Колико српских душа кошта грам њемачког литијума?
„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Марко 8,36)
Тамо негдје, деведесетих година, православни теолози – између других и они са српског културног и националног простора – почели су да се баве питањима екологије, људских права, демократије, присуства Цркве у друштву. У извјесном смислу избором ових тема постизало се истовремено неколико паралелних „постигнућа“: сигнализовала се „еколошка свијест“ коју је снажно пригрлила фанарско-шамбезијевска теологија, „грађанском друштву“ и „невладином сектору“ послала би се порука о томе да се Црква не бави (само) презреним „србовањем“, слала се порука о томе да има још тема – осим страдања и изолације српског народа – којима се наши теолози могу да баве. За српско друштво у СРЈ и Српској – политички притиснуто, ратом уништавано, културно маргинализовано, деиндустријализовано и друштвено фрагментисано – „зелена агенда“ не само да није била адекватна тема него вјероватно да није била ни међу двадесет најважнијих тема. Но теолози се понекад труде да носе Сизифовска бремена космичке боли како не би морали много да се бакћу презреним шантићевским ранама Отаџбине. Бар неки од њих. „Екологија“ је у друштву опхрваном „Бљеском“ и „Олујом“, хиперинфлацијом и НАТО агресијом била само још једна лозинка са бијег. А можда је она то одувијек и била?
Зато ово није текст о „екологији“. Није бијег од стварности већ крик због стварности која ускоро може да нам затрује сваки аспект стварности.
Јер, видите: у име чега се данас Србија и Српска налазе пред пакленом провалијом експлоатације литијума – у Јадру и на Мајевици? У име екологије. Како то? Тако: да би неки калифорнијски или баварски хипстер могао да купи своју „тојоту“, „теслу“ или било који други „еколошки аутомобил““, потребно је да се разоре Јадар и Мајевица. Да би читава култура лажи, култура самообмане, култура моралне супериорности оних што једу сјеменке и не прљају планету могла да постоји, неопходно је да страда српска земља. Да страда – и да се још радује томе.
Медијска уцјена која се ових дана непрекидно провлачи кроз српске медије (с обје стране Дрине) једноставна је у својој демонској лукавости: или „напредак“ кроз копање литијума или „заостајање“. Збиља? Чак и када би та уцјена била тачна, нико да каже нашим „мудрим“ властима да су се спасили они који су закаснили на Титаник. Ако већ „развијени“ свијет срља у пропаст, можемо ли бар закаснити на тај брод?
Но остаје и даље питање: која је то цијена којом ће се плаћати ископани литијум? Најприје, више је него јасно да ће се платити уништавањем земље. Земља је вишезначна ријеч. Слојевита. Земља је комад тла које узмеш у руке: свештеник на православном опијели подсјећа сваког човјека да је земља и да ће наше тијело у земљи чекати други долазак Христов и виђење са ближњима. Земља смо, у земљу идемо: то не значи – како се често претпоставља да је земља због тога безврједна већ управо супротно: земља је света. Хришћани су од самих почетака историје Цркве осјећали ту везу између црнице у коју се тијело полаже и свештености човјековог живота. Ако се загади тај комад који држиш у рукама – шта ће уопште остати свето?
Земља је онај комад површине који зовемо очевином, дједовином: оно што нам је дато у залог од предака да га оставимо потомцима. Није ни чудо да се „екологија“ појављује у тренутку када престаје култура домаћинства: она је блиједи супстрат, морална апстракција, брига за „планету“ човјека који је сасвим преметнуо редослијед стварности. Како је већ Фјодор Михаилович примјетио моралну инверзију људи који страсно љубе човјечанство али ниједног конкретног човјека, тако и „еколог“ брине о пингвинима и китовима, емисији угљеника и фосилним горивима. Само га се не тичу Јадар и Мајевица или дјеца која товаре сумпор у сепете у Африци. Понекад га се тиче његов дом или „локална заједница“ али у већини случајева „еколог“ је „космополита“, грађанин свијета без адресе и земље и очевине. Слободни дух, неспутана машта, наивна душа, без коријена и без потомака. Шта ће му онда очевина – коме да је преда? Ионако је „одвећ много људи на земљи“. А шта ћемо ми којима је, ипак, стало и до дједовине и до дјететовине? Ако нам у име слободе добрих душа из првог свијета ове наше колонијалне власти продају земљу?
