[ Бисерје са нет-а... ] 31 Јул, 2011 14:40
 
Brave bear cub against cougar
 
[ Непозната историја Срба... ] 30 Јул, 2011 13:39

 

 

 

Рођена сам у једном малом градићу у Босни са већинским српским становништвом. Потичем и васпитавана сам у патријархалној породици гдје је отац био страх и трепет. Родитељи никада нису ишли у џамију али мајка је ипак носила димије. Добровољни прилог, који је прикупљао тамошњи хоџа, никада нису дали. Отац се декларисао као Пакистанац, поријеклом из неког Хајдарабада, мада је то далеко од истине, а не знам ни да ли је то право име неког града који постоји негде.




Али знам да смо моја мајка и ја били његови робови, више него што смо му били супруга и ћерка. Једно од мојих константно присутних размишљања било је тражење разлога и одговора на чињеницу да су моји родитељи тако силно мрзели Србе и све што је српско. Многе ствари сам схватила тек када сам одрасла и када сам се, без њихове дозволе, удала за човјека кога сам вољела и који није био по њиховој вољи. Пред сам рат у некадашњој Босни, крајем 1991. године, почела сам да се враћам у ретроспективу односа између мене и породице у којој сам рођена. Осећала сам да код њих мој супруг није добро дошао и да наша дјеца никада нису била прихваћена као њихови "прави" унуци. Колико сам била испуњена срећом као супруга и мајка, толико сам била несрећна што се у кући мојих родитеља нигдје није могла видјети фотографија мене и моје дјеце. Фотографије других унука биле су видно истакнуте. Комуникација између мене, моје "четничке" породице и мојих родитеља, ишла је истрошеним мостом, несигурним и оронулим од терета емоција наизменичне љубави и мржње. Како по вредновању мојих родитеља за животног сапутника нисам нашла "блистави дијамант" одлучила сам да са супругом обликујем и створим наш блистав животни мозаик од чистих драгуља, нас четворо који смо сачињавали породицу подарену највреднијим Божјим даром, љубављу и међусобним поштовањем и разумевањем.


Негдје крајем те исте 1991.године, ја и моја породица смо осјећали да се нешто необично дешава и спрема?! Висило је у зраку. Продавнице и самопослуге биле су опсједнуте купцима, мојим комшијама муслиманима. Куповали су прехрамбене производе у енормним количинама. Никако ми није било јасно зашто ми је комшија-муслиман, често сугерисао да и ја купим што више конзерви, уља, брашна, шећера… И сада га чујем како каже: "Комшинице, купи, требаће ти!” У оближњим продавницама константно су се заустављали неки мени страни људи. Остајали су дуго и за пултом са власницима истих водили разговоре. При мом уласку прича би, као по команди, утихнула…! Те године почеле су и да ми се "удварају" моје комшинице – муслиманке. Позивале су ме на кафу и утркивале се код које ћу прије доћи. Било ми је сумњиво зашто сам им тако напрасно запала за око баш сада?! Знале су да ја нисам од оних која воли пити "кафицу" а, искрено речено, за то нисам ни имала времена. На наговор мог супруга једног дана одлучим да одем код најближе од њих. Била је то права муслиманка. Клањала је пет ваката, прочитала је Куран неколико пута и имала кћерку удату за Хрвата, којој то никада није опростила.


