Мера за болест
„... благо ономе који је будан и који чува хаљине своје,
да го не ходи и да се не види срамота његова.” (Отк.16,15)
У оделу, које је безуспешно покушавало да прикрије сву дубину његовог сиромаштва, на месту где су главне улице образовале угао, стајао је човек кога су, у пролазу, сви људи обилазили у пуном луку. Међутим, њима није сметало то што су му ногавице и рукави висили, нити што су се, вукући се за њим, накупили свега и свачега. Не! Пролазницима је, заправо, сметао један други задах: онај који је излазио из човекових уста.
- Ех, да је мени Бог дао твоје одело - лармао је он, упирући прстом у власника пекаре - ја бих сву сиротињу бесплатним хлебом хранио!
Затим би се окренуо и прстом потражио нову жртву.
- Ех, да сам ја био миљеник среће, па да је мени дала твоје ципеле, ја бих обишао све оне охладнеле домове и загрејао их којом парицом – оптуживао је директорицу банке.
А након ње насрнуо је на инжењера грађевинства.
- Ех, да сам ја рођен са твојом капом, досад бих свим бескућницима направио куће…
Но ништа мање погођени нису остали ни берберин, ни судија, ни доктор; нико. И тако је то бивало сваког радног дана, баш у оно време када би људи, завршивши са послом, кретали својим кућама.
А догоди се дан, када наведе пут и градског погребника управо поред овог галамџије. Овај, видевши га где се онако послован примиче, хтеде и за њега да изрекне коју, али га у томе спречише погребникови поступци. Јер, како стаде пред лармаџију, он одмах извади из своје ташне метар и поче овог да премерава.
- Шта то радиш? – чудећи се, упита галамџија.
- Мерим... као што видиш - одговарао је погребник, не престајући са радом.
- Видим и ја да мериш... Али мене интересује: зашто?! Да ти ниси кројач?
- Нисам. Гробар сам.
Чувши ово, човек сав претрну.
- Гробар!!! Далеко ти, брале, лепа кућа... Беж', бре, од мене! Шта има мени један гробар да узима меру…? Нисам ја мртав!
- Па, сад... како се узме; јер не изгледаш ни превише жив – мирно примети погребник, ваљајући под прстима тек узету меру. - Истини за вољу, по ономе што читам, а што ми моје искуство казује, нема тебе, брајко, ни у живима, ни у мртвима.
- Ма немој! А како то може да буде: да се видим, а да ме нема?! Дедер, ти, боље погледај те мере и види где ме па има... – протестовао је галамџија.
- У болеснима, ето где! Само ташти немају меру; за таштину се плаћа цена. Раке њоме тргују, а гробови о њој сведоче.
Рекавши ово, погребник врати метар у ташну и скинувши шешир у знак поздрава, продужи својим путем. Лармаџија је остао да забезекнуто зури, али - не превише дуго. Свега неколико тренутака после сусрета са гробаром, његов се пут, као и идентитет, изгубио у првој берберници.
* * *
Заиста, таштина се једнако добро сналази и у просјачким ритама, баш као и у царском руху. Вазда окренута туђим поступцима, она чини да човек, уместо свог, живи живот саткан од зависти и злобе. И тако човек остаје ни на небу ни на земљи. А ево шта нам Господ поручује у Откровењу: „Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и го.” (Отк.3;15-17) И даље: „Саветујем те да купиш у Мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очињом помажи очи своје да видиш.” (Отк.3,18)
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"
Нова сликовница - ускоро!
Сузе јаче од смрти
(Успомене проповедника и мисионара у Сибиру с почетка 19. столећа)
С тим сам се човеком срео у следећим околностима. У једној од тамница Њерчинске робијашнице избила је побуна међу затвореницима. Затвореници су се поделили међу собом на два табора и врло се свирепо сукобили. Био сам одређен да брзо одем у робијашницу, управо у ту тамницу. Тако сам и урадио. Затвор је био опкољен војницима. Затвореници, подељени на две стране, стајали су у дворишту затвора. Када сам ушао у двориште и обратио се затвореницима, део њих, окруживши ме, са пажњом поче да слуша моју проповед. Кад видех да су дошли у стање ганутости - позвах и другу групу затвореника, која је била непријатељски расположена према првој, да и она послуша реч Божију, те да међу собом прекрате свако непријатељство и да се помире. На то ми вођа друге групе, Сахалинац, узврати грозном руском псовком и припрети песницом. А ја тада сиђох са места с ког сам проповедао и пођох право к њему, и са свим својим свештеничким одјејанием припадох к његовим ногама и тако клечећи пред њим рекох му:
- Сине мој, мили! На коленима клечим пред тобом и молим те, послушај ме, испуни моју сузну молбу, измени свој живот, постани други човек! О, када би овога часа овога трена, видела тебе твоја мила мајка, да клечим пред тобом на коленима, и она би пала на колена; а ако је већ умрла, она би се од страшне жалости за твојом душом неколико пута преврнула у гробу!