Земља је и отаџбина. Чак и чешће него само име „Србија“, код наших средњовјековних писаца спомиње се назив „српска земља“. Чему и коме затрована Српска и Србија, „српска земља“ прерована и уништена, сведена на јаловиште свијета. Ево, већ деценијама су од нас покушавали да начине културно јаловиште, демографско јаловиште, врједносно јаловиште, економско јаловиште, политичко јаловиште. И некако смо испод њихових резолуција и бомби, осиромашених и обогаћених уранијума, успјевали да се искобељамо и израстемо. Биће да је у томе проблем. Осим што им је профитабилно, врло им је и згодно да нас уједно затрпају јаловином и сахране у нашој земљи. Српска земља тако би била само апсолутно, метафизичко јаловиште на коме би неко накачио тробојку.
Но питање свих питања јесте: какве су то „понуде“ које српске власти не могу или не желе да одбију, по цијену невиђене срамоте коју гледамо ових дана? Зашто и под којим условима су пристали да сатру оно мало повјерења што их обичан Србин има у људе који му објашњавају да је „све под контролом“ и да ће оно што нам добри стари Шолц и Рио Тинто нуде – бити „за наше добро“? Зашто су баш сада пристали да више не играју ни улогу двосмислености, већ да се јасно оголе као немоћни колонијални управници и извршитељи туђих налога? Шта је то чиме се пријетило и шта се понудило да би се овако огољено и бескрупулозно кренуло у кампању оправдавања неоправдивог, у медијско понављање очигледних неистина о „добробитима“ и „прогресу“ који нас чека када земљу и душу продамо и предамо? Да ли је неки медијски маг процијенио да је међу Србима жаба већ довољно „скувана“ а народ одвећ уморан и дезоријентисан у толикој мјери да га је могуће замлаћивати мантрама о „развојној шанси“ и „новој Србији“ или се опет понавља правило да се српске власти надају да ће им народ лакше праштати и брже заборављати него што то чине наши „европски партнери“? Не знам, али рачуница је погрешна а посљедице несагледиве јер чином предаје српске земље Рио Тинту престаје могућност било каквог разликовања између „патриоте“ који остварује нелегалну добит и издајника који би директно да прода земљу и народ странцима. А у тој магли може да се деси исувише много тога, може да се опет појави она „велика тајна“ коју Србија тј српски народ крију и када се чини да су сасвим заспали.
Пријатеље који имају могућност да највишим властима пренесу поруке молим: објасните онима који у наше и ваше име доносе одлуке да и сами себи поткопавају темеље. Јер када људима дође вода до грла, још када се суочимо са страхом за дјецу, људи заборављају све обзире од којих се инаше састоји политички и друштвени живот.
Ко је – и у чије име – одлучио да ће да прода ову земљу – и црницу, и дједовину и Отаџбину – и зашто нуди наше душе Рио Тинту, ако му је већ фаустовски сасвим у реду да своју нуди за знање, моћ, новац, власт? Познају ли потписници разних „писма о намјерама“ да их гледају устаници из Јадра – они из Карађорђеве и Милошеве буне, они из Великог рата, они од вијека и до вијека – чије су кости заправо земља из које би се вадио литијум? Из колико Срба треба да се вади литијум? Колико душа предака и потомака кошта тај литијум?
Живимо апокалиптична времена – можда не посљедња, али сигурно: времена која откривају (што и јесте значење ријечи „апокалипсис“). Откривају се, и најзалуђенијима, обриси свачијих намјера, ма колико били запретени медијском скрамом.
