Све у причама бива

Мукотрпан посао

Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.

- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.

Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.

- Два сокола су моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам научити да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, који морам обуздавати док говорим, али и поучити да ћути - кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.

Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Битка јесте силна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.

Са грчког превела А.М.

Књига мајстора

Позната холивудска компанија "Волт Дизни" први пут снима у Русији филм по мотивима руских бајки у којем учествују само руски глумци. "Књига мајстора" је филм са мотивима класичне руске бајке, која дочарава митске ликове: баба јагу, вилу и незаобилазног "чувара Дизни традиције" - принца. Филм је режирао Вадим Соколовски, чија је, како је изјавио, била давна жеља да сними добру бајку испричану савременим језиком...

О томе где и како скинути филм и превод погледајте овде.

Разбијено стакло

Разбитое окно - Екатерина Пастернак

Један наставник упита тројицу својих ученика:

- Због чега пуца прозорско стакло, када се на њега баци камен?

- Због тога што је камен тежак – одговори први.

- Зато што је стакло крхко – рече други.

- Због сигурне руке, јаког и прецизног ударца – изјави трећи.

- Нико од вас није дао тачан одговор, драги моји. Стакло пуца јер је прозор - затворен!

Научите да идете Путем отвореног срца, и ниједна непријатељска стрелица га неће разбити пролазећи кроз танану тканину душе.

"Учење"

После извесног времена видиш суптилну разлику између дати руку и заробити душу.

Неко схвати да љубав не значи спавати са неким и да дружење не значи сигурност,

да пупољци нису одговор и поклон није обавеза и почињеш прихватати грешке

уздигнуте главе и широм отворених очију.

И научиш планирати данас јер сутра је несигурно,

а будућност се може распасти на пола пута

и после извесног времена схватиш да, ако претераш, Сунце пече до бола.

Тако неко засади цвет у своме врту и украси властиту душу уместо да чека да му

цвет буде поклоњен

И схватиш шта заиста можеш поднети, колико си заиста јак, колико вредиш...

и тако учиш, учиш… и сваким даном учиш…

С временом увиђаш ко је у стању волети те са свим твојим манама, без жеље

да те мења, и ко ти може пружити сву срећу коју желиш.

С временом научиш да реч изговорена на растанку може повредити за цео живот…

С временом научиш да се свако може извинити, али опростити могу само велике душе.

С временом схватиш да је време проживљено са неким непоновљиво.

Научиш да онај који не поштује и понижава друге, прије или касније, буде и

сам вишеструко понижен.

С временом научиш градити свој пут данас, јер сутра ко зна шта ће бити…

С временом научиш да нема ни будућности ни прошлости; постоји само

садашњост која се догађа баш у овом тренутку…

С временом ћеш видети да, без обзира на то што си срећан са особом која је поред тебе, очајнички желиш оне који су до јуче били са тобом, а отишли су.

С временом ћеш научити опростити, молити за опроштај, рећи да волиш,

рећи да желиш, рећи да ти је потребно и рећи да желиш бити пријатељ,

јер пред крај живота је за то касно и нема више смисла.

Нажалост, само с временом…

Хорхе Луис Борхес

Благо са тавана

Изгубљеним лепотама:

 детињству и мајци Ангелини

Испод црвоточне греде под пауковом мрежом у похабаном картонском коферу на тавану становале су старе књиге.

- Ах, ах, остариле смо! - вајкале су се. - Нико нас већ годинама не узима у руке, а стан нам је тако запуштен и прашњав да једва дишемо.

- Благо ли се нашим сусеткама што станују испод нас, у топлој и светлој соби! Младе су, одевене по последњем књижарском модном журналу у кожне, платнене и лаковане корице, а пелерине су им омоти шарени као цветне баште. По цео дан уживају у сјају полица на којима се огледа чак и сунце када ускочи кроз прозор.

А за то време у блиставој полици туговале су нове књиге:

- Ето, већ две године како станујемо на овим удобним полицама, а ни газда ни газдарица, ни њихов дечак ни девојчица никако да нас узму у руке.

- Седети овако данима, а не доживети радост да будемо читане, то је грозно.

