Без Христа нема спасења
„Исус Христос... је камен који ви зидари одбацисте,
а који постаде глава од угла: и нема ни у једноме другоме спасења.“
Дела апостолска 4:11
Нажалост, до данас се срећу људи који, називајући себе православним хришћанима, озбиљно сматрају да је могуће спасење, то јест улазак у Царство Небеско, за нехришћане. По њиховом мишљењу, и они који не верују у Христа, ако чине добра дела, такође могу да се спасу.
Слични ставови нису нови, они су били познати и раније. Оповргавању те заблуде још у претпрошлом веку свети Игњатије (Брјанчанинов) je посветио своје писмо, из којег ћемо навести само неколико реченица, иако је оно достојно читања у целини:
„Достојан је горког ридања призор: хришћани, који не знају у чему се састоји хришћанство! Питање које сте ви поставили, сада се често поставља: „Зашто се не могу спасити, пишете ви, незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има предобрих људи. Погубити те предобре људе било би противно милости Божијој!... Сматрати себе спасеним, а припаднике других веровања погинулима - то је и безумно, и крајње гордо!“
Потрудићу се да вам одговорим по могућности са не много речи. Ево истинског учења о том предмету, учења Свете Васељенске Цркве: спасење се састоји у поновном успостављању заједнице са Богом. Ту заједницу целокупан људски род изгубио је грехопадом праотаца... Да би се успоставила заједница човека са Богом, другим речима, за спасење, неопходно је било искупљење... Сва добра људска немоћна дела, која силазе у ад, замењена су једим моћним добрим делом - вером у Господа нашега Исуса Христа...
Узалуд ви погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и муслиманима спасити, то јест, да ће ступити у заједницу са Богом! Узалуд ви гледате на мисао противну томе, као на новину, као на заблуду која се прикрала! Не! Такво је постојано учење истинске Цркве - и старозаветне, и новозаветне. Она је сматрала да и највеће добродетељи пале природе силазе у ад...
Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа одриче се Христа и може бити, невољно, упада у тешки грех богохуљења.“ (1)
Ово писмо Светитеља је прилично познато, али, на жалост, не онолико много колико бисмо желели. Дешавало ми се да га наводим у разговорима са следбеницима мишљења да се неправославни могу спасити; њихова реакција је била очекивана: саговорници су се трудили да то објаве „личним мишљењем Светитеља Игњатија, а не учењем Цркве“, са којим су они поистовећивали сопствене ставове, директно супротне речима Светитеља.
То је, треба рећи, прилично карактеристично за савремену модернистичку свест - објавити „личним мишљењем“ у учењу Православне Цркве све оно што противречи личном мишљењу самог модернисте.
Међутим, саме речи Светог Игњатија говоре о томе, да он у писму не излаже своје лично мишљење, већ управо учење Православне Цркве. Осим тога, ако се обратимо другим Светим Оцима, видећемо да и они износе исту ту истину.
Ево, на пример, Свети Тихон Задонски сведочи: „Нико не може да се оправда пред Богом и да се спаси без Христа и мимо Христа, већ само - вером у Христа... Јер нико не може од ђавола, греха, проклетства законског и од ада да се избави без Христа, и то све се у краткој речи Христовој закључује: „Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни.“ (Јн. 8:36).“ (2)
Хиљаду година пре Светог Игњатија управо су исто такво питање задавали преподобном Анастасију Синаиту: „Ако неки неверујући у Христа, например Јудејац или муслиман, чини много добрих дела, да ли ће он ући у Царство Небеско?“ И Свети Анастасије даје тај исти одговор:
„Пошто Господ говори Никодиму: „Заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5), онда је јасно да (нико од неверујућих у Христа) неће ући у (то) Царство. Међутим (нико) се не лишава своје плате: или (неверујући у Христа) добија своју плату богатством, раскошима и другим прелестима (овог) живота, слично (богаташу) који је од Авраама чуо: „Сјети се да си ти примио добра своја у животу своме“ (Лк. 16:25), или се његова судбина у будућем веку веома разликује од судбине онога који (овде) не чини добро. Јер како има много обитељи за праведнике (види Јн. 14:2) код Бога, тако и за грешнике (постоји) мноштво различитих казни. (3)
На тај начин, свети Анастасије исто као и свети Игњатије, сведочи да онај ко не верује у Христа, који се није родио од воде и Духа, то јест, некрштен човек неће након смрти ући у Царство Божије, иако ће добро које је он учинио безусловно бити награђено.