Тако умоливши затвореника, ја постигох свој циљ и он ме подиже са колена те нас двојица, праћени многима који су стајали крај њега, кренусмо ка месту са когa сам им свима и почео да проповедам. После проповеди тај исти затвореник сам ми даде чврсту затвореничку реч да више неће бити вођа ни у каквој побуни.
После свега, исте вечери пошто одржасмо опело за неколико затвореника, започесмо свеноћно богослужење. За време службе још двапут проповедах. По свршетку богослужења затвореници су пожелели да се исповеде и да се на сутрашњи дан причесте Св. Тајнама. И онај затвореник пожеле исто. Идућег дана у девет чaсoвa ујутру уђох у цркву, кад, гле, баш сретох Сахалинца. Он, угледавши ме, приђе ми и прошапута:
- Баћушка, ја не могу да се исповедим и да се причестим, стидим се од затвореника.
- Брате мој, мили, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни страх? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести се.
Он обори очи и некако нехотично одговори:
- Испунићу вашу молбу, ја се тридесет и седам година нисам исповедио. Још од гимназијских дана када сам се последњи пут и причестио.
Истог сам га часа повео у олтар и тамо га исповедио. Исповест је била потресна! Треба још рећи да је тај затвореник добио више образовање, да је први пут допао затвора потпуно без кривице, где је провео три месеца и одакле је изашао тако озлобљен да за њега више није постојало ништа свето. Раније је био послан на Сахалин због убиства. После неког времена је побегао оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора. Сви су ти бегови били људском крвљу заливени. Није штедео ни старе ни младе. У многим је затворима био „Иван Грозни", тј. затворски цар. Њему су се беспоговорно покоравали сви затвореници у затворима где се налазио. На Сахалину је својом сопственом руком задавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали су га као свога неограниченога владара. У једном сахалинском затвору, он је лично изрекао смртну пресуду шесторици затвореника који су у тачно одређени час извршили самоубиство. Када сам, после њега, исповедио општом исповешћу још неколико заточеника, и (који се синоћ нису јавили на исповест a кoje сам познавао одраније из многобројних исповести) почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља држао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају, пocлe причасна, кад изађox са Чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике, на ред дође и онај Сахалинац. Он отвори уста. Кад сам му у њих ставио кашичицу са Светим Даровима он се наједном зањиха, очи му се испунише сузама, и истога часа потресе се свим својим бићем. Само што се удаљи од Чаше Христове и погледа на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика:
- Xристe! Христе! Зар си ми опростио? О, Боже! Зар си мени, таквом страшном убици и разбојнику oпростиo? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу; ја сам стотине невиних душа погубио. Колико сам пута пустошио цркве! О, Господе! И Ти си ми опростио?! О, милосрдни Господе! Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, ја сам се предавао скотолоштву! О, ко се са мном може поредити по гресима – и Ти, и Ти си, Господе, мени опростио ?! Чујеш ли, Господе, па ја сам читав свој живот хулио на Тебе, проклињао Те, и Ти си, Христе, мени све, баш све опростио? О, колика је Твоја љубав према мени, Господе? Ја је не могу поднети, нећу је моћи поднети, ја нећу данашњи дан преживети, умрећу, она ће ме погубити!
При оваквој небивалој сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на Свету Трпезу, горко заплаках. Заточеници почеше тако да ридају и јецају, да ми се учинило да се читав храм потресао плачем који се претворио у неподношљиви хук што је раздирао свако срце. Тамо су стајали и неки часни богомољци, и од њих је неколико пало у занос.
