Кленови

На једном радију, а у емисији која је ишла уживо, водитељ је са нескривеним симпатијама представио слушаоцима већ добро знаног и нешто редовнијег госта. Он је био познат по својим дугим и отегнутим излагањима, у којима је често (нестручно) постављао дијагнозе појединаца или одређене групе, са посебним освртом на њихов низак коефицијент интелигенције и то претежно на основу датих коментара невезано у којој форми.

– Како су само њихови IQ-ови ниски кад могу, као кленови, да се приме“ на такве теорије завере и лоботомију – говорио је, осврћући се у емисији на један од одабраних коментара у писаној форми; притом је одржао још једно предавање о „тим“ људима са малим IQ-ом и, по обичају, установио им психолошку дијагнозу..

Емисија је текла и протекла. Идућег дана, нека два човека одмарала су се на реци - пецајући. Забачени штапови су се готово истовремено почели цимати и на њима су се, закачени за удице и лажне мамце, појавили кленови.

– То ме подсети...! – примети један. – Јеси ли слушао „психолога“ јуче у емисији како износи нову дијагнозу? 

- Јесам – узврати други.

- Како си знао шта да напишеш у коментару?

– Интелигенција клена: он не бира, већ удара.

Јелена Јергић

 

Кад или како

Сећам се приче у време ерупције вулкана Сент Хелен. На терен су изашла двојица стручњака: један, који је радио за науку и други који је од политичара примао плату. Први, научник, дошао је да каже народу да се склони на време, а други, политичар, да остану и не плаше се. Њих двојица се нису разумела и овај научник је могао без бојазни другом да гледа у очи; али тих очију није било, јер су пред њим продане очи гледале у земљу. Сећам се шта је рекао научник; „Умрећу свакако - данас или сутра, али ово могу да видим само једном у животу.“ Он је остао да гледа ерупцију и да сазна новости из прве руке, али, на његову несрећу, одрон је пошао у његовом смеру. Али човек је умро у служби оног што је радио.

Како се ово може пренети на наше дане? Лако. Ми не можемо одредити кад ћемо умрети али је за нас битно како ћемо умрети.

Храмови су готово празни, јер више нема бака у њима. Кад оду баке, шта ће остати? Каква вера? Млака; ни студена, ни врућа; непотребна и клетве близу.

Данас гледамо слику Страшног суда: пред нашим очима раздваја се кукољ и жито. Открива се лицемерје овог света. Откривају се мисли многих срца. Скидају се маске. Показује нам Господ светло, оно мало, танушно, кроз уска врата и води нас у сусрет са Њим. Открива нам знаке, прави путоказе и разоткрива времена. Учи нас да је већа правда у помијама већ у белом хлебу: од помија се живи и светост задобија, од белог хлеба се урани стока за клање.

И како не благодарити на дивним лекцијама. Рекосмо: умреће се и тако и свак` ће добити праведну плату. Али једна је плата за сина а друга за изрод.

А није потребно ни умрети да би се познао пакао. Нечиста савест итекако испомера човека. Или, што кажу: дело мења душу делатника. Било на добро или на зло.

Наши су преци давали живот за слободу, а ми данас дајемо слободу за... живот?!

Пре би се рекло - духовну смрт.

А од ње нема горег.

Сад кад су послали зомбиленд кући и тако им поручили да су вишак у систему (школство, администрација, банкарство), сад корона прави узлет за нови период. Наиме, најпре је речено да корона напада само жуту расу, али у Америци, ето, напада, црну. И то гојазне. Дакле, оне што имају лош имунитет, што су порасли на фаст фуд храни, коју су им белци наменили као сиротињи. А у Кини се сад забрањује једење паса и мачака. Видите, само пратите како корона и Грета раде заједно. Имате свињски грип, корона је керећи, па птичји, а сад нећете моћи више ни супу од шишмиша да једете. Али не брините. ЕУ дозвољава да једете бубе.

Па драги дизниленде, који си се преко ноћи премаскирао у зомбиленд (маске и лактање), мисли док још можеш шта ћеш и куда ћеш. Бежи из града и спасавај душу. Доћи ће брзо време кад то нећеш моћи да урадиш, а они који буду отишли на време неће ти бити таоци.

Нека је на радост, здравље и спасење Свето причешће свима који се не причешћују кашичицом већ Христом!

И срећан нам празник Благовести!

