Недостојна
Да сам мајка
волела бих на Косову децу да изродим,
јуначком епском песмом задојим,
у Грачаници да их крстим,
у Дечанима први пут причестим,
за успаванку да им Видовдан појим,
а кад порасту
да им монашке мантије кројим.
Волела бих да им је одмалена
Богородица мајка,
Њој да хрле и Њу да грле
више но мене,
да им је прво Бог, па отац,
најпре молитва, па онда књига,
светиња да им је друга кућа
заклон и штит од посрнућа.
Волела бих
да знају напамет If од Киплинга,
да Бога слуте и кроз Баха ил` Рембранта,
да Га нађу и код Шекспира,
у стиховима Хамлета или Краља Лира.
А изнад свега волела бих
да им је Православље у души,
а не на уснама,
да им крст није привезак на гуши,
већ огањ у грудима,
да не могу да мрзе ни када би хтела,
да се не свете ни када би морала.
Да сам мајка,
волела бих да сам мајка на Косову,
и зато молим све мајке
што рађају данас косовске јунаке
да ми опросте,
у име Бога и спојена три прста,
што нисам достојна њиховог крста.
Драгана Албијанић
Излечити страх
Живети је
"Да, али требало би да заиста живиш а не тако да преживљаваш и животариш."
Али ја заиста живим.
Кажу, не, па све ти је несигурно.
Увек је све и било несигурно, не заваравајте се ни на трен.
Зар
ми сигурност животу обезбеђује посао на неодређено? То је само
флоскула, одредити га може било ко, било када. Те ми не смета што 15
година радим на одређено.
Уноси
ли ми сигурност учесталост промене аутомобила? Да ли ми то што сам 11
година подстанар умањује пуноћу живота? Да ли ће ми само мој стан
заокружити смисао? Или боља одећа, она која није купљена на бувљаку или
мађарском хипермаркету, да ли ће ме она некако успокојити?
Но ништа није сигурно: одећа се поцепа, ауто се поквари, послови се губе, па и човек умире.
Зар је мерило пуноће мог живота да ли могу да одем на море и на зимовање?
Нисам
ишао неко време и ко зна колико дуго нећу. Моји нису ишли 30 година,
нас су ишколовали, извели на пут, у најкризнијим временима, зар због
тога нису "заиста живели"?
И
ко је, забога, онај ко одређује шта је "заиста живот"? Чика сакривен
иза осмеха људи на билбордима ЛИДЛа? Или онај који почива у бројевима
лајкова, нијансама филтера фотографија? Је ли то онај исти који нам
сервира, као на визуелном менију, како жена мора тренутно да изгледа да
би била лепа? Или онај који поставља мерила за банковни рачун мушкарцу
да би се сматрао пожељним?
Питам, шта је за вас "заиста живљење"?
Познајем
људе који су озбиљно болесни, који немају ни могућност кретања као
многи други, па опет задрже ведар дух и храбру наду.
Познајем
ону вечиту децу, несвесну својих недостатака, али обрадовану ведрим
даном и љубазношћу других. И они у тој радости и у том једном ведром
дану доживе већу пуноћу но многи богаташи, телесно здрави, душом сасвим
изгубљени.
"Даће Бог да и ти живиш најзад."
Нека
мени мог тог, материјалног сиромаштва, нека мени мојих животних и
"каријерних" и каквих год ускраћености. У начелу нисам ни сиромашан, ни
ускраћен, но ми смо људи мало заборавили на захвалност. Већ дуго, хвала
Богу, нисам гладан, нисам бос, имам кров над главом који не прокишњава и
животиње ми не улазе у дом. Моји су једнако безбедни, са својим крстом и
борбама, али све је то уобичајено. Све је то добро.
А ја живим, слава Богу. Не живуцкам, не "животињарим", живим у свој пуноћи, Свети Дух ми то даје.
Само је Бог сигуран.
Не
даје ми пуноћу ни само моја некретнина, ни нова и маркирана одећа, ни
новији ауто, ни титула иза имена. Само сам подстанар, само возим стару
корсу, само сам вероучитељ. Човеку је тешко да схвати колико се радости
може крити у нечему што изгледа тако малено, незнатно, чак и нејасно,
збуњујуће, па и омражемо, одбачено и осуђено.