Служба се завршила, и ја чух у дворишту затвора некакво чудно комешање. Када приђох прозору, имао сам шта да видим. Онај исти Сахалинац је на коленима пузио пред другим заточеницима и молио их за опроштај. Око њега се окупило мноштво затвореника тако да је читаво двориште изгледало као нека густа жива маса људи који су се, као ласте око гнезда, тискали око клечећега. Неки су га љубили, други, и сами заражени његовим покајањем, кајали се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су, пак подизали своје очи ка небесима и молили Бога да им опрости грехе.
Док бејах на ручку код начелника робијашнице овај се затвореник јави начелнику и замоли за дозволу да неко време проведе сам у самици. Овај ми је затвореник писао многа писма, a у последњем је написао да ће, чим оконча робију, отићи у Валаамску обитељ.
Архимандрит Спиридон
(са руског P.Л. и М. А.)
Неискреност
сликар Шупляк Олег
Један познати сликар пожелео је да својим кистом извргне руглу неискреност. Нацртао је индијског монаха и, кад се цртеж посматра из далека, добија се утисак да се овај моли, али што му се више прилази, уочава се да, у ствари, пије пиво.
Колико ли је само људи који се из далека чине побожни, са изграђеним ставовима и идеалима! Из далека посматрано, наравно. Међутим, кад им се приближиш и погледаш из близине, тада увиђаш какви су уистину. Завеса обмане пада и открива се стварни човек.
Неистину је осудио наш Господ, разобличивши је, те се стога од хришћана очекује да стоје усправно, да се не претварају и, пре свега, не крију, будући да њих не треба да занимају људи, већ Бог.
превод са грчког А. М.
Још једне очи
У народу се прочуло да Свети Сава даје деци још једне очи, поред оних које дете има. То дочула мајка која је имала синчића јединца. Упути се она Светом Сави. Дође к њему и рече:
- Чула сам да дајеш деци још једне очи. Довела сам ти свог сина да и њему тако учиниш.
- Добро – рече Свети Сава. – Иди с дететом на оно брдо и реци ми шта си видела.
Мати оде на брдо. Гледала амо, гледала тамо и није ништа видела. Врати се и рече Светом Сави да није ништа видела. Он јој рече да дође за три године.
Кад су прошле три године, дође она мајка опет. Свети Сава је посла на удаљеније брдо, да добро погледа, и каже му шта је видела.
Гледала мати гледала, и није ништа видела. Кад се вратила, Свети Сава јој рече да опет дође за три године.
Кад је дошла после три године, Свети Сава их поведе на треће, још даље брдо и упита мајку шта види.
Њен син, који је сад већ имао седам година, повика показујући руком у даљину:
- Мати, гледај, ено, нешто се сјаји!
Онда рече Свети Сава:
- Е, дете, добро си видео!
И рече мајци да онамо одведе дете и остави га тамо четири године, па ће добити још једне очи.
Мати одведе дете. А кад тамо, то је била школа.
Кад су прошле четири године, оде мати да види своје дете.
Дете је имало само једне очи.
Мати га одведе Светом Сави и потужи се:
- Рекао си да ће дете добити још једне очи, а оно као и пре.
Свети Сава узме једну књигу, отвори је и покаже матери:
- Шта видиш ту?
Мати погледа и рече да види само неке цртице и шаре.
Затим Свети Сава показа то исто детету.
- Шта ти, синко, видиш?
Дете се загледа и поче читати из књиге.
- Ето видиш – рече Свети Сава – да твоје дете има још једне очи. Оно види то што ти не можеш видети, јер не знаш читати.
Свима који се уче
и онима који их уче -
срећна Слава Свети Сава!
Нека нам је свима Богом благословен Савиндан!
Опроштајна симфонија
Хајдн је највећи део свог живота провео радећи у служби кнеза
Естерхазија – скоро 30 година. Заједно са својим музичарима, пратио је
кнеза на свим његовим путовањима.
Преко лета, кнез је углавном
проводио време у свом дворцу у Естерхазију (Мађарска). Једном приликом
десило се да се боравак у Естерхазију одужио више него што је било
планирано. Музичари су били незадовољни, јер су тако дуго били одвојени
од својих породица у Ајзенштату (Аустрија). Хајдн је тада смислио лукав
план. Написао је Симфонију са врло необичним последњим ставом (Симфонија
бр.45, у фис-молу, познатија као „Опроштајна симфонија“). Наиме, негде
на средини последњег става, музичари су, један по један, устајали са
својих места, гасили свећу (која им је осветљавала ноте) и одлазили.
