[ Генерална ] 08 Април, 2017 20:34
 
Кад чујете на тв дизниленду о српском гостопримству према мигрантима, онда да знате како та представа изгледа.
 
 
[ Богољупче ] 07 Април, 2017 19:59
 
[ Богољупче ] 06 Април, 2017 21:52
 
[ Заозбиљски смешно... ] 03 Април, 2017 16:23

Скоро сам ишла да вадим нову личну карту, наравно, без чипа, на чему сам годинама инсистирала. У почетку то нису дозвољавали „појединци са задатком“, па су и професоре и правнике, који нису хтели да приме чип, ти „појединци са задатком“ звали назадним. Али се, гле чуда, испоставило да чип не мораш да примиш, и да је лична карта са чипом скупља од оне без чипа, тако да се све увек врти око среброљубља и среброљубивих.

Елем, као што рекох, отидох више силом него милом, јер ни затвор није крај света (ако знаш управљати собом), и тако кроз причу открих да ни њима тамо није баш незанимљиво. Готово исто као ни медицинском особљу на пријему, и службеницима које зову на 088. Има нас разних на слушању, гледању и разумевању, па им се дешава да се приликом сликања људи почну скидати што до појаса, што и преко њега. Наравно, службено лице тада мора да објасни како они не снимају плућа и нису ту ради нашег здравља. Али их је највише који уопште нису задовољни сликом. То су они који су се навукли на фотошопове и селфије у купатилу поред веш машине, углавном. Њима службено лице објашњава на болно истинити начин да они заиста тако изгледају у природи. А међу њима има и оних појединаца који, након сликања, остану да седе сатима у чекаоници, правећи гужву, а све чекајући да добију слике. Можда би и требало позабавити се нашим здрављем са оваквим пацијентима. Но, има и оних примера, који, на помен узимања отисака, почну да одвезују ципеле. Међутим, како нам је познато да овде не вреде ни отисци прстију лопова - будући да смо дознали од једног из полиције како су привели једног на саслушање, а он се води као у затвору - то не могу рећи да је и овај баш пацијент што скида ципеле за отиске. У чудној ми земљи живимо, ипак. Али највећа занимљивост је она кад је објашњавала човеку да се потпише на оном сокоћалу пиши-бриши. И човек се потписао „пиши-бриши“. Сад замислите онда колико ми знамо чему чип служи? Срећом, поред мене је био још један човек у чекаоници, који, чувши да не желим чип и инсистирам на томе, и он сам рече: „Без чипа и мени!“. Јер, упамтите, са чипом је скупљи живот у сваком смислу, нарочито за оне који мисле стомаком. Он је већ почео да вам одузима посао и ствара вишак људи на планети, у којој су села празна. 

 

[ Музичка кутијица ] 28 Март, 2017 17:39
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 25 Март, 2017 15:12
 
"Они нису цртали срца за Косово, они су све српско носили у свом срцу..." 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 25 Март, 2017 01:18
 
Србија и Русија се вековима онемогућавају, од стране Енглеза, да добију свој излаз на море. И данас је тако, па је њихов представник код нас на власти вајни протестант. Тако треба да разумемо, као и то зашто имамо најнеспособнију власт, која, и поред беле куге, огромног броја људи који одлазе из земље, те малог притиска на бирое за запошљавање, не може да запосли ни ово мало јада...  
 
 
[ Лепота живота ] 19 Март, 2017 21:08
 
Ово је прича за сву децу са Принциповца, јер свакога од њих има помало у њој. Иначе, то је једна од емисија Буквара Православља на радио Шиду. Текст чита Мирко Нанић.
 
 
[ Пријатељи моји... ] 19 Март, 2017 15:38

Драга Суза, велики причољубац и књигољубац, написала је на свом блогу утиске о прочитаној "Крилатој причи". Још једном јој се од срца захваљујем, а заинтересованима остављам линк ка објављеном чланку, као и Сузином блогу.

"Крилата прича" - причалица Јелена Јергић

 

[ Лепота живота ] 16 Март, 2017 01:06
 
Ништа се у нашем животу не дешава да би нас уништило...
 