Још је говорио Христос: „Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан“. (Матеј 18,7)
Извор
Шта је грех
Пре моје прве исповести, епископ Јован Шангајски ми је објаснио:
- Ти не знаш шта је грех.
Имао сам тада само седам година и Владика ме је питао:
- Зашто си дошао?
Одговорио сам:
- Дошао сам да се исповедим.
А он ми је рекао:
- Не знаш ти шта значи исповедати се.
А ја сам напућио усне и одговорио:
- Па знам.
Владика је тада рекао:
- Па, реци ми своје грехе. Али ипак ти не знаш шта је грех.
Још више сам напућио усне и одговорио да ја нисам слушао, јео, радио сам разне несташлуке, рекао о свом осећању ума и тако даље, односно изнео свој концепт грешног разумевања - што сам имао од детињства.
Тада се моја исповест Епископу под омофором састојала у томе што је рекао:
- Кажи шта хоћеш, а ја ћу ти ипак објаснити шта је грех.
И рекао је:
- Грех је тренутак када напушташ љубав Божију.
Када те тата и мама воле, а ти одједном не послушаш, страшно патиш. Зато што си је прекршио, оставио си ову љубав - љубав своје мајке, љубав свог оца.
А љубав Божија је још већа, највећа је. А у греху се удаљаваш од Божје љубави.
А када дође до покајања, ти се враћаш љубави Божијој.
Владика Јован ми је то објаснио када сам имао само седам година.
И ово је истина.
Мемоари архиепископа женевског и западноевропског Михаила (Донскова). Из књиге „Завичајни елемент“, Музеј и Задужбина Јована Чудотворца
Потрага за Богом
"Једном је неки Американац посетио
светог Порфирија Кавсокаливита и рекао му да је дошао до закључка да Бог
не постоји... Свети Порфирије је на ово одговорио не логичким
аргументима, већ са божанским надахнућем : " Недавно сте купили земљиште
у Калифорнији. Када се вратите у домовину, идите на источну страну
вашег плаца и ископајте рупу дубоку око један и по метар. Тамо ћете наћи
амфору и велики број шпанских златника из те и те године ! Иди кући и
уради шта ти кажем, а онда се врати и ти и ја ћемо наставити наш
разговор о постојању Бога... "
Американац није
веровао речима светог Порфирија. Но, када се вратио у домовину, обузела
га је јака радозналост : шта ако је ово истина ? Отишао је на свој плац и
почео да копа на месту за које му је рекао старац. И заиста, он је ту
ископао једну стару амфору, у којој је лежало тачно онолико новчића
колико му је свети Порфирије рекао. Чак је и датум на новчићима био
исти! Американац је био шокиран ! Следећег лета поново је отишао код
светог Порфирија и све му испричао. Старац га је пажљиво саслушао и са
љубазним осмехом одговорио : " Дете, ако не знаш ни шта је у твом
дворишту, како можеш да расуђујеш о ономе што је на небу ? "
Свети Порфирије Кавсокаливит
Недостојна
Да сам мајка
волела бих на Косову децу да изродим,
јуначком епском песмом задојим,
у Грачаници да их крстим,
у Дечанима први пут причестим,
за успаванку да им Видовдан појим,
а кад порасту
да им монашке мантије кројим.
Волела бих да им је одмалена
Богородица мајка,
Њој да хрле и Њу да грле
више но мене,
да им је прво Бог, па отац,
најпре молитва, па онда књига,
светиња да им је друга кућа
заклон и штит од посрнућа.
Волела бих
да знају напамет If од Киплинга,
да Бога слуте и кроз Баха ил` Рембранта,
да Га нађу и код Шекспира,
у стиховима Хамлета или Краља Лира.
А изнад свега волела бих
да им је Православље у души,
а не на уснама,
да им крст није привезак на гуши,
већ огањ у грудима,
да не могу да мрзе ни када би хтела,
да се не свете ни када би морала.