Тако су, на крају, остали да свирају једино Хајдн и концертмајстор (две
виолине). На овај начин, Хајдн је кнезу суптилно дао до знања да би
можда могао да пусти музичаре да се врате својим породицама. Кнез је то
схватио и већ следећег дана сви су се вратили назад у Ајзенштат.
Краљ и дворска луда
Догодило се једном давно. Краљ је својој дворској луди дао на поклон штап, рекавши при том да га мора задржати код себе све док не нађе сличну луду којој ће га предати. Дворска луда је неколико година стрпљиво носила штап са собом као препознатљив знак лудости. А онда владар, услед болести, леже у постељу. Разговарајући са лудом, краљ рече како ће се они ускоро растати.
- А куда ћете? – упита луда.
- На други свет.
- Вратићете се кроз месец дана?
- Нема шансе.
- Онда за годину?
- Не.
- Кад онда...?
- Никада.
- А какве сте припреме извршили за живот у том другом свету?
- Никакве.
- Како?!? – узвикну луда. - Никакве!? Онда понесите овај штап. Ићи на други свет за стално а без икаквих претходних припрема – такву лудост још нисам чуо у свом животу.
Било би добро кад би лудост била ретка. Нажалост, много је људи који не врше никакве припреме за трајно пресељење у вечност.
Дечак са црвеним балоном
Црвени балон! Радост у сваком смислу! Али каква радост? Довољно је погледати кроз шта ће све дечак проћи оног тренутка кад одлучи да заволи балон најнеобичнији од свих. Тада ће већ постати јасно о чему говори овај филм у којем готово да и нема дијалога. А и што би га било кад и без речи грми!
Бог се јави!
Ваистину се јави!
Ја носим крст јавно
Текст који је пред вама први пут је објављен пре више од 20 година, далеке 1983. године у Православном мисионару. Писма мале Наде показују специфичан вид насиља над децом. Наиме, ради се о комунистичком просветном насиљу које је систематски било спровођено над српским народом читавих 50 година.
Прво писмо, фебруара 1983.
Драги издавачи,
У школи ми се ђаци подсмевају што верујем у Господа и носим крст и неколико иконица у облику привезака. Често се са њима препирем. Многи се праве да верују, али када наставници почну да причају против Бога, они се сви смеју (наравно, кад и не верују!) и сви се окрећу према мени. Ја носим крст јавно и не стидим се. Наставници ништа не смеју да ми кажу, можда зато што сам најбољи ђак. А ја сам навикла да им кажем све у очи и не стидим се.
Једна девојчица која је ишла са мном у школу, на сваку реч је, из навике, псовала Бога. Ја сам је почела грдити, али она ништа на то. После неколико дана ударио ју је ауто на улици. Остала је жива и за то би требало само Господу да захвали.
У цркву одлазим кад год ми родитељи дозволе. Али ни они нису баш побожни, нарочито старији брат, који ме често нервира. Не знам откуд ја да будем изузетак и у кући и у школи. На мојој је страни само један ујак. Он је, нажалост, слеп, па му често читам Свето Писмо и волим да одлазим к њему.
Што је најважније, Бог ми је дао памет и мудрост. Идем на такмичења скоро из свих предмета. Из саобраћаја сам била једина девојчица у општини.
Често ми дође да се побијем са ђацима који ме дирају (врло сам ратоборна), али се уздржим јер знам да ме се ипак и боје, пошто сам највиша и врло јака. Знам да не треба дирати слабијег од себе, па зато често ћутим.
Ја се љутим на своје родитеље што не поштују све обичаје. Покушавала сам и да постим о свим постовима. Али шта ћу кад мајка све готови на масти!
Волим музику, свирам хармонику.
Позајмљујем све књижице о Господу и волела бих да могу да купим још неких књига. Али шта ћу кад родитељи не дају да толико читам!
Молим вас, извините што сам оволико писала. Шта ћу кад немам коме ни да све причам!
Нада К, ученица основне школе
Друго писмо, марта 1983.
Драга редакцијо!
Поново вам пишем и шаљем вам претплату за ову годину.
Могу вам рећи да је лист више него одличан. Али мени су се због њега у школи створиле компликације.
Када је пошта стигла у школу, директорка ју је однела у своју канцеларију и отворила. Када је видела шта сам добила, позвала је моју разредну. Разредна је рекла како су то моји родитељи наручили, ето, тако, на моје име. Затим је ушла у одељење и рекла да је после часова сачекам пред школом.