[ Бисерје са нет-а... ] 12 Март, 2017 03:36

 

 

У дворцу једног племића била је необична просторија. Зидови, плафон и под били су обложени огледалима. Ненадано, на ту собу наиђе пас. Био је збуњен, угледавши свуд око себе створења слична њему самом, те он зарежа. Пси, свуд унаоколо, учинише исто. У том пас залаја. Али и остали пси добише гласове. Пас намисли да бежи, али га са свих страна нападоше грозна, режећа створења. Најпосле проведе несрећник целу ноћ окружен бруталном бандом. Следећег јутра су племићеве слуге нашле мртвог пса. Препукло му је срце. А све је могло бити другачије само да је пас, уместо режеће њушке, махнуо репом и пружио, оном ко га је гледао, шапу у знак пријатељства.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

 

Зеркальная комната

Во дворце одного вельможи была необычная зала. Стены, потолок и пол в ней были зеркальными. Как-то раз абсолютно случайно забежала в залу собака. Она растерялась, увидев вокруг целую свору подобных себе существ, и оскалила зубы. Псы, окружающие ее, ответили тем же. Тогда собака стала лаять. И псы все вместе тоже подали голос. Собака металась, но со всех сторон на нее набрасывались оскаленные, злые существа. Целую ночь провела бедняжка в окружении озверевшей своры. Наутро слуги вельможи нашли ее мертвой. У нее разорвалось сердце. А ведь все могло быть по-другому, если бы, войдя в комнату, вместо злого оскала собака вильнула хвостом и протянула тем, кто смотрел на нее из зеркала, лапу в знак дружбы.

 

[ Лепота живота ] 08 Март, 2017 20:35

Не једна тачка, већ три тачке: Циклус „Моћ књиге“. Чланак једанаести

Шаљивџије кажу да се ремонт не може завршити. Он се може само привремено прекинути. Исто се односи и на разговор о књигама. На срећу, никуда не можемо да се денемо од њих. Разговор о њима не престаје, већ само утихне на неко време. Чак и следеће речи које изражавају супротну мисао нису ништа друго до младићка дрскост. Талентована, али ипак дрскост:

           Славите ме! Нисам пар великима.

           Изнад свега што је учињено ја стављам „nihil“.

           Никада

           ништа

           нећу да читам.

           Књиге? Чему књиге! (Мајаковски „Облак у панталонама“)

Чему књиге? – питаш. А сам пишеш књиге! Кажеш да нећеш да читаш? Хтео или не хтео, читаћеш. И те како! Што историја и доказује, бар кад се ради о истом овом Мајаковском. Постоји, истина, појава као што је да човек добровољно заћути, кад одлаже у страну све речи, укључујући и написане. Али то је нешто из реда нама непознатих озарења и погружавања у другу стварност. Има један кинески афоризам на ову тему. „Речи су налик на замке, а смисао на зеца. Кад човек ухвати зеца, одбаци замке. Пронашавши смисао свега људи више не користе речи.“ И на крају: где да нађем мудраца којем нису потребне речи? Попричао бих с њим...

Да, другови. И разговор о књигама, и читање књига нас заиста одводе у ћутљиве пустиње и на врхове ћутљивих планина. Да бисмо размишљали. И да бисмо се молили. Не ћуте само старци. И велики научници одбијају да дају интервјуе. И велики писци се крију од света у својеврсним затворима. Велико знање, као и велика туга, тражи усамљеност. А где је усамљеност, тамо је и тишина. И књиге нас воде тамо. И ако читаш, али не размишљаш, ако читаш, али се не молиш, чему све то? Јер „ако се буде писало много књига, томе неће бити краја, а много читања замара тело“ (Проповедник).

Књиге нас одводе од буке. Зато замире госпођица на слици с песмарицом покрај зараслог језерцета. Зато човек с књигом седи у пустој алеји. Зато је тихо у просторијама библиотека. А где је још данас тихо? Једино на гробљу, али савремени човек од разговора на ову тему бежи као ђаво од крста. А ми ћемо на растанку попричати о гробљу. Неће то заправо бити на растанку, већ просто на крају овог циклуса кратких беседа о речима из књига који приводимо крају.