- Чак нам ни странице нису исекли.

- Чудан некакав свет!

- А гости су им још чуднији, драге моје, — зацвркута књижица у златном повезу. - Када дођу у посету, на нас уопште не обраћају пажњу. Обично се диве регалу и кажу: "Тако скупоцен регал још нигде нисмо видели".

Док су се незадовољне књиге једна другој жалиле, дечак и девојчица пуштали су са прозора папирне ласте и тако се забављали. Ласте су лебделе, изводиле лупинге и напослетку се меко спуштале. Али, једна не стиже до асфалта. Накриви се и у бришућем лету закачи за рекламни пано пред кућом. Ту и остаде. А на паноу је писало:

Дан писане речи. Поклоните књиге Народној библиотеци. Биће вам захвална. Завирите у подруме, на таване, можда се тамо крије велико благо.

- Јао, па и ми имамо књига на тавану! - сети се дечак.

- Да их поклонимо, ионако су старе? - рече девојчица.

Мало их обрисаше од прашине и тако учинише. Али, ни девојчица ни дечак не помислише да ће због тога постати славни.

Као прве дародавце лично их поздрави управник Библиотеке и предаде им захвалнице. Сутрадан су о свему томе писале новине, а што је било најважније за девојчицу и дечака чак их је и учитељица похвалила пред целим разредом.

Тако заборављене старе књиге са тавана постадоше веома поносне када сазнадоше да ће убудуће бити запослене у Библиотеци. Корице су им сијале од радости. Али, праву радост доживеће тек после извесног времена. Пошто их библиотекари умише, дотераше, уписаше у централни каталог и на једној од вишеспратних полица доделише стан, дозволише им и да се друже са људима. То је тек био живот. Почеше да посећују градове, варошице и села, вишеспратнице, солитере и чобанске колибе; да путују таљигама, лађама, на самарима брдских коњића, аутомобилима, железницом, тролејбусима, а неке чак и авионима. И свуда су их пажљиво узимали у руке, превртали им листове и говорили:

- Добре старе књиге. Мудрост је у њима вечита.

- Благо ли се старим књигама! - позавидеше им тада неисечене и непрочитане књиге са луксузног регала.

И би им жао што за време празника писане речи и оне нису становале у старом картонском коферу иза паукове мреже, испод црвоточне греде на прашњавом тавану.

Драгиша Пењин (1925 – 2000)

Кад је деда лумповао (оригинална верзија), за коју је текст написао писац, песник и романсијер Драгиша Пењин.

Пуцањ у Христа

Дворска капела Светог Андреја Првозваног

Из историје затварања храмова у Русији (ХХ век)

Једном, за време бољшевичке власти, у селу затворише цркву. Мрачна и тиха гомила људи гледала је разарање светиње. Из ње избацише иконе.

Један од комесара викну сељацима:

- Нема Бога! Бог не постоји! Ево, погледајте!

И стаде пуцати из пушке у иконе.

- Видите!? Видите!? Па, где је ваш Бог? Зашто ме не казни?

- Већ си кажњен – зачу се глас из гомиле.

- Како сам кажњен? Када?

- Сишао си с ума...

Траг од куршума на фресци Христа Сведржитеља

Приликом дочека Нове 1945. године, Марко Месић, командант Југословенског батаљона који је дошао из ССР на предлог Коминтерне примљен је у КПЈ. Приликом шенлучења у знак оданости партији, Месић - из састава 369. усташке пуковније под Стаљинградом - ушао је у цркву Свети Андреј поред Краљевог Двора на Дедињу и пуцао Исусу Христу у чело. Ова рана на челу фреске Исуса Христа може се видети и данас 60 година после, на куполи цркве.

Марко Месић (братанац Стјепана Месића) је био заробљен са још 360 усташа подно Стаљинграда, НКВД их је "преваспитао" и све их укључио у новоформирани југословенски батаљон који се касније нашао у Београду. Занимљиво је да је приликом доделе Титовог одликовања Месићу том пријему присуствовао и Едвард Кардељ који је политичком комесару батаљона Ђури Лончаревићу рекао да се "у Београду накупило много усташа и ми то морамо рашчистити".

