[ Богољупче ] 30 Јануар, 2013 19:13

(Слика преузета са сајта "Православље")

 

 

 

Видим из твога писма, добри мој ђаче, да ти је вера у великом искушењу. Кажеш, волиш да слушаш у цркви блажена осмог гласа, али те речи те песме: „Слиши Адаме и радујсја со Евоју” звуче старомодно, преживело, јер твој уџбеник биологије тврди да човек није дело Божје, него слепи производ дугог тока еволуције: потомак, или можда рођак мајмунов, од кога је постао без икаквог дејства Божјег. Према томе никакав Адам и Ева нису постојали.

Је ли ти то мени помињеш онај уџбеник А. Алексопула о еволуцији? Знам тај уџбеник. Нe треба ни мало да га се бојиш. Јер, ако писац тога уџбеника нема боље познавање Св. писма и теологије него што је показао у тој књизи, онда он није ни мало стручан за тумачење Св. писма, нити надлежан да прописује Цркви догме. Он може бити стручњак за биологију. За догматику — ни најмање. Покушаћу укратко да ти објасним проблем који те мучи.

У многим књигама и брошурама које имају више пропагандни него објективно-научни карактер, пише да је теорија еволуције живог света противна црквеној догматици, то јест званичном верском учењу Цркве, и да су под ударима научних доказа еволуционизма оборене црквене догме о постанку човека. To су само празне, врло често злонамерне, речи за којима се поводе само људи слабе вере, или они који тај проблем довољно не познају. А ти не треба да се уврстиш ни у једне ни у друге. Јер, треба да знаш да питање еволуције живог света није уопште предмет догматике, него природне науке и филозофије. Црква о питању еволуције није никада донела никакво догматско решење. Познато је да је догма Богом откривена истина коју Црква преко васељенског сабора формулише и проглашуje и излаже верницима као непромењиво правило вере. A цео свет зна да ниједан васељенски сабор није уопште ни додирнуо питање еволуције, па према томе сукоб еволуционе теорије са догматиком је апсолутно, формално, немогућ.

Да ли је еволуција живог света несумњива чињеница или не, и ако јесте у којим границама она важи, то су питања о којима православни научници могу имати своја лична гледишта формирана на основу познатих чињеница. А мишљења и православних и неправославних научника и филозофа о том проблему толико су различита, да се још и данас воде живе научне дискусије о вредности и границама еволуције, баш међу самим биолозима. Није редак случај да биолози, иако верују у стварност еволуције, ипак отворено признају да она није научно доказана. У Београду је 1937 г. изашла књига ,,Мој живот” коју је написао сам Дарвин познати творац еволуционистичке теорије. Врло опширан предговор написао је наш српски биолог Бора Милојевић. Ту ћеш наћи доказ да је Дарвин веровао у Бога као створитеља света, и исто тако изричиту изјаву и признање. па чак и доказе, да теорија еволуције није научно доказана него је заснована на чистој вери појединаца. A то није једина изјава те врсте. У страној научној литератури има их и далеко више. И обратно. Било је већ и у прошлом веку, а има и данас, учених теолога који принцип еволуције не одбацују, него га усвајају, сматрајући да има довољно доказа за његову истинитост, и да живи свет који би био способан за еволуцију далеко више сведочи о моћи и мудрости Створитељевој него свет који би био потпуно неспособан да се мења прилагођавајући се потребама и околностима. Сат који би могао сам себе да регулише и дотерује према разним спољашњим утицајима, више би сведочио о мудрости свога конструктора него наши обични сатови који немају ту способност.

Али без обзира на то да ли ће принцип еволуције бити једног дана строго научно доказан или строго научно оборен, без обзира на то што ни један васељенски сабор није донео никакво решење о питању еволуције — то питање и не спада у делокруг каквог васељенског сабора — ипак је Црква одувек имала своје веровање о постанку и природи човека, и то веровање засновано на Библији и свакидашњем искуству, било је заједничко свим хришћанима, како старим тако и савременим.

Прва истина тога веровања гласи: Бог је створио човека. Та се истина може назвати баш догмом у буквалном смислу речи, јер према првом члану символа вере Бог је створитељ свега видљивог и невидљивог света, дакле и човека. И Библија отворено каже да је Бог створио првог човека. A то исто сведочи нам и искуство.