Код Дантеа у „Рају“ наводи се дугачак списак светаца који се наслађују животом у рају. Међу њима се помиње извесни Петар прозвани „Једач“ од речи „јести“. На латинском Petrus Comestor. То је француски богослов из 12. века који је „једачем“ прозван због љубави према књигама. Живео је и предавао у Паризу. Он се буквално хранио књигама и није било могуће одвојити га од њих као гурмана од укусне хране. У књишким монасима постоји таква незасита љубав према келији и књизи. Ви који знате сетите се нашег Нестора Летописца и његових похвалних речи о књишкој учености. Они који не знају Нестора и „Печерски патерик“ нека се сете барем Пимена из „Бориса Годунова“. Шта и зашто он тамо пише?

           Нек знају потомци православаца

           Земље рођене минулу судбину,

           Своје цареве велике нека помињу,

           Због њиховог труда, због славе, због добра –

           А за грехове, за мрачна дела

           Спаситеља нек смирено моле.

Ево, таквих Нестора и Пимена било је по читавом хришћанском свету и они су међу зидовима келије водили летописе, проучавали су богословље, бавили су се превођењем. Такав је био Петар Једач. Он је занимљив по томе што је унапред себи написао епитаф.

Ево како гласи:

           Ја сам Петар (камен) – лежим под каменом

           Назван сам „једач“, али сам сад сâм поједен

           Док сам био жив учио сам, учим и после смрти

           Говорим вам, а ви понављајте:

           Ја сам онај ко је живео и ко ће живети.

У суштини, ово је химна духовном списатељству. Све је ту: иронија и игра речи (Петар – лежим испод камена); смели поглед у гроб (сâм сам поједен); вера у вечни живот (живео сам и живећу); превладавање смрти кроз духовно знање (учио сам – учим и после смрти). Епитаф је читав жанр у уметности речи. Рођен у антици он је најчешће имао два смисаона правца. Обраћајући се читаоцу који пролази у име покојника, текст је говорио или „пожали ме, уздахни, сети се“, или „не губи време, живи пуном паром (с различитим поимањем „пуноће“), ускоро ћеш и ти постати овакав“. Хришћанство је у епитаф унело смелост, наду у милост Божију и моралну поуку живима. И Петар Једач је у својих пед редака написаних пре него што му је куцнуо смртни час, оставио поуку свима онима који читају и пишу.

Тешко онима који и после смрти развраћају, саблажњавају и залуђују људе. Тешко онима који су били уверени у то да са смрћу престају сви земаљски обрачуни док само постају јаснији и појачавају се. Благо онима који су учили добру за живота и који настављају да уче после смрти. Тешко једнима и благо другима. И ту хватам себе на мисли да препричавам наравоученије Криловљеве басне „Писац и разбојник“. Најјаче, без преувеличавања, Криловљеве басне која се уместо „Мајмуна и наочара“ или „Слона и Муве“ може укључити у све хрестоматије. Хватам себе на тој мисли, а то значи да ипак не желим да завршим разговор о књигама. Он повлачи Крилова, а затим Езопа, па онда, ко зна кога... Жели да прави нове кругове и нове заокрете не остављајући могућност за лењи одмор.

Али не. Овај циклус ипак затварамо. Ради других тема и других разговора. Ради самосталног трагања, отвореног за многобројне љубитеље књишке речи. Срећан пут свима онима које не треба убеђивати у то да је читање богатство! Слећите као пчеле на пупољке цвећа по полен. Откривајте непознате земље које се налазе на два корака од вас. Стичите нова знања о самима себи и о Господу Богу Чије је име благословено у векове. И нека би вам Бог на овом путу дао што више аутора који кроз све стваралаштво говоре „ја сам онај ко је живео и ко ће живети“. Ако је то тачно кад су у питању они који су нешто написали, подједнако је тачно и кад је реч о онима који читају.
 
Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић
 
[ Лепота живота ] 01 Март, 2017 22:45

Кодификовани унутрашњи свет: Циклус „Моћ књиге“. Чланак десети

Шерлок Холмс је многе ствари о човеку могао да погоди на основу опушка остављеног у пепељари, по томе како му је излизан ђон и на основу још стотину ствари које ништа не говоре непосвећеном човеку. На томе почивају криминалистика, медицина и овоземаљско искуство. Тачније – на покушајима да неко открије шта се налази у нашим тајним одајама, често скривеним и од нас самих, по рукопису, по рожњачи ока, по реакцији на ову или ону музику...

То је зато што о човеку говори све оно што га окружује. Човек на свему оставља траг свог „ја“. Код Собакевича у „Мртвим душама“ као да су сви предмети у кући својом снагом и незграпношћу говорили: „Ја сам Собакевич!“ – „И ја сам Собакевич!“ Говорили су столице, ормари и комоде. Са свих страна је кроз њих гледао домаћин. И ако тако много и тако гласно о човеку говоре предмети који су с њим повезани, шта рећи о књигама које човек чита? Зар није тачно да се кроз њих, и то у много већој мери, изражава скривени свет њиховог власника?

Покажи ми своју полицу за књиге. Ко си ти? Шта је у теби? Узгред речено, књиге овде могу бити у истом реду с још неким носиоцима информација. На пример, покажи ми своју колекцију грамофонских плоча – то смо могли рећи још сасвим недавно. Или – покажи ми полицу с твојим DVD-овима? Јасно је и без већег размишљања: плоче и касете ће нам много тога рећи о свом власнику. Како проводи слободно време, о чему размишља и да ли уопште размишља. Да ли му се може нешто позајмити и да ли се с њим може ићи на планину. Све ово обиље предмета који су раније сакупљали прашину на полицама (касете, плоче) данас су заменили разноразни хард-дискови. Односно, компјутерска меморија. Информација се скупила, прешла је, као се каже, „у цифру“, али није престала да открива тајне одаје својих власника или корисника. У „цифре“ су преточени иста она музика, исти они филмови, плус много тога другог. То је кодификован унутрашњи свет. То је човеково наличје. „Дај ми свој компјутер и реци ми шифру, па ћу ти рећи ко си.“ Ова формула је апсолутно непогрешива.

Али ми говоримо о књигама, о књигама. О корењу, а не лишћу. Кад је Оњегин бесмислено убио Ленског и нестао да би се спасио од самог себе променивши место боравка Татјана је остала са својом неузвраћеном љубављу и гомилом питања. Ко је човек у којег се заљубила? И Татјана није смислила ништа боље од тога да посети празно обитавалиште свог несталог идола. А шта је тамо било? Сто за билијар, камин с угашеном ватром „и тамни портрет лорд-Бајрона, и мали кип од гвожђа глачан“. И гомила књига. Татјана моли кућепазитељку за дозволу да редовно обилази ово место. „Да опет сврати и без бриге, ту у замку, чита књиге.“

У прво време јој није било до књига. Прво јој је било просто слатко да плаче у самоћи. Али прошло је још неко време и „на читање се затим дала, и нови свет је ту наједном пуко пред њеном душом жедном“. Видела је по књигама шта је чинило унутрашњи живот случајног и недавног мучитеља њеног срца. А он је био банално горд као Наполеон (управо онај гвоздени кип) и уморно-развратан, презасићен и самољубив као лорд Бајрон. О томе су јој рекла два-три романа у Оњегиновој кући „у којима се век огледо, и човек – нашег доба чедо“.

Татјана не тражи писма, Оњегинову преписку, као што би на њеном месту могла поступити друга девојка мучена чежњом и радозналошћу. Она не извлачи никакве тајне из слугу. Само чита и то јој је довољно. Мораћемо да наведемо целу 23. строфу седме књиге:

           Странице многе ту су криле \ знакове ноктом урезане;

           И одмах су зауставиле \ Татјанин поглед такве стране.

