Недеља, Октобар 14, 2018
Дедин аманет
(слика са нета)
Завидном оку и непослушном уху тешко је скрасити се и немогуће угодити на дуже време. Ако и добију што пожеле, она радост ишчекивања, прижељкивања, замишљања испари истог трена чим се тога дотакну. Краљ Мида је, једнако несрећно, све чега се дотакао претварао у злато, али код мене је другачије: као да се све истог трена претвори у прах – у ништавило. Моја опсесија о томе да приграбим што више света док сам млад пред овом загонетком је остајала нема и збуњена. Као да је неки зид стајао између нас, неки апсурд, на који, чини ми се, други истих таквих очију и ушију нису имали сличних притужби. И почео сам да желим још више, да грабим још више и да једним додиром све те жеље расплињавам до гађења само да бих то разумео: због чега је тако?
Ја сам по струци обућар. Али радим са пробраном клијентелом, која не жали пара да је примим. И то је заслуга мога деде, који је крпио и правио опанке, па кад је видео да од мог школовања неће бити велике вајде довео ме је у радњу и научио занату. Да је до мене било ја бих и одатле бежао, али са дедом се није дало разговарати о пренемагању или каквим другим детињаријама. „Моје је да те изведем на пут и дам ти посао у руке, а кад бих тебе слушао шта хоћеш данас, а шта сутра нећеш, ја бих био неодговоран човек. Кад порастеш буди свој газда!“, говорио ми је он. А од свих тих речи мени се оно „газда“ свидело највише. И прионух на посао, што је радовало деду, али сам ја већ потајно ковао у себи планове о великом газдинству, модерним аутомобилима, радницима, каквим ексцентричностима (ради шепурења), тако да сам тражио од деде да ме води на све сајмове таштине, где се могла видети скупа ципела и нове технологије.
Када сам урадио свој први помодарски пар ципела, многе очи у граду окренуле су се према радњи мога деде. И посао је почео да цвета, моји планови такође. Деда је био поносан на мене, али то га није спречавало да и даље бди као старији: „Слушај, чедо, и упамти: један мудар човек је рекао да само слободан човек не ради (за плату). Новац није ту да бисмо му служили, већ да би он служио нама.“. Ја бих, наравно, кимнуо главом да би он знао да сам га чуо, али бих одмах потом гледао где је неки нови сајам, да ли у земљи или иностранству, свеједно, и моје мисли су већ заборављале на деду и његове речи.
Моје царство је расло, а деда се полако гасио. Баш пред кончину, док сам се с муком суздржавао да не побегнем и са ове столице за посете болнима, као и са оне школске и сваке друге која ме је одвлачила од скитања, деда изнађе још толико снаге и своје последње мисли посвети мени: „Унуче моје драго, деда одлази, али не и моје старање. Бог је био милостив према нама – биће и одсад, не сумњам. А ти упамти: у животу можеш имати новца колико желиш, али ако не нађеш своју чашу радости и чашу суза то ће све вране и ветар разнети и иза себе оставити пустош и празнину. Научио сам те занату, као што је мене мој отац научио, али ти у задатак остављам и то: да пронађеш те две чаше како би био прави мајстор.“ И само што ме је закрстио и благословио деда је предао дух свом Богу.
У почетку сам осетио велику збуњеност; у мени се мешала туга и неки гнев: жалио сам за дедом, а тамо су ме чекали неодложни и новчано вредни послови. „Па где баш сад, деда, да умреш?!“, помислих, али се намах и заплаках.
Наравно, деду сам сахранио како је тражио - по свом православном обичају којег се целог живота држао, а неке од муштерија сам, нажалост, изгубио. Али свет је и даље наставио да се окреће и ја сам се брзо нашао на разним колосецима што животним, што пословним.
Али уместо очекиваних наслада, које су ме све дотле преплављивале, почело је све да ми се гади, јер није имало укус сласти већ црвљивости. И почео сам, из неког мени необјашњивог разлога, да кривим деду, налазећи да ме његов Бог и није наставио да благосиља. Мени није био потребан, ја сам нашао свог господара, али је било лепо док је дедин Бог био са нама. Сад као да је све земља са дединог или не знам чијег гроба. Нема више радости...!
И ту ми нешто севну преко очију. „Па да, чаша радости и чаша суза – још то је потребно, рече деда, да бих био прави мајстор. А где то да нађем? У којој школи да тражим? Мислиће сви да сам луд! Али мој деда није био луд. Мада, тамо на постељи... ко зна да ли је баш био при чистој свести и памети? А ни он није тражио сведоке да то потврде пре него што ми је оставио потрагу у аманет. Хајд` сад, деда, помози! Ти рече да твоје старање неће престати, па да видимо држиш ли реч и да ли је твој Бог прави Бог?“
Али што сам се ја више обраћао деди за помоћ, то се моја воља за послом гасила, јер никаква наслада, ни сласт, ни радост нису долазили, већ само и једино: гађење, гађење, гађење...
(наставак, аутор Јелена Јергић)
Bice nastavak?
ана
Пише се, Ана. А да ли ће све бити на блогу - још не знам, јер сам на почетку.
...Биће то ризница мудрости.
Слутим преображење.
Поздрав Јелена!
препознавање
Ако буде - нека буде најпре на корист. Зато ће морати да се бруси.
Поздрав, Станимире!