Ја сам се зачудила: зашто баш ја? И ђаци су се зачудили: није могуће да је Нада направила проблем! Када је разредна приметила да сви гледају у мене, рекла је да ћемо радити нешто у парку. Али то мене није баш нарочито умирило јер сам мислила: зашто баш ја сама?
Када сам је сачекала, она ме је издвојила и упитала да ли сам наручила какве црквене књиге. Ја сам јој рекла за Светосавско звонце, а и да сам од попа купила Свето Писмо.
- А зашто ће то теби?
- Треба ми!
- Можеш ли ми рећи зашто?
- Не могу!
- А због чега не можеш?
- Па тако.
- Да ли ти родитељи верују?
- Не.
- Откуд ти сама?
- Па тако.
- Надо, ја мислим да си ти на погрешном путу.
- А ја мислим, наставнице, да мене од тога Пута не може нико одвратити. Осим тога, вера је законом дозвољена.
- Јесте, али ти си довољно одрасла да можеш све да схватиш. И директорка ће те сигурно позвати.
- Нека ме позове!
Рекла ми је још неку реч, коју тада нисам разумела јер сам се била изнервирала, а после сам је заборавила.
Затим је пришла једна наставница која нас је гледала са стране и, дивећи се мојој висини, рекла разредној:
- Нада те је већ престигла!
Моја разредна је иначе највиша међу наставницама. Тада ми даде пошту и рече да ћемо још неки пут поразговарати. Узела сам књиге и отишла на полигон за тренирање саобраћаја јер се спремам за општинско такмичење. Нервозно сам бацила књиге и гласно рекла:
- Зар она мени да каже у шта ја треба да верујем!
Другови из саобраћајне секције, претпостављајући о чему се ради јер су знали колико сам ја склона вери, почели су ме испитивати. Ја сам им све испричала и били су љути на наставницу скоро колико и ја, јер ме воле, а и председник сам им секције и уједно једина девојчица у општини која се такмичи. Затим дође и наставница Бранка, која води ту секцију, јер је приметила да са мном нешто није у реду, а и она ме много воли. И њој сам све рекла, а она каже да се ништа не секирам јер моју пошту нико не сме да отвара.
После ме је још више погодило када сам сазнала да је разредна рекла мом брату да мајка дође у школу, а ја да не знам. „Зар због тога да ми зове родитеље!“, стално сам мислила. Тога дана ништа нисам могла јести ни пити. Сутрадан сам отишла лекару, а она је једног дечака питала где сам ја. Одговорио је да сам отишла лекару јер сам се претходног дана нешто изнервирала. Стигла сам на неколико часова; и када сам се сагнула да се обујем, она ме је полако ухватила за косу и ја сам се усправила. Насмејала се и упитала ме зашто сам се јуче изнервирала. Ништа јој тада нисам одговорила. Мајка је ишла у школу, разговарале су више од сата, али мати неће баш ништа да ми каже. Није ми чак дала да одем у цркву да купим свећа уочи Задушница, већ је послала брата, а ја ћу с њом, као, да печем колаче. Међутим, ја сам морала да цепам дрва и да намирујем стоку. Не знам више шта да радим! Највише бих волела да ни са ким не разговарам и да радим свој посао. Молим вас, напишите ми бар нешто!...
Извините што сам оволико писала, али моји сада сви спавају; јер, док ово пишем, тачно је петнаест минута до поноћи. Учила сам и тако узела да вам напишем писмо. А не могу да прођем кроз кућу, а да ми старији брат нешто не каже и не наруга се...