Но
ваљда је зато и Сам Христос узео на Себе да пред већином буде незнатан,
збуњујућ, омражен, одбачен и осуђен. Као и сви апостоли и многи за
њима.
Мени је, искрено, нејасно, кад и зашто су хришћани тако о-рук ускочили у калупе овог света и мере себе и своју радост њима.
Своју
радост мери само својом љубављу, вером и надом, и топлином Божије
благодати. Своју пуноћу живота мери само Царством небеским. Онолико
истински живиш колико већ сада живиш Царством небеским.
Радост
није у бројци која нам стигне кад добијемо плату. Далеко од тога да
презиремо материјално, оно може олакшати и помоћи и нама и другима, но
није у томе наша срж и сврха. Није оно што нам даје смисао.
Радост није у титули, јер сви смо исти и то итекако знамо. Није ни у лајковима, а то ни не морам да објашњавам зашто.
Радост
постаје очигледна кад стојимо у Светлости Христовој. Тада живот видимо
какав јесте, у пуним бојама и правим облицима, и себе какви јесмо и
какви можемо бити.
Сами откријте шта је то, многи већ и јесу. И они заиста живе, без обзира на спољашње, људске идеје и жеље.
Не
животарим, не преживљавам, заиста живим пуноћу живота. Јер имам људе
које волим и који ме воле. Дајем све од себе да сведочим радост Живота и
та радост само расте, јер од Бога је.
Кад год дође час, умрећу сит живота. Јер се Животом храним, јер од Живе Воде ожеднети нећу у вечности.
Са профила: Марко Радаковић
Стој чврсто и одради посао
Филм је снимљен према истинитим догађајима.
Ако се жели дићи углед свом народу, мора неко да залегне за њега.
Овде је то наставник математике, који доноси деци знање за оруђе и оружје.
Stand and deliver sa prevodom
Без бриге
Позваше јеромонаха да исповеди болесника. Пошто се болесник колебао, доброћудни јеромонах му рече:
-
Не настојавам да се исповедиш.Не желим да под утицајем страха журиш са
одлуком. Спавај мирно, и ако се сутра пробудиш, зови ме.
Достојевски о комунизму
Зашто треба читати Достојевског
Достојевски ме је задивио. Никада нисам читао некога ко је тако озбиљно пришао питањима морала. Погледајте, на пример, "Злочин и казну". То је књига коју посебно препоручујем. Достојевски је прави пример истинског интелектуалца. У том роману главни лик је Раскољников, који је универзитетски студент. Његов живот је тежак; живи у Санкт Петербургу без новца, у малој плеснивој соби, где је одећа побацана по кревету и на којој спава, док због немаштине умире од глади јер има само хлеб за јести. Он је студент права. У то време, 1917., Сант Петербург је био тешко место за живот. И напола изгладнео, напола у делиријуму, он је пун идеалистичких идеја, будући да је један од првих Руса атеиста. Русија је била средњевековно друштво све до 1900. Раскољников себе сматра веома образованим момком и надасве паметним. Он то и јесте, али је то памет ароганције не мудрости. Јер он има 21 годину и шта можеш да знаш са толико лета? Истовремено је презрив спрам других због тога што себе сматра паметнијим.
Живи у ужасном стану и за станодавца има ужасну жену. И ту је Достојевски генијалан. Јер и читалац осећа гнушање спрам ње. Она је гнусна, има гомилу апартмана, наплаћује превише, мучи своје станаре, собе су прљаве, не издаје никакав намештај, сабира новац који не троши, те и сама живи у сиромаштву, прљавштина је свуда, окрутна је. Сем тога, има и нећаку која није нешто бистра, и коју третира као слушкињу. Раскољников ту добија писмо од мајке, у којем га она обавештава да му се сестра удаје за богатог момка из љубави, што ће решити све његове новчане проблеме. Али он чита између редова и њуши пацова који ће његовој сестри и мајци да загорча живот. И то још више продубљује његов очај и ми то можемо чак и да разумемо. Тако он гладује, препун идеја које су ничеовске и атеистичке, и које су тако силно удариле Русију изводећи је из апсолутно православне државности у невероватно скептично друштво и то у само једној генерацији. То је разбило друштво у комадиће. Због тога им се комунизам и учинио тако атрактивним.
