смрди, васкрсне. Спаситељ је васкрсао дотле кћер Јаирову. Кад је умрла, Он је ухватио за руку и рекао: ,Девојко, устани!" И устаде девојка (15). Он је васкрсао сина Наинске удовице, кога су носили да сахране. "Момче, теби говорим, устани!" (16) И устаде момче. Али да васкрсне неког човека који се распада, који већ почиње да смрди, ето, то је невиђено чудо на овој земљи Божијој. Шта нам то чудо казује? Казује нам да је смрт за Господа Христа сан. Сан из кога буди мртво тело, као што мајка буди своје чедо из колевке у којој спава. Смрт је сан. Ето, то је данашња Блага вест, Блага вест великог празника Цвети.

Али, браћо моја, није Господ васкрсао Лазара само зато што је он био његов лични пријатељ. Он га је васкрсао да би све нас уверио да ће нас тако васкрснути из наших гробова. То је и смисао и циљ данашњег чуда и празника. То нам казује данашња дивна песма "Опште васкрсење" (17). Спаситељ је кроз Лазара, кроз васкрсење његово из мртвих, желео све нас да увери у опште васкрсење, да ћемо сви на дан Страшнога Суда бити позвани да изађемо из својих гробова, да ћемо изаћи и стати пред Лице Његово. Тако је Господ, браћо, смрт, ту највећу муку рода људског, ту најстрашнију страхоту рода људског, претворио у сан, победио смрт и отворио пут роду људском у васкрсење, у победу над смрћу.

Јер, Господ је дошао у овај свет да нас људе научи, да нам објави Еванђеље Своје: да је човек бесмртно биће, да је човек створен за Вечни Живот, да човек није створен да се распада у гробу и сав нестане. Не! Човек је створен да телом и душом живи вечно у Царству Небеском. То је смисао и циљ човековог постојања. Човек је бескрајно важно биће пред Богом. И ти, и ја, и сваки људски створ, створени смо за Живот Вечни, за живот бесмртни у Царству Небеском. Зато је Господ дошао у овај свет да победи смрт, да телу нашем осигура бесмртни живот у Небескоме Царству.

О томе сведочи данашње Еванђеље о Лазару: ,Ја сам Васкрсење и Живот." (18) Хришћанин у овоме свету, шта је? Човек који још овде почиње да живи вечним животом. Ја сам Васкрсење и Живот, који верује у мене никад неће умрети. Верујеш ли ти у то? Сваком хришћанину поставља се то питање: "Верујеш ли у то?" Господ објављује: Ја сам Васкрсење и Живот. Који верује у мене, неће умрети никада. И који живи сада на земљи, а верује у мене, има Живот Вечни. Верујеш ли у то?"

Ако верујеш, ти си прави хришћанин; без тога, знај, ниси хришћанин. Ти си прави хришћанин тиме што верујеш у бесмртни и Вечни Живот свој, сваког људског бића које је око тебе, у Вечни Живот свакога човека. То је, браћо моја, Христова вера, то је Хришћанство, тиме се Христова вера одликује од свих вера овога света. Тиме се Христова наука одликује од свих наука, од свих философија, од свих култура и цивилизација, од свих техника. То што Господ даје човеку бесмртност и Живот Вечни, и васкрсење из мртвих, и победу над смрћу , ето то је оно што Хришћанство чини Хришћанством, то је оно што Господа Христа чини науком (19) за свако људско биће. Без Њега овај свет је смрдљива гробница смрти, огромна смрдљива гробница у којој се распада у смрад свако људско тело. А Он, Благи, Свемилостиви Победитељ смрти, Васкрситељ свих мртвих, ето - то је Истинити Бог наш, то је Он, Господ Христос!