Иначе, поред одликовања Јосипа Броза, Месић је раније добио и одликовања од Хитлера, Мусолинија, Анте Павелића и НКВД-а.

у.п.: Слике су са нета.

Тајни врт

Мери, млада енглеска девојчица која је одрасла у Индији, остаје сироче након што јој родитељи страдају у земљотресу. Немајући где, она се враћа у Енглеску, код свог ујака, на велико викторијанско имање. Међутим, како ујак још увек жали за својом рано преминулом супругом, девојчица се и овде осећа запостављеном, те почиње с истраживањем имања. На своје одушевљење, проналази предиван врт, који је годинама био закључан и напуштен. Када, уз помоћ слугу, уђе у њега, открива да врт има чудновате моћи, и она почиње да верује како ће се у њему моћи излечити и њен болесни рођак...

Филм, у којем ће, без сумње, уживати и младо и старо, можете скинути овде, а превод на овом сајту.

Улов и Свитац

Љубав до гроба

Живео једном човек, који је силно желео да доживи љубав – ону искрену. Он је веровао да је права љубав она која траје до гроба. И молио се Богу за такву љубав.

Једнога дана, срео је жену и заљубио се у њу, као и она у њега. И поче он Бога испитивати да ли је то његова невеста и хоће ли са њом спознати праву љубав.

И Бог му одговори:

- Да, то је твоја жена и љубав ће ваша до гроба трајати и ви ћете умрети у истом дану.

Човек је био веома срећан и заблагодари Богу.

Њих двоје се венчаше и децу изродише. А након седам година умреше. Обоје у исти дан.

Човек, дошавши на небо и сревши се са Богом, упита:

- Зашто си нас тако рано узео са земље?

Бог одговори:

- Ја сам само испуњавао твоју жељу. Но, твоје срце је могло да воли само толико, не више.

СветоТрифунска бајка!!!

Драги моји бајкољупци,

Ево, на радост свих нас, баш данас, када прослављамо Светог Трифуна, из штампе је изашла нова сликовница, већ најављена, „Бајка о Сејачу“. Радост је утолико већа, јер је она настала из једног разговора са мени веома драгим бићем, коме сам је и посветила, а који, о чуда, баш слави овог Светог угодника Божијег. Заиста, нисам очекивала, али јесам прижељкивала да се ово чудо деси, и даде Господ, слава Му и милост! Том миленом ми момку и његовој породици од срца честитам Крсну славу, са жељом да их молитве Светог Трифуна увек чувају и прате и у Царство Небесно узведу. Амин.

А сада неколико речи и о самој сликовници. На њој је, као и на прошлој („Језерска принцеза“), радио исти тим у саставу: Виолета Милићевић, Ненад Живковић, Александар Божић, Зоран Живојиновић. И не само да су радили, већ су се у њу и уградили и тиме омогућили да жељено постане и оствариво; баш као и људи, који су својим добровољним прилозима и сами саучествовали у подухвату: да сликовница не буде продавана, већ да сав тираж буде подељен, деци најпре, као и библиотекама. Свима њима велико хвала у име моје и свих оних који ће имати прилику да у својим рукама држе сликовницу.

Желећи да направимо нешто препознатљиво и Српству примерено, а по узору на Русе и њихову традиционалност - заступљену како у екранизацији, тако и у илустровању бајки, то смо се мој илустратор и ја договорили да од ове сликовнице почнемо да обраћамо пажњу на детаље. Тако је, као узор, за одећу Сејача на корицама послужила одора Орловића Павла са слике Уроша Предића „Косовка девојка“. Ово је тек почетак, са надом да ће он условити још квалитетнију сарадњу.

Велико хвала и свима вама који свраћате на овај блог и својим коментарима и сами доприносите овом пројекту, али и онима који тек читају, не оглашавајући се. Наравно, захвалност иде и критичарима, јер се и њихов глас рачуна.

