Прича за Давида
Зимско вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину. Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у кући.
А унутра, окупљена крај камина и старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена, препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих, говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу, док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.
Бацајући каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце - дечак по имену Давид - ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати. Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине, пресрете унуче питањем:
- Чедо бакино, шта је било?
- Не дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. – Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм...
- Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?
- Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.
Али, на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру. Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да су њеном приповедању сви доприносили.
Но, док су деца трагала за местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу припремила.
Кад наступи тишина и ишчекивање, она стаде приповедати:
- Испричаћу вам причу о Милету Пилету, најмањем али и најхрабријем петлићу.
- Ту нисмо чули досад, бако! – изјавише деца задовољно.
- Дакле, било је то овако:
„У гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем, отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет. Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили међу радосне родитеље.
Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.
Па ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце, од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан - јер је мали, за шетњу сувишан - јер је мали, ко да га пази; и тако, све у свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.
Његови родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно: да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно разумевање, он се сав даде у велика размишљања.
И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто...“
- На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.
- На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.
- Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.
И бака настави с причом:
„ ... он, онако замишљен, нагази на нешто.
- Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.
- Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео... Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.
Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:
- Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи...!?
И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“
- Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.
- Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.
„ И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи, али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на места где други нису могли ни нос да промоле.
А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.
Било је слично њиховом, изузев што је било туђе и ненастањено живином, па им се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати...“
- Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.
- Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.
„ Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе. Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик уз ограду - таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за избацивање страха.
И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.
Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.
Али за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се појавио на лицу - кад год би помислио на њих - сумњам и да би пристао на њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај! Комшијско двориште је било пуно пилића.“
- Нећу да их мачор поједе, нећу! – узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.
- Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.
„ И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи, загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао; њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп, наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се, зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно, пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.
Миле Пиле се обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега угости оно буре са водом...“
- Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.
„ Након овог подвига Миле Пиле и мишић Мишко постадоше хероји дворишта. Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару, тражећи да их приме у друштво.
Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре друкчије већ радосном потврдом.“
- Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.
- Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.
Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.
- Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.
- Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.
И деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:
- Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“...
Соба утихну, да би одмах потом сви изразили своје задовољство предложеним насловом.
- Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.
И тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од њих, као и увек, Анђела чувара.
аутор: причалица
Књига с препоруком
„Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде,
и који виде да постану слепи.“ (Јов.9,39)
Једно време се, нарочито уочи и након канонизације Владике Николаја, расправљало о томе каквим се чудима он прославио, да би се могао сврстати у светитеље. Заиста, каквим? Наш Златоусти светац, како га с правом називају, чини најнеобичнија чуда, а којима сам и сама сведок. Нека од њих ћу, на славу Бога и Светог Николаја, поделити са вама.
Прва књига нашег Златоустог Николаја коју сам прочитала била је „Касијана“. Затим су заређале: „Емануил“, „Земља недођија“, „Молитве на језеру“, „Мисли о добру и злу“, па редом, док, најзад, не стигох до комплета у издању Гласа цркве. Али тај наш први сусрет преко „Касијане“, оставио је на мене неизбрисив траг и учинио да ова књига нађе посебно место на мојој полици. Од тога трена, она је постала Књига с препоруком.
Није то лако објаснити, јер је, истини за вољу, тешко од свих владичиних дела издвојити једно посебно. Али се деси, као што је овде случај, да се дело само наметне и крене својим неким стазама да крчи себи пут и налази људе који ће у њему да нађу оно за чиме трагају, а бојали су се, или нису имали кога, (или храбрости), да питају. Наша су срца попут врата, с тим што неко може бити гвоздено, друго дрвено, треће, пак, меснато, итд, и свако има свој кључ изнутра и отвара се у зависности од начина на који му се прилази. Тако је и „Касијана“ постала онај преко потребни дажд, како би се нека закржљала срца, попут скрајнутих пупољака, озарила зраком сунца и процветала.
Прва препорука „Касијане“ ишла је на адресу мога брата. Наравно, утисци су нам били неподељени да је реч о делу које се чита у једном даху. Био је то, на неки начин увод у веру, па је, након тога, прешао у Православље. Онда се и апетит отворио, па се почело са читањем и других владичиних дела, са којима сам га снабдевала. Јер језик којим Свети Николај пише је простонародни, да га једнако могу читати и цар и сељак. Разумљив, а опет тако неземаљски, да уздиже човека у небеса и небо спушта ка човеку. Од њега, књига је наставила да се препоручује на нову страну.