Ти си хришћанин, ето каква блага имаш, каква небеска блага непролазна и вечна! Шта ће учинити смрт хришћанину? Колико смрти има у овоме свету и ниједна му не може наудити, јер је у њему и крај њега и поред њега и око њега једини Победитељ смрти - Господ Христос! Пакле, где ти је победа? Смрти, где је твоје сила? (20) Ђаволе, где су твоје страхоте? Све то Васкрсење Господа Христа уништи, разруши, разори! Нема смрти за хришћанина! Смрт - смрт је сан за сваког правог хришћанина! Шта! Непријатељи наши, непријатељи Христови плаше нас смрћу, гоњењем, мукама! О, ко сте ви?! О, шта сте ви? Смрт, ко је и шта је за нас? То су играчке за нас, то су сенке за нас. Не плашимо се смрти, јер је Господ Победитељ смрти са нама. А ви, ко сте ви? О, мољци смрти, о ви смртни мољци који гоните Господа Христа данас, јуче, сутра до Страшнога Суда! А шта ви нудите роду људскоме изван Христа, какве победе нудите (насупрот) Господу Христу, какве? О, беда до беде, јад до јада, гној до гноја, гроб до гроба. Ето, ко сте ви непријатељи.

Ми хришћани, силни смо, непобедиви вером нашом у Господа Христа! Вера и јесте та наша моћ којом ми побеђујемо све смрти овога света, све ђаволе свих паклова, све непријатеље нашега спасења (21). Не бојимо се ми људи, не! Не бојимо се ми ни ђавола који туткају све смрти на нас, јер је са нама чудесни Господ Христос, Једини Победитељ смрти.

 

 

 

И данас, ето, ми на данашњи велики Празник славимо шта, славимо - кога? Њега, Победитеља смрти! Славимо тај велики дар, ту велику силу што нам је дао, славимо највећу Благовест рода људског. Благовест да је смрт постала сан, откако је Господ Христос победио смрт васкрснувши Себе из мртвих, а пре тога васкрснувши Лазара. Цвети - ето сваке године ми празнујемо на данашњи велики Свети Празник Њега, Јединог Победитеља смрти, а тиме празнујемо и своју бесмртност и вечност, браћо, празнујемо ту велику радост да је смрт постала сан.

Зато у данашњем Апостолу, Свети Апостол Павле пише хришћанима: "Радујте се, и опет велим радујте се свагда у Господу" (22). Свети Апостоле, нас гоне, нас муче, нас убијају, на нас туткају безбројне смрти... И опет велим: радујте се! Јер ви, ви хришћани знате и осећате да је за вас смрт постала сан. Шта она може вама учинити? - Ништа, ни у једном од људских светова.

Зато ми хришћани са великом радошћу празнујемо данашњи велики Празник - Цвети. Са цвећем празнујемо Победника смрти, цвећем врлина својих. У дивним данашњим песмама непрекидно брује савети и поуке. Вели се: Ми данас срећемо Господа Христа цвећем наше вере, цвећем наше молитве, заспимо Га цвећем нашег милосрђа, наше смирености, наше кротости, нашег еванђељског живота.

Тако ми хришћани празнујемо велики Свети Празник, празнујемо победу над смрћу, празнујемо нашу вечну радост. Та вечна радост нека буде у душама свих нас, браћо моја и сестре, свих православних хришћана. И нека пређе на све људе свих светова, да се сви радују највећој победи учињеној за човека и у име човека, победи однесеној Јединим Победитељем смрти, Господом Христом. Ту веру чувајмо, ту радост гајимо у својој души, јер са тим човек је вечно биће и бесмртно биће, јачи од свих смрти, јачи од свих ђавола.

Благо човеку, благо хришћанину који ту веру гаји у свом срцу, њоме живи у овоме свету, да са њом изађе из овога света и уђе у онај свет, да и он живи са васкрслим и дивним пријатељем Христовим Лазаром, и његовим светим сестрама Мартом и Маријом.

Нека се и они помоле за нас и за свако људско биће на земљи, да се у сваком људском срцу зацари вера у Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, да бисмо и ми кроз сав живот на земљи и кроз сав живот на Небу клицали Господу Победитељу смрти: "Благословен који иде у име Господње, Цар Израиљев (23), Господ Христос." То, то, то, нека буде наш путовођ кроз овај свет! И идући за Победитељем смрти Господом Христом, победићемо сваку смрт коју људи натуткају на нас, победићемо свакога ђавола који кидише на нас, и ући у Царство Небеско да тамо вечно славимо Чудесног и Незаменљивог Господа Исуса, Коме нека је част и слава сада и увек кроз све векове. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Јовану 12,1-18

2. Тако се зове једно дело о. Јустина (Битољ 1932). - Прим. уредн.