Довиђења! Нада
Презиме и адресу Наде К, ученице основне школе у једном селу земље Србије, која би многима од одраслих и школованих могла бити учитељица вере и пример њенога здравог исповедања, не објављујемо овде и сада. Читаоци већ схватају због чега - због појединих просветних радника, педагога, који су заборавили, како видимо из потресних и чудесних Надиних писама, да им је позив и дужност да своје ђаке уче, а не да их муче; да децу просвете, а не да јој самозвано и самовласно прете; да децу духовно воде (реч „педагог“ и означава „водитеља деце“!), а не да је од духовних вредности одводе и тиме духовно заводе... Због таквих људи, дакле, и таквих жалосних педагога прећуткујемо остале податке о нашој Нади, малој по годинама, а великој по вери и благодати. Не желимо да им пружимо прилику да још једанпут тероришу душу невинога створења, да се играју инквизитора над незаштићеним дететом, да врше непедагошки и нечовечни притисак на његову савест, да га ударају на душевне и телесне муке... Ко мисли да овим речима претерујемо, нека поново прочита ретке о томе како Нада, ништа нити једући нити пијући, ишчекује нове „мере“, нове претње! И нека не заборави да је Нада девојчица, ученица основне школе! Друга је ствар што је Наду надахнуо исти Дух који је надахњивао и Давида пред Голијатом. Питамо се: колико нас одраслих, пред нашим крупним и ситним директорима, показује и десети део достојанствене храбрости коју је испољила Нада пред директорком и пред наставницом своје школе? И још нешто се питамо: када ће извесни наши суграђани схватити да нема педагогике без етике, просвете без доброте и љубави, а напредности и хуманости без поштовања сваке личности, па и личности детета које им је поверено?
Срећом, нису сви просветни радници самозвани инквизитори и ревнитељи угроженог атеизма, који га овако бране, и то пред ким и од кога? Пред децом и од деце! А не схватају да од такве „одбране“ атеизма не може проистећи ништа друго осим његове сахране... Ми не знамо да ли је Надина наставница Бранка верујућа или неверујућа, али се свакако понела са љубављу и добротом према својој ученици, а то значи - понела се као добар педагог и прави човек. Зато њу ценимо, директорку и „разредну“ жалимо, а нашој Нади се радујемо, за њу се Господу молимо и због ње Му благодарност узносимо.
У Житијима светих описују се живот и подвизи свете Софије (Мудрости) и њених трију кћери: Вере, Наде и Љубави. Наша најмлађа сарадница Нада није само имењакиња свете Наде, кћери свете Софије, него је без сумње и сама духовна кћи свете Мудрости и мала сестра Божанске Мудрости, Христа Господа. Уосталом, све док међу децом у нашем народу расту ученице - исповеднице Наде, и за наш народ - има наде...
Ево напослетку и одговора који смо упутили Нади К, православној хришћанки, сведоку Христове истине и љубави, ученици основне школе у једном селу земље Србије:
ПОБОЖНОСТ ЈЕ СПОЈ СМЕЛОСТИ И СМИРЕНОСТИ
Београд, 21. марта 1983.
Драга наша Надо,
Помози Бог! Пишући Теби, љубљеном детету Божјем и нашем, желим Ти, служећи се светим речима Светога Писма, благодат, милост и мир од Бога Оца и Христа Исуса, Господа нашега (11 Тим. 1,2).
Оба твоја лепа писма смо примили. Честитамо Ти што ревносно и без бојазни исповедаш пред свима своју православну хришћанску веру и молимо се Господу, који је пробудио и Духом Својим надахнуо Твоју душу и срце, да Те увек чува и штити, води и просвећује у све дане Твога живота.
Шаљемо Ти уз ово писмо и извесне бројеве Православног мисионара, као и неке лепе побожне књиге. Православни мисионар ћемо Ти слати редовно, ако Бог да, као наш мали дар Теби. Све то шаљемо преко Твога свештеника, а не на школу, да будеш поштеђена сувишних непријатности.
Твоја дирљива, искрена и пуна вере писма објавићемо, Боже здравља.
Кад год желиш, или кад год Ти нешто треба, слободно нам пиши - најбоље непосредно Православном мисионару.
Нека Те благослов Божји увек и свуда прати! Али и Ти буди мудра и трезвена, не стиди се вере али и не изазивај друге. Побожност је истовремени спој смелости и смирености.
У кући буди увек добро дете својим родитељима, а у школи добра ученица, и онда нико неће моћи да Ти замери што желиш да будеш и добро дете нашег Оца Небескога, као и верна ученица Божанског Учитеља, Господа нашега Исуса Христа.
Што се тиче поста, пости колико можеш с обзиром на услове у родитељској кући; немој ни ту да изазиваш, али гледај да се свакако причешћујеш кад год можеш. О томе разговарај са Твојим парохом.
Са љубављу у Господу поздравља Те
јеромонах Иринеј (Буловић)
Чудо на реци Јордану
Песмица или рецитација...
Текстови песама који су били наш избор за Евровизију: