Слушај ме очима!
(Слика са нета)
Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира. Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.
Најмлађа цурица навршила је тек четири године и приповедала је о напорном дану у малој школи, о ономе шта је све видела и шта су радили. Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са ћерком. Одједном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"
Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.
Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре. Након неколико минута њена је ћеркица свом снагом повуче за хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да је види.
Онa јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:
"Мама, слушај ме очима!"
(Robert Duncan, "Magic hour")
Слушати некога очима значи рећи му:
"Важан си ми."
Пепељуга
Кад паде вече и Пепељуга пође кући, принц опет хтеде да је прати, али она му тако брзо побеже да је није могао стићи. Али, принц се овог пута послужио лукавством. Наредио је да се степенице намажу смолом, па кад је девојка потрчала кући, лева ципела јој се залепи и остаде.
Принц је подиже и виде да је била врло малена и од сувог злата. Другог дана дође с ципелицом Пепељугином оцу и рече му:
- Ниједна друга неће ми постати жена осим оне којој пристаје ова златна ципелица.
Две полусестре се силно обрадоваше јер су имале лепа стопала. Старија узе ципелицу и пође с мајком у собу да је испроба. Како је ципелица била премалена па јој палац није могао стати, мајка јој пружи нож и рече:
- Одсеци палац! Кад будеш краљица, нећеш морати да ходаш.
Девојка одсече палац, угура ногу у ципелицу, стисну зубе од бола и изађе пред принца, а он је као своју невесту узе на коња и одјаха. Кад су пролазили поред гроба, на лесковом грму седеле су две голубице и гукале:
- Гукни, гукни, голубице, крв цури из ципелице; ципела је премалена, а невесте праве нема.
Принц погледа њену ногу и спази како је крв процурила.
Он окрену коња, врати лажну невесту и рече да то није права, и нека друга сестра испроба ципелу. Сад друга оде у собу, с муком угура прсте у ципелу, јер јој је пета била превелика, па мајка и њој пружи нож и рече:
- Одрежи комад пете. Кад будеш краљица нећеш морати да пешачиш.
Девојка одреза комад пете, гурну ногу у ципелу и изађе пред принца, а он је узе на коња као своју невесту и одјаха. Али кад су пролазили поред лесковог дрвета, седеле су на грани две голубице и гукале:
- Гукни, гукни, голубице, крв цури из ципелице; ципела је премалена, још невесте праве нема.
Принц погледа њену ногу и опази како је крв процурила из ципеле и натопила белу чарапу, па окрену коња и лажну невесту врати кући.
- Ни ово није права, – рече. – Имате ли још кћери?
- Не – рече отац. – Ту је још само Пепељуга, сироче моје покојне жене, али она вам не може бити невеста.
А кад принц рече да му је покажу, повика маћеха:
- Ах, не, она је прашњава и прљава, не можемо вам је показати.
Принц, међутим, остаде при своме па су морали позвати Пепељугу.
Она прво опра руке и лице па изађе и поклони се принцу који јој пружи златну ципелу. Тада она седе на клупицу, скиде дрвену и обуче златну ципелу која јој је пристајала као саливена. А кад је устала и принц је погледао у лице, препозна лепу девојку с којом је плесао и повика:
- Ово је моја права невеста!
Маћеха и полусестре се скаменише и побледеше од беса, а он узе Пепељугу на коња и одјаха с њом. Кад су пролазили поред лесковог дрвета, загукаше беле голубице:
- Гукни, гукни, голубице, ту су златне ципелице, што девојци добро стоје, јер невеста права то је.
А онда полетеше и спустише се Пепељуги на рамена, једна с десне, друга с леве стране. Кад је требало славити свадбу, дођоше обе полусестре да се додворе и да с Пепељугом кобајаги деле срећу. Кад су младенци пошли на венчање, стаде старија с десне а млађа с леве стране Пепељуге да јој буду пратиље, али их голубице, које су остале на невестиним раменима, отераше.
А Пепељуга и принц осташе сами у својој срећи, па су живели дуго и срећно и остали добри и племенити.
Браћа Грим
(Илустрације - Kinuko Y. Croft)
Пепељуга
Разболе се жена неког богаташа, па кад осети да јој је близу крај, позва са своје смртне постеље кћер јединицу и рече јој:
- Драго дете, буди добра и честита, па ће ти свако бити од помоћи.