И преподобни Симеон Нови Богослов сведочи: „Велико благо јесте веровати у Христа, јер је немогуће спасити се без вере у Христа.“ (4)
И свети Кирил Јерусалимски пише: „Онај ко би чак и био добар по делима, али није задобио печат водом, неће ући у Царство Небеско. Реч је храбра, али није моја; јер је тако одредио Исус.“ (5)
И свети Јован Златоусти упозорава: „Слушајте сви ви, туђи просвећењу (крштењем): ужасните се, заридајте! Страшна је та претња, страшна је одлука! Немогуће је, говори Христос, ономе ко се не роди водом и духом, да уђе у Царство Небеско, јер он још увек носи одећу смрти, одећу проклетства, одећу трулежности, још није задобио знамење Господње, он још није свој, већ туђ, не поседује знак који је услов за Царство.“ (6)
Могли бисмо и даље да продужимо са цитирањем, јер ту истину сагласно објављују Свети Оци разних епоха и народа, али за побожне хришћане и наведено је довољно, а за модернисте колико год да наводиш, све ће бити мало.
Природно, јер ако се речи Светих Отаца схватају не као сведочење боговидаца о јединој истини, који су они опитом спознали, већ „само као још о једном личном мишљењу“ онда неће бити посебне разлике, колико је тих „личних мишљења“ - једно, седам, или хиљаду.
За иоле побожног хришћанина не може да се не покаже као чудовишна мисао, да је истина скривена, неодредива и неспознатива - а управо та мисао стоји иза модернистичке жеље да се целокупно Свештено Предање разложи на „лична становишта давно умрлих људи“, а Свето Писмо на „историјске тачке гледишта, алегорије и условности, који су упућени од древних, давно умрлих људи“! И напротив, управо та чудовишна мисао надахњује оне који веома не желе да истина буде одредива и могућа за познање, јер би онда они морали да се одрекну својих гледишта, која противрече истини. Оној истини, о којој је Господ рекао: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32)
Ослобађајућа истина хришћанства састоји се у томе, да је Христос дошао и дао велику цену са циљем да дарује спасење људима, и да сем Христовог „нема другог Имена под небом, данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Д Ап. 4:12).
Па иако Црква сваке године у чину Победе Православља са одређеном јасношћу објављује: „Ономе ко не прима благодат искупљења, проповедану Јеванђељем, као јединствено средство нашег оправдања пред Богом - анатема!“, многи модернисти упорно покушавају да ствар замагле и представе је тако као да се, тобож, на ово суштинско питање не може дати јасан одговор.
Они воле да говоре о томе да би, наводно, била неопростива дрскост унапред изрицати будући суд Божији , и тврдити да се нико од нехришћана неће спасити, јер то, наводно може да реши само Бог.
Иако, понављајући више пута истину изражену у Светом Писму и Предању, ми се самим тим уопште „не усуђујемо да претекнемо Суд Божији“, већ напротив, изражавамо оно из тог суда што нам је већ открио Бог: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16). Нисмо ми ти који се „усуђујемо“, већ је тако рекао Христос, а Он је Истина и нема у Њему лажи никакве. Вера Цркве у последњи суд се уопште не ограничава само тврдњом да ће таквог суда бити, већ у себе укључује и основне критеријуме по којима ће се он вршити - а најглавнији од њих јесте свесно прихватање Христа.
Јер, ако је спасење могуће без Христа, то онда следи да би оно било могуће и пре Христа, а ако је тако, зашто је онда долазио Христос на земљу људима, и не само долазио, већ и на смрт пошао? И зашто Га ми онда називамо Спаситељем, следујући апостолима и Њему Самом? Како је Он онда рекао да „дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19:10), ако се показује да људски род до Његовог доласка уопште није гинуо, већ се у потпуности спасавао у нехришћанским религијама?
Ако је Христос дошао само да би већ постојећој могућности људског спасења додао некакву нову „опцију“, предложио једноставно неку нову „побољшану“ варијанту спасења, онда Он није Спаситељ, већ „Побољшатељ“. Али само Његово Име у преводу значи „Спаситељ“, то јест, само име Исусово разобличава и оповргава оне који мисле да је спасење могуће без Њега.