Раскољников тако рационалистички приступа идејама у којима нема моралне хијерархије и олако долази до закључка како су људи без морала, у суштини кукавице, што је ничеизам. Већина оног што називамо моралношћу, није то већ страх да чинимо шта желимо. И лицемеришемо са оним што не можемо да добијемо да је то, ето, неморално. Ниче, заправо, говори да су одређене моралности замаскирани страх, што је нешто друго. Раскољников о томе размишља и сматра да би он могао постати добар правник, који би помагао сиромашним људима и "није добро да ја сад лутам скапавајући од глади, а да се моја сестра буквално проституише, док је моја станарка огавна, стара, већ на издисају, са парама и која рођаку третира као слушкиње" . И то је универзална идеја која се и данас провлачи у сличним дешавањима. То је аргумент човека од сламе, болесне свести. Јер када желите да дођете до циља, без обзира да ли сте левица или десница, ви треба аргументе да изведете до усијања и да са једним доказом минирате дискусију супротне стране и поентирате. Кад Достојевски пошаље две идеје у рат он их генијално отелотвори у најјаче карактере које може да осмисли, као што је случај у "Браћи Карамазови", Аљоши и Ивану...
*
Комунисти су са три посто успели да сруше православну Русију. Елџибитизам и џендеризам су, такође, продукт комунизма. И они са три посто разбијају свет.
Најтраженији српски артикал - деца
Издаја деце
"Треба да прочитате "Књигу о паклу", Дантеову. То вам је приказ пута у пакао. На дно воде наслаге проблема,а за Дантеа је највећи проблем издаја. Зашто? Ако нас двоје ступимо у однос, то значи да га градимо на поверењу. Издаја је оно што ће тај однос уништити. Зато је све до дна Дантеовог пакла испуњено издајама. И најгоре од свих је сексуално злостављање деце. Сексуални предатор педофил је онај који навлачи на себе маску чувара, а у ствари је - вук.
И ти сад имаш четири године, а дотакао си само дно пакла. Ти си разбијен на комаде. Како да се од тога опоравиш?
Ту мора доћи до рашчлањивања добра и зла, а то је религијско питање. И исцелење може да дође само кроз истину, љубав, веру, наду.. .
Имате пример филма "Апокалипса данас", заправо документарца о самом снимању филма, где су се глумци, у току снимања, дотакли тог дна пакла и завршили су трагично. "
Чудо
Један Рус, професор математике је дошао код старца Николаја Гурјанова заједно са својим другом Енглезом, такође професором математике, а који је био невјерник. Рус се веома молио Богу да његов колега постане вјерник. А овај Енглез је имао овакве мисли: „Уколико ми овај старац покаже чудо, онда ћу повјеровати.“
Када су дошли, баћушка их је срео, увео у келију и одмах рекао: „Какво чудо, дијете, да ти покажем?“ Пришао је ка прекидачу и почео је да га притишће: „Ево сада има свјетла, па га нема. Ево има свјетла, ево нема. Хе-хе-хе.“
Исмијали су се и отац Николај их је послао кући: „Идите кући дјецо, полако.“ Енглез се такође смијао, јер каква и могу бити чуда? Ја сам научник.
Стигли су са острва, на коме је живио старац, назад на копно, а тамо је била гомила људи, полицајаца и радника који су вукли неке каблове.
– Шта се догађа?! – Ма ништа, већ три дана на острву нема струје!
Наш научник истог момента окрену свој чамац натраг.
Са руског: Свештеник Парохије Кравичке
Где су
Данка Илић, њени родитељи и мала Карина (са каталошког сајта за продају деце, која личи на Данку)?
Детектив Браца Здравковић
Бивши начелник Одсека у МУП Србије
За размишљање
Дошло је време да не дозвољавају да зло
назовеш злом, јер можеш повредити осећања злима а данас се осећања
сматрају вреднијим и од истине и од доброте.