 

Прича о таину

Синоћ нам је новинар на „Радио 2М“ испричао поучну причу. Кад је био млад, дружио се са солунским борцем и од њега је чуо причу, која може бити истинита, а може бити и легенда (заоставштина српском народу на времена непролазна).

Прича каже овако:

„Један слепи деда шаље унука преко Албаније и притом га моли:

- Чедо, донеси деди мрвице од таина (војнички хлеб); кажу да има чудотворна својства и да се од мрвица може прогледати.

Унук обећа деди и све време пута гледао је да сакупља мрве. Међутим, како је био гладан, он је, јадник, све мрве временом појео. Кад се вратио кући, он посрамљено призна деди:

- Опрости, деда, ја сам све сакупљене мрве појео јер није било ничег другог да се једе.

На то му мудри старац рече:

- Ако си, чедо! Зна деда да мрвице не могу да лече, већ те је сакупљање мрва сачувало од глади.“

 

Иза брда

За интелигентне: Да ли сте се загледали у назив вируса? Која година стоји? 2019. А кад је званично кинески председник објавио појаву вируса? У јануару 2020. Знате ли колико је света проциркулисало туда-свуда? И још нешто: ви можете бити сигурни да се нећете заразити само ако не једете. Зашто? Па погледајте продавачицу: она са једним паром рукавица пипа све, и артикле и новце, које је неко, сасвим извесно, пре ње дотакао као заражен. Зато немојте да мислите да неко жели да вас побије, јер, како рече британски премијер, како рече Меркелова: они се спремају да са здравим и отпорним на вирус уђу у нови свет. То не значи да слабији и мање имуни не треба да се пазе, али извесно је да је у свему акценат на нечем другом.

И ево о томе размишљам цео дан, кад стиже пројекат!

"DA LI JE NORMALNO DA CELA DRŽAVA BUDE U KARANTINU SAMO DA BI VAŠ DEDA ŽIVEO DAN DUŽE?!"

Ово је, иначе, изјава Ивана Пернара, хрватског политичара. Али то је небитно ко је и одакле је. Битно је да сами пензионери, свесно или несвесно, подржавају систем који подржава еутаназију. Млади не могу да мрдну и почеће да презиру старе, а стари, закључани, све који су слободни. Почеће, и већ јесу, оптужбе међусобне. Зато мислите главом и искористите време да своје духове смирите и обуздате, и кренете једном да размишљате нормално. Иначе ћемо се сви поубијати између себе.

Не заборавите: након вируса стиже Грета.

 

Два баунтија за један ролекс

Прича се догодила у јуну-јулу 1991. године.

Шта је систем вредности?

Шта је поредак?

И шта је логистика?

„Лето је `91. године, мислим да је био 26. јун, мада није ни битан сад тачан датум: Словенија проглашава независност од Југославије у чијој федерацији је она била конститутивни елемент. Ја се налазим на служењу војног рока у Загребу са многим другим момцима. Једна група, по одлуци, мислим, тадашњег премијера Југославије друга Анте Марковића, бива послата да заузме граничне прелазе у Словенији. У склопу знаних и незнаних догађаја, да не идем сад у развлачење приче, једна група момака долази на гранични прелаз између тадашње Југославије (данас Словеније) и Италије. Међутим, како већ ствари крећу да се крећу, долази се до следеће ситуације: с обзиром да Словенци не желе да им неко спречи пут за Европу, почињу да ове јединице нападају, блокирају (то нека буде на образ свима који су се играли). И ова група људи остаје одсечена од света. С једне стране стоје Италијани који радознало гледају шта се дешава, с друге стране Словенци јер их они спречавају да иду у Европу. И како креће развој догађаја ствари изгледају овако: с обзиром да снабдевање није могуће, храна и друге ствари не могу да дођу до њих, они остају препуштени сами себи. Испоставља се да старешине, који су обучавани да воде своје људе независно од политике, користе сваки изговор да се изгубе. Остане неких тридесетак момака самих са собом. У читавој ситуацији искључе им и струју и воду.

Већ први дан кад је дошло до тога да нема шта да се једе, неко се сети да је ту фри-шоп остао и да је релативно добро попуњен. Без неке велике координације и убеђивања они одлуче да ослободе фри-шоп. Поразбијају се стакла и улети се у фри-шоп. Креће да узима ко шта стигне, слободно тржиште. Неки се затрче на цигарете, неки на чоколаде, неки на телевизоре, неки, који је деловао најпаметнији, затрчи се на сатове – углавном, свако оствари приход на слободном тржишту. И док има свега креће весеље, креће социјализам. Први дан, други ту се пуца, ту се игра и чекају да виде шта ће да се дешава.