Познато је да је, кушајући Христа у пустињи, сатана цитирао стихове из Светог Писма. Објашњавајући тај јеванђелски догађај, преподобни Јефрем Сиријац пише: „Оно што му је било неопходно, он је узео из Писма, а оно што му је противречило изоставио је. Тако и јеретици узимају из Писма оно што им је неопходно за своје саблажњавајуће учење, а изостављају оно што противречи њиховој заблуди, да би на тај начин јасно показали себе ученицима тог учитеља.“ (7)
Следбеници мишљења да је тобож без познања и прихватања Христа могуће спасити се, само нека човек чини добра дела, а да ли верује он, није важно, покушавају да наводе цитате из Писма, који тобож потврђују њихову заблуду. Посебно, они указују на апостолске речи да је „у сваком народу мио њему онај који Га се боји“ (Дела Ап. 10:35) и да „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону... они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15).
Пре него размотримо овај аргумент, треба да направимо мали увод.
Свети Оци су једногласно говорили да нема спасења ван Христа и Његове Цркве. И то није случајност, није једноставно „поклапање мишљења“. Свети Оци су схватали да допуштање могућности спасења ван Христа и Цркве у потпуности обесмишљава Богооваплоћење, страдања, смрт и васкрсење Христово, и уопште, лишава смисао само хришћанство.
Управо о томе је говорио и апостол Павле: „Јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:21). Апостол је управо писао да је чак и испуњењем старог закона, даног од истинитог Бога, немогуће достићи спасење, а одједном њему приписују мисао да, тобож, не само они који поштују истинског Бога и испуњују Његов закон, дат у откровењу, већ и они, који се клањају идолима и нису знали за Божије откровење, такође могу да се оправдају пред Богом!
Другим речима, апостол Павле, који је говорио да „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу“ (1 Кор. 10:20) и који је клицао: „какву сагласност има Христос са Велијаром?“ (2 Кор. 6:15), по мисли модерниста постаје њихов истомишљеник у томе да ће тобож у Царству Божијем постојати заједничко учешће човека који је поштовао Бога, са оним ко је приносио жртве демонима, и онога ко се молио Христу, са оним ко се клањао Велијару.
Чини се да је апсурдност сличне мисли очигледна. Наравно, тумачење апостолских речи које износе модернисти не само да противречи светоотачким тумачењима, већ га Свети Оци и директно разобличавају, посебно преподобни Јосиф Волоцки:
„Ако је у сваком народу мио њему онај који Га се боји“, (Д. Ап. 10:35) зашто онда Петар није оставио Корнилија и његове ближње да пребивају у њиховој претходној вери, иако су се они бојали Бога и чинили су добра дела више од свих, већ им је заповедио да се крсте у Христово име? Ако би у сваком народу онај ко се боји Бога и поступа по правди Његовој био пријатан Њему, зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28:19-20)? И још је Господ Исус Христос рекао: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16).
Велики апостол Петар је рекао: „у сваком народу мио је Њему онај који Га се боји и твори правду“ о праведницима који су живели пре Христовог оваплоћења, Његовог распећа и васкрсења, о људима, међу Јудејима или у другим народима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који су се поклањали не идолима, већ истинитом Богу, као Корнилије и слични њему. Али након оваплоћења Христовог, Његовог распећа и васкрсења „нема другог Имена под небом... којим бисмо се могли спасти, сем Имена Господа нашега Исуса Христа“. Господ говори у Светом Јеванђељу да човек који се не роди водом и Духом у име Оца и Сина и Светога Духа, не може да се спасе, чак и ако буде праведнији од свих људи. То је посведочио и апостол Петар крстивши праведног Корнилија, о коме је Бог објавио апостолу... Сада су Богу пријатни људи због њиховог крштења и стремљења према добрим делима, а до оваплоћења Христовог били су Му пријатни праведници због страха Божијег и њиховог праведног живота... Очигледно је да је апостол те речи изрекао о праведницима који су живели до Христовог оваплоћења, о онима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који се нису клањали идолима. О њима је још рекао и Павле: „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону... они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15)“ (8)
Често следбеници ове заблуде - да се човек и без Христа може спасти - као аргумент наводе чињеницу да православних хришћана има мало у свету, па следи, по њиховом мишљењу, да је немогуће говорити о спасењу само искрених чланова Православне Цркве, јер ће се доћи до закључка да је оних који се спасавају врло мало, а оних који гину, веома много.