Кад то рече, склопи очи и издахну. Девојчица је сваки дан одлазила до мајчиног гроба и плакала. Није заборавила мајчине речи. Кад је дошла зима, покри снег мајчин гроб својим белим покривачем, а кад га сунце у пролеће окопни, богаташ се ожени другом женом. Жена са собом доведе и своје две кћери, које су наоко биле лепе и чисте, али у срцу зле и прљаве. Тако настадоше тешки дани за сироту пасторку.
- Зар ће ова глупа гуска седити с нама у соби? – говориле су. Ко хоће хлеба, мора га и заслужити.
Одузеше јој лепе хаљине, навукоше јој стару сиву кецељу и дадоше дрвене нануле.
- Види ти поносне принцезе, како се дотерала! – викале су, смејале се и одвеле је у кухињу.
Ту је морала од јутра до мрака да ради тешке послове, да устаје у рану зору, да доноси воду, ложи ватру, кува и пере. Осим тога, полусестре су јој правиле свакојаке пакости, ругале јој се и сипале јој у пепео грашак и лећу, а она је морала да седи и да треби. Увече, уморна од толиког посла, морала би лећи крај огњишта, јер није имала своје постеље. Како је од пепела увек била прашњава, назваше је Пепељугом.
Једнога дана отац се спремао за вашар па упита пасторке шта желе да им донесе.
- Лепих хаљина – рече једна.
- Бисера и драгог камења – рече друга.
- А ти, Пепељуго, – упита отац – шта би ти желела?
- Откините, оче, прву гранчицу која вам додирне шешир кад се будете враћали кући. Њу ми донесите.
Тако отац купи обема пасторкама лепе хаљине, бисере и драго камење, а кад је, враћајући се кући, јахао кроз шуму, окрзну га лескова гранчица и збаци шешир. Он је откиде и понесе. Кад је дошао кући, даде пасторкама шта су зажелеле, а Пепељуги даде лескову гранчицу. Пепељуга му захвали, оде на мајчин гроб и засади гранчицу; при том је толико плакала да су јој сузе текле низ образе и залевале гранчицу. Гранчица је од суза одмах почела расти и израсте у лепо дрво.
Пепељуга је сваки дан три пута одлазила на гроб, плакала и молила, а сваки пут би на дрво слетала бела птичица, па кад би Пепељуга изговорила неку жељу, птичица би јој с гране бацила оно што је зажелела.
Догоди се да краљ те земље приреди свечаност која је требала да траје три дана и на коју је позвао све лепе девојке из краљевства како би његов син себи одабрао невесту. Кад су две полусестре чуле да ће и оне бити позване, силно се обрадоваше, позваше Пепељугу и рекоше јој:
- Очешљај нас, очисти ципеле и причврсти копче, ићи ћемо на свечаност у краљеве дворе.
Пепељуга их је послушала, али је горко плакала јер је и она желела да иде на плес па замоли маћеху да и њу поведу.
- Зар ти, Пепељуго, – рече ова – таква, пуна прашине и пепела, да идеш у дворац? Немаш ни хаљину ни ципеле, а плесала би!
Како је Пепељуга и даље молила, она рече:
- Ево, сасула сам ти зделу леће у пепео. Ако је за два сата истребиш, можеш ићи с нама. Пепељуга изађе на задња врата у башту и повика:
- О, ви питоме голубице, ви грлице и све птичице под небом, дођите и помозите ми: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!
Одмах слетеше на прозор две беле голубице, за њима две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице заклимаше главицама и, кљуц-кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, па потребише сва добра зрнца у зделу. Није прошло ни сат времена, а оне завршише и одлетеше. Тада девојка, сва радосна, однесе зделу маћехи, верујући да ће сада смети ићи на свечаност. Али маћеха рече:
- Не, Пепељуго, ти немаш хаљину и не знаш плесати. Сви ће ти се смејати.
Кад се девојка опет расплакала, она настави:
- Али ако ми две пуне зделе леће истребиш за један сат из пепела, онда можеш ићи.
А у себи помисли: "То неће никако стићи."
Кад она просу две зделе леће у пепео и оде, девојка опет изађе у башту и повика:
- О, ви голубице, ви грлице и питоме птичице под небом, дођите и помозите ми требити: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!