У филму „Гог и Магог” видео си два робота, два човека од челика, које струја креће по тачно одређеном плану. А чуо си такође да постоји и апарат, такозвани електронски мозак. Да ли си помислио колико је ту техничких принципа и физичких закона морало бити пронађено да би се створила та чудна машина? Да ли је икад икоме могла пасти на памет мисао да је та машина постала без инжењера који ју је конструисао познавајући техничке принципе и физичке законе? Таква мисао била би заиста право безумље. Међутим, „Магог”, челични робот, само је несравњено јачи од човека. Иначе, човечје тело је неупоредиво савршенија и сложенија машина од робота. Колико је тек ту примењено техничких принципа и физичких и хемијских закона, ја ти овде не могу навести ни хиљадити део! Ако будеш медицинар, учићеш анатомију и физиологију па ћеш тада видети каква су све чудеса Божје мудрости остварена у људском телу. Чуј само неколико при мера.

Сви техничари знају да шупаљ стуб може да издржи исти толики терет као и масиван, испуњен стуб. Али шупаљ стуб је практичнији, јер је лакши и потребује мање материјала. До тог принципа људи су дошли после дугог лутања. Међутим тај принцип био је познат Ономе ко је формирао људско тело, па су наше бутне и остале ваљкасте кости, које носе терет тела, шупље. Јеси ли приметио да су клипови, осовине и точкови локомотива и вагона увек добро подмазани специјалним уљем? Без тога они би се од трења врло брзо угрејали и упалили. И тај физички закон био је познат Ономе ко је и формирао људско тело, јер видимо да су зглобови нашег костура снабдевени жлездама које луче масну материју, па ти, добри мој ђаче, можеш читаву ногометну утакмицу да трчиш за лоптом, а да не осетиш у зглобовима болове од трења. Ти се дивиш фотографском и филмском апарату. И вреди. Али не заборави да је људско и животињско око далеко савршеније од икојег фотографског апарата. Рећи ћу ти један детаљ који можда ниси ни запазио. На мразу ми осећамо да нам зебу прсти, нос, уши, лице; али очи су неосетљиве на мраз. Кад би и оне осећале дејство мраза, онда их целе зиме не бисмо могли користити. Ко ли се тога сетио!? Кад видиш канале за наводњавање, ти се дивиш инжењеру који их је извео. А знаш ли колико је сложенија мрежа канала нашег крвотока, која носи крв до последње ћелије нашег тела?! Па тек твоја рука, драги мој! Нема техничке справе која би била савршенија од људске руке. А хемија нашег тела! Нађи ми, молим те, у целом свету једну бар хемијску фабрику, која би била кадра од једне порције биљне хране начинити и крв, и разне сокове, и мишиће и живце и кости нашег тела. Колика је мудрост ту примењена и остварена!

Све је то, добри мој ђаче, само незнатан део од безбројних примера које нам износе анатомија и физиологија нашег тела. А они врло речито сведоче да је тело сваког човека. а поготово оног првог, дело Божје творачке премудрости. И не дај се збунити од оних који кажу: Па ми знамо начин и технику постанка људског тела. Ембриологија за човека није више никаква тајна. Реци им: Знамо и технику постанка неког радио-апарата од првог калема жице до последњег нумерисања станица. Знамо све услове и све законе по којима се може састављати радио-апарат. Па ипак, ако не признамо постојање мајстора који га је начинио, и поготово научника који га је први пронашао, ми нисмо објаснили постанак радио-апарата. Тако и свако људско тело сведочи својом разумном и смишљеном конструкцијом да је оно дело разумног Створитеља кога ми зовемо - Богом. Према томе црквена догма да је Бог створитељ човеков засведочена је и речју Божјом и људским разумом и свакидашњим искуством.

Друга библијска истина о човеку одговара на твоје литање: Од чега је Бог начинио људско тело? Па од земље! Има ли ишта јасније и несумњивије од те тврдње? У човечјем телу не постоји ни један елеменат кога нема у земљи. И гвожђе и сумпор и натријум и калијум и азот, водоник, кисеоник, угљеник, калцијум, све то постоји и у земљи и у човечјем телу. А после смрти све се то опет враћа у земљу и с њом се сједињује. Тo је свакидашња чињеница која сведочи да је људско тело по свом материјалу заиста „начињено од земље” као и тела биљака и животиња. Од истог основног материјала, дакле, само на други начин сједињеног и формираног. Ето друге библијске истине која је очигледна.