Али зар управо о томе није говорио Господ Исус Христос: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7:13-14), „много је званих, али је мало изабраних“ (Лк. 14:24), „Не бој се, мало стадо!“ (Лк. 12:32).
Од самог почетка Господ је објавио ту жалосну стварност, да је оних који гину веома много, а оних који се спасавају мало. Међутим, слава Богу, оних који се спасавају сада има много више од оних који су били у Нојевом ковчегу у време свеопштег потопа, а тај ковчег, по речима светог Филарета Московског, јесте праобраз Цркве Христове.
Сем тога, следбеници указане заблуде воле да говоре о оним несрећним „простим“ незнабошцима, муслиманима или католицима који, наводно „објективно“ нису имали могућност да постану православни хришћани, јер до њих још нису дошли православни мисионари. Притом, они који то говоре као да и не знају за Промисао Божији, који показује директно супротну зависност: нису „абориџини“ ускраћени да постану православни хришћани јер апостоли нису стигли до њих, већ је разлог што Господ није к њима послао апостоле, јер је од раније по Свом предзнању знао да нико од њих неће послушати проповед истине.
И то њихово чување у незнању за њих је израз милости Божије, јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен, а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47-48 ).
И напротив, ако је Господ видео човека чије срце искрено тражи истину, па нека чак тај човек живи у народу, који у потпуности не зна за Православље, Он би за таквог човека створио могућност да прими Православље.
Тако је у XII веку Бог за једног Немца-римокатолика створио могућност да сазна за православље и он, обративши се, постао је познат као свети Прокопије Устјушки; у том истом веку, Бог је дао могућност једном волшком Бугарину- муслиману, и тај, обративши се, постао је познат као свети Аврамије Бугарски; у следећем веку Господ је дао такву могућност једном Монголу-незнабошцу и он, обративши се, постао је познат као свети Петар Ордински. Сва историја Цркве пуна је таквим примерима.
Умесно је овде навести речи архимандрита Рафаила (Карелина), посвећене том истом питању: „Бог је љубав, правда и свесила. Дела Божија изазвана су Његовом љубављу, одређена мудрошћу и испуњена силом; следи да незнање људи о Богу не може бити објашњено историјским ситуацијама, јер је кормило историје у Божјим рукама. Такво објашњење би пре било сведочење о Божјој детерминисаности спољашњим ситуацијама и историјским законима. Значи да незнање људи, неспособних да приме истину, јесте такође Божије жаљење човека. Тако Гедеон враћа део војске кућама, знајући да ће се у борби ти људи дати у бекство.“ (9)
Када проникнеш у аргументе и тврдње оних који спасење некрштених сматрају могућим, јавља се утисак да они заборављају не само на Божији Промисао, већ и на Самог Бога.
„Добар“ човек за њих је онај који није грешио против људи и који је својим делима показивао благонаклоност према њима. Самим тим, он, по њиховом мишљењу, постаје достојан спасења.
Али чак ни десет Мојсејевих заповести се нису ограничавале пребројавањем обавеза у односу на другог човека - прве из њих посвећене су обавезама човека према Богу: „Ја сам Господ...“ (Изл. 20:2-7).
И произилази, да тако тежак грех, као што је неверовање у Бога, непоштовање Христа, модернисти и не сматрају за грех. То је, ето, некаква ситница. Зар је могуће, говоре они, због такве „ситнице“ лишавати човека у вечности јединства са Оним, за Кога он у животу није желео ни да зна, ни да поштује?
Одговорићемо: не само да је могуће, већ и неизбежно, јер је јединство након смрти са Богом, логични наставак оног јединства које је човек изабрао већ у земном животу и које се дарује само од Христа у Његовој Цркви. Управо тако и одвајање након смрти од Бога јесте логичан наставак оног одвајања које је човек изабрао у овом животу и којем је он себе подвргао, претпоставивши Богу или трагању за истинитим Богом самољубље и љубав према греху.
Бог је јединствени истински извор добра и радости. Одвајање од добра је мука. Они који су решили да буду са Богом и самим животом посведочили ту одлучност, биће са Богом у вечности и, природно је, пребиваће у блаженству и радости. Они, који су Богу претпоставили било шта друго, и нису се сјединили са Њим у Тајни Евхаристије, и у вечности ће бити одвојени од извора добра и радости, то јест, пребиваће у мукама. У оба случаја „Бог се не да обмањивати; јер што човек посије оно ће и пожњети“ (Гал. 6:7).