Да сам мајка,
волела бих да сам мајка на Косову,
и зато молим све мајке
што рађају данас косовске јунаке
да ми опросте,
у име Бога и спојена три прста,
што нисам достојна њиховог крста.
Драгана Албијанић
Живети је
"Да, али требало би да заиста живиш а не тако да преживљаваш и животариш."
Али ја заиста живим.
Кажу, не, па све ти је несигурно.
Увек је све и било несигурно, не заваравајте се ни на трен.
Зар
ми сигурност животу обезбеђује посао на неодређено? То је само
флоскула, одредити га може било ко, било када. Те ми не смета што 15
година радим на одређено.
Уноси
ли ми сигурност учесталост промене аутомобила? Да ли ми то што сам 11
година подстанар умањује пуноћу живота? Да ли ће ми само мој стан
заокружити смисао? Или боља одећа, она која није купљена на бувљаку или
мађарском хипермаркету, да ли ће ме она некако успокојити?
Но ништа није сигурно: одећа се поцепа, ауто се поквари, послови се губе, па и човек умире.
Зар је мерило пуноће мог живота да ли могу да одем на море и на зимовање?
Нисам
ишао неко време и ко зна колико дуго нећу. Моји нису ишли 30 година,
нас су ишколовали, извели на пут, у најкризнијим временима, зар због
тога нису "заиста живели"?
И
ко је, забога, онај ко одређује шта је "заиста живот"? Чика сакривен
иза осмеха људи на билбордима ЛИДЛа? Или онај који почива у бројевима
лајкова, нијансама филтера фотографија? Је ли то онај исти који нам
сервира, као на визуелном менију, како жена мора тренутно да изгледа да
би била лепа? Или онај који поставља мерила за банковни рачун мушкарцу
да би се сматрао пожељним?
Питам, шта је за вас "заиста живљење"?
Познајем
људе који су озбиљно болесни, који немају ни могућност кретања као
многи други, па опет задрже ведар дух и храбру наду.
Познајем
ону вечиту децу, несвесну својих недостатака, али обрадовану ведрим
даном и љубазношћу других. И они у тој радости и у том једном ведром
дану доживе већу пуноћу но многи богаташи, телесно здрави, душом сасвим
изгубљени.
"Даће Бог да и ти живиш најзад."
Нека
мени мог тог, материјалног сиромаштва, нека мени мојих животних и
"каријерних" и каквих год ускраћености. У начелу нисам ни сиромашан, ни
ускраћен, но ми смо људи мало заборавили на захвалност. Већ дуго, хвала
Богу, нисам гладан, нисам бос, имам кров над главом који не прокишњава и
животиње ми не улазе у дом. Моји су једнако безбедни, са својим крстом и
борбама, али све је то уобичајено. Све је то добро.
А ја живим, слава Богу. Не живуцкам, не "животињарим", живим у свој пуноћи, Свети Дух ми то даје.
Само је Бог сигуран.
Не
даје ми пуноћу ни само моја некретнина, ни нова и маркирана одећа, ни
новији ауто, ни титула иза имена. Само сам подстанар, само возим стару
корсу, само сам вероучитељ. Човеку је тешко да схвати колико се радости
може крити у нечему што изгледа тако малено, незнатно, чак и нејасно,
збуњујуће, па и омражемо, одбачено и осуђено.
Но
ваљда је зато и Сам Христос узео на Себе да пред већином буде незнатан,
збуњујућ, омражен, одбачен и осуђен. Као и сви апостоли и многи за
њима.
Мени је, искрено, нејасно, кад и зашто су хришћани тако о-рук ускочили у калупе овог света и мере себе и своју радост њима.
Своју
радост мери само својом љубављу, вером и надом, и топлином Божије
благодати. Своју пуноћу живота мери само Царством небеским. Онолико
истински живиш колико већ сада живиш Царством небеским.