Уђох и сједох. Преда мном на столу Куран на арапском језику и Куран у преводу. Питам је да ли она зна преводити са арапског језика, а она ће као из топа: "Драга моја, то се не преводи, то се учи. А за тебе сам припремила један Куран на Босанском језику"! Упитала сам је да ми објасни разлог да ми даје на читање овај други? "Па знаш…", рече комшиница, "ти си погријешила пред нашим Алахом. Треба да се молиш да ти опрости што си се удала за "иневјерца". Аха, рекох себи! Ту ријеч сам често слушала од мојих родитеља и осјетила сам да је сада био моменат када ћу и мојој комшиници рећи истину у брк. Исто као што сам је рекла и мојој мајци. Пошто добро познајем историју муслимана, и других религија, почех да јој постављам разна питања. Поведох и причу о настанку муслиманске религије, о Богумилима који нису прихватили Хришћанство и прелазили у Исламску религију. "Данак у крви" сам јој лијепо описала. Моја комшиница слуша, а ја никако да станем и кажем јој: "Већина муслимана знају своје поријекло. Због њиховог поријекла муслиманске и православне породице имају иста презимена. Многи од њих се враћају својим КОРЕНИ-ма, а они који прате своје генолошко стабло знају врло добро да су поријеклом Хришћани, а то су: Осман Ђикић, Аливерић Тузлак, Меша Селимовић, Авдо Карабеговић, Кустурица итд. Неки од њих су држали иконе у својим кућама све до посљедњег дана њиховог живота". На моју примједбу да се вјерска мржња не распирује ни у једној од других религија (Стари завјет, Нови завјет, Талмуд), као што се то може прочитати у Курану и у Алијиној Исламској декларацији, осјетила сам и да смо тиме дошли до краја нашој причи. Узех Куран и право у моје "гнијездо" пуно топлине и љубави. На путу до куће, и против моје воље, размишљах да ли сам стварно погријешила пред Алахом и да ли је моје срце могло и смело изабрати другог Бога, без одобрења оног првог?! Али да ли "њихов" Алах може то рећи, да су моја дјечица, двије слатке и прелијепе главице, неприхватљиви, мање вредни и другачији, само зато што су "иневјерци" ?!


Куран су почела читати моја дјеца јер ја нисам имала интереса према тој литератури. Када су стигли до странице гдје стоји да "…муслиман не може имати за пријатеља некога ко је друге вјере…" предложише ми, уз констатацију да је оно што су у њој прочитали неприхватљиво, да комшиници што прије вратим њену "књигу". Обрадована њиховом одлуком и ставом одрецитовала сам им једну строфу пјесме од Османа Ђикића, где се између осталог каже: "…Хеј, Србин сам, Србин, брате, то је моје право име које не бих за све дао, а све за њ бих жртвовао…"! Књига, која је била толико вредна за моју комшиницу, код нас је заувијек затворена. Истовремено, дан за даном, било је све очигледније да се врата међунационалној мржњи у Босни отрварају све чешће и све шире. Изузетно припремљена Муслиманска пропаганда ширила се свакодневно у емитовањима Телевизије бивше Босне и Херцеговине. Примјењивали су познату идеју: "Ако се највећа лаж понавља безброј пута, она ће временом постати истина".

 

Одломак из сведочења "Ја, муслиманка"

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК

 

Српски језик, рајски језик -

не што њиме збори раја,

већ за то, што у себи

све милине звука спаја.

 

Српски језик, рајски језик -

знаш како с` у души хори,

кад нам мајка, кад нам сестра,

кад нам љуба њиме збори.

 

Српски језик, рајски језик -

знаш како нас он потреса,

кад нам гуслар њиме пјева,

те нас диже у небеса.

 

Српски језик, рајски језик -

ране вида, л`јечи боле,

знаш како нам души прија

кад нас старци њим соколе.

 

Српски језик, рајски језик -

за то велим, што да кријем:

сваки онај Богу гр`јеши,

ко га зове земаљскијем.

 

Аливерић Тузлак

 

 

 

ЖЕЉА

I

Сићане зв'језде осуле небо,
с мјесеца трепти алемов сјај;
небеским сјајем, свјетлошћу својом
он злати и наш успаван крај.

И благим миром он тврди санке,
најбољи вјесник на небу свом.
У санку барем он вида ране
паћеном тужном народу мом.

Ал' на ме млада ни санак неће,
не успава ме никаква моћ,
вјечита патња вјечно ме креће
кроз био данак и црну ноћ.

Ја мислим на те, о, робе тужни,
што 'но те ломи тај сраман лом.
Ја мислим на те, мој роде српски,
што си на нехај свијету свом.

Ја мислим на те, у вјечној мисли
крећу се дани и живот млад;
ал' хора пуста касно ће доћи,
да оков скидам, а с њим ти јад.

Хоћу л' к'о старац машит' се мача,
душманским кост'ма тупит му рез,
на гадном лицу душмана твога,
одужујућ' се, да везем вез.

Ох срећо, срећо, ој, стигни само,
да живот дадем - да нисам роб;
бар мјесец својим златиће сјајем
поштеног борца хлађани гроб.

II

У срећном санку, о, мили сине,
буднога бабе да л' чујеш глас?
Његове крви, о крви слатка,
мрзиш ли ропство, штујеш ли спас?

Да, мрзиш, мрзиш, свом младом душом,
И чистим жаром срдашца свог,
јер исту мисо, ко у твог бабе
у срце твоје усади Бог.

Душмане мрзи, а Српство љуби,
тако ми, сине, ти био жив,
пане ли бабо у борби љутој,
освет' га, сине, соколе сив!

III

Још мјесец сјаји, још трепте зв'језде,
на плавом небу, сијелу свом;
још жарка жеља пламеном пламти,
у српском срцу - у срцу мом.

Па лети, пјесмо, на крил'ма жеља,
поштених жеља срдашца мог;
полети небом, полети земљом,
полети, пјесмо, с тобом је Бог!

Кроз српски свијет, кроз свијет цио,
свакога брата поздрави мог.
Та сви смо синци једнога дома,
једнога дома - Србинства свог!

Нек иста мисо грије нам груди,
кад иста боља таре нам врат,
поштена жеља у српству милом -
да смо сви сваком: ко брату брат!

Босанска вила, 1897, бр. 1, стр. 8. 

 

СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.

Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.

Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;

Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.

Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.

Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!

Зора, 1897, бр. 2, стр. 1.
 
 
Омер-бег Сулејманпашић Скопљак
 
 
 
 

 

 

 

 

 

 

Michael Parenti - The U.S. War on Yugoslavia

 

 

 

[ Искораци... ] 29 Јул, 2011 14:38

 

 

 

 

Узалуд вам осмех, ви, хијене рата,

из погледа вашег избегла је дуга.

Ни у једном од вас ја не гледам брата,

милосрђу вашем завиди и куга.

 

Око срца вашег - дрвље и камење,

мостове сте многе за собом потрли.

Пустош и плач дечји ваше је ордење,

у дрској сте снази злоби пут утрли.

 

Ал` горка вам мис`о да сте због тог сила.

Сујета не преза, хоће да превари.

И ваша ће горда посустати крила,

а небеска Правда поравнаће ствари.

 

Свеће ваше беле црним димом чађе

па молитва ваша земљу не напушта,

а Богу је драгом зборење најслађе

уз воштане свеће из покајних уста.

 

Ако моја земља ко Јов и страдава

због оружја љутог што од свуда сева,

не радуј се, слепче! Знај, злоба не спава -

и осмеху твоме фитиљ догорева.

 

Јер ако и пусти Господ искушења,

то не бива друкче већ жив да се јави.

Кад се збуде време, биће и спасења

Србија ко Јов ће праведни да слави.

 

аутор: причалица

 

 
 
 
У тренутку док је наш народ на Космету препуштен сам себи и брани се живим штитом против ала незаситних, а свуда влада медијски мрак, један седамнаестогодишњак држи предавање свима како се извештава.
 
http://twitter.com/#!/stefanzivkovic
 
 
 
 
[ Пријатељи моји... ] 28 Јул, 2011 13:09

 

 

 

 

Мене је заволео,

заволеће и вас –

то је мој пас!

 

Црно-беле је боје

и увек је добре воље.

Има густу длаку,

кући се враћа по мраку.

 

Птице му поједу све из тањира

па се бака увек нервира.