Потом је, сасвим неочекивано (бар мени се тако учинило тада, али касније схватих да је то по људском, али не и по Божјем мудровању) код мене почела да долази братова другарица из разреда. И сасвим се лепо нас две сложисмо, док најпосле не почесмо и о вери да причамо. Она је тој теми приступала тако бојажљиво, као да се плашила да је неко не чује и не осуди што верује, а није крштена. Ја сам је помно слушала о свему што је имала рећи и шта јој је на души лежало и тиштило. Посебно ми је било занимљиво колико ју је савест мучила због посла којим се бавила, где је просто била принуђена да учествује у преварама. Зависила је од њега, а хтела је да вришти колико јој је сметало оно кроз шта је пролазила. Једног дана, дошла је код мене да јој дам нешто за читање. „Касијана“ је већ била при руци и с лакоћом је прешла у њене. Сутрадан, негде око поноћи, зазвонио је телефон. На вези је била она и плакала је.
- Зовем те, јер немам коме другом да кажем... Читам књигу и плачем, и не могу да верујем шта је Јула урадила!?... И Бог опростио!?!... И питам се: има ли наде за мене и да ли су моји греси опростиви?...
Наставиле смо да разговарамо још неко време; она плачући због својих грехова, ја због благодарности Богу и Светом Николају. Овако или онако, нас две се тих тренутака истог пута држасмо. И она се, недуго затим, крсти, срећна, пресрећна, што је у заједницу са Богом ушла. Наравно, напустила је посао и срећно се удала, дао Бог.
У том поче да ме посећује једна старија девојка, из комшилука, за коју су сви говорили да је помало чудна. Мени, лично, је била мало више своја, што ми није сметало, јер нисам о томе размишљала. Ми смо се у улици више дружили са њеним братом, док је она водила бригу о неким својим мислима. Повремено смо само размениле по који каубојски или цртани роман, али ништа више од тога. Али наши родитељи су се добро слагали.
Мислим да смо се, пре свега, почеле да посећујемо због ручних радова. И она и ја смо им веома наклоњени. Потом кренусмо и да сарађујемо. Она није имала посао, а у годинама у којима је била није га могла ни наћи; не у то време, данас још мање. Како сам ја већ имала неког успеха у томе, понудих јој сарадњу, што она и прихвати. И зарадисмо ми понеку парицу, али то је све било ситно и недовољно. Поврх свега, било је ту још сијасет других проблема, који се знају с беспарицом накупити, о чему, што смо више време проводиле, све више и разговарасмо. Ни она није била крштена, али је живо осећала своје српске корене, и упијала је све што је било везано за нашу историју. Често смо о томе знале да причамо и волела сам да је слушам. Најпосле се дотакосмо вере и владике Николаја, те у једном тренутку стигосмо и до Књиге са препоруком. Наравно, као љубитељ писане речи и добре књиге, друштво које је увек радо бирала, она је прихвати. Убрзо је почела да чита и друга владичина дела – у одушевљењу. Најзад, недуго пре но што ће се крстити, дође она код мене и рече:
- Знаш, да није било владике Николаја и његових књига, ја бих се убила. Никаквог смисла у мом животу није било. Али сада знам да смо сви ми царског рода, без обзира били на власти или просјаци. Он је тај који је донео чудо у мој живот!
Слава Богу у Светима Његовим!
Но немојте мислити да су ово једина чуда и да је Књига с препоруком дотакла само њихова срца. Не! Било је ту још случајева, чак и неких у којима су ме тек питали шта да неком свом препоруче, након чега су уследила дивна сведочења. Осим тога, „Касијана“ се сад већ и преко нета дели и само Бог зна колико је срца откључала и једнако вредних а неисписаних прича колико памти.
Па онда, како сумњати у Светост онога, који је слуга Слова био и остао?
Ја сумње немам, јер бих се очију одрекла.
Размишљања атеиста
По казивању мога брата од тетке, уђе он, једном приликом, неким послом у продавницу опреме за рачунаре. У њој ради његов познаник и особа са којом размењује информације везане за интернет. И тако, док њих двојица разговараху о својим интересовањима, њима се придружи и још један човек, именом им непознат, али не и ликом. Мало-помало, ни сами не знајући како, стигоше они и до плаца који је уступљен Цркви, како би се на њему изградио нови храм. Продавац, будући атеиста, одмах узнегодова:
- Шта ће нам још једна црква? Ко се још Богу моли? Уместо да идемо напред, ми се све унатраг враћамо! Боље да су продали неком ко ће ту да отвори кафић, па да се и људи запосле, и омладина да има где да изађе.