Опет на кухињски прозор слетеше две беле голубице, па две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице климнуше главицама па – кљуц-кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, и истребише сва добра зрна у зделу. Није прошло ни пола сата, а оне завршише и одлетеше. Девојка однесе зделу маћехи, сва радосна, јер је помислила да ће сада и она ићи на свечаност. Али маћеха рече:
- Ништа ти не помаже. Нећеш с нама јер немаш хаљину и не знаш плесати. Мибисмо морале да те се стидимо.
Окрену јој леђа и пожури за својим охолим кћерима. Кад више никог није било код куће, Пепељуга оде на гроб своје мајке под леску и рече:
- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!
Једна птица јој баци златом проткану хаљину и свилом и сребром извезене ципелице. Она се брзо обуче и потрча на свечаност. Њене полусестре и маћеха је нису могле препознати. Била је тако лепа у раскошној одећи, да оне помислише како је краљевска кћи. На Пепељугу нису ни помишљале, уверене да она седи код куће у прашини и треби лећу из пепела.
Принц јој приђе, узе је за руку и заплеса с њом, па је читаво време плесао само с њом и није хтео да јој испусти руку, а кад би је неко други замолио за плес, он је одговарао:
- Ово је моја плесачица.
Тако је она плесала до вечери. Кад хтеде да крене кући, принц рече:
- Поћи ћу с тобом да те испратим.
Хтео је да види чија је то кћер, али она му побеже и скочи у голубињак. Принц је чекао све док није дошао њен отац, коме је казао да је незнана девојка скочила у голубињак. Отац помисли: "Да није Пепељуга?" Донесоше му секиру и крамп да развали голубињак, али унутра никога не нађоше.
Кад дођоше кући, Пепељуга је лежала у прашњавим хаљинама у пепелу а петролејка је тужно светлуцала крај оџака. Јер, она је брзо искочила с друге стране из голубињака и отрчала до лесковог дрвета. Тамо је свукла лепу хаљину и ставила на гроб а птица је однела. Онда је обукла своју сиву кецељицу и легла у кухињу крај пепела. Другог дана, кад се свечаност наставила и родитељи са сестрама отишли, оде Пепељуга поново до лесковог дрвета и рече:
- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!
Птица јој тада баци још гиздавију хаљину. Кад се у тој одећи појавила на свечаности, сви су били задивљени њеном лепотом. А принц, који ју је чекао, одмах је узе за руку и поново заплеса с њом. Ако би је неко други замолио за плес, он је говорио:
- То је моја плесачица.
Кад је пало вече и она хтеде да оде, пође и принц с њом да види у коју ће кућу. Али она побеже у башту иза куће. Тамо је стајало лепо велико стабло на којем су висиле прекрасне крушке. Хитро као веверица успне се Пепељуга међу грање и принц није видео куд је нестала. Али он опет сачека док не дође њен отац и рече му:
- Незнана девојка је опет побегла. Мислим да се сакрила у крушкином грању.
Отац опет помисли: "Да није Пепељуга?" Нареди да му донесу секиру и посече дрво, али не нађоше никога. А кад уђоше у кухињу, Пепељуга је већ лежала у пепелу, јер је прије тога скочила са стабла, вратила птици са лесковог дрвета лепу хаљину и обукла своју сиву кецељицу.
И трећег дана, кад су родитељи и сестре отишли, пође Пепељуга на мајчин гроб и рече дрвцету:
- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!
Сад јој птица баци хаљину која је била тако сјајна и раскошна какву још нико није имао и ципелице од сувог злата. Кад је у овој хаљини дошла на свечаност, сви су занемили од дивљења. Принц је опет плесао само с њом и кад би је неко други замолио за плес, он је говорио:
– То је моја плесачица.
- наставља се -
Пази на личне изборе!
У једном епархијском граду, један малишан је кришом сишао у радњу свог оца и, с мишљу да га забави, измењао је цене производа. Ставио је цену сира на цену лука, цену лука, на цену уља, цену мармеладе на цену сирћета, цену сирћета на цену детерџента, тако да је радња приказивала трагикомичан феномен. Скупи производи са ниским ценама, а јефтини са високим.
Ујутру, кад је отац сишао у радњу, није му било нимало до забаве, већ је само мислио како да несташном дечаку извуче уши.
Да, дете моје, то је слика и нашег друштва. Данас је такав сукоб у систему вредности, идеала и достојанства. Непролазне вредности се исмевају од злонамерника, искориштавају, а пролазне вредности се уздижу и приказују као неопходност и исправан начин живота, из наменских, трговинских разлога.