Знам, драго дете, тебе интересује питање како, на који начин и којим средствима је Бог сјединио земаљске елементе да постане људско тело. To је за нас тајна, јер нико од научника није тај чудесни догађај могао посматрати нити гa може експериментом поново извести. Библија нам о томе не говори. Она само констатује чињенично стање дa јe тело људско дело Божје и да је материјал за његово формирање у основи исти онај материјал који сачињава и земљу. Свакако је врло наивно тврдити и веровати да је Бог начинио тело онако као што би га лончар направио од глине или вајар од камена. Нема сумње, Бог је при формирању људског тела применио све потребне техничке принципе и физичко-хемијске законе које је Он сам дао природи већ приликом стварања света. Да ли је при том формирању људског тела Бог применио и принцип еволуцијe па од земље формирао људско тело кроз еволуцију животињског света, Библија нам о томе ништа не каже, a према садашњем стању науке видели смо да је тај принцип још увек споран, нарочито кад је у питању постанак човека. Јер, оно што несумњиво знамо о преисториским људима, то је да су они покрај свег свог грубог изгледа ипак били прави људи. Пећински човек се служио ватром, умео је да прави алатке, да слика по зидовима пећина, чак и да сахрањује своје мртве. И кад би неки данашњи човек живео у условима преисторијског човека, не би могао показати ништа већу мудрост и вештину. Од чега би ти, драги мoj ђаче, начинио себи одело, или чекић да те неко остави потпуно самог на каквом острву? Твоје алатке ту не би биле ништа савршеније од оних које је начинио преисторијски човек. Према томе тај човек је био интелигентно биће, чак проналазач. A то није ни једна животиња. Он је имао праву, разумну људску душу коју није могао добити никаквом еволуцијом ни од какве животиње, јер му животиња не може дати оно што сама нема. А да човек није само телесно биће, да је тело људско само по себи мртав леш без разума, свести и живота, то је чињеница коју нико не може порећи. Мора дакле у живом човеку постојати нека сила која гa оживљава, која му даје свест, осећање и вољу, као што отприлике у магнетном гвожђу постоји невидљива сила која му даје привлачну или одбојну моћ. Оставимо засада на страну питање шта је и каква је та сила која човека оживљава и чини свесноразумним бићем. Учићеш то у психологији и филозофији. А овде констатујемо само то, да та сила постоји, да је Библија назива „дух животни” а на другим местима „душа”, и да је по тим духовним способностима човек сличан Богу. Зато Библија и тврди да је Бог створио човека по своме обличју. Ето ти, драго дете, и треће библијске истине о човеку, очигледне и неоспорне. Ти ниси само тело, ти си и душа. Ниси само физичко, биолошко и материјално биће, него и духовно. Ниси само телесно сличан мајмуну и осталим животињама — као што незграпно тврди твој уџбеник биологије — него си разумна слика твога разумног Створитеља.

А неко је морао бити први човек. Ваљда нећемо још и око тога да водимо спор! И тај први људски пар, баш зато што је први, што потиче од Бога — макар и путем еволуције — није у своме почетку могао бити грешан. И због тога је почетак његовог живота пре греха морао бити блажен, морао имати сасвим друкчије односе према Богу и природи него после греховног пада. Карактеристична је чињеница да чак и они народи који не знају за Библију, имају мутна предања о најстаријем периоду људске историје као „златном добу”. Да ли је то случајност? Једва да се у то може веровати! Пре ће то бити митологијом искварено препредање о стварном блаженом стању наших прародитеља пре греховног пада.

 

Прота Лазар Милин

Православни мисионар, 1975.г.

 

 

 

 

[ Богољупче ] 29 Јануар, 2013 20:26

 

 

(конкурсни рад)

 

рпска азбука је једно од најлепших светских писама, и сви бисмо много изгубили када би та дивна слова, створена трудом Ћирила и Методија и касније Вука, потонула у заборав.

Данас, њихово велико дело љуља се на таласима лоше навике да олако усвајамо туђе речи и писма. Замислите само каква би невоља настала када би се фуриозно Ф наљутило и дигло дуге руке са уских кукова. Какво би било зло да цакано Ц сломи штиклицу.

Ђаконије не би вределе без Ђ, а жаба би се сигурно удавила без Ж.

О, само да Ш стојећи као штит иза Ч и Џ, не изгуби ниједно од своја три оштра копља. Сва та дивна слова неке би наказе могле угушити и створити тугу када буду заборављена. Нека ово буде опомена онима који бришу ћирилицу, а Српске установе и свакојаке натписе одевају страним писмом.

Моји први школски дани остављали су траг ћириличних слова за собом. Волела бих да никад не избледе и да сва будућа деца своје прве оловке иступе освајајући тврђаве од А до Ш.

 

Емилија Парезановић V4

О.Ш. „Милица Павловић“

Чачак

 

 

[ Музичка кутијица ] 28 Јануар, 2013 22:36
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 27 Јануар, 2013 17:07

 

 

Истински побожан живот је најлепша песма Светом Сави

 

Пролазио Свети Сава кроз село, па срете два брата, која је недавно крстио. Веома се зачуди што ни један не носи крст око врата, па их запита:

- Где су вам крстови које вам дадох?