Већ након дан-два, у ситуацији која је описана, полако постаје извесно да баш нема довољно да се једе уз разне друге ствари. Међутим, премда још увек има свега доста, ту се братски дели ко шта има. Након следећих дан или два испоставља се да нико не зна колико ће то да траје и већ нису вољни да све међусобно деле па почињу то нешто новчаних папирића да размењују за разну поменуту робу. Ни то није дуго трајало, јер су после новог дана укапирали да с тим папиром, који није калорично богат да би могао да се једе, а сами се налазе у некој апокалиптичној сцени између радозналих Италијана и љутих Словенаца, не могу ништа да ураде и креће се у дословну размену робе за робу. (Да направим једну малу дигресију: чак и кад вам искључе струју телевизор може да послужи за забаву: сонијев тв од 27 или 30 инча ко погоди с најмање метака на даљину од двеста метара добије награду а успут се сви забављају.) Овај момак, који се машио за сатове (тајмекс, мада тврде да је било и ролекса, што нешто баш и не верујем) већ долази у проблем јер док се сви са неким јефтиним баунтијима, или које су већ чоколадице биле, или разним вискијима около шире, он баш остаје ускраћен за поменуте производе и покушава да дође и он до које чоколадице, које су, успут, имале и неки превазиђени рок трајања. У покушају да дође до чоколадице, он објашњава да је ред да њему за сат, који је у тадашњем дизниленду био доста скупоцен (не знам сад тачно колико хиљада марака), већ неко да адекватну количину чоколаде или вискија. На то добија одговор да он поједе тај тајмекс или ролекс, а да може да добије два баунтија. У том моменту то је био паритет, то је био систем вредности.

Шта је такође интересантно у читавој причи?

Најкрупнији и најјачи од њих, који није био много вредан, или није био вољан да ослобађа фри-шоп, можда и лењ (да не откривам сад одакле је), углавном није био вољан да учествује на тржишту и он, кад му је понестало чега, а будући најјачи и највећи међу њима и још је приде од свих замољен да води ред, што он није нешто хтео да им се замера у почетку, међутим, и он је у једном моменту израчунао да није ред да ни он нема ништа, а с обзиром да је волео да се са свима другарски и братски поздравља њему кад нешто зафали он дође тамо где нечега има, потапше по рамену: „Ђе си, брате?, и брат одмах да то што треба.

Из ове приче не можете наћи поуке о европским вредностима, хришћанству, али ћу вам рећи које сам закључке сам из ње извукао за себе.

Први закључак је да логистика увек може да закаже.

Други закључак је да може и струје да нестане, није то нешто што ћете увек имати.

Трећи закључак је да старешине, командири и поредак најчешће нестану онда кад су вам потребни; обично треба некој тетки да однесу лек.

Наредни закључак је да се људи и народи са разним стварима, ма колико они бесмислено деловали, могу забављати.

А кључни закључак је да алкохол, који нема рок трајања и дуже траје, сигурнија је инвестиција од чоколадице.

За ролекс и тајмекс видите сами.

И наравно, још битнији закључак: онај, који је довољно јак или најјачи увек ће моћи братски са вама да подели то што имате а њему треба.

Ако коме није јасно због чега су оволики војни буџети, због чега одређене земље имају толико разних агенција како год се оне паковале за ширење демократије, братство и јединство широм света, можда сте ви у праву а ја све ово погрешно гледам. Ову сам вам причу испричао да схватите да долази време универзално.“ (Космополитика)

 

Десоцијализација

Вирус за порођај новог света који отпочиње социјалним инжињерингом - десоцијализацијом.

И не заборавите: вирус се преноси и новчаницама, зар не?

Гледајте чињеницама у очи, јер ће све теже бити не само пронаћи нормалне људе, већ и састајати се са њима. 

 

Карантин је једна врста затвора

Католичка црква отказује мисе због корона вируса

Уведене мере карантина на одређеној територији, где, и поред наводне смртне опасности, постоје службе које не престају да раде, заједно са Гретом и мишљу да има превише људи на планети, треба да разумете овако: сада се на делу експериментално утврђује колико је заправо потребно чега за опстанак и одржавање неке заједнице, племена, државе - како год. Будите крајње озбиљни према себи самима, јер и они који воде систем озбиљно мисле о себи и својим потребама.