3. Јн. 12,14-15; Д. Ап. 7,49

4. Јн. 12,13

5. Јн. 12,13

6. Јн. 11,43-44

7. Јн. 12,17-18

8. Јн. 11,3

9. Јн. 11,5

10. Јн. 11,6

11. Пар речи нечујне на магнетофону. - Прим. препис

12. Јн. 11,10-15

13. Јн. 11,28-36

14. Јн. 11,39-45

15. Лк. 8,54-55

16. Лк. 7,14-15

17. Тропар празника Цвети. - Прим, уредн.

18. Јн. 11,25

19. Можда: новином, или: новом науком. - Прим. уредн.

20. 1 Кор. 15,55

21. 1 Јн. 5,4

22. Фил. 4,4

23. Јн. 12,13

 

 

[ Бајке ] 26 Март, 2010 16:44

 

 

“Колико је лишћа на дрвећу у Србији, толико је и песама на уснама тог народа. Под круном ових стабала скупљају се сваке године представници градова око кнеза Милоша. У тој шумовитој земљи, на османлијском стаблу, израсла је нова, зелена грана, али та је грана врло слабо повезана са иструлелим османлијским дрветом. Она има своје властите корене и смело ће се развити као једно од најлепших дрвећа у Европи.»

Ханс Кристијан Андерсен

 

 

 

Сећате ли се бајке Снежна краљица? То је прича о љубави која, уз Божју помоћ, успева да савлада све препреке. Само што се у преводима из доба када су покушавали да нам забране да верујемо у Бога и Бога нигде не помињу. Ни Бог, ни свети анђели, ни Свето Писмо. А у оригиналном тексту управо је то најважније. Ево шта о томе каже ђакон Адреј Курајев у књизи Школско богословље:

 

“Сви се сећају оног дéла кад Герда долази до замка Снежне краљице и покушава да у њега уђе, али стража неће да је пропусти. Но Герда ипак успева да дође до Каја. Али како? На који је начин беспомоћна девојчица победила сву ту војску? Ту деца почињу да маштају: “Њено топло срце је отопило лед”, “Герда је љубављу победила”, “Успела је да се пробије зато што је то силно желела” итд. Али није тако. Андерсен о томе говори веома одређено: Герда је почела да говори Оче наш и управо тада се око ње створило безброј анђела. Они су победили наказне војнике и девојчици прокрчили пут...

 

 

 

Герда принялась читать «Отче наш», а холод был такой, что ее дыхание тотчас превращалось в густой туман. Туман этот все сгущался и сгущался, и вдруг из него начали выделяться маленькие светлые ангелочки, которые, коснувшись земли, вырастали в больших грозных ангелов со шлемами на головах; все они были вооружены щитами и копьями. Ангелов становилось все больше и больше, а когда Герда дочитала молитву, ее окружал целый легион. Ангелы пронзали копьями снежных чудовищ, и они рассыпались на сотни кусков. Герда смело пошла вперед, теперь у нее была надежная защита; ангелы гладили ей руки и ноги, и девочка почти не ощущала холода.


Невоља је у томе што у већини досадашњих издања није било те епизоде. Исто тако, када се Герда и Кај врате кући, затичу баку како седи и чита књигу – тако пише у досадашњим издањима. А код Андерсена бака чита Јеванђеље, и чак је директно наведено које место:
«Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско» (Мт. 18, 3).

 

 

 

Тут же стояли их детские скамеечки. Кай с Гердой уселись на них и взялись за руки. Холодное, пустынное великолепие чертогов Снежной королевы они забыли, как тяжелый сон. Бабушка сидела на солнышке и вслух читала евангелие: «Если не будете, как дети, не войдете в царствие небесное!»

 

Деца се бацају баки око врата и почињу да играју око жбуна расцветалих ружа, певајући:


Цвета ружа, предивна и чиста,
ускоро ћемо видети Богодете Христа.

 

Кай и Герда взглянули друг на друга и тут только поняли смысл старого псалма:

 

Розы в долинах цветут... Красота!