           С трепетом прате очи њене \ због какве мисли, напомене,

           Зачуђен беше Евгеније \ с чиме се слаго, с чиме није;

           Ту сваке нове стране лице \ његовог пера покрет крије;

           Ту своју душу Евгеније \ испољава и нехотице

           Кроз кратке речи и кроз слике \ кроз крстове и упитнике.

Истина, она га уопште није познавала. Због чега је уздисао, о чему је размишљао? Због којих мисли би му срце брже закуцало? Све то су рекле књиге. Његова душа је почела да говори с њом. Почела је да говори потезима ноктију, упитницима на маргинама и другим забелешкама. Татјана је у овом случају достојна великог чуђења – овакве девојке се ретко срећу. На пример, Олга у библиотеци погинулог Ленског није прочитала ниједну књигу. Њој то није потребно. А Оњегин је заиста с презривом гримасом прошао поред своје среће. Књиге су Татјани рекле све. Оне су је охладиле и учиниле целомудреном. Дакле, ето ко је њен дојучерашњи идол! Ни овде не можемо без цитата:

           Тај тмурни, кобни чудак – ко је? \ небески створ ил’ ада траг?

           Тај анђео, тај надмен враг, \ шта је он? Ехо других људи,

           Јел Москов с празном душом таштом \ под Харолдовим црним плаштом,

           Ил’ празни тумач туђих ћуди \ дал речник модних речи није?...

           Јел пародија Евгеније?

Да, он је подражавалац. Подражава Бајрона у презасићеном јаду и Наполеона у хладној гордости. Он је тумачење туђих ћуди и речник модерних речи. И то је све... Тако се сви ми у незнаној, али великој мери састојимо од модерних речи и туђих каприца, што прво изгледа тако „кул“ и модерно, а касније се испоставља да је празно и бескорисно. Осим тога, ту су мода, реклама и масовна култура, ако је то уопште култура.

Дакле, књиге су охладиле Татјану. Оњегин је имао обичај да се ујутру купа у леденој води. За Татјану је оваква ледена купка била библиотека неоствареног вољеног. Да су живели у ХХ веком све би било брже и једноставније: „Дај ми твој лаптоп и реци ми шифру.“ На њему нема трагова ноктију и забелешки оловком на маргинама. Све је једноставније. Кликнуо је, лајковао, преузео, сачувао. А после је показао. Значи такав си! А ја сам мислила! И хладан туш (више не купка) заувек спира незрелу везаност.

Дакле, полица с књигама о човеку говори више и боље него детаљна аутобиографија. И ако човек нема полицу с књигама, то такође говори о њему дубоко и снажно. А ево зашто.

Оно што улази у стомак неће заувек остати у њему. Сигурно ће изаћи. Јеванђеље о томе јасно говори. Али постоји ризик да оно што уђе у срце заувек ту и остане. Истина, оно ће касније тражити пут да изађе кроз различите конкретне речи и дела. А ми ћемо се у недоумици питати: откуд у овом добром човеку тако чудне жеље и радње? Па како одакле? Од онога што је прочитао и видео. Што је помислио и сачувао у клети срца. И пре него што човек нешто учини, иако нисмо јасновидци можемо назрети обрисе његових будућих поступака на основу књига и филмова, на основу музике и других интересовања. Пошто се док очи прелећу по редовима, а нокат оцртава реч која се урезала у душу, у њој се формирају мотиви будућих радњи и циљеви будућих напора. То је апсолутно неизбежан и тајанствен процес од којег зависи живот света. И никако није јасно зашто сви разумеју борбу за еколошки чисту храну, а никако нам не успева да продужимо ову мисао до аналогије с читањем и мисаоном храном.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Првославие.ру
 
[ Лепота живота ] 24 Фебруар, 2017 14:19

Habent sua fata libelli Циклус: „Моћ књиге“. Чланак девети

Августин из времена блокаде

„Књиге имају своју судбину.“ Тако гласи једна од латинских крилатица. Латински језик, налик на лего-коцке, на свој начин префињен, али ипак строг и избрушен, изродио је мноштво крилатица. Оне су више крилате попут авиона него попут птица. Реченица о томе да књиге имају сопствену судбину је једна од таквих. Судбине књига се могу пратити исто тако помно и с подједнаким чуђењем, као људске судбине.