- Мој је изгледа остао код куће. Носим га у џепу од гуња – одговори старији.

- А ја сам мој крст на зид окачио! – рече млађи.

- Е, благо џепу и зиду кад их крст чува, а ко ће вас чувати, добри људи!?

Од тада поче Свети Сава учити свој крштени народ да крст стално носе око врата, јер је хришћанин без крста војник без оружја и кућа без крова.

 

''Светосавско звонце'' бр. 1/2011.

 

[ Доколичарење ] 24 Јануар, 2013 22:05
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 23 Јануар, 2013 19:41
 
 
 
 
 
 
[ Музичка кутијица ] 21 Јануар, 2013 17:50
 
 
 
[ Лепота живота ] 20 Јануар, 2013 16:54

Пре више од деценије, по повратку из Грчке, моја снајка је донела и прегршт дивних прича, које је превела и дала мени да их поделим са причољупцима. Међу њима је била и ова: "Наши стари родитељи". Зашто је помињем? Зато што ми једна сестрица посла пре неки дан адресу са филмом и молбом да га погледам, што ја и учиних, а филм, гле чуда, започиње баш овом причом!

Најтоплије вам га препоручујем!

 

 

[ Доколичарење ] 18 Јануар, 2013 19:05
 
 
 
 
 
и
 
 
 
 
[ Музичка кутијица ] 15 Јануар, 2013 22:25

У највећем вишеспратном тржном центру Амстердама "Bijenkorf" („Кошница“), који недељом има највише посетилаца, у одељењу женске трикотаже, док су неке жене пробале одећу, а продавци им предлагали моделе, наједном се међу рекламним луткама појавила лепа, висока и раскошно, свечано одевена плавуша која је неког тражила и чудила се у каквом се то амбијенту нашла.

Испоставило се да је то Виолета из Вердијеве опере „Травијата“.

Када су је препознали, „продавци“ и „жене у куповини“ одједном су запевали своје оперске улоге, један „посетилац“ препуног тржног центра пробио се до ограде високог спрата и одозго отпевао своју улогу, а ускоро су се чули и сви „посетиоци“ последњег спрата - хор и оркестар Амстердамске опере у изненадном краткотрајном фантастичном музичком наступу (енглески: Music Flash Mob).

Погледајте и послушајте овај филм, разведриће вас...

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 14 Јануар, 2013 23:51

 

(слика са нета)

 

 

 

При размножавању човечанства, у његовом садашњем стању пада, тело служи души, на исти начин како служе пелене новорођеном телу. Обмотано пеленама тело бебице добија правилан облик, док би без пелена удови његови, због мекоће, могли добити наказне облике: тако и душа обучена у тело, сакривена и одвојена њиме од света духова, постепено себе изграђује изучавањем Закона Божјег, хришћанским животом стиче способност разликовања добра и зла (Јевр. 5, 14). Тада се њој дарује духовно виђење невидљивог света, као и, ако се покаже да је то у складу с циљевима Божјег руковођења њоме, виђење чулно, пошто су обмана и саблазан за њу веома опасни, а искуство и знање корисни. При раздвајању душе од тела видљивом смрћу, ми поново ступамо у свет духова. Из овог се види, да је за успешан улазак у свет духова, неопходно благовремено поучавање у Закону Божјем, и да је ради тог преображења препуштено извесно време дато сваком човеку од Бога у његовом странствовању на земљи. Ово странствовање назива се — земаљски живот.

 

Свети Игњатије

 

 

 

[ Јелена - деци ] 13 Јануар, 2013 21:25

 

 

 

 

 

Исус Богић родио се

у Витлејему,

целом свету објави се

прича о Њему.

 

Што пророци писали су,

обистини се,

Христос Господ кад се јави

све испуни се.

 

Сишао је Бог к човеку,

да му је ближе,

болеснога да исцели,

палог да диже.

 

Донео је вест радосну

слеп да прогледа,

сиромашку, тужном, робу

њом проповеда:

 

Дух Господњи на Мени је

носим вам слово,

Стари завет овешто је,

творим све ново!

 

Јер кад време наврши се

посла Бог Сина

да пријатна с Њим отпочне

Нова Година!

 

аутор: причалица

 

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 11 Јануар, 2013 20:10

 

 

 

 

Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао:

- Морам ти нешто рећи.

Села је и јела у тишини. Приметио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања шта мислим.

- Желим развод - рекао сам смирено.

Није изгледала изнервирана мојим речима, него ме је тихо упитала:

- Зашто?

Избегавао сам њено питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене:

- Ти ниси човек!