Скоро мы узрим младенца Христа!


Тиме се ова бајка и завршава”, – вели, између осталог, отац Адреј Курајев у књизи Школско богословље.

Да бисте боље упознали самог Андерсена можда ће вам помоћи и податак да су на његовом надгробном споменику у Копенхагену уклесане управо његове речи: "Душа, коју је иначе Бог створио по Своме обличју, бесмртна је и не може нестати. Наш живот на земљи је семе за вечност. Тело ће умрети, али душа не може умрети."

 

 

[ Јелена - деци ] 24 Март, 2010 18:16
 
 
аутор: причалица
 
 
[ Заозбиљски смешно... ] 23 Март, 2010 17:59
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 
[ Јелена - деци ] 22 Март, 2010 17:11
 
 
аутор: причалица
 
 
 
 
[ Генерална ] 21 Март, 2010 14:16

 

 

 

 

"У Библији се говори само о једном законодавцу и о

једном закону, и то о Богу и о моралном закону."

"Нити је ко други могао бити законодавац осим Бића

савршене свести и савести (светости), нити је коме

другом могао бити дат закон у овоме свету осим

човеку који је као свесно и савесно (свето) биће

најближи Богу, жива икона Божја." - Номологија

 

 

 

 

 

ЗАШТО БИБЛИЈА НЕ ГОВОРИ О ПРИРОДНОМ ЗАКОНУ

 

 

1. Добро заморени и ознојени од дуга пута седоше путовођ и путник покрај језера да се одморе. Па кад заситише очи гледањем плаветнила језерског, ишараног белим галебима, и кад окрепише душе ћутањем, упита путник путовођу:

2. Реци ми, путовођо мој, зашто се у Светој Књизи Божјој не спомиње никакав природни закон? Слушао сам пажљиво све што си ми уз пут говорио, и зачудио сам се како да ја то до сад нисам приметио. Толико сам читао Свету Књигу но нисам могао приметити нити до данас слутити, да се у њој не спомињу природни закони, о којима два континента без престанка брује. Реци ми дакле, зашто се у Библији не спомиње оно о чему наши учени савременици највише говоре?

3. Путовођ: Због тога што и не постоји.

4. Путник: Да ли си ти добро чуо моје питање, и да ли ја добро чујем твој одговор? Јер твој одговор личи ми на шалу. Истина, уморним путницима на овом знојном путу живота приличи шала, ради душевног одмора. Али ја сам сасвим озбиљно ставио моје питање: Због чега Библија не говори ни речи о природним законима?

5. Путовођ: Ја сам, драги мој сапутниче, са пуном збиљом примио твоје питање и са истом збиљом дао свој одговор. Библија не говори о природним законима због тога што и не постоје никакви природни закони.

6. Путник: То ме изненађује до највише мере. Зар цео свет признаје природне законе, а ти мене сад учиш да ти закони не постоје! Како ћемо нас двојица стати против целог света?

7. Путовођ: Рећи ћу то доцније како не стоји да баш цео свет признаје природне законе него само један део света, а сад ћу ја тебе да упитам: баш и да цео свет признаје једну неистину за истину, хоћемо ли се ја и ти уплашити света? Некада су постојала свега два човека у целоме свету који су признавали једног истинитог Бога, Аврам и Лот, па се нису уплашили од мрака незнабожачког, у који је сав свет био завијен. Да ли ћемо се дакле нас двојица уплашити од усамљености са Истином насупрот великој војсци велике Неистине?

8. Путник: Морам признати, да ме подилази језа од помисли да се морам одвојити од толиких векова времена и читавих поколења људских, и од својих школа, и од учитеља који су ме учили, и од свих досадашњих оквира мојих мишљења и убеђења.

9. Путовођ: Све то или је прошло или ће проћи те немаш разлога за језу. Не стоји ли написано: да времена већ неће бити? (Откров. 10, 6). А за људе и људска поколења ниси ли читао, да су као трава, као цвет пољски што прецветава? Не стоји боље ни са твојом школом, ни са учитељима, ни теоријама, ни мишљењима људским. Све или је прошло или ће проћи, само ће истина објављена у Светој Књизи Божијој остати на век века. И ето у тој вечној Књизи не спомињу се природни закони. А не спомињу се због тога што и не постоје. Јер немогуће је и замислити, да природни закони не би били споменути у Библији, у којој су и далеко ситније ствари споменуте, када би ти закони заиста постојали.