Рецимо, „Августинова“ исповест је књига која се на путу стицања знања нипошто не може заобићи. То је књига коју си дужан да прочиташ или у младићким годинама на студентској клупи, или у зрелости, крпећи рупе у образовању. У XVIII веку превео ју је игуман Агапит (Скворцов) и она је изашла под редакцијом митрополита Платона (Левшина). У XIX веку Кијевска духовна академија поново ствара свој превод. Аутор је Подгурски. Али најдивнији превод који се може такмичити с оригиналом у погледу околности у којима је написан и по степену посвећености Богу – јесте превод Марије Јефимовне Сергејенко. Блажени Августин је под њеним пером проговорио на руском у Лењинграду за време блокаде. Људи су силазили с ума од страха, падали су у несвест од глади, заборављали су укус некада најобичније хране и жвакали су лепак. Људи су масовно умирали, а они који су остали у животу нису имали снаге да копају гробове. И у то време у једном од лењинградских станова без огрева, педесетогодишња жена се увија у рите и дува у прсте. Пред њом су листови папира и латински текст о патњи срца најплоднијег оца Западне Цркве. Немој ме казнити, Господе, ако нисам у праву, али ми се чини да град у блокади није преживео и да непријатељ временом није био потиснут само захваљујући војним напорима. Једноставно, тешко је побеђивати опкољене градове у којима гладни људи преводе богословске текстове.


На ивици

До оваквих открића свако долази сам. Да би се остварила човек не може само да прочита књигу. Треба да прочита нешто о аутору, о околностима у којима је текст написан, о историјској епохи. Односно, треба да смести текст у контекст, или тачније, да учини тако да му контекст постане очигледан. А текстови не живе ван свог контекста. То треба да буде јасно. Ево, доспела ми је у руке књига Н. Берђајева „Руска идеја“. Све у њој ми се свиђа. Много је љубави према домовини, много је знања пропуштених кроз срце. Руска жудња за слободом, руско ропство, пространство и бекство. Суровост у свакодневном животу, а поред ње – одрицање, аскеза и светост. Час бекство из историје, час страствени подухвати да се промени свет. Све то треба читати и о свему томе треба размишљати. А онда пратити фусноте и проналазити у речницима и енциклопедијама непозната имена, незнане књиге…

Али ево датума на крају књиге – 1946. година. Берђајев ће 1948. године умрети од инфаркта. Књига је написана две године пре него што се његова душа опростила од земље и пре сусрета његовог тела с истом овом земљом. Аутор има 72 године. И књига због ове чињенице постаје још занимљивија. Да ли сте разговарали са старцима који имају преко 70 година? Сложићете се да не поседују сви они добро памћење, ватрено срце и одређени поглед на свет. Берђајев није од другачијег материјала. Али је врло необичан. „Ја сам, – каже аутор у позним годинама, – преживео три рата од којих су два добила назив светски. Преживео сам две руске револуције, кризу европске културе, руски комунизам, преврат у Немачкој, окупацију Француске и прогонство. Четири пута сам био у затвору: два пута за време старог режима, и два пута за време новог. Очигледно је, умрећу у прогонству.“ Пажљиво читајте ове речи старца који је једном ногом у гробу. Управо он две године пред смрт пише дубоку књигу о руској мисли, о њеним лутањима и озарењима. Реците, зар се у вама не рађа и нехотице поштовање према овом витезу духа, чак и ако се ваши ставови не подударају с његовим мислима? Чини ми се да вредност књига таквог писца расте сразмерно с тим како се умножавају његове невоље и како се приближава оној јами из које ће једног дана васкрснути.