Овде би ваљало напоменути да је то човек ожењен, отац двоје деце и да се лечи од тумора главе.
Други, пак, човек, саслушавши га, примети:
- Нисам ни ја верник, пријатељу, али мислим да грешиш. Моје је мишљење да је боље да се отвори црква већ кафана, јер ће из цркве изаћи бољи људи, неголи из кафане.
Мој брат се осмехну у себи и, заблагодаривши Богу на овом необичном разговору, пожури да ми исти што пре пренесе.
Са своје стране, а у прилог овој причи, додаћу и необично казивање и сведочанство моје куме, која је и сама, на своје уши, примила још једно атеистичко размишљање. Наиме, радећи у једном кафићу, њој је као гост стигао један познаник, за кога је знала да није верник. И, немајући посла, јер није био ударни сат, она седе са човеком да се мало разговоре. А прича је хтела да их одведе до Космета. И ту овај атеиста пред њом изјави:
- Кад би ме сад позвали да идем на Космет, да га браним, ја бих отишао без размишљања, иако сам атеиста. А ишао бих, јер знам да је сваки храм, свака црква на Космету, део наслеђа мог српског народа и животом бих бранио и манастире и монаштво.
Заиста, свако од нас ће, кад се испуни време, на чудесан начин бити призван, а само је Богу познато кад и како.
Молитва Светом Сави
Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и умножи. Ти, који си ангелски живео, апостолски проповедао и мученички се борио и страдао, чуј данас усклике мале српске деце у Отаџбини и по целом свету која ти с љубављу певају:
Свети Caвo Србе воли, За Србе се Богу моли, Српском роду даје крила, Српску децу благосиља.
Па кад чујеш данас овакве усклике љубави деце српске на обе хемисфере, испроси у Христа Бога милост да се сви Србе обоже, сложе и умноже. Теби, духовниче, који си био први уредитељ српске цркве и ујединитељ српскога народа, моле Ти се данас свештеници српски, измучени и напаћени, по разореним храмовима и по спаљеним задужбинама Твојим, по опустошеним селима и опустелим градовима: не остави нас, оче наш духовни, но умоли благог Христа, да нам опрости немар наш и немоћ нашу те нас све обожи, сложи и умножи.
Теби који си благословио и крунисао прве краљеве српске у Жичи и који си на хришћанском темељу утврдио краљевину српску. Саво премудри, испроси опроштај и милост роду Твоме, те да се обожи, сложи и умножи.
Теби који си се после многотрудног живота упокојио пре 710 година, моле се безбројне матере српске над свежим гробовима својих синова и кћери: Саво Свети, родитељу наш духовни, моли Христа милостивога, да деца наша, покошена пре времена као неузрело жито, буду тамо где си Ти, у Небесној великој Србији, у рају сладости, где се не зна за болест, муку и смрт, и да се преостатак Срба на земљи обожи, сложи и умножи.
Теби који си био неустрашиви поборник правде Божије и добре воље мећу људима и народима и борац против сваке лажи и насиља, моле се данас српски војници и војеначалници: помози нам, Свети оче Саво, са свом Небесном Србијом, помози да истрајемо до краја на путу који води у живот вечни; коме си нас Ти као Христов ученик научио и помози да се сви Срби обоже, сложе и умноже.
Теби, народољупче, на данашњи Твој дан пева Ти похвале сав српски народ, потиштен, понижен, остављен од људи, неопран од крви своје, јецајући у ранама по болницама и тамницама, на згариштима својих домова, по горама и збеговима, по кулачама и пештерама уздиже Ти молитве: не заборави нас Саво, путеводитељу наш но испроси милост у Свевишњег Бога, да упокоји и прослави милионе новомученика вере Твоје и поштења Твога, браће и деце наше, а нас преостале на земљи да обожи, сложи и умножи.
Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших, Племићу Христов, племенити Оче Саво, Украсе наш и лепото историје наше, ево и ми сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби у овом великом светском граду нејаки и грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са пречистом Богородицом и свим Светим Христа Бога за нас да се обожимо, сложимо и умножимо. Амин!
Свети Николај Жички и Охридски
У Бечу 27. јануара 1945.
Нека нам је срећан Савиндан,
онима који се уче и онима који их уче нека је срећна Школска слава!