Дружи се са свима

и свуда га има!

 

Он је најбољи пас

и прави је ас!

 

Аутор: Анастасија Џопалић, 10 и по година

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 27 Јул, 2011 12:18

 

 

 

 

Питали су једном једног заљубљеног човека:

- Зашто се не дивиш лепоти руже као остали?

- Зашто се смејеш и погледаш у Сунце када оно изненада још више засија, а остали склањају поглед од његовог сјаја?

- Зашто, када је највећа олуја и грми, ти излазиш из куће и киснеш?

- Зашто ноћу излазиш и причаш Месецу ?

- Зашто...

Човек их прекида одговарајући :

- Ружа је лепа, али никада нисте видели Ону која је посадила ту ружу. Никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацилe семе руже којој се сада ви дивите. Нисте осетили љубав којом је та ружа негована.

Нисте видели лице, осмех, нежност Оне од које је ружа научила тајну лепоте, чистоће, нежности...

Сунце греје и обасјава свако биће на планети. Сунце види и Њу. Види најдивније људско биће. Сваки пут када Сунце види Њену срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија, јер се радује уз Њу. Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид? Њен осмех, срећа, радост.... то је све моје.

Олуја на коју излазим није ништа у односу на страх да је Она негде сама и дрхти. Када изађем, шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.

Ноћу причам Месецу све жеље, снове, наде... Па у свитање када буде сретао Сунце нека све исприча. Нека онда Сунце јутром својим првим зрацима помилује Њено лице и пренесе јој моје речи.

За сва остала питања која сте имали морао бих вас пустити у моје снове.

Мојим сновима само Она има приступ.

 

А вашим сновима....има ли ко приступ?

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 26 Јул, 2011 11:30
 
The mountains will remember wolves
 
[ Бисерје са нет-а... ] 19 Јул, 2011 12:04

  

Thomas Cole -Distant View of Niagara Falls, 1830, Oil on panel

 

 

 

Верујем да је живот попут реке и да већина људи ускаче у ту реку никада заиста не одлучивши где желе завршити. И тако за врло кратко време они бивају ухваћени у струји: струји догађаја, струји страхова, струји изазова. Када стигну до места где се река рачва, они не одлучују свесно где желе поћи или који им смер одговара. Они једноставно "иду како их вода носи". Постају део гомиле људи коју усмеравају догађаји уместо њихових властитих вредности. Због тога осећају да немају надзор. Остају у том несвесном стању све док их једног дана не пробуди звук разбеснеле воде. Тада откривају да се налазе два метра од слапова Нијагаре у чамцу без весла. У том тренутку кажу: "Ох, к врагу!" Али, тада је већ касно. Налазе се пред падом. Понекад је то емоционалан пад. Понекад је пад телесан. Понекад је реч о финансијском паду. Велика је вероватноћа да је оно што вас тренутно оптерећује у животу могло бити избегнуто бољом одлуком узводно.

 

Anthony Robbins

 

 

 

[ Заозбиљски смешно... ] 18 Јул, 2011 10:47
 
домаћа серија "Доме, слатки доме"
 
Ово упоредити са овим:
 
Откривена тајна љубави!
 
 
[ Генерална ] 17 Јул, 2011 10:09

 

 

 

 

Бол, брига, стрепња, трагедија душе резултати су пада људског до којег је дошло због самољубља човековог. „Испарења“ ега рађају бригу у души, док је природно стање човека радост, јер је Бог радост, а душа је дах Божији, Он ју је створио и она ка Њему иде. Према томе, брига је страна људском животу и за њу не постоји никакво оправдање.

Али, данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.

Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ присуства Његовог. Ако је неко човек овога света и упућен је на привремено, радује се страстима, пролазноме и узалудном, он можда и има неку насладу, неко задовољство, али у ствари, ако мало обратимо пажњу, видећемо да у његовом животу има невоља и брига, као што и Свето Писмо каже: „Невоља и туга на душу свакога човека који чини зло.“ [Рим.2,9] Није могуће да тамо где се преступа заповест Божија има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божијег постоји брига.