Неопходно је такође подсетити на још једну истину, коју је сјајно изразио архимандрит Рафаил: „Вера, крштење и евхаристија - то нису услови уговора који треба испунити; то није дуг, који дужник мора да плати, да би изашао из дужничке јаме; то није потраживање Бога према грешнику, које је могуће опростити, ако човек нема средства да би исплатио дуг или могућност да испуни тачке уговора. Вера, крштење и евхаристија односе се непосредно на самог човека, на његову личност, његову природу, његово општење са духовним светом. Кроз крштење и евхаристију он постаје нова твар. Благодат мења његову личност, одуховљује његову природу, преображава његову душу, освећује све силе душе, васкрсава дух и припрема човека за сусрет са Христом након смрти... У будућем веку откриће се оно што смо стекли овде, на земљи, иначе би земни живот као период самоопредељивања био бесмислен.“ (10)
Желео бих да завршим овај чланак речима двојице великих Светитеља XX века:
Свештеномученик Иларион (Тројицки): „И могуће је веома се дивити колико далеко могу људи да оду у свом „тумачењу“ хришћанства. Шта год да пожеле, они истог тренутка и налазе то у Јеванђељу. Показује се да се свака своја испразна машта, па чак и злонамерна мисао може прикрити јеванђелским ауторитетом.
Не, вера Христова постаје јасна и одређена за човека само онда када он нелицемерно верује у Цркву; само онда бисер те вере бива чист, само тада се не меша са гомилом смећа разноразних својевољних мишљења и оцена. О томе је говорио још и апостол Павле, када је Цркву Бога Живога називао стубом и тврђавом Истине (види 1. Тим. 3:15).“ (11)
Свети Николај Српски: „Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који напаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“ (12)
НАПОМЕНЕ:
1 Пуни текст види на: http://hristov.narod.ru/abheres.htm, на српском језику, писмо у потпуности на адреси:
http://pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/onemogucnostispasenjajeretikaiinovernih.htm (прим. прев.)
2 Тихон Задонски, свети. О истинском хришћанству. II. 1: 2.
3 Анастасије Синаит, преподобни. Питања . 7.
4 Симеон Нови Богослов, преподобни. Слова. Слово 37.
5 Кирил Јерусалимски, святитељ. Катихетске поуке. 3
6 Јован Златоуст, святитељ. Беседе на Еванђеље от Јована. 25. 1.
7 Јефрем Сирин, преподобни. Тумачење Четворојеванђеља. 4.
8 Јосиф Волоцки, преподобни. Просветитељ. 5.
9 Рафаил (Карелин), архимандрит. О современом неогностицизму // http://karelin-r.ru/newstrs/28/1.html.
10 Тамо.
11 Иларион Троицки, свештеномученик. Хришћанство или Црква // http://apologia.narod.ru/lasttime/ilarion/hrch.htm.
12 Николај (Велимировић), светитељ. Омилије. Недеља прва по Васкрсу: Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.
Превод са руског:
Станоје Станковић
Чуда Пресвете Богородице
Слика је преузета са сајта: http://www.orthphoto.net/photo.php?id=9368#
Острво Кефалонија. Њега такође називају острвом чуда. А то је све због тога што се тамо дешавају догађаји које је тешко назвати обичним. Сваке године уочи празника Успења Мајке Божије на острву долази до малог земљотреса, а на сам дан празника пада киша, која је у то време године тамо права реткост. Али то још није најважније чудо, већ његов увод. На празник Благовести Пресвете Богородице Кефалоњани доносе у цркву беле љиљане, који су слични ономе, са кога се Пресветој јавио Архангел Гаврило. Ти цветови се стављају у икону Мајке Божије «Панагија-Крини», у стаклу, где и остају без воде скоро до празника Успенија Пресвете Богородице. И тада се дешава нешто предивно: на сувим стабљикама љиљана се расцветавају нежно бели цветови – и то пет месеци после тога како су били посечени из врта! На празник Успенија Мајке Божије после Литургије у цркви се служи молебан, цветови се освећују и деле верницима који су тог дана дошли у цркву. Те суве стабљике љиљана су сличне нашим душама, које су исушене од безверја и сумњи. Белоснежни цветак као да нам напомиње да за Бога нема ништа немогуће и да наша душа, огрезла у гресима, такође може да се расцвета и озари Божијом благодаћу.