Немој се љутити на мене
Увреда као комплимент
Нас двоје смо се срели у виртуелном свету, нимало случајно, јер случајности и не постоје. Постоје избори и постоје намере. А моја је била да сазнам нешто више о дивном старцу Тадеју, о коме је писала тема на једном од форума. Имајући, дао Бог, ту част, да оца и лично упознам, хтела сам да своја искуства разменим са другима. И тако сам наишла на њега, за кога сам мислила да зна нешто, али, истина је била да је и он сам био у трагању попут мене. Осим тога, он је писао из туђине, али је имао и помало чудан начин писања, који ме је, па... рецимо збуњивао. Било је ту и боцкања и пецкања, но реших да то занемарим и да се држим оне апостолске речи: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима“ (Рим.12,18 ).
Како је време одмицало, нашем друштву почеше да се прикључују и још неки, и за кратко време ова мала виртуелна заједница заживе у добру. Свака нова порука помогла је у нашем међусобном упознавању, тако да и наше сујете, кад би проговориле, нису одвећ биле гордељиве, већ би увек изнашли начина да се споразумемо. У међувремену, мој виртуелни познаник и ја разменисмо мејлове, па тако и наша преписка поста учесталија, те самим тим и - отворенија. Али далеко од тога да је била окренута удварању. Не. Разговарасмо о свему, понајвише о вери и цртама из наших живота, а које су итекако утиснуле траг и обележиле нас.
Наравно, све оне пацке и боцкања сада добише дубљи смисао и могла сам боље да разумем човека, премда ми нити једном речју не проговорисмо о томе. Са своје стране, ја нисам осећала потребу да инсистирам на његовом изјашњавању; Бог зна да сам и сама многе вређала, не извињавајући се. Осим тога, премда и поневши надимак причалица, то није стога што волим да причам гласно, већ пре да слушам и ослушкујем оно унутрашње у човеку, а што узводи небу и Богу, и да у томе проналазим ону лепоту која се, неретко, зна да преточи у причу. И тога има у сваком човеку, само треба знати, хтети и волети слушати људе, чак и онда кад исказују мисли које нису ваше.
Прође и година од наших преписки, а њему се указа прилика да дође у отаџбину. Наравно, питао је да ме посети.
Наравно, пристадох.
И дошао је...
И упознасмо се и спријатељисмо се још више.
Потом се он, након краћег боравка, врати у туђину.
Настависмо и даље да размењујемо преписке, које сад добише још више на важности и међусобном поштовању; јер, ипак, ми се родом у Христу називасмо.
А онда, изненада, отворих писмо у којем прочитах речи које ме расплакаше:
„Знаш, морам ти рећи, ја сам тебе ономад провоцирао...“
Само то је писало, а, опет, колико се само несагледивим чинило то писмо!
Да, било је то оно признање, које, ако га човек срцем послуша, не може а да не примети исповест унутарњег човека и потврду да је у вама стекао некога коме уистину може да повери своје мисли, без бојазни да ће му бити замерено. Штавише, не да му неће бити замерено, већ да ће му та особа, којој се повери, бити благодарна на искрености. Јер искреност је одлика деце, а ми је тако често превиђамо у другима и замерамо им на ономе што истинска деца једва и примете, а ако и примете, брзо прелазе преко тога, јер не носе злобивост у себи.
Уистину, био је ово комплимент а не увреда. И сведочанство да, чак и кад разговор не крене у добром правцу, уколико останете довољно дуго, можете чути небо како из земље проговара.
Јер, најпосле, човек није оно што говори, већ оно што ћути...
Светлост постојања
Снова се насањах, стварности наживех,
ал у мени јоште букти стари пламен
што времена прошла са будућим спаја –
неумрлих нада јединствени знамен.
Јест, и ја се надам, ко сви што пре мене
надаху се – срећи што никад не мине,
и љубави једној што све друго ништи
сем лепоте суште и суште истине:
да је човек саткан од слабашне грађе,
али да би хтео да што дуже траје,
бар док срећу своју негде не пронађе
и љубав што на смрт никад не пристаје.
Тада сан и стварност у једно се стопе
па се снови живе а стварност се сања,
и постане човек исто што и љубав –
победа над смрћу, светлост постојања.
Виолета Милићевић
Срећна Нова!
Беспослена речца
Била једном речца груба
Много прека, оштрих зуба,
И где год су биле свађе,
Та се увек тамо нађе.
Чинила се одвећ жустра,
Но је не хте таква мустра
Да под њезин закон стане
Коврџави дечак Бране.
