О праштању
Живео једном један човек и упитао је неком приликом старца да ли Бог дарује опроштај грешницима.
Старац је одговорио:
- Реци ми, ако одједном посечеш руку или сломиш ногу да ли ћеш одсећи свој повређени уд и хоћеш ли га избацити зато што ти није потребан?
Човек је почео да негодује:
- Па наравно да нећу. Лечићу руку или ногу док не оздравим.
Старац је одговорио:
- Ако се тако бринеш за своје тело, зар Бог неће бити милосрдан према Свом сопственом образу?
Ново лето Господње!
Освященная ночь. Ангел. Сергей Феденко
Много људи живи на свету и нема два иста човека.
Један је сличан дрвету које сваког дана доноси плодове и рађа их толико много да се гране савијају до земље. То су они који стално раде умом или рукама.
Други личи на дрво које иако рађа плодове сваке године, они никоме нису по укусу зато што су горки и кисели. То је онај ко живи само за себе.
А трећи човек личи на дрво које доноси добре плодове, али мало и ретко, не појављује се често на њему добра јабука. То је лењивац
Али има људи попут јеванђељске неплодне смокве – то су они чије се ниједно добро дело неће наћи. Њихов живот је потпуно бескористан.
Упитај себе: а какво си ти дрво? Где су плодови година које си проживео? И замоли, док није касно: немој да ме посечеш, Господе, дај ми за исправљање макар још једно лето...
Нова година
О Новој години `вако људи зборе,
Чекајућ` да сване пре румене зоре:
- Ми очекујемо од Нове године
Да нам мир донесе, здравља и обиља,
Стара нам је у том врло шкрта била.
Да колевки буде више но гробова,
И весеља више, игре и балова.
Баш сами не знамо шта све да речемо
Кад се с Новим летом лицем сусретнемо!
Ај, синови људски, увек старе речи!
Од прастарих жеља ко да вас излечи;
Промените причу, нек се нова чује:
- Шта Година Нова од нас очекује?
Господар времена има право на то:
Да уздарје чека кад дарује злато.
Он је богат, моћан, милостив без мере,
Све је вољан дати људима од вере;
Нек питање ваше небом одјекује:
- Шта у Новој од нас Господ очекује?
У Бога светога и време је свето,
Он чека да види свето Ново лето.
Кад је Ново лето, буд`те и ви нови,
Молите се Творцу да вам дух обнови.
Стари квас у тесто ново не стављати,
Ново ткиво с трулим концима не ткати.
На платну што ново од старога дели
Рука Судбе пише и овако вели:
- Испуните људи сва Божја чекања.
И Бог испуниће сва ваша надања.
Свети Владика Николај Велимировић
Отац Војислав Билбија - Псалам први
Дванаест месеци
Буба размишља
слика са нета
Пише ми Бубина мама:
„Морам ово да поделим са тобом. Ћути синоћ моја Буба - видела је да гледам на интернету чланак о проплакалој икони, па крену да ме испитује, док не стигосмо и до тога да Сатани сметају народи код којих се служи Литургија, те диже на нас народе, почев од Турака па надаље. Ту јој поменух и за веру страдалог ђакона Авакума и мајку Јевросиму и друге с њима...
И заћута она, видим, дума нешто у главици. Кад смо легли, каже она мени ликујући:
- Знаш, мама, тај ђаво баш и није много паметан! Он нама православнима стално доноси ратове и страдања, а ми, и ако изгинемо, бићемо Христови мученици и свеједно ћемо ићи у рај!“
Са дозволом мајке и њеног чеда радосно ово делим са драгим причољупцима.
Ми чекамо Христа - о. Воја Билбија
Сад разумем - сад видим
Један чувени
универзитетски професор, сматрао је веру само плодом маште, а Божић лепим
паганским обичајем из старине.
Био је то пристојан човек, успешан у послу, добар према породици, искрен у односу са другим људима. Сматрао је да је Јеванђеље велика бајка, а нарочито оно шта се у црквама чита за Божић. Није био лицемер и није се претварао да верује,
али је поштовао другачије мишљење и супрузи није бранио да иде у цркву.
- Не желим да те разочарам - говорио је супрузи, - али ја заиста не могу да прихватим учење да је Бог постао човек. Извини, за мене је то потпуна бесмислица.