10. Путник: Ипак морам рећи, да моје сумње остају неразвејане твојим тврђењима. Ја непоколебљиво верујем Библији. То је Божја Књига, Божје Откровење истине људима. И гле, у тој Књизи над књигама, с краја у крај, говори се о закону. Је ли, дакле, могуће, да се у целој Библији нигде и ни у једном случају, где се говори о закону, не мисли на природни закон?

11. Путовођ: Јесте, могуће је. Чим је факт, онда је могуће. Кроз сву ту велику Књигу Божју скроз говори се о закону - и ни о чем се тако много не говори као о закону - али нигде и ни на једном месту не мисли се на природни закон. Устајмо и хајдемо; морамо журити.

 

 

 

НЕМОГУЋНОСТ ПРИРОДНИХ ЗАКОНА

 

 

1. Када наши савременици говоре о природним законима, они говоре из два супротна и непријатељска табора. Из једнога табора долази тврђење, да је природа сама себи и законодавац и законопрималац. Из другог табора, пак, долази тврђење, да је Бог законодавац природних закона, а природа законопрималац.

2. Љубитељи истине, којима вид није заслепљен прашином таборске, партизанске борбе, спотичу се и о једно и о друго тврђење. Њихови приговори и једном и другом табору веома су тешки.

3. Они се обраћају и једном и другом табору заједно са овом јасном чињеницом, иза које стоје и стварност и логика: Онај ко даје законе и онај ко прима законе морају бити свесна бића. Не може несвесан прописивати законе за свеснога, нити свесан може давати законе несвесноме.

4. Јер је закон у суштини својој ствар свеснога разума. Са обе стране закон претпоставља свесан разум: са стране онога ко даје закон и са стране онога ко прима закон. Недостаје ли свестан разум било на једној било на другој страни, закон није закон него нешто сасвим друго са другим и друкчијим назвањем.

5. После овог општег приговора и једном и другом табору обраћају се љубитељи истине сада посебно оном првом табору па кажу: Ако је природа и законодавац и законопрималац, онда то значи да она без свесног разума и даје себи законе и усваја их. То се пак противи самом појму закона. Јер је закон по самој својој суштини ствар свеснога разума свесних бића, на обе стране.

6. Оном другом табору чине љубитељи истине овај приговор: Ви кажете, да је Бог прописао и дао природне законе. То би се с једне стране могло узети као логично, но с друге не би. То јест заиста законодавац је у овом случају свесно биће, али законопрималац је несвесна твар. И то се коси са појмом закона, који претпоставља свесна бића са свесним разумом на обе стране.

7. Према томе, нити природа може дати законе нити их може усвојити. А из тога следује, да такозвани природни закони и не постоје. Јер ти закони названи су природним или зато што их је сама природа установила и дала, или пак зато што их је природа од Бога прихватила и усвојила. Али како је природа без свесног разума, то она није могла ни установити и дати нити пак прихватити и усвојити законе.

8. На једном скупу философа беше оштра препирка о природним законима. После дуге препирке устаде један од препирача, па рече: Једни су од нас за законе природине, а други су за законе природе. Зачудише се сви, па ће рећи: ми не видимо разлику између та два назвања. А онај им одговори: разлика је велика. За природине законе стоје они од вас који сматрају природу законодавцем, а за природне законе стоје они који сматрају Бога законодавцем у природи. Оба мишљења имају вероватноће но оба подлежу и критици. Ја не знам коме би се мишљењу приволео.

9. Ту се десио и један љубитељ чисте истине. Он устаде и рече: Ја се не бих могао приволети ни једном ни другом мишљењу. О природином закону не може бити говора, јер се том претпоставком негира Бог као надприродно, свесноразумно и самостално биће, а на његово се место ставља природа, којој се приписује једна свесноразумна, законодавна радња. На тај начин природа се обоготворава и чини својим сопственим творцем и законодавцем. А то ништа друго није до бесмислено идолопоклонство.