Изнад судбине

Сергејенко и Берђајев. Ових имена има много. Књиге сваког човека који их пише одликују се његовим својствима. Оне су више него деца, него књиге. Књиге Кафке који није имао деце, личе на заметке који за очевог живота нису пронашли пут до полица у књижарама у виду готових производа. Књиге Ф. Достојевског су малтене написане на коленима, али су распродате као вруће пирошке. Књиге В. Розанова слепљене од чланака које као експлозија буде успавани мозак малограђанина огрезлог у мисаоном салу. Све ове књиге и друге исте такве јесу жива деца рођена од живих родитеља. Оне носе у себи татин генотип иако изјављују да се од њега потпуно дистанцирају. „Не, Аљоша, ти си моја крв. И ти си Карамазов,“ – с пуним правом стари развратник каже младом искушенику.

Да Сервантес није био рањен у бици код Лепанта… Да се Достојевски није намучио на робији… Да Хемингвеј није био у Шпанији… Књижевност би била другачија. И проучавати је одвојено од судбине аутора је подједнако безумно, као и објашњавати све преврате сижеа околностима пишчевог живота. И једно и друго је само део истине. А цела истина се не добија од збрајања првог и другог. Постоји још нешто… Читајте књиге и читајте биографије. Али знајте да постоји још нешто…

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
 
[ Лепота живота ] 23 Фебруар, 2017 11:19

Храм и књига Циклус: „Моћ књиге“. Чланак осми

Игоова прогноза

У свом култном роману „Богородична црква у Паризу“ В. Иго развија мисао о супротстављању књиге и здања, тачније – књиге и храма. „Ево шта ће те убити,“ – каже Иго за књигу, обраћајући се храму. Ово је веома оригинална мисао. По уверењу аутора све што је било велико пре Гутенберга, нашло је оваплоћење у камену. Све идеје су захтевале градилиште, камен, длето, велики волумен. А после проналаска штампарске машине књига је истакла своја права на ширење истине и све је престигла. Књига је јефтинија и лакша од громада као што су древни храмови. Она се шири по свету као паперје на ветру. Неухватљива је као сунчев зрак. Можеш је ставити у џеп и носити куд год ти падне на памет. Док храм захтева огромне трошкове приликом изградње, а затим и приликом експлоатације.

У храму као ансамбл, као група, као породица живи све оно што ће се касније распршити у појединачне облике уметности. Ево га како стоји насред града као великан. Крштење и венчање, појање и проповед, икона, витраж и скулптура – све живи у њему као што бобица, печурка и дивља животиња живе у шуми. Органски. Природно. Касније ће се икона претворити у слику и захтеваће засебне сале и изложбе. За њом ће каменим скоковима похитати скулптура. Музика ће запевати одвојено од Литургије, говорништво ће се с катедре преселити у парламент и на партијске трибине. И заборавиће на храм. Стидљиво ће заборавити оно чему су вековима дуговали свој интензиван живот. Своја нова обитавалишта такође ће назвати „храмовима“. „Храм уметности“, „позоришни храм“, „храм знања“… А овом одласку испод купола Дома молитве, по Игоовом мишљењу, темељ је ударило штампање књига.

Све у једном

Храм је жив унутра и споља. У кућама људе окупља огњиште, а у граду – храм. Тако је било раније док телевизор није заменио огњиште. У храму је човеку добро да размишља сам, кад је јутрење већ одслужено, а вечерње још није почело. И у храму је лепо кад сви заједно певају, кад наступи празник, или пост, или важан народни догађај. Живот се из храма прелива на улицу, на трг, тамо где трговци постављају своје тезге и столове, а глумци играју одређене епизоде недељом. Све што човек треба да зна храм објављује од јутра до вечери сваком својом скулптуром, сваком сликом, сваким зраком светлости који се обојио пролазећи кроз стакло витража. То да Бог постоји јасно је као бели дан. Довољно је бацити поглед на громаде цркава, које су грађене вековима. И Бог постоји, и Христос је васкрсао, и свет није хаос, већ ред и склад. О томе древне цркве могу да говоре дан и ноћ онима који имају уши да чују. И ако се у оно доба док храм и књига још нису постали антагонисти, пишу књиге, оне и саме личе на цркве.