*

„Самољубље или страх од смрти почиње да истиче себичност. Христос нас не жели овакве већ ђаво. Ђаво жели да сте кукавице, себични, хладни и далеки. Останите мирни и наставите са својим животом! Благословен пост и што више прилазите мајци Цркви јер вас нико не може одвојити од Христа чак и ако се чини да жели.“ (Румунија)

 

Врли нови свет

 

Коме се није свиђао свет какав је био, не брините, он ће сасвим да се сруши.

„У системима у којима има довољно енергије они не морају да буду репресивни и ригорозни. Сада, када је енергије све мање, поставља се питање како ће се социјални системи понашати и у земљама које се труде да буду савршеније по том питању. А још је веће питање: како ће се понашати и уклапати они који нису желели да буду део система који управља масом (или део масе која управља системом), и како ће појединац моћи да опстане и буде слободно мислеће и слободно економско биће. Најбољи пример тога јесте тренутно Италија (да пустимо Азију на тренутак). Људе само информишу са тв дизниленда: појавио се вирус, појавило се то и то и 99% посто становништва, као по команди, или се закључа у кућу, или улети у први супер-маркет и покупују шта им треба за изолацију. Ово се дешава и у Калифорнији, где још нико није ни прогласио епидемију али хистерија ради своје. У Тајланду, одмах други дан после појаве вируса у Кини, формирана је километарска колона пред тамошњом неком апотеком ради куповине брњице.

Дакле, са променом монетарног система иде и информативна промена и стога се овај моменат контроле дизниленда не сме сметнути с ума. Социјални проблем је жестоко угрожен у свом производном делу и сад је питање како ће се сва ова прича манифестовати и практиковати и на нивоу политичких слобода, елементарних људских слобода и економских (карбонска такса, дигитална такса... биће тих такси и тамо где их нисте очекивали и плаћаће их и они који мисле да неће морати већ да ће стално добијати). Они су већ смислили како ће то да иде а нас ће, с месеца у месец, да о томе извештавају. Ова маса ће бити постепено преваспитавана, навикаваће се да због планете - и да не плаче мала Грета - неке ствари треба мање да се троше, да се пази од вируса, од терориста, разних екстремиста – све док неко не одлучи да су неки народи не истребе или им се смањи број. Поента свега јесте да ће се у свакој од наредних фаза слободе, које се остављају појединцу за било шта (па и да се заштити од остатка друштва или заједнице), простор за њих бивати све мањи, могућности да се изађе са овог курса којим иде стадо све теже и ограченије. А да ли постоји алтернатива – сами размислите...“ (Космополитика)


 

Плетена јакна

На дан мог (16) рођендана

мајка ми је дала плетену јакну

погледа скренутог у страну:

„Донели су пакет – то је од оца.

Немој мислити лоше о њему,

када одрастеш - разумећеш с годинама све.

Твој отац те воли и памти

премда одавно не живи са нама.“

Увече ми је комшија рекао на улици:

„Што не обучеш своју нову јакну?

Мајка је ноћима радила да је исплете.“

И тада сам схватио ко је мајка.

Руком сам помиловао нову јакну,

нисам мајци рекао за њену тајну.

Само безгрешна љубав, само мајка рођена

може тако брижно

и свето да лаже.

 

Михаил Шуфутинский - Вязаный жакет

 

В день, когда исполнилось мне шестнадцать лет,

Подарила мама мне вязаный жакет

И куда-то в сторону отвела глаза:

"Принесли посылку нам - это от отца.

 

Припев:

Ты о нём не подумай плохого,

Подрастёшь - сам поймёшь всё с годами.

Твой отец тебя любит и помнит,

Хоть давно не живёт уже с нами".

 

Вечером на улице мне сказал сосед:

"Что же не наденешь ты, новый свой жакет?

Мать всю ночь работала, чтоб его связать".

И тогда я понял, что такое мать.

 

Припев.

 

Я рукою гладил новый свой жакет,

Не сказал я матери про её секрет.

Лишь любовь безгрешная, лишь родная мать

Может так заботливо и так свято лгать.