Уколико неко жели да наручи за себе „Бајку о Сејачу“, може да се јави на следећи мејл:

jezerska.princeza@yahoo.com

Она је, као што рекох, на поклон, једино се плаћа поштарина, о чему бисмо се договорили накнадно. Такође, на исту адресу је могуће поручити и „Језерску принцезу“ (остало је још неколико комада, а цена је иста – 100 динара), као и збирку „Причом да ти кажем“ (150 динара).

После Васкрса сликовнице неће бити!

Воли вас и поздравља ваша причалица.

Коњ

 

 

 

 

Осморо испод

У средишту овог задивљујућег филма из Дизни продукције, који ће одушевити целу породицу, налази се група истраживача и њихов покушај да са псима (осам Хаскија) побегну из пакла арктичке зиме. Међутим, спасавајући своје животе, за собом остављају псе да се сами изборе. Годину дана касније, чланови тима се враћају да открију да ли је неки пас преживео.

Ова неодољива прича, адаптација је истоименог класика јапанске кинематографије из средине осамдесетих, који је заснован на истинитој причи.

Филм можете скинути овде, док је превод на овом сајту.

Обути или изути?

Васпитачица у вртићу помаже обути чизме детету, које је питало за помоћ. Он је гурао, она вукла, али чизме никако на ноге.

Кад су обе чизме биле навучене на једвите јаде, васпитачица је била сва у зноју. Скоро се онесвестила, кад мали рече:

- Чизме су на погрешним ногама.

И стварно, било је тако. Није било лако ни скинути чизме, а камоли поново их навући. Но, на крају су биле чизме свака на правој нози.

Мали тада објави:

- То нису моје чизме...

Васпитачица се угризе за језик да не би завриштала.

- Зашто ми то ниси пре рекао?! - и уз напор му поново изује чизме.

Тада мали настави:

- Чизме су од мог брата. Мама их је дала мени.

Васпитачица није знала да ли да плаче или се смеје... Након новог навлачења, чизме су поново биле на ногама.

Васпитачица тада упита:

- А где су ти рукавице?

Дечак одговори:

- Па угурао сам их у чизме!

Усклађени јеловници

„Јер је премудрост овог света лудост пред Богом,

јер је писано: хвата премудре у њиховом лукавству.”

(1.Кор.3;19)

„Закон и сведочанство тражите. Ако ли ко не говори

тако, њему нема зоре.” (Иса.8;20)

Ухватио пастирски шаров вука где са јагњетом у зубима покушава да утекне. У помоћ му притрча и чобанин, те обојица навалише ударати по крадљивцу.

Приморан, да, због бола, испусти плен, вук зајаука:

- Немој, чобанине, ко Бога те молим!

На то ће овај, не престајући са батинањем:

- Дај ми један добар разлог и обећавам да ћу престати!

- Један!? Ама, пет ћу набројати и код шестог ћу предахнути: вучица и четворо нејачи…

Ту чобан мало смекша руку, али беседу продужи:

- Ако је тако - донекле праштам... Међутим, да ми обећаш да, као што ћу ја твоју децу поштедети, остављајући те у животу, тако ћеш и ти поштедети родитељског бола моје стадо. Дакле, пристајеш ли?

Вук, онако испребијан, одговори:

- Пристајем...

И, одшепавши му из видокруга, оде да у кругу породице вида ране.

Отада прођоше два дана кад, са трећим, ето ти вука! И право у чобаново стадо; овога се пута окоми на овцу.

- Вуче, шта ово треба да значи!? - повика пастир гневно.

- Ја по договору - церећи се, одговори вук.

- О чему ти то... несрећо шумска?!?

- О јеловнику, да о чему бих другом! Зар ниси рекао да не дирам јагњад, родитељског бола ради? И ја узех овцу...!

Пастиру се кожа најежи од његове дрскости, али рече:

- Јесте, вала! Право ти кажеш: овце нисмо спомињали, тек нејач. Али, не мари ништа... Ево и другог кувара, па да оверимо и други део менија, еда се зна једном на чему смо.

И погледавши у пса, чобан викну:

- Држ' га, Шаро!

Верна псина послуша и, убрзо, дојури с трофејом у зубима.