На Бадње вече, жена и деца су се спремали да иду у цркву.
- Ви идите, ја ћу остати код куће. Не могу да идем само зато што сви други иду.
Жена је отишла са децом. У кући је било топло и тихо. Почео је да пада снег. Пахуље су се ковитлале ношене јаким северним ветром. Гледао је кроз прозор и у себи се смешио:
- Кад је Божић, нека буде бео, ето деци радости!“
Вратио се у фотељу поред камина и наставио да чита. Неколико тренутака касније трже га туп ударац. Како се то поновило неколико пута, помислио је да неко баца грудве снега на прозор.
Отворио је врата и угледао јато шћућурених птичица. Вероватно су, склањајући се од олујног ветра, покушавале да улете кроз прозор.
- Не могу да
дозволим да се сироте птичице ноћас смрзну пред мојим вратима - мислио
је. - Али
како да им помогнем? Било би добро да их сместим у шталу где је пони. Тамо могу
да сачекају боље време, а хране има у изобиљу. Брзо се обукао и кренуо кроз
дубоки снег према штали. Отворио је широка шталска врата и упалио светло. Али,
птице нису летеле тамо.
- Морам да их некако намамим - мислио је.
Напунио је џепове зрневљем. Бацао је жито по пртини, али на његово запрепашћење, птице на зрна нису обраћале пажњу, већ су наставиле да се батргају по дубоком снегу. Покушао је да их махањем руку упути у шталу. Престрављене птичице ишле су у различитим правцима, али не и према штали, топлом и сигурном месту, пуном, за њих, сваког изобиља.
- Вероватно им изгледам као неко огромно, непојмљиво и застрашујуће створење - рече у себи. - Ја њих разумем, али оне мене не могу. Кад бих могао да будем птица бар само неколико минута, спасио би их.
У том тренутку почела су да звоне црквена звона.
Стао је и без даха слушао како звона објављују благу вест о рођењу Богочовека Христа. Онда је пао на колена у снег.
- Сад разумем - прошапутао је, - сада знам зашто си то урадио.
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Никада не заборавите зашто је Исус Христос рођен на овој земљи!
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић
„Светосавско звонце“ бр. 10/2009.
Спаситељ се родио у пећини
У време Христовог рођења највећа држава на свету била је Римска империја. Због наплате пореза, императори су наређивали да се изврше пописи становништва у целој империји.
Један од пописа извршен је по наређењу Цезара Августа, у време када је Јудејом, која је била под римском влашћу, владао цар Ирод. Сваки становник Јудеје морао је да оде у место где су му живели преци, да би тамо био пописан.
Због тога су Дјева Марија и старац Јосиф из Назарета, отишли у Витлејем. Пут је био напоран. У град су стигли предвече. Нису могли да пронађу смештај. Рођака у граду нису имали, а све гостионице и куће биле су пуне људи који су, због пописа и празника који се тада славио, допутовали у град.
Ноћ се спуштала, дувао је хладан ветар. Они су ишли улицама града у коме за њих није било места. Неко се ипак сажалио и упутио их у једну пећину близу града, у коју су пастири склањали стада. Пећина је била сува, а у јаслама је било златножуте сламе.
И ту је Дјева родила Христа. Свет је Спаситеља дочекао тако што му је пружио пећину као уточиште и сламу из јасала као колевку. Ту је започео животни пут на земљи Онај чији су долазак вековима најављивали пророци.
Иако нико није знао какав се судбоносни догађај збио у пећини, ипак, долазак Бога на земљу, без обзира на то што је дошао као мајушно, немоћно и сиромашно детенце, није могао остати сакривен. Над Витлејемом се те ноћи зауставила чудесна звезда, коју су следили мудраци, све док није застала над местом где се родио Цар Славе.
Пастири, у пољу код својих стада, видели су чудесну светлост. Стајали су са трепетом и страхом. Онда је Анђео Господњи сишао међу њих и рекао им:
„Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама.“
(Лк. 2.10,11,12).