 
 
 

Недостојни и достојни

Истина је, Христе мој, да Те никада нису разумели силници и „праведници“, „способни“ и „успешни“, они који су беспрекорни у својим спољашњим манирима, и они који су „савршени“. Разумели су Те искључиво они скрушени и понизни, изнурени животом, очајници и страдалници, грешници, блуднице и цариници кроз читаву људску историју, сви они који себе никада нису сматрали достојнима Твога небескога Царства;

Искључиво такви су Те препознали, признали и прихватили, јер су претходно прихватили своје промашаје и слабости, ту непробојну таму своје сопствене ледене ноћи.

Већ вековима пак, Христе мој, Ти истрајаваш у томе да волиш оне који, иако у паклу, миришу рајем. Заволео си, Христе, оне које нико никада није волео....

Отац Хараламбос Пападопулос

 

Корона вирус

„Информација долази са доста озбиљних места да овај вирус и није баш случајан ни спонтан. Постоји теза да је неких седам година уназад у Саудијској Арабији доктор изоловао један чудан вирус код пацијента; тај вирус је послат на проучавање у Холандију, потом у једну специјалну институцију у Канади а онда је, гле чуда, пре једно четири-пет година, у склопу нечега што се назива индустријска шпијунажа, завршио у Кини, и то баш у Вухану где постоји лабораторија за проучавање најопаснијих патогена. Колико је ово тачно и поуздано остаје питање, али ето тек да се нотира.

У свему овоме се појавила и једна добра вест и, ма колико на први поглед она изгледала шаљиво и неозбиљно, информације долазе из сасвим озбиљних научних центара. Ја сам често говорио да ракија чува и штити од дизниленда и европских вредности, а ево, надамо се, и азијских, и изгледа, када је у питању овај вирус, да му баш јачи алкохол не прија уз пар других ствари од којих је једна висока температура (чини ми се 73 или 67 степени Целзијуса – на тој температури вирус, по подацима, угиба); стога мислим да је свима боље да попију једну ракију него да иду у рерну, да не кажем фуруну.“ А.С.

Да, ради се о смртоносном вирусу за оне преко 60 година старости и евентуално малу децу, за оне који евентуално болују од дијабетеса или високог крвног притиска. Подсећа на грипу и тешко је препознати симптоме. Отежано је дисање и подсећа на упалу плућа или бронхитис.

Али ви нигде, сем у Вухану, не видите да су границе затворене, да нема летова и томе слично. Сем тога не знамо у граду Вухану, који је већи од Лондона, колико је људи за ово време умрло од срчаних тегоба, грипе или неке сличне болести, али знамо да је умрло 80 старих људи од корона вируса.

Епидемије и пандемије не користе мртвацима и болесницима, али итекако погодују политичарима. Оне служе да вас вежу за власт. За систем. Кина је прошле године изгласала своје комунистичко опредељење и позвала народ на социјални програм. За време птичјег и свињског грипа у градовима где је такође дошло до карантина направљене су две огромне болнице. Сад се то ради и у Вухану. За десет дана мора да буде готова!

И сад видите кинеске политичаре како одлазе у посету болесницима са све брњицом преко носа и уста. Али у исто време ви видите здравствене раднике покривене сасвим у заштитно одело. И тачно видите да пропаганда ради своје. За кратко време на улицама Кине се број људи са брњицама попео готово на стопроцентни број.

Али, то није довољно за праву заштиту. Зашто су лекари и сестре у заштитним оделима? Зато што вирус улази и на очи и тако су се први лекари и сестре заразили. Сем тога, улази и преко гениталија и тура.

Али границе су и даље отворене за саобраћај...

А паника је потребна да се влада...

Пијте све вруће и помало ракије.

Сад је добро време да шљивовица добије своју рекламу.

 

у.п.: За који дан очекује се и вакцина...

 

 

 

Богојављење

 

„Пијте свету воду што је чешће могуће. Ово је најбољи и најефикаснији лек. То кажем не само као свештеник, већ и као лекар. Из мог искуства у медицини.“

Свети Лука Војно-Јасенецки, архијереј и хирург

Бог се јави!

Угаљ нашег неба

Гледам синоћ документарац о насељавању планете Марс. Испод пљуште коментари одушевљења. Тек тамо у средини наиђем на један нормалан коментар, који каже отприлике овако: најбоље да тамо иду ови што хвале живот на Марсу, па нек буду пионири на планети без воде (гле чуда, а толико су брујали како су нашли воду на Марсу), без кисеоника, гравитације, траве... Али тамо ће најпре послати роботе да се опробају у пољопривреди, па ако им успе послаће и људима позивнице.