Радост је нешто ретко, али то не значи и да је она нешто велико: она је природна, као што је и природно да човек гледа. Неко ко је слеп могао би да каже: „О! Ти видиш?“ Тако, када је неко радостан, остали се чуде и питају: „Радостан си?“ – јер су, одрекавши се Бога у свом свакодневном животу, навикли на јад, лаж, грех, на тмине подсвести људског бића. Према томе, радост није нешто ново. Она је један елемент који нам помаже у духовном животу.

 

Архимандрит Емилијан Метеоритски и Светогорски

 

 

 

 Асим Сарван - Светла, светлости

 

[ Бајке ] 16 Јул, 2011 11:52

 

 

 

Ниче једне године на њиви неког богаташа из обичног зрнца пшенице клас већи него што се икад на њивама те земље видело. Људи то нису приметили, јер се око овог необичног класа таласало море укласале пшенице, те га тако скривало погледу људи. Остали класови, видећи величину и надмоћ свога друга, досете се да га је сам Бог одредио да буде цар свих класова, и једног дана, пред саму жетву, гласно га признадоше за свога цара. И као и сви верни поданици, класови предложише своме цару да га спасу жетелаца. Међутим, цар на то не пристаде и чекаше мирно са осталима дан жетве.

Иако је цар класова био већи од својих поданика, ипак је и он имао златну боју зрелог жита и жетеоци га пожњеше и не приметивши да се чиме од других разликује. Тако се његова зрна растурише и помешаше у доба вршидбе са другим многобројним пшеничним зрнима. И како богаташу није требало цело његово жито, он га распрода, те се зрнца цара класова растурише по целом свету.

Међутим, једног дана скакуташе неки мршави врабац сеоским путем, и задовољно застаде кад спази на путу, украј шљунка, огромно зрно пшенице веће него што је икад прогутао. Док је врабац у чуду зрно посматрао, оно се насмеши, па му рече:

- Ја сам зрно из круне цара класова. Која ме птица прогута, постаће одмах цар свих птица.

- Зар и ја могу постати цар? – упита врапчић црвенећи од узбуђења.

- И ти и свака друга птичица, ма како убога и мала била.

Врабац тада зину, да прогута зрно, али му оно рече:

- Не гутај ме, док ти још једну важну тајну не кажем. Ако ко од људског рода сакупи девет зрна из круне класова, од њих умеси хлеб и поједе га, постаће одмах цар, па ма најмањи и најсиромашнији био на свету.

Врабац пажљиво саслуша тајну, тада хитро прогута зрно, јер је био врло гладан, а и плашио се да која друга птица не постане цар пре њега.

Чим врабац прогута зрно, наједном порасте као огроман орао; и у том часу слеже се мноштво птица око њега, са свих страна света. Неке га са одушевљењем поздравише, неке се чуђаху како врабац да толико порасте и постане цар свих птица. Врапци беху нарочито радосни, јер се надаху многом добру од свог старијег рођака. Птице грабљивице, пред којима је врабац некад стрепео, сад се ухватише у коло и начинише му хлад својим крилима.

Тада цар врабац, као и сваки други владар, одржа говор својим поданицима. Заповеди између осталог да му кроз три дана набаве девет зрна из круне цара класова.

Птице се потом разиђоше у жељи да свака прва донесе бар једно тражено зрно.

И збиља, већ увече првог дана, ласта донесе једно. Нашла га је крај некога сеоског амбара, између струкова сламе и осталих обичних зрна. За њом је дошла сеница са својим пленом, који је нашла крај неке брдске воденице. После овога приспе зеба носећи у кљуну велико зрно. Срећа јој је помогла да га отме из кљуна неке старе прождрљиве вране. Тако редом долажаху птице са зрневљем у кљуну, а цар врабац их скупљаше и стављаше у дупљу најстаријег храста у шуми. Трећег дана већ су сва зрна била прикупљена. Врабац их са задовољством још једном преброја и заповеди својој свити чворака да сваки узме у кљун по једно зрно и да пође за њим.