10. Но исто тако не може бити говора ни о природном закону, даном природи од Бога. Ко би од нас помислио, да даје закон камењу, или дрвећу, или птицама и рибама, или овцама и козама, или слоновима и камилама? Несумњиво, нико. Како онда можете приписивати Богу такву једну неразумну радњу?

11. Закон иде од разума разуму, од свеснога бића свесноме бићу, од личности ка личности, од сличнога сличноме. Према томе, природа није могла нити сама себи дати законе, нити их примити и усвојити од Бога. Истина је, да се једини Бог може замислити као законодавац, што Он у ствари и јесте. Али као законодавац Бог је могао дати законе једино човеку од свих створених бића у видљивој васиони.

12. И Бог је заиста и дао закон човеку, и само човеку. То и јесте једини закон који постоји. Оно пак што је Бог дао свој осталој природи и што има сличности са законом, није у ствари закон него нешто друго, што научници називају силом, инстинктом, нагоном, импулсом, подсвесним или подразумним осећајем. Из реченога је дакле јасно, да нити постоји природин ни природни закон, пошто би се и један и други супротили логичном и стварном поимању закона.

 

"Номологија", Свети владика Николај

 

 

 

 

 

[ Музичка кутијица ] 19 Март, 2010 19:12
 
 
 
 
 
 

If I could save time in a bottle
The first thing that I'd like to do
Is to save every day
Till Eternity passes away
Just to spend them with you

If I could make days last forever
If words could make wishes come true
I'd save every day like a treasure and then,
Again, I would spend them with you

But there never seems to be enough time
To do the things you want to do
Once you find them
I've looked around enough to know
That you're the one I want to go
Through time with

If I had a box just for wishes
And dreams that had never come true
The box would be empty
Except for the memory
Of how they were answered by you

  But there never seems to be enough time
To do the things you want to do
Once you find them
I've looked around enough to know
That you're the one I want to go
Through time with
 
 
 
 
 
 
[ Заозбиљски смешно... ] 17 Март, 2010 19:51

 

 

 

 

 

-Кажи деди да сутра дође у школу.

- Хоћете рећи да дође отац?

- Не, деда. Желим да му покажем грешке његовог сина у твојим домаћим задацима.

 

 

 

Дошавши код комшинице, девојчица рече:

- Моја мајка је веома болесна и тражи џем од јагода.

- О, Боже! А у чега да ти ставим? Хоћеш на тањиру или у чаши?

- Мени не морате. Ја ћу јести овде.

 

 

 

 

 

Превод:

- Понови то што си сад рекао!

- Волим те кад ми дајеш колаче.

- Волиш ме кад ти дајем колаче али ме не волиш стално?

- Да... Не!

- Зашто?

- Волим те... Једино те волим кад ми дајеш колаче.

- Дакле, само кад ти дајем колаче ти ме волиш?

- Да.

- У реду. Волим те...

- Волим и ја тебе али не увек...

- У реду, хе, хе. Хвала.

 

[ Заозбиљски смешно... ] 16 Март, 2010 16:33

 

 

 

 

Учитељица: Марија, пронађи на карти Америку.

Марија: Ево је!

Учитељица: Тачно. А сада, децо, да чујем: ко је открио Америку?

Разред: Марија!

 

 

 

TEACHER: John, why are you doing your math multiplication on the floor?


JOHN: You told me to do it without using tables.

 

 

 

 

 

Учитељица: Глене, како спелујеш реч крокодил (crocodile)?

Глен: К-Р-О-К-О-Д-И-А-Л...

Учитељица: Не, то није тачно.

Глен: Можда није тачно, али Ви сте питали како ја спелујем.

 

 

 

TEACHER: Donald, what is the chemical formula for water?


DONALD: H I J K L M N O.


TEACHER: What are you talking about?


DONALD: Yesterday you said it's H to O.

 

 

 

Учитељица: Вини, наведи нам једну битну ствар коју имамо данас

а нисмо је имали пре десет година.

Вини: Ја!

 

 

 

Учитељица: Глене, зашто си увек запрљан?

Глен: Па, ја сам много ближе земљи него што сте Ви.