Више се цени кукавичко ћутање него храбра одбрана моралних вредности.
Многи
не прихватају већи ауторитет од себе самих и своје умишљене величине.
Смирење је за њих слабост, а послушање - увреда интегритета и слободе.
Охола
дрскост се све више сматра слободом мишљења, док се свака слобода
мишљења противна идеологији већине назива бахатошћу и увредом нечијих
права.
Најгрешнији највише познају своја права, и
само придодају и смишљају нова, упоредо другима одређујући обавезе.
Вербално, психолошко и интернет насиље олако називају одбраном јер врло
лако од неистомишљеника створе непријатеље саме истине. Болест не смеш
ословити болешћу јер су лекари посустали пред актуелним идеологијама и
одрекли се својих дијагноза.
Дошло је време - а
траје оно дуго, чини се, одувек - време бесловесне руље која ће узети
камен у руке само зато што су најгласнији одлучили да је то исправно
учинити. И бациће тај камен куд други желе, онако силно како други желе,
убеђујући себе у своју правичност и слободу избора. Жртве тада немају
лице које они виде или познају, жртве су тада само мете које су нацртали
они што их хране страхом, обећавајући им прихваћеност и топлину крда. И
пљунуће и увредити, повредити и можда убити, не би ли себи доказали и
руљи показали како су вредни поштовања већине.
Сачувај
нас, Боже, самопроглашених бораца за права, оних који ратују за
апстрактне идеје и за велике речи чија ситна значења не докучују, али их
свакако ватрено заступају. Отклони од нас и ову, ни нову, ни
оригиналну, демонску превару навођења на пут у пакао који је поплочан
привидно добрим намерама. Неко би рекао да су "лајкови" једина новина,
но подизали су и спуштали палац и у аренама, док су хришћане бацали
лавовима, док су аплаудирали пајацима, сакралним проституткама и
професионалним убицама.
О, како људи силно желе да
их други виде као добре, саучесне, дивне, као бранитеље слабих и
потлачених! Толико, да се ни не замарају питањима ко је заиста кривац, а
ко праведник, ко потребит, а ко манипулатор! Дајте им згодно оправдање
да конкретне особе омаловаже, а збирне именице и неопипљиве идеје
идолатризују - дајте им и гледајте како се претварају у звери. Човеку је
лакше да мишљење већине учини божанством и улије се у њега, бришући све
што би и могло бити само њему својствено. Лакше је, но мислити својом
главом, ценити вечност више него тренутак, личност више него пропаганду,
док си утемељен у Богу. А Бог је Онај Који Јесте, не прилагођава се
преовлађујућем тренду и моди.
Рекао је Он давних дана светом пророку Исаији:
"Тешко онима који вуку безакоње узицама од таштине, и грех као ужем колским.
Тешко
онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а
од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко.
Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни." (Иса. 5)
Ми,
хришћани, тражимо прво Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33),
сведочимо Јеванђеље целом свету (Мк. 16, 15), живимо као верујући - ма
какаве околности биле (1. Кор. 7, 17), прихватајући и носећи једне друге
у љубави (Еф. 4, 2), јер смо призвани на светост (2.Тим. 1, 10) . Иако
повређени туђим схватањима и понашањем, поручено нам је: "Ништа не
чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један
другога већим од себе." (Филип. 2, 3). Своје идеје и делања не равнамо
толико овосветским "нормалностима", већ их усмеравамо ка Царству
небеском. "И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте
обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и
савршена воља Божија." (Рим. 12, 2). Имамо одговорност да и речима и
делима будемо сведоци Радосне Вести: "Но Господа Бога освећујте у срцима
својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који
тражи од вас разлог ваше наде." (1. Пт. 3, 15).
Имамо
призив да будемо светло свету. "Мрзећи зло држите се добра." (Рим. 12,
9) "Не дај да те зло победи, него победи зло добрим." (Рим. 12, 21)
"Сви
који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и
опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. Но ти стој у
томе што си научио и што си се уверио, знајући од кога си се научио."
(2. Тим. 3, 12 - 14)
Са фејс профила: Марко Радаковић
Ћути
Након девет година, а још тако свежа.
Хвала, Лаки!