* * *

Сва лаж и сва снага (ђавоље) лажи се састоји у вештини да  исте  речи учини речима о нечем другом, каже писац дела „Евхаристија”, протопрезвитер А. Шмеман. (Тајинство јединства, гл. 5) Како не бисмо упали у једну такву мрежу изокренутих речи, потребно је да научимо да их распознајемо. Зашто је то важно, више је него очигледно: да бисмо сачували своју веру у чистоти! Јер, по истом писцу, разликовање речи и није друго до распознавање духова. И Апостол љубави то исто саветује: „Љубазни! Не верујте сваком духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше у свет.” (1.Јн. 4;1) Два су духа: Дух Свети, који оживотворује, и дух лажи, који прелашћује. Они, које називамо светима, знали су то, те су своје животе посветили овом учењу, а кроз изучавање Светог Писма. Пре свега, јер су поверовали Богу, да смо у светост позвани! Стога, по угледу на њих, као и они на Христа, почнимо и ми да се поучавамо у светости, “... да будете у љубави укорењени и утемељени; да бисте могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати претежнију од разума љубав Христову, да се испуните сваком пунином Божјом.” (Еф. 3;17-19)

аутор: причалица

Из књиге "Све у причама бива"

Читам, а шта се догађа?

Одговара ми свет у коме живим, а за прошлост слабо марим. Пошто сам мешовитог порекла, сматрам се Планећанком по држављанству, месијанком по уверењима и Британком по начину живота. Поносим се тиме што живим у пловећем граду који се зове Нови Лондон: само је британска приврженост традицијама могла изнедрити тако смелу инжењерску замисао – да се над потонулом Енглеском створи пловећа Енглеска. Наши „Титаници“ су непотопљиви, није нам страшна чак ни нова Катастрофа, како се пева у једној песми, „ни морски талас ни Русија нису страшни, све док је са нама Месија“. Захвална сам мајци што се једном приликом, примамљена информацијом о изградњи Лондон-Центра и уобразивши да ће заједно са дворцима и Парламентом бити обновљена и позоришта, преселила овамо из Америке.

Сада о бакином новцу. Деда је баки оставио огромно наследство, једно од највећих иметака на свету. Када је по завршетку Трећег светског рата формирана Светска влада, бака јој је добровољно предала скоро сав свој новац за изградњу станова. Тада су по свим острвима и архипелазима бивше Европе милиони људи живели по шаторима и земуницама, па чак и просто под ведрим небом. У замену је добила први степен Почасне старости и Сертификат екстериторијалности за своје острво. Тај Сертификат јој је давао право да независно живи у својој баварској вили, не потчињавајући се законима Светске владе и не осећајући над собом контролу Надзора. Власт тада још није била сасвим предата Месији, али су га већ сви грађани планете изабрали за председника Светске владе, и уговор између баке и владе о томе да јој се додељује независност у замену за њене милионе потписао је Мес лично. Она није имала персонални кôд, њено име није било унето у Банку људских ресурса, а када је председник Светске владе коначно признат за Месију, није му положила Заклетву верности, и нико јој то није замерао. Али бака може тако живети само док не потроши свој последњи милион планета који је обазриво задржала за себе...