 

 

 

п.с.: Неке анегдоте су теже за превести, па сам их оставила у оригиналу.

[ Бисерје са нет-а... ] 15 Март, 2010 19:16
 
[ Бисерје са нет-а... ] 14 Март, 2010 18:34
 
 
 
Светитељ кога су, по речима очевидаца, Анђели носили
док је ходао земљом.
 
Господе Исусе Христе, молитвама светог Николаја Псковојезерског помилуј нас и спаси. Амин.
 
[ Бисерје са нет-а... ] 13 Март, 2010 17:01
 
[ Генерална ] 12 Март, 2010 18:38

 

 

 

 

Физичар

 

Професоре, ја сам физичар. Бавим се једном егзактном науком заснованом на експериментима, на математици и на појавама и предметима који се могу видети и опипати, мерити и описивати. То су за мене докази, то је за мене наука. Много је паметна и оправдана изрека коју често употребљавају опрезни људи: „Верујем само у оно што видим“. А ви нам овде говорите о нечему, или некоме, што нико није видео, нити видети може, нити схватити може, јер и сами теолози врло радо наглашавају да је Бог невидљив, недостижан, несхватљив. О каквим доказима онда ту може бити реч? Уосталом, чак и Свето Писмо каже да „Бога нико никад није видео“, (Јн.1,18) и чак да „Бога човек не може видети и остати жив“ (2.Мој. 33,20), и да „Бог живи у светлости којој се не може приступити“ (1.Тим.6,16). Према томе, без обзира на Кантову критику, сама теологија и Библија – а камоли физика! – разрешавају ме обавезе да се бавим тако штурим и јаловим послом као што је доказивање Божје егзистенције.

 

А ако се Божје постојање може сигурно доказати, као што физичар доказује своје тезе, зашто онда уопште да верујем да Бог постоји, и да тиме само ограничавам своју личну слободу да живим како хоћу, радим шта хоћу, не бојећи се никаквог невидљивог, а „свевидећег“ жандарма који ће контролисати сваки мој поступак, сваку мисао и сваку жељу, спремајући ми вечну казну?

 

Професор

 

Покренуо си многе проблеме, како научне, тако и личне, а и стручне. Пре свега, запрепашћен сам твојим одушевљењем за паролу: „Верујем само у оно што видим“. Сигурно си за моменат заборавио да човек има, осим чула вида, још четири чула. Верујеш ли и њима? Ослонити се само на чуло вида да би спасао своју атеистичку веру, то значи ослонити се на једно корисно, али уједно и врло лажљиво чуло. То значи веровати да се сунце окрене око земље у току 24 часа; да се тамо негде на хоризонту небо састаје са земљом; да сунце није веће од каквог повећег балона; да се железничке шине тамо негде у даљини састају – јер све нам то очи непрестано и свакодневно сведоче, иако знамо да то није тако. Дакле, једна перманентна лаж, верује ноторном лажљивцу, па још само њему!

 

Осим тога, веровати само у оно што се оком види, то значи оспоравати многе научне тезе саме физике. Можеш ли без микроскопа видети молекуле и атоме? Можеш ли очима икако видети кохезију, атхезију, магнетизам, гравитацију? Можеш ли их ухватити и на кантару измерити, можеш ли да одбацујеш целокупну историју човечанства, јер је ниси видео нити је можеш видети? Значи ли то, даље, да не верујеш да имаш мозак у глави, јер нити си га видео, нити га уопште видети можеш. Ти, као физичар, свакако знаш и математику. Да ли си већ некад видео, и да ли можеш видети имагинарну јединицу, „i“?

 

Свакако си чуо за философа Протагору. Он је био емпиричар, то јест, тврдио је као и ти, да је чулно сазнање, то јест оно сазнање које добијамо кроз чула, једини извор и једино мерило истине. На то је Платон одговорио: ако су чула једино мерило и извор истине, онда би смо могли сазнати истину од свиње и жабе, па не морамо ићи да питамо Протагору. [2] Шта би ти одговорио Платону на његову увредљиву критику принципа „верујем само у оно што видим“, или мало ширу: верујем само у оно што могу чулима проверити?