Треба напоменути да су љиљани библијски цветови. Сам Господ сведочи о томе у Јеванђељу од Матеја: „Погледајте на пољске љиљане, како они расту, нити се труде, нити окрећу: али кажем вам да се ни Соломон у свој својој слави није одевао тако као сваки од њих“. (Мт. 6, 29)
Богородичини кринови, Украјина, Кулевча. Сеоска црква, посвећена Светом Николају, задивљује таквим чудима, над којима „мозгају“ научници Одеског ботаничког врта и Одеског регионалног бироа судско-медицинске експертизе...
Шта није знао Петар Први
У време мог ходочашћа у село Кулевча Одеске области Свето-Николајевска црква је била пуна народа. Тога дана се празновала Казањска икона Мајке Божије, која се прославила још у Царска времена. У Украјини за ту икону знају врло добро пошто је она повезана са познатом битком под Полтавом 1709 године. Показало се да су по наређењу Петра Првог Казањску икону Мајке Божије доносили на бојевно поље. И када је овоземаљски Цар повео своју војску у напад, Царица Небеска је надахњивала руске војнике на разбијање шведског краља Карла XII, који је командовао најјачом војском у Европи.
Данас Казањска икона привлачи к себи не ратним, већ мирним чудима! Украшена је осушеним љиљанима, на којима се лепо виде младе луковице. Оживели цветови нежно обавијају Пречисту и Богомладенца, али притом не заклањају Њихове Свете Ликове.
Задививши се толико овом необичном појавом, обратио сам се за објашњење настојатељу цркве Николаја Чудотворца свештенику Саратског региона протојереју Павлу Ноги. Причајући о том чуду, отац Павле је изнео из олтара писмени закључак специјалиста Ботаничког врта Одеског националног универзитета Мечникова - доктора биолошких наука Александра Сљусаренко и млађег научног сарадника Зинаиде Котикове. У том документу је црно на бело написано: „Шестог маја 2005. Године настојатељ Свето-Николајевске цркве у селу Кулевча Саратског региона Одеске области, протојереј Павле Нога је у врту одсекао листове и стабла травнатог растиња и ставио их у цркву: један део - на киот (рам) Казањске иконе Мајке Божије, а други изнад киота. Средином јуна, уочи празника Свете Тројице (19.06.2005.), стабљике биљака су двапут израсле и процветале. У првој декади јула листови, стабљика и цвет тог травнатог растиња су почели постепено да се суше, а почетком августа су се потпуно осушили. У октобру 2005. на потпуно осушеним стабљикама биљака почеле су да се образују многобројне луковице – „деца“ беле боје, а неке од њих су порасле и дале зелене листиће...“. Од тада сваког Васкрса верници доносе беле кринове, који се полажу на икону Казанску, након неког времена се осуше, и на празник Свете Тројице дешава се чудо: потпуно суво цвеће опет оживи, на сувим стабљикама љиљана се расцветавају нежно бели цветови!!!
После брижљиве анализе и састављања фототаблица закључено је да „истраживани узорак представља осушено стабло травнатог растиња, које највероватније припада врсти белог љиљана“. Притом одески научници нису могли да објасне како су се у условима одсуства тла, довољне количине влаге и хранљивих материја на потпуно сувим стабљикама образовале живе луковице.
Библијски љиљани
Како су прошле, тако су и ове године љиљани такође процветали на дан Свете Тројице, који се славио осам дана раније него прошле године - 11 јуна. У вези са тим наш дописник је позвао директора Одеског Ботаничког врта Александра Сљусаренка. Уместо коментара, господин професор је обећао да ће спровести нова истраживања. Притом он није могао да објасни због чега бели љиљани, који су стављени на киот Богородичине иконе, не цветају по природним законима, већ се сваке године прилагођавају променљивом датуму празника Свете Тројице.