... Чак и међу девијантном децом сам испала дивљакуша, пошто никада нисам ишла у школу. Бака ме је сама учила по сопственом програму, а он се сасвим разликовао од општепланетног школског програма. Са баком сам проучавала географију Земље пре Катастрофе, али сам о савременом свету имала врло магловиту представу. Неверицу па чак и ужас васпитача изазвало је откриће да се молим ујутру, увече и пре јела. Сместа су ми забранили да то чиним гласно, али су ме тек касније, под хипнозом, одлучили од тога да се молим у мислима. Направила сам непристојан скандал када су ми скидали крстић са крштења: чинило ми се да ме лишавају последње наде у то да ћу се икада вратити уобичајеном животу са баком. У дугачак списак мојих одступања од норме унета је и „патолошка погоршана религиозност“. Због тога ми касније нису дозволили да посећујем чак ни Цркву Еволуције, којој су у то доба припадали ученици свих школа. И наравно, педагози и лекари су већ првих минута мог појављивања у школи запазили да немам персонални кôд. Моја мајка се смела и збунила: морала је објашњавати како се могло десити да девојчица од једанаест година још увек није удостојена Месијиног посвећења, што значи да није пуновредан човек! Мајка је покушала да објасни посебан положај моје баке и оправда се тиме да сам све досад била код луцкасте старице. Сместа су ме одвезли у најближу регистратуру и тамо ми, не обазирући се на моје вапаје и протесте, дали инекцију и под наркозом ми ипак ставили жиг на десну руку. Од тог тренутка су моји испади престали, и покорно сам подносила све шта су са мном васпитачи и лекари чинили. Из мог сећања су готово безболно уклонили све сувишно, неправилно, по чему сам се разликовала од нормалне деце. Нажалост, заједно са стварно шкодљивим и сувишним блоковима сећања одстрањене су све успомене на мој живот са баком и дедом. У сећању сам сачувала само бакино лице, а деде се уопште нисам сећала и чак га нисам ни препознала на фотографији коју сам знатно касније видела у бакиној кући.

... По завршетку школе сам пошла у колеџ, изабравши тешку али поштовану професију декоратера Реалности. Као што је познато, многи људи, одабравши за своје постојање Реалност, често појма немају о томе како та Реалност мора изгледати. Ми, декоратери, стварамо декорације на чијем фону наши клијенти могу живети своју Реалност по сопственој жељи. Понекад је мој посао интересантан, ако изненада стигне поруџбина за нешто неуобичајено, али сам чешће у прилици да радим за масовног потрошача. То су раскошни станови, виле, хотели који служе као позадина за љубавне романе. За љубитеље напетих сижеа – градићи америчког дивљег запада, џунгле, ненастањена острва или настањене планете. За високе реалисте који траже, на пример, максимално тачну репродукцију римског Форума или московског Кремља, раде експерти прве категорије. Тамо влада уска специјализација по епохама и земљама, ти реалисти имају приступ историјским архивима, читају књиге и гледају филмове. Скоро сви они су службеници прве или друге категорије и месечна зарада им достиже и сто планета. Али ја као запослени четврте категорије добијам четвртину те суме. Међутим, у тако скромном положају постоји једна за мене важна предност: за разлику од високих реалиста, не морам сваког дана ићи на посао у једно од одељења министарства Реалности да тамо радим под строгом контролом; мој скромни допринос свету Реалности дајем код куће, не одвајајући се од свог персонца. Контрола нада мном се састоји само у томе што два сата дневно седам дана у недељи морам провести на стварању декорација за туђе Реалности, и затим све обављено проследити у Банку-Реал...

...Ми нисмо мешали Реалност са свакодневним животом, нисмо се сретали нити интересовали за животе осталих изван Реалности – по правилима то није било забрањено, али није било уобичајено... Никада нисмо причали о савременој политици, а када би неко изненада задуго нестајао из игре, нисмо могли да се распитамо о несталом. Нисмо знали ко од нас у којој земљи и у ком граду живи и како се зове... Увек смо причали само на планетном, то јест свима доступном језику...

(кликни на слику и прочитај и други део)

...А нереални свет је увек био влажан и непријатан... Од дуга времена сам почела да шећкам под настрешницом, разгледајући плакате залепљене на стубове, с натписом „Траже се непријатељи Месије. Запамтите њихова лица и сместа саопштите Надзору, ако успете да их откријете. Награда је Месијина захвалност и годину дана бесплатног коришћења Реалности или еквивалент у планетама“. Испод натписа су били низови холографија или фотографија непријатеља друштва. Већина лица је имала очито дегенеративан карактер, скоро сви су, како мушкарци тако и жене, имали дугу косу, што их је чинило сличним реалним персонама, а то је изван Реалности увек непријатно. Месу хвала, живог аса никада нисам срела...

Из књиге Јулије Вознесенске, "Касандрин пут - авантура са макаронама"

***

Аутор: Књигољубац

(одломак)

***

Quo vadis, свете?

Звуци "са неба"

"Јер ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране." (Мт.24,24)