Радост
није у бројци која нам стигне кад добијемо плату. Далеко од тога да
презиремо материјално, оно може олакшати и помоћи и нама и другима, но
није у томе наша срж и сврха. Није оно што нам даје смисао.
Радост није у титули, јер сви смо исти и то итекако знамо. Није ни у лајковима, а то ни не морам да објашњавам зашто.
Радост
постаје очигледна кад стојимо у Светлости Христовој. Тада живот видимо
какав јесте, у пуним бојама и правим облицима, и себе какви јесмо и
какви можемо бити.
Сами откријте шта је то, многи већ и јесу. И они заиста живе, без обзира на спољашње, људске идеје и жеље.
Не
животарим, не преживљавам, заиста живим пуноћу живота. Јер имам људе
које волим и који ме воле. Дајем све од себе да сведочим радост Живота и
та радост само расте, јер од Бога је.
Кад год дође час, умрећу сит живота. Јер се Животом храним, јер од Живе Воде ожеднети нећу у вечности.
Са профила: Марко Радаковић
Стој чврсто и одради посао
Филм је снимљен према истинитим догађајима.
Ако се жели дићи углед свом народу, мора неко да залегне за њега.
Овде је то наставник математике, који доноси деци знање за оруђе и оружје.
Stand and deliver sa prevodom
Без бриге
Позваше јеромонаха да исповеди болесника. Пошто се болесник колебао, доброћудни јеромонах му рече:
-
Не настојавам да се исповедиш.Не желим да под утицајем страха журиш са
одлуком. Спавај мирно, и ако се сутра пробудиш, зови ме.
Достојевски о комунизму
Зашто треба читати Достојевског
Достојевски ме је задивио. Никада нисам читао некога ко је тако озбиљно пришао питањима морала. Погледајте, на пример, "Злочин и казну". То је књига коју посебно препоручујем. Достојевски је прави пример истинског интелектуалца. У том роману главни лик је Раскољников, који је универзитетски студент. Његов живот је тежак; живи у Санкт Петербургу без новца, у малој плеснивој соби, где је одећа побацана по кревету и на којој спава, док због немаштине умире од глади јер има само хлеб за јести. Он је студент права. У то време, 1917., Сант Петербург је био тешко место за живот. И напола изгладнео, напола у делиријуму, он је пун идеалистичких идеја, будући да је један од првих Руса атеиста. Русија је била средњевековно друштво све до 1900. Раскољников себе сматра веома образованим момком и надасве паметним. Он то и јесте, али је то памет ароганције не мудрости. Јер он има 21 годину и шта можеш да знаш са толико лета? Истовремено је презрив спрам других због тога што себе сматра паметнијим.
Живи у ужасном стану и за станодавца има ужасну жену. И ту је Достојевски генијалан. Јер и читалац осећа гнушање спрам ње. Она је гнусна, има гомилу апартмана, наплаћује превише, мучи своје станаре, собе су прљаве, не издаје никакав намештај, сабира новац који не троши, те и сама живи у сиромаштву, прљавштина је свуда, окрутна је. Сем тога, има и нећаку која није нешто бистра, и коју третира као слушкињу. Раскољников ту добија писмо од мајке, у којем га она обавештава да му се сестра удаје за богатог момка из љубави, што ће решити све његове новчане проблеме. Али он чита између редова и њуши пацова који ће његовој сестри и мајци да загорча живот. И то још више продубљује његов очај и ми то можемо чак и да разумемо. Тако он гладује, препун идеја које су ничеовске и атеистичке, и које су тако силно удариле Русију изводећи је из апсолутно православне државности у невероватно скептично друштво и то у само једној генерацији. То је разбило друштво у комадиће. Због тога им се комунизам и учинио тако атрактивним.