Интересантно је да су се суви љиљани расцветали и на Касперовској икони Пресвете Богородице (заштитнице Одесе), која се налази у тој истој сеоској цркви. То чудо је заинтересовало и кијевског биолога Марију Бољшакову, која је отпутовала у село Кулевча као поклоница. На интервјуу је признала да је лично била у цркви Николаја Чудотворца и узела одсечене беле љиљане, које је отац Павле освештао. Био је то 28 април 2006. године (празник обновљења цркве Пресвете Богородице поред Живоносног Источника у Константинопољу). По повратку кући Бољшакова је један љиљан однела у Кијево-Печерску Лавру. Како се само она задивила када је на празник Свете Тројице (то је било пре пола месеца) осушени љиљан пустио младице на икони Успења Пресвете Богородице. Ту информацију је потврдио и лаврски благајник Архимандрит Варсонуфије. Према његовим речима у цркви Свих Преподобних Печерских „љиљан и данас расте на чудесан начин“. У киот иконе, где се налази сам цветак, не долази ни ваздух ни вода...
"Девојачки венчић"
Пукни зоро
Родољубива песма коју су певали српски војници у повратку из Балканских ратова… У част и славу свих оних, најбољих, којих више нема, који су положили свој живот на олтар отаџбине, које је одвео бој и који се више никада неће вратити својим најмилијима а живеће вечно. (Преузето са сајта: Српска историја)
***
Славни повратак српске војске из Балканских ратова 1913. у Београд
Такве вјере ни у Израиљу не нађох
Како се изборити са забринутошћу
- Да ли осећаш забринутост?
Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме:
- Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш?
Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем.
Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем.
Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило.
Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру.
Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему, већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност, али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.
На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује, јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захваљујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“
Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо.
Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро, јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије.
Замислимо следећи разговор:
- Лоше се осећам.
- Нешто се догодило?
- Не, али се бринем.
- Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је?
- Не.
- Вруће?
- Не, све је у реду.
- Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто?
- Нећу, хвала ти!
- Хоћеш ли воде?
- Нећу!
- Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони?
- Не, све је у реду.
- Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. Замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема.
- Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем.
- Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ - одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“.
Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа?
Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави.
А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.
Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида.
Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили...
Цео текст налази се на сајту „Има наде“
Верност жене
(Слика преузета са: http://artchive.ru/artists/2655/works/type:zhivopis)
Свака верна жена је прожета интересовањима свог мужа. Кад му је тешко, она се труди да га охрабри својим саосећањем и испољавањем своје љубави. Она с ентузијазмом подстиче све његове планове. Она није терет на његовим ногама. Она је снага у његовом срцу која му помаже да постане све бољи.
Нису све жене благослов за своје мужеве. Понекад се жена пореди са биљком пузавицом која обавија снажни храст – свог мужа.
Верна жена чини живот свога мужа племенитијим и значајнијим усмеравајући га снагом своје љубави према узвишеним циљевима. Када се она, пуна поверења и љубави, привије уз њега, у њему се буде најплеменитије и најбогатије црте његове природе. Она у њему подстиче храброст и одговорност. Она чини његов живот предивним, ублажава његове оштре и грубе навике ако је таквих било.
Међутим, има и таквих жена које су сличне биљкама паразитима. Оне се обавијају око мужа, али саме ништа не доприносе. Оне не пружају руку помоћи. Излежавају се на диванима, шетају улицама, сањаре над љубавним романима и сплеткаре по примаћим собама. Оне су потпуно бескорисне и, будући такве, постају бреме и за најнежнију љубав. Уместо да живот мужа учине снажнијим, богатијим и срећнијим, оне само ометају његове успехе. Резултат је врло кукаван и по њу.
Верна жена се привија и обавија мужа, али му такође помаже и надахњује га. Њен муж на свим пољима осећа како му њена љубав помаже. Добра жена је чуварка породичног огњишта.
Царица Александра Фјодоровна (Романов)
(Одломци из царичиног дневника „О браку и породичном животу“)
У рају је све заједно
Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла:
- Баћушка! Не могу више трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим.
Ја јој одговарам:
- Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је – заједно са мужем. Без мужа ви можете рачунати једино на ад.
Тада је она казала:
- Нећу у рај с њим. Било куда – само подаље од њега!
Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи, сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.
Иларион Алфејев
Беретка
Рај и пакао
Радость праведных о Господе. Триптих, (центральная часть). Васнецов Виктор (1848-1926)
Старца је посетио и један човек желећи да са њим разговара о проблемима везаним за његову децу. Неправедно се жалио да деца непоштено поступају према њему. Старац је покушавао да га увери како проблем треба да размотри са духовне тачке гледишта:
- Теби ће користити уколико буду неправедно поступали према теби, јер ћеш зато после смрти бити награђен.