 

Ти, изгледа ми, превиђаш чињеницу да осим онога што можемо видети очима и проверити пипањем има још далеко више ствари у науци и приватном животу које сазнајемо разумом и вером, то јест поверењем у проверена документа и веродостојне изворе. Ево ти најобичнијих примера. Ти „знаш“ да се молекул воде састоји из два атома водоника и једног атома кисеоника (Н2О). А никад ниси баш ти лично извршио хемијску анализу воде. Како онда „знаш“ да је састав воде Н2О? Верујеш уџбенику хемије и стручњаку који је ту анализу извршио. И таква вера нас прати кроз целу науку, макар била у питању и сама физика, јер њене експерименте врше само врхунски физичари. Остали људи им верују. Неоспорно је истинита тврдња психофизичара Густава Фехнера: „Одузми науци веру, нестаће и ње саме“. [3]

 

Ти твој атеизам засниваш на принципу да верујеш само у оно што видиш, или само у оно што можеш експериментом да докажеш.

 

Не само наука и физика, него и практичан свакидашњи живот заснован је далеко више на вери, него на виђењу и експерименту. Ти верујеш оцу и мајци да си њихов природни син, иако не можеш рећи да си то видео. Верујеш лекару да ти је преписао лек који ће те излечити. Верујеш да ти је име Часлав. Седаш у воз или у авион и верујеш да ћеш стићи куд си наумио. И тако у недоглед. Тачно је рекао апостол Павле: „Вером живимо, а не гледањем“ (2.Кор.5,7).

 

Има још једна чињеница коју превиђаш. Наиме, велики број физичара, и то најпознатијих, одбацује атеизам и изјашњавају се као религиозни. Треба ли споменути бар неке? Ампер, Бекерел, Волта, Галвани, Бојл, Галилеј, Едисон, Маркони, Њутн, Ом, Паскал, Рентген, Пупин, и још многи други. Макс Планк завршава једно своје предавање у Берлину о односу науке и религије, па каже: „Оне имају једну исту паролу: Напред ка Богу!“ [4] А Ајнштајн каже да су у данашње материјалистичко доба велики научници најдубље религиозни људи. [5] Ако су те две изјаве тачне, онда твој атеизам, ослоњен на принцип „верујем у оно што видим“, или само у оно што могу да измерим, опишем и сазнам му просторни облик, димензије, тежину и боју, немају никакву подршку баш у самој физици. Сама физика то демантује.

 

Ако ти мислиш да вера у Бога треба да буде оправдана и доказана једино каквим физичко-хемијским експериментом или каквом математичком формулом – што заиста није могуће – онда си дужан и да свој атеизам оправдаш и докажеш тим средствима. Јеси ли спреман да то учиниш? Да ли икоји физичар може то да учини? Покажи, дакле, такав експеримент или такву математичку формулу из којих стопроцентном научном нужношћу следи да Бог не постоји!

 

Најзад, ти твој атеизам покушаваш да оправдаш страхом од Бога као „невидљивог жандарма“, који вреба свако твоје дело, реч и мисао, да би те могао казнити. Тај покушај је неоправдан, јер се заснива на личном ћефу, а не на неким доказима, понајмање физичким. Јер, да би се ослободио тога страха и живео без икаквих обзира на морал, ти мораш претходно себе физичким доказима уверити да Бог не постоји, нити да може постојати, а не можеш тек онако једноставно рећи: Боже, нема Те, јер хоћу да радим шта ми је воља и не трпим да ме Ти на сваком кораку шпијунираш и контролишеш. А таквих доказа немаш ни ти, нити ико на свету.

 

Из књиге «Бог постоји!», др Лазара Милина

 

 

 

 

 

Напомене:

[2] Stjepan Zimmermann, Obća noetika, Beograd, 1926. str. 206. Ceo citat glasi: „ Kad bi Protagorino senzualitičko shvatanje bilo ispravno, morali bismo kod svinje, majmuna i žabe naći upravo takvo saznanje kao kod Protagore“.

[3] Др Лазар Милин, наведено дело, стр. 52.

[4] Hubert Muschalek, Gottbekentisse moderner Naturforscher, Berlin, 1960. str. 80-84.