За то време у Русији Медведев подноси оставку, Путин се поново бира (мимо закона и права) за председника и подржава га ко? Па човек за пореску политику. Дакле, спремајте се за дигитализацију новца, ништа кеш. Свет се уводи у нову монетарну политику, у којем Немачка најављује повратак на стару добру и неправедно запостављену железницу. Ко је имао очи и уши могао је то већ и раније да претпостави, јер су наши бравари и заваривачи даноноћно радили на поправкама вагона у Суботици.

Дакле, за све оне који размишљају да ли да оду или остану: долази време угља, а како одређене земље и регије не могу да се украду или пренесу, то ће, због великих резерви, Србија још како имати о чему да се пита чак и поред свих ала незаситих.

Мислите и о овоме: на насловним странама можете да видите отварање поштанских сандучића, пешачких прелаза, клозета, али нигде не видите детаље одређених путних праваца којима треба да пролази или се транспортује енергија и енергенти. Ту тражите себи места...

 

Човек са три жеље

 

Живео један човек који је имао три жеље: да добије посао са великом платом, ожени се дивном и добром девојком и да буде познат у свету.

Током његовог живота било је много дешавања али ми ћемо споменути три.

Једног хладног зимског јутра младић је пожурио на интервју са представником познате компаније. До сусрета је остало још пет минута, а он је имао да прође још четвртину пута. Одједном се пред њим оклизнуо и пао старији човек. Наш херој погледа човека, закључи да је пијан и, не пружајући му руку, потрча даље. Срећом, стигао је на интервју на време. Нажалост, није ангажован за посао из снова.

Једне топле летње вечери човек је шетао градом. Приметивши трупу уличних извођача стао је да ужива у погледу. Било је мало публике али је представа била забавна и узбудљива. Након наступа уследио је аплауз и људи су почели да се разилазе. И наш човек се такође окренуо али га је неко бојажљиво дотакао раменом. Био је то главни лик у представи – стара кловновица. Питала га је да ли му се допала представа, да ли је задовољан глумцима. Али човек није желео да разговара и, окренувши се с гађењем, отишао је кући.

Једне јесење кишне вечери човек је пожурио кући са прославе рођендана свог друга. Дан је био тежак и он је желео да се окупа и заспи у топлом меком кревету. Одједном зачу како неко пригушено јеца. Била је то уплакана жена. Седела је на клупи у близини куће нашег хероја. Била је сама, без кишобрана и само ју је капуљача на танкој јакни штитила од хладне кише. Приметивши нашег хероја обратила му се за помоћ. Нешто се догодило у њеној породици и хтела је да неком отвори душу. Човек се замислио: пред његовим очима појавиле су се купка и кревет и он промрмља да је ужасно заузет и пожури у трем.

Човек је живео несрећан живот. И умро је.

Горе на небу он срете свог анђела чувара.

– Знаш, живео сам веома јадан и безвредан живот. Имао сам три жеље али се ниједна није остварила. Каква штета...

– Хм... Драги мој, све сам учинио да се твоји снови остваре, но за све то требало је само да пружиш руку, отвориш очи и угријеш срце.

– О чему причаш?

– Сећаш се човека који је пао на клизавом зимском путу? Сад пажљиво сагледај слику... Тај човек је био генерални директор фирме у којој си ти желео да радиш. Очекивала те је вртоглава каријера. Све што се од тебе тражило било је да пружиш руку.

Сећаш се старе кловновице која те је испитивала након уличне представе? Била је то млада глумица и лепотица, која се заљубила у тебе на први поглед. Чекала вас је срећна будућност, деца, неугасла љубав. Све што се од тебе тражило било је да отвориш очи.

Сећаш ли се уплакане жене на твом трему? Била је кишна ноћ, а она натопљена од кише и суза... Била је познати писац. Доживела је породичну кризу и била јој је потребна душевна подршка. Да си јој помогао и пустио је да се угреје у твом стану, послушао је и утешио, написала би књигу о том случају. Књига би постала позната широм света, и ти заједно са њом, јер би аутор на насловној страни навео име онога ко је постао муза овог дела. Све што се тада тражило од тебе била је само мала искра твог срца.

Био си непажљив, пријатељу.

Човек уздахну и крену месечевим путем до звездане даљине...

Морал: ослушните свет, он нуди могућности. И не треба само да тражимо помоћ, већ и да је с достојанством прихватимо.

(мој слободни превод приче са руског)