Човек је на то рекао:
- Оче, ја не верујем да пакао, рај и живот после смрти уопште постоје. Једино верујем у постојање неке натприродне силе.
Старац му је са осмехом одговорио:
- Добро, и то је боље него ништа. Уколико Христос и живот после смрти не постоје, зар ти мислиш да су луди сви ови монаси и монахиње који су се одрекли света и живе на усамљеним местима? Осим тога, и пакао и рај постоје. Наша душа доживљава и једно и друго јер су то духовна стања, а не нека места на којима пламти ватра или певају птице. Даћу ти један пример.
Претпоставимо да спаваш и сањаш да се спремаш да нешто украдеш. Одједном, у твоју душу се увлачи страх јер мислиш да би неко могао да те види. И заиста, људи су те видели и покушавају да те ухвате. Почињеш да бежиш, јер страхујеш да би могао бити ухваћен и погубљен. Такве помисли изазивају осећања патње и стрепње. Твоја душа испуњена је очајањем, разочарењем и страхом због онога што би ти се могло догодити. У сну почињеш да се знојиш и да се преврћеш по кревету, а онда се сасвим изненада будиш. Схваташ да је то био само ружан сан, ноћна мора и постепено се смирујеш. Оно што је твоја душа доживљавала током тих неколико тренутака био је пакао, односно доживљај душевног мучења. Твоја душа је била обузета страхом, ужасом, патњом, стрепњом, очајањем и разочарењем.
Пакао није место на којем се душе кувају у котловима него стање у којем ће се душа наћи након што напусти тело. Тада ћеш схватити истину и патићеш јер ниси поверовао Христу и Његовој проповеди о животу после смрти. Душа ће тада бити далеко свеснија кривице због својих поступака и доживљаваће непријатна осећања страха, ужаса, стрепње, очајања итд.
Исто се може применити и на рај. Замисли да имаш сина којега много волиш и да је он током многих година радио на бродовима. Док спаваш, сањаш да се твој син вратио. Дубоко си дирнут и испуњен неизмерном радошћу. Трчиш према њему, грлиш га и љубиш. И док је твоје срце преплављено срећом, изненада се будиш и схваташ да је то био само сан. Разочаран си и враћаш се у стварност. Твоја душа је на неколико тренутака осећала укус раја, односно, била је испуњена радошћу и љубављу.
Дајући ти ова два примера, желим да ти покажем да постоје и пакао и рај. Ми их можемо делимично доживети још у овом животу, али ћемо их потпуно и целовито осетити тек након смрти. Слична стања постоје у нашој души, зависно од њене природе. Уколико душа има нечисту савест и ако је обузета страхом, ужасом, стрепњом, очајањем, љубомором или клеветом, она постаје обитавалиште пакла. Међутим, ако душа осећа љубав, радост, доброту, наду, веру, умереност и смирење, онда постаје обитавалиште раја.
"Сузе за свет"
"Одсјај ноћи"
Je Suis Malade
Пост и молитва
Није лако овладати бестидним стомаком, будући да је он бог за оне које је савладао. Немогуће је да није крив онај ко му се повинује. Међутим, није опасно само насићавање, већ и гладовање. Јер, уколико ми у току многих дана не кушамо храну, униније ће нас, нашавши места код нас, нападати и наше ноћно бдење ће преобратити у сан, а дневну молитву у телесне помисли. Тако ми нећемо стећи никакву корист због сна, већ ћемо претрпети већу штету од телесних помисли. Осим тога, као они који посте више од других, почећемо да високо мислимо о себи и да понижавамо слабије, што је горе од сваког прегрешења.
Уколико неразуман земљоделац са многим издацима обради поље, али га не посеје, потрудиће се себи на штету. Тако ћемо се и ми потрудити против самих себе уколико тело припремимо са великом трудом, а не пружимо му речи молитве. Уколико сиромашан земљоделац посеје семе по необрађеном пољу, пожњеће чичак уместо пшенице. Тако ћемо и ми донети плод греха, а не праведности, уколико телу које не исцрпимо постом пружимо речи молитве. Јер, и тело је од исте земље. Уколико га не обрадимо са истом марљивошћу као и земљу, оно никада неће донети плод правде.
Свети Марко Подвижник