Уто се зачула чудесна песма од које се сва природа преобразила. Са неба су силазиле чете анђела. Реке су шумеле тише, ветар је изгубио ноћну оштрину и испунио се мирисом. Звери су престале да траже плен. Радост је испунила сва срца, док се светом орила песма анђела:
„Слава на висини Богу и на земљи мир,
међу људима добра воља“
(Лк. 2.14).
Пастири су отишли до витлејемских зидина и тамо у пећини нашли све како им је анђео рекао. Јосифу и Дјеви Марији су испричали шта су видели и доживели у пољу. Богородица, која је пажљиво слушала, „чуваше све речи и слагаше их у срцу својему“.
МУДРАЦИ СА ИСТОКА
Вођени звездом, мудраци са Истока, дошли су да се поклоне Спаситељу. Први је Богомладенцу Христу пришао старац дуге беле браде, Мелхиор. Он је даровао Христа златом, као цара.
Други, Гаспар, „црвен у лицу”, млад и без браде, даровао је Христа тамјаном, као Бога, а трећи, Валтазар, коме је кожа била црна, предао му је на дар смирну, као првосвештенику и учитељу.
Ова тројица мудраца били су представници три људске расе. Тако се, при самом рођењу Христовом, показало оно што је касније у Јеванђељу записано: да ће сви у Христу бити једно.
У пећини
слика са интернета
У једној пећини живео је стари монах који годинама није излазио из ње; само му је храну доносио један од братије из суседног манастира. Једног јутра, уместо тог брата, храну је донео игуман манастира.
Сав тужан поче се жалити старом монаху.
- Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили к'о да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.
Старац га саслуша и поче да се смеје.
- Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту?
- Каквом месту? - упита игуман.
- Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тугујете.
Игуман се замисли док је силазио ка манастиру. Размишљао је у себи, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта је чуо.
Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.
То је и народ приметио и почео је са радошћу долазити код њих. И братство се увећа.
Игуман тада оде поново старцу.
- Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.
Старац се насмеја и рече:
- У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.
Дирљиво писмо тенкисте
Врло дирљиво писмо својој вољеној, које је написао тенкиста за време Другог светског рата. Нажалост, то писмо је достављено тек после 25 година од погибије његовог аутора.
Четврт века после рата у шуми је пронађен заривен у земљу тенк НТ са добро видљивим бројем 12.
Када су нашли тенк, на месту возача указали су се остаци младог потпоручника - тенкисте. Имао је револвер са једним метком и коверат, а у коверти - мапа, фотографија вољене девојке и непослата писма.
25. октобар 1941.
Здраво, моја Варја!
Не, нећемо се срести. Јуче у подне смо нападали још једну Хитлеровску колону. Фашистичка граната са бока је пробила оклоп и разнела га изнутра. Док сам возилом улазио у шуму, Василиј је умро. Моја рана је велика. Сахранио сам Василија Орлова у сунчаном брезовом шумарку. Василије је умро, не рекавши ми ни једне речи, ништа није оставио својој лепој Зоји и Машењки светле косе, која је личила на паперје. Од тројице тенкиста остао је један. У сумрак сам ушао у шуму. Ноћ је прошла у мукама, изгубио сам много крви. Сада се бол, која прожима груди, смањила и у души је мир. Много је тужно што нисмо све урадили. Али урадили смо све што смо могли.
Наши другови ће гонити непријатеља који не сме ићи преко наших поља и шума. Никада ја не бих провео живот тако да није тебе, Варја. Ти си ми помагала увек: на Халхин, Голе и овде. Наравно, ко воли тај чини добро људима. Хвала теби, драга. Човек стари, а небо је вечно младо као твоје очи, у које, док гледаш, одмараш се. Оне никада неће остарети, увенути. Проћи ће време, људи ће залечити ране, саградиће нове градове, нићи ће нови паркови. Настаће други живот, певаће се друге песме. Али никада не заборављајте песму о нама, о тројици тенкиста. Ти ћеш неговати лепу децу, ти ћеш још волети. А ја сам срећан, што одлазим од вас са великом љубављу према теби.
Твој Иван Колосов.
Преведено са руског уз несебичну помоћ драгог причољупца
Као додатак писму прилажем и ову серију из четири дела, снимљену према истинитом догађају, за који кажу да јако подсећа на "Пакао Кошара". Серија се гледа у једном даху, а имате дирљив осећај реалности.