Вредности које произилазе из моралнога, Божијег Закона, свакодневно упадају у ћорсокаке свакодневног живота. Идеали, који могу учинити ваш живот рајским, бацају се у корпу као непотребни, док опасни, смртоносни проводи, постају ваш циљ, ваше очекивање. И теби младом, радозналом, неискусном сањару допало је да одвојиш вредност од невредности, драгоценост од недрагоцености, познато од непознатог, скупо од ништавног, потребно од непотребног. Како?
Мера нашег избора је Реч Божија, која размерава честито, чедније, лепше.
Мера нашег избора треба да је вечност. Да, дете моје, побрини се да оно чиме испуњаваш твој младалачки живот досегне у вечност.
Мера нашег избора треба да је наша бесмртност. Ти си достојнији бољег живота од оног који ти нуде трговци смрти.
Мера твог избора нек буде поправљање и усавршавање, јер је то човеку предодређено од Бога.
Постоји, извесно је, мноштво дезоријентисаних гласова. Али ти буди глув за њих. Само је један глас потребно да чујеш. То је глас Онога који жели да Његова деца «имају живот и у ничем да не оскудевају».
Дете моје, немој се преварити и занавек изгубити вид. Постоје површности које могу да те коштају вечности.
Нека те не варају етикете. Иза етикете среће скрива се смрт, иза етикете радости стоји патња, иза етикете раја – пакао.
Дете моје, пази на своје изборе! Пази, јер је грех сладак тек колико тренутак, али се отплаћује вечно!
ПАЗИ !
(Слика преузета са нета)
Под влашћу манијака
Телевизијска биолошка маса
Експерти указују на менталну и душевну деградацију становништва богатих земаља. Људи престају да се интересују за науку, нико не излази на улице да поздрави људе који освајају космос, северни и јужни пол, океане... Само у уџбеницима може да се прочита како су се масе окупљале на богословске и филозофске диспуте, како стадиони нису били довољни да приме љубитеље поезије. Сва усхићења се не усмеравају на научнике, него на фудбалере, тенисере, фото-моделе (тј. офингере за одела и подлоге за козметику). Приметна је деградација језика и осиромашење речника. И приметан је пораст телевизијске масе. Не интелекта, не квалитета, него масе. То јест, телевизија расте као квасац. Расте број телевизијских кутија, канала, часова. Телевизија интензивно узгаја своје гледаоце-робове.
Раст телевизије потискује све остало из нашег живота, као што птић кукавице потискује друге птиће из гнезда у које је подметнут, и то само зато што је гнездо тесно. Телевизија не спаљује књиге (таман посла!), она спаљује време (то није толико очигледно, нема ни дима, ни ватре). Телевизор укида књиге. А то значи: укида човека и цивилизацију.
Како се испољила телевизијска маса?
У годинама слободе (полуслободе) телевизијска маса се у потпуности испољила. Одушевљавала се Лењом Голубковим (партнером "МММ") и чак изабрала Мавродија у Думу (лопова да пише законе!). Маса се таласала пред Кашпировским, лечила се испред екрана од свих болести. Остављала је воду "да се пуни" испред Чумака и оживљавала мртваце. Волела је рекламу "Ми седимо, а паре се множе", куповала акције и заиста седела чекајући дивиденде. И сада се из те масе бирају "експерти" и постављају им се "пиплметри". Бирају се тако да међу њима не буду баш много паметни, и да много паметни не доспеју међу њих. Значи, најумнији су искључени из масе. И то из масе која ионако... како да то што пристојније кажемо... која се ионако таласала пред екстрасенсима. Они који уопште не гледају телевизор поносни су на себе и своју одлучност. Али они, наравно, никако не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). А да ли су они заштићени од телевизије?
Ако су се у вашој згради отвориле три радње: у првом улазу дисконт, у другом продавница интимне робе, у трећем играоница, а подрум постао стециште наркомана, онда чак и ако ви не пијете, не купујете вибраторе, не коцкате се и не дрогирате - ипак је ваш живот затрован, а живот и морал ваше деце су непрестано у опасности. Насиље и прљавштина висе у ваздуху као смог. Они који немају аутомобил не трују атмосферу. Али ваздух је за све један исти. А он је затрован. Они који гледају, али нису постали инструмент, не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). Они се само заглупљују брже