Већ је увелико била ноћ, кад се спустише крај једне воденице. Цар врабац закуца трипут кљуном на осветљени прозор, као што је чинио некад док је био још убоги сиромашак. На прозору се као и пре указа воденичарева кћи, милосрдна девојчица, која је врапца целе зиме хранила, скупљајући му зрнца пшенице просута по воденици. Али девојчица, разуме се, не познаде свог малог пријатеља.

Тада врабац заповеди својој свити да спусти девет зрна пред девојчицу и рече јој:

- Никад се нисам надао да ћу ти се моћи одужити што си ми живот спасла хранећи ме зимус.

Девојчица га прекиде радосно пљескајући рукама, јер је сад по гласу познала свог пријатеља малог врапчића у великом цару врапцу.

А врабац настави:

- Узми ових девет зрна, самељи их, умеси хлеб потом и поједи га, и постаћеш истог часа царица. Кад сам прогутао само једно овакво зрно из круне цара класова, ја сам постао цар птица.

Девојчица поверова врапцу, учини како јој је рекао, и истог часа поста дивном девојком царицом.

И сад још у тој земљи она је царица међу људима; а врабац је цар птица.

 

Из књиге „Вилина кћи“, Десанке Максимовић (1931)

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 15 Јул, 2011 14:29

 

 

 

Једном је патријарх Аврам, чувен по својој гостољубивости, примио у кућу неког Арапина, који је био јако напоран и захтеван. Ни са чим није био задовољан. Ни због чега није био захвалан. Ни на кући, ни на јелу, пажњи, срдачним и топлим осећањима Аврамове љубави. Приговори, тужбе и жалбе овог Арапина распршиле су стрпљење домаћиново.

- Боже мој - рече - зашто си ми послао овог човека? Не могу више да га поднесем.

У том зачу глас са неба:

- Авраме, Авраме, тог човека Ја трпим 40 година, а ти не можеш да га поднесеш ни један дан!?

Тада је Аврам увидео своју погрешку.

 

Можда си и ти, брате мој, привезан животом за једну овако захтевну особу. Можда је то твој пријатељ. Можда колега са посла из фирме у којој радиш, из твога села, комшилука. Немој заборавити на Аврама. Твоје ће се стрпљење увећати. Твоја доброта ће постати неисцрпна. А твоја врлина ће бити од Бога награђена.

 

 

 

[ Заозбиљски смешно... ] 14 Јул, 2011 05:43

 

 

 

 

Председник Управе добио је на поклон карте за концерт за извођење Шубертове „Недовршене симфоније“. Пошто није могао да иде, карте је дао менаџеру и рекао му да он оде уместо њега. Када га је сутрадан упитао да ли је уживао у концерту, менаџер му је уручио следећи извештај:

1. У посматраном периоду, четири свирача обое нису ништа радили. Њихов број треба смањити, а њихове послове расподелити осталима у оркестру, што ће уклонити варијације у активностима.

2. Свих 12 виолина свирало је идентичне ноте. То је потпуно непотребно дуплирање и чланове те секције треба драстично смањити.

3. Нема сврхе да дувачи понављају исте деонице које су већ одсвирали гудачи. Када би се уклониле све деонице које се понављају, концерт би се могао скратити с два сата на само двадесет минута.

4. Да је Шуберт водио бригу о тим стварима, вероватно би и довршио симфонију.

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 12 Јул, 2011 20:20

 

Lost my way II by moroka323

 

 

 

Једна се жена жалила својој комшиници на пријатељицу која ју је увредила. Комшиница је стаде умиривати, уједно јој саветујући да опрости пријатељици увреду.