Раскољников тако рационалистички приступа идејама у којима нема моралне хијерархије и олако долази до закључка како су људи без морала, у суштини кукавице, што је ничеизам. Већина оног што називамо моралношћу, није то већ страх да чинимо шта желимо. И лицемеришемо са оним што не можемо да добијемо да је то, ето, неморално. Ниче, заправо, говори да су одређене моралности замаскирани страх, што је нешто друго. Раскољников о томе размишља и сматра да би он могао постати добар правник, који би помагао сиромашним људима и "није добро да ја сад лутам скапавајући од глади, а да се моја сестра буквално проституише, док је моја станарка огавна, стара, већ на издисају, са парама и која рођаку третира као слушкиње" . И то је универзална идеја која се и данас провлачи у сличним дешавањима. То је аргумент човека од сламе, болесне свести. Јер када желите да дођете до циља, без обзира да ли сте левица или десница, ви треба аргументе да изведете до усијања и да са једним доказом минирате дискусију супротне стране и поентирате. Кад Достојевски пошаље две идеје у рат он их генијално отелотвори у најјаче карактере које може да осмисли, као што је случај у "Браћи Карамазови", Аљоши и Ивану...
*
Комунисти су са три посто успели да сруше православну Русију. Елџибитизам и џендеризам су, такође, продукт комунизма. И они са три посто разбијају свет.
Најтраженији српски артикал - деца
Издаја деце
"Треба да прочитате "Књигу о паклу", Дантеову. То вам је приказ пута у пакао. На дно воде наслаге проблема,а за Дантеа је највећи проблем издаја. Зашто? Ако нас двоје ступимо у однос, то значи да га градимо на поверењу. Издаја је оно што ће тај однос уништити. Зато је све до дна Дантеовог пакла испуњено издајама. И најгоре од свих је сексуално злостављање деце. Сексуални предатор педофил је онај који навлачи на себе маску чувара, а у ствари је - вук.
И ти сад имаш четири године, а дотакао си само дно пакла. Ти си разбијен на комаде. Како да се од тога опоравиш?
Ту мора доћи до рашчлањивања добра и зла, а то је религијско питање. И исцелење може да дође само кроз истину, љубав, веру, наду.. .
Имате пример филма "Апокалипса данас", заправо документарца о самом снимању филма, где су се глумци, у току снимања, дотакли тог дна пакла и завршили су трагично. "
Чудо
Један Рус, професор математике је дошао код старца Николаја Гурјанова заједно са својим другом Енглезом, такође професором математике, а који је био невјерник. Рус се веома молио Богу да његов колега постане вјерник. А овај Енглез је имао овакве мисли: „Уколико ми овај старац покаже чудо, онда ћу повјеровати.“
Када су дошли, баћушка их је срео, увео у келију и одмах рекао: „Какво чудо, дијете, да ти покажем?“ Пришао је ка прекидачу и почео је да га притишће: „Ево сада има свјетла, па га нема. Ево има свјетла, ево нема. Хе-хе-хе.“
Исмијали су се и отац Николај их је послао кући: „Идите кући дјецо, полако.“ Енглез се такође смијао, јер каква и могу бити чуда? Ја сам научник.
Стигли су са острва, на коме је живио старац, назад на копно, а тамо је била гомила људи, полицајаца и радника који су вукли неке каблове.
– Шта се догађа?! – Ма ништа, већ три дана на острву нема струје!
Наш научник истог момента окрену свој чамац натраг.
Са руског: Свештеник Парохије Кравичке
Где су
Данка Илић, њени родитељи и мала Карина (са каталошког сајта за продају деце, која личи на Данку)?
Детектив Браца Здравковић
Бивши начелник Одсека у МУП Србије
За размишљање
Дошло је време да не дозвољавају да зло
назовеш злом, јер можеш повредити осећања злима а данас се осећања
сматрају вреднијим и од истине и од доброте.
Више се цени кукавичко ћутање него храбра одбрана моралних вредности.
Многи
не прихватају већи ауторитет од себе самих и своје умишљене величине.
Смирење је за њих слабост, а послушање - увреда интегритета и слободе.
Охола
дрскост се све више сматра слободом мишљења, док се свака слобода
мишљења противна идеологији већине назива бахатошћу и увредом нечијих
права.
Најгрешнији највише познају своја права, и
само придодају и смишљају нова, упоредо другима одређујући обавезе.
Вербално, психолошко и интернет насиље олако називају одбраном јер врло
лако од неистомишљеника створе непријатеље саме истине. Болест не смеш
ословити болешћу јер су лекари посустали пред актуелним идеологијама и
одрекли се својих дијагноза.
Дошло је време - а
траје оно дуго, чини се, одувек - време бесловесне руље која ће узети
камен у руке само зато што су најгласнији одлучили да је то исправно
учинити. И бациће тај камен куд други желе, онако силно како други желе,
убеђујући себе у своју правичност и слободу избора. Жртве тада немају
лице које они виде или познају, жртве су тада само мете које су нацртали
они што их хране страхом, обећавајући им прихваћеност и топлину крда. И
пљунуће и увредити, повредити и можда убити, не би ли себи доказали и
руљи показали како су вредни поштовања већине.
Сачувај
нас, Боже, самопроглашених бораца за права, оних који ратују за
апстрактне идеје и за велике речи чија ситна значења не докучују, али их
свакако ватрено заступају. Отклони од нас и ову, ни нову, ни
оригиналну, демонску превару навођења на пут у пакао који је поплочан
привидно добрим намерама. Неко би рекао да су "лајкови" једина новина,
но подизали су и спуштали палац и у аренама, док су хришћане бацали
лавовима, док су аплаудирали пајацима, сакралним проституткама и
професионалним убицама.
О, како људи силно желе да
их други виде као добре, саучесне, дивне, као бранитеље слабих и
потлачених! Толико, да се ни не замарају питањима ко је заиста кривац, а
ко праведник, ко потребит, а ко манипулатор! Дајте им згодно оправдање
да конкретне особе омаловаже, а збирне именице и неопипљиве идеје
идолатризују - дајте им и гледајте како се претварају у звери. Човеку је
лакше да мишљење већине учини божанством и улије се у њега, бришући све
што би и могло бити само њему својствено. Лакше је, но мислити својом
главом, ценити вечност више него тренутак, личност више него пропаганду,
док си утемељен у Богу. А Бог је Онај Који Јесте, не прилагођава се
преовлађујућем тренду и моди.
Рекао је Он давних дана светом пророку Исаији:
"Тешко онима који вуку безакоње узицама од таштине, и грех као ужем колским.
Тешко
онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а
од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко.
Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни." (Иса. 5)
Ми,
хришћани, тражимо прво Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33),
сведочимо Јеванђеље целом свету (Мк. 16, 15), живимо као верујући - ма
какаве околности биле (1. Кор. 7, 17), прихватајући и носећи једне друге
у љубави (Еф. 4, 2), јер смо призвани на светост (2.Тим. 1, 10) . Иако
повређени туђим схватањима и понашањем, поручено нам је: "Ништа не
чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један
другога већим од себе." (Филип. 2, 3). Своје идеје и делања не равнамо
толико овосветским "нормалностима", већ их усмеравамо ка Царству
небеском. "И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте
обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и
савршена воља Божија." (Рим. 12, 2). Имамо одговорност да и речима и
делима будемо сведоци Радосне Вести: "Но Господа Бога освећујте у срцима
својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који
тражи од вас разлог ваше наде." (1. Пт. 3, 15).
Имамо
призив да будемо светло свету. "Мрзећи зло држите се добра." (Рим. 12,
9) "Не дај да те зло победи, него победи зло добрим." (Рим. 12, 21)
"Сви
који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и
опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. Но ти стој у
томе што си научио и што си се уверио, знајући од кога си се научио."
(2. Тим. 3, 12 - 14)
Са фејс профила: Марко Радаковић