Много јој је на жуљ стао
Ал` је пребрз он постао,
Те јој стога већ данима
Не прилази мегданима.
У њега је сила јака,
Не плаши га шуша свака,
Над вештином неком тајном,
Он мудрује својом главом.
Наоруж`о се је знањем,
Лепом речи и владањем,
Па погрешно кад учини
Лепо каже: Сад извини!
И то ову речцу тишти,
Од муке ће да пропишти!
Ал` све залуд њад њим прети
Још ће он њу да посвети.
аутор: причалица
Може то и овако...
Загреј Христа
1994. године пред Божић у Русији у једном дому за напуштену децу дошла је група хришћана и први пут деца су могла да чују о Богу и Божићу. Деца су била одушевљена Божићним причама из Библије, гутала су сваку реч. На крају су добили бојице и папир са задатком да сами нацртају “рођење Исусово” (шталица, јасле... као што су видели на сликама).
Био је тамо један дечак по имену Миша (стар 6 год.), који је нацртао свој необичан цртеж и показао га. Он је нацртао шталицу са животињама и јасле у којој су биле две бебе. Учитељице су биле изненађене овим цртежом и питале Мишу, зашто је нацртао две бебе.
Мали Миша је објаснио:
- Када је Марија ставила бебу у јасле, Исус Христос ме је погледао и питао ме да ли ја имам где да будем. Ја сам Му рекао да немам ни маму, ни тату – немам никога. Онда је Христос рекао да могу да останем са Њиме. Али, ја сам рекао да не могу, јер немам никакав поклон да Му дам, као што су Му донела три краља. Пошто је Исус лежао на слами у јаслама, и била је зима, понудио сам Му једино што сам имао, упитавши Га: “Ако дођем и легнем поред Тебе да Те загрејем, да ли ће то бити добар поклон за Тебе?” И Христос ми је казао: “Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи поклон који сам икада од некога добио". И тако сам ја ушао у јасле, а Христос ме је погледао и рекао да могу ту са Њим да останем заувек.
Док је Миша завршавао своју причу низ његов
образ је падала велика суза... Ово
сироче је пронашло некога Ко га никада неће оставити...
Усамљена на Божић
На Бадње вече, једном човеку дође до руку слика испод које је писало “Усамљена на Божић”. На слици снегом завејане кућице, свака светли као звездица, вију се танки трачци дима из димњака. Осећа се радост, весеље и топлина. Празник је.
Сви су на окупу, само је једна ситна крхка жена, племенитог лика, у скромном огртачу, сама. Наслоњена на тарабе гледа пут осветљених прозора. Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе усамљене жене. Очи су му се испуниле сузама.
Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног сина. Заокупљени овоземаљским добрима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову.
Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места. А Пресвета Мајка није имала главу где да склони.
„И роди сина свога Првенца, и пови га, и положи у јасле; јер им не бијаше места у гостионици“ (Лк. 2,7).
Па зар се ништа није променило за два миленијума?
Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне Божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа.
Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо.
И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало.
Тада је почео да се моли:
„Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима Своје незахвалне деце која Те воле.“
Е. Посељанин
За Звонце приредила Р.М.
Драга децо, мили причољупци, нека нам је свима
наздравље Бадње вече и Божић.
Мир Божји!
Христос се роди!
Судома
У Псковској губернији, у Порховском округу тече речица Судома и на њеним обалама уздижу се два брда једно наспрам другог.
На једном брду био је некада градић Виш-город а на другом је у древна времена био народни суд Старих Словена. Старци причају да је на том брду у давнини висио с неба ланац и да је онај који је био у праву могао дохватити тај ланац, а који је био крив није могао дохватити.
Један човек позајмио је од другог новац па порекао. Доведоше обојицу на брдо Судому и наредише им да дохвате ланац. Онај што је дао новац на зајам подиже руку и одмах га дохвати. Дође ред на окривљеног. Он се не успротиви, пружи само своју штаку оном са ким се спорио, да му је придржи, како би лакше рукама дохватио ланац: пружи руке и дохвати. Тада се народ нађе у недоумици: како то да су обојица у праву? А окривљени је имао шупљу штаку, и у штаци је био сакривен онај исти новац за који је тврдио да га је вратио. Кад је дао штаку свом повериоцу да му је придржи, он је са штаком дао и новац и зато је могао дохватити ланац.
Тако је он све насамарио. Али од тог доба ланац се дигао на небо и више се није спуштао. Тако веле старци.