- Молим...?! А зашто бих...? Након свега што ми је приредила? Не, злобу не могу опростити! – рече жена. – Осим тога, због чега да волим људе који мене не воле, и зашто да чиним добро кад сви око мене гледају да те преваре, издају и учине ти сваку пакост?

- Испричаћу ти једну причу – рече јој комшиница. – Живео једном један човек. И замоли он Мајку природу да учини да ноћу буде светло, како не би морао палити свећу, и да зима буде топла, како не би морао ложити пећ. Но Мајка природа зна најбоље и како би требало да буде, тако да она не удовољи молби овог човека. Он се због тога силно наљути, те рече одлучно:

- Тако значи! Е у том случају ни ја нећу палити ноћу свећу да ти сија и буде светло. И нећу зими ложити пећ да се ти грејеш. Чак ћу и врата од куће држати отворена, да се ни унутра топлота не задржава, па нека ти буде хладно.

- Каква будала! – рече жена, прекинувши комшиницу. – Мислио је да он својом свећом прави светлост и својом топлотом из пећи да греје свет. Надмени лудак! Та то је, пре свега, било потребно њему самом. Мајка природа се сама стара о себи.

- Па због чега ти – добаци комшиница – радиш исто?

- Ја?! – зачуђено ће жена.

- Да, ти. Зашто ти гушиш у себи своју љубав, када је свуд око тебе тама, и због чега ускраћујеш топлоту свог срца, кад се око тебе налазе хладна људска срца? Зашто да седиш у мраку и чекаш да те неко обасја? Зар није боље да светлиш себи и другима? Јер ћеш тако и сама пронаћи пут и, сасвим могуће, угледаће га и они око тебе и поћи с тобом руку под руку. И зашто да седиш у хладном и чекаш да те неко огреје? Радије разгреј своје срце, па ћеш његовом топлином разгалити и срца других људи, тако да из топлих срдаца неће долазити хладноћа.

 

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 11 Јул, 2011 10:53
 
[ Бисерје са нет-а... ] 10 Јул, 2011 10:45

 

 

 

 

Прича о Марији, Димитрију и Јоргосу

Димитрије и Марија су били брат и сестра. Димитрије је имао пријатеља Јоргоса, лекара. Јоргос је посећивао Димитрија у његовој кући. После неког времена, Марија открије брату своју тајну: озбиљно се заљубила у Јоргоса. Због тога је молила брата да више не доводи Јоргоса у кућу да не би узалуд патила, тим пре што је Јоргосова породица била богата и припадала вишем сталежу, и никад не би прихватила да им снаха буде сирота и неугледна Марија. Отада је Димитрије избегавао да позове Јоргоса у кућу; под разним изговорима, сусретао га је изван своје куће, у башти.

Једног дана Марија ми дође у посету. Отвори преда мном своје срце и изнесе своју муку. Ја је посаветовах да се усрдно моли, и то нарочито у праскозорје, пре сванућа; да подигне руке к Богу молећи Га да буде по Његовој вољи. Марија верно послуша мој савет. Не прође много времена, Јоргос замери Димитрију да је овај необјашњиво променио своје понашање према њему, да га избегава и да га више и не уводи у кућу. Димитрије му откри разлог за такво понашање и изнесе проблем своје сестре. Јоргос тада бризну у плач и признаде да и он има исти такав проблем - да веома воли Марију и да се већ дуго, у прво свануће, буди са Маријиним ликом пред очима. Био је то час кад се Марија молила, управо онако како сам јој саветовао. Тако су се, уз помоћ усрдне молитве, открила скривена осећања ово двоје честитих младих људи; на крају се они и узеше, иако су се Јоргосови родитељи испрва томе противили.

Таква молитва је, дакле, потребна оном детету о коме смо говорили: усрдна, трајна, упорна, и Бог ће учинити чудо и ослободиће дете од тога што га спутава. Када мајка постане света, дете ће пронаћи прави пут.

 

Константин Јанациотис – Покрај Старца Порфирија

(сећања његовог духовног детета)