Те ноћи нисмо више разговарали. Плакала је. Знао сам да је хтела сазнати шта се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор; изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волео. Само сам је жалио!

С дубоким осећајем кривице, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30% улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела са мном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије, али нисам могао повући што сам рекао, јер сам јако волео Ивану. Почела је јако плакати преда мном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опседала неколико недеља, чинила се сада чвршћом и јаснијом.

Следећи дан дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао, јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увек била за столом и писала. Није ме било брига, па сам се окренуо и наставио спавати.

Ујутро ми је предочила своје услове за развод: није хтела ништа од мене, али је тражила да се развод одложи на месец дана. Захтевала је да се у тих месец дана обоје трудимо живети нормално колико год је то могуће.

Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих месец дана и није хтела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво. Али имала је још један захтев: хтела је да се присетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега венчања. Захтевала је да је, у тих месец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих врата. Мислио сам да је тотално полудела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивим, пристао сам на њене чудне захтеве.

Рекао сам Ивани какве ми је услове жена поставила за развод... Гласно се смејала, мислећи да је то апсурдно.

- Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом - рекла је презриво.

Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо деловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас:

- Тата држи маму у наручју!

Те речи су ме погодиле.

Од спаваће до дневне собе па до врата, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла:

- Немој нашем сину говорити за развод.

Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до посла.

Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осетити мирис њене блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била проседа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао шта сам јој то учинио.

Четврти дан кад сам је подигао, осетио сам како се осећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.

Пети и шести дан осетио сам како осећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих месец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вежба учинила јачим. Једно јутро бирала је шта ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула:

- Све су моје хаљине постале превелике.

Одједном сам схватио колико је смршала и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.

Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао:

- Тата, време је да носиш маму напоље!

Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је то постало важан део живота. Моја жена га је позвала да се приближи и чврсто га загрлила.

Окренуо сам главу на другу страну, јер сам се бојао да бих се могао предомислити у задњој минути.

Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њене руке обгрлиле су мој врат тако природно и нежно.

Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега венчања.

Но њена све лакша телесна тежина ме чинила јако тужним. Последњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао:

- Нисам приметио да је у нашем животу недостајало интимности.

Одвезао сам се до посла... Истрчао сам из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свако одлагање натерало да променим мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата, а ја сам јој рекао:

- Жао ми је, али ја више не желим развод.

Погледала ме запањено, а затим је дотакла моје чело.

- Имаш ли грозницу? - рекла је.

Склонио сам јој руку с моје главе.

- Жао ми је, Ивана - рекао сам - нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вероватно зато што ни она ни ја нисмо ценили потанкости у нашим животима, а не зато што више нисмо волели једно друго. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега венчања, тако сам је морао носити док нас смрт не растави.

Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвећарници, на путу кући, наручио сам букет цвећа за моју жену. Продавачица ме питала шта да напише на картици. Насмејао сам се и написао: „Носићу те свако јутро док нас смрт не растави.“

Те ноћи сам стигао кући с цвећем у руци и осмехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету – мртву.

Борила се с раком месецима, а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа приметио.

Знала је да ће убрзо умрети и хтела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...

 

 

Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.

Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари једно за друго да изградите интимност. Да имате прави срећан брак!

Ако не поделите ову причу, ништа се неће догодити.

Ако то учините, можда сачувате нечији брак.

Људи, погођени животним неуспесима су они који нису појмили колико су били близу успеха када су одустали.

 

 

 

Lory (Bonnie) Bianco - Sorry seems to be the hardest word

 

[ Доколичарење ] 10 Јануар, 2013 18:48
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Мисли у зрењу ] 09 Јануар, 2013 17:31

 

 

Свакога дана - сад већ годинама, не бирајући, насртао је на њега каменицама. Оне велике биле су тешке, а мање, пак, оштре, али свака је бачена да повреди или унесрећи онога кога није могао очима да види и чију је земљу желео пошто-пото да присвоји.

Страдалник је мирно трпео и одлагао каменице на једно неизвесно време. И онда, кад их се накупило, почео је да их ређа и уклапа. Ускоро почеше да се уздижу стубови, па један по један зид, таваница. Најпосле, дође ред и на кров. Но, у тренутку довршетка објекта - кад пред страдалником оста последња каменица, деси се нешто необично: кућа његовог комшије сруши се уз тресак. Правда, која све дотле би свезана у темељима, рашнира узе и чворове, разоткривајући пред светом криво и право.

И преселише кривца у новосаздани објекат, те забравивши за њим последњи преостали кам, оставише га да утамничен жање што је сејао.

 

Аутор: причалица Јелена Јергић