Дантеова „La Divina commedia“ је храм. У ову књигу човек улази као под сводове. Овде је све испреплетено и органски повезано: богословље и астрономија, историја и данашњица, поезија и философија. Цео свет је унутра. Иго Дантеа и Шекспира отворено назива градитељима храмова. Њихово стваралаштво је монументално. Човек га види из даљине и крсти се.


Заокупљајући лакоћом

Књиге из каснијих епоха су друга ствар. Не могу се упоредити са храмом, а ни не претендују на то. Реч увек гради здање. Али какво? Бункер, шатор, кафић покрај пута. Затворска барака, војничка касарна, фабрички погон. Зар је мало здања која се могу саградити од речи-цигала уместо громада страховитих размера, које у себе пуштају само крштене!... Иго је у праву. Књига је ступила у борбу с храмом као лаки пешадинац против добро наоружаног витеза. Књига је почела да проповеда оно што је људима пријатно и то свуда. А пошто је има много, више јој се не могу запушити уста. Храм је позивао човека да дође, да се бави својом душом. Књига је сама потрчала човеку у сусрет како би се бавио истом стварју. Очигледно је да је однела превагу у брзини и пријатности. Она је изродила слободоумље, умножила је спорове, додала је уље у ватру таштине. „Зашто да идем у храм ако ћу се помолити код куће?“ – каже сад онај ко се не моли никада. „Зашто да слушам свештеника ако могу и сам да прочитам Јеванђеље?“ – каже онај ко чита само новине.

Али књига није остала сасвим без здања. И њој су потребне зграде, поред штампарија и библиотека. Књига, која се бори са древним храмовима, лака и приступачна, почела је да позива у живот гомиле других здања, супарника храмова. Прво су то били позоришта и музеји, затим берзе и сајмови трговине, а сад су мегамаркети и спортске арене. Они примају на хиљаде и милионе људи, подсмевајући се тихо, а понекад и отворено, све празнијим црквама. У рату за човекову душу Дом молитве губи од домова трговине и разоноде.

Не супарници, већ сарадници

Тешко да храм и књигу доживљавамо као супарнике. Макар због тога што се књиге читају и у храмовима. А и сам Иго је написао књигу о храму. О Богородичној цркви у Паризу. Односно, сродио је у оквиру једног дела умеће писања и штампања с легендом из древне старине, која се одиграва на степеницама древног светилишта. И у томе постоји известан изазов и задатак. Величина и животна снага ће пратити народе и цивилизације који буду успели да споје љубав према књизи и живу љубав према храму. Наши храмови нису саграђени да бисмо у њих водили туристе, премда је и то само по себи изванредна појава. Наши храмови од којих је већина срушена (под утицајем специфичних идеја прочитаних из књига) треба да буду обновљени. Али ни књигу не треба испуштати из руке. Ко је још сасвим недавно могао да поверује у то да ће на месту базена у близини станице метроа, назване у част Кропоткина, бити обновљен храм Христа Спаситеља? Колико је било скепсе и сумње! А стоји и окупља богомолнике.

Обнављање Домова молитве у нашој отаџбини је у суштини блиско борби против неписмености. Знамо да спајамо слова уречи, али је питање шта читамо? Да бисмо читали оно што је потребно, живо и чисто, потребни су храмови у којима ће човек чути нешто о правилном правцу кретања.

Пријатељство храма и књиге је знак непобедивости. Иго је, наравно, био у праву у својим оштроумним опаскама у роману. Али то је западна проблематика која вечито супротставља познавање вере или благодат – добрим делима. Источно мишљење је у стању да сједини и помири у јединственом религиозном искуству противречне и зараћене западне категорије. Код нас је први штампар био клирик – ђакон Иван Фјодоров. У нашој варијанти Гутенберг уопште не мора да се свађа с каменоресцима и иконописцима. Треба истовремено градити храмове и писати књиге тако да књига људе доводи у храм и да их храм учи да се разумеју у књиге. Епоха ово и очекује, и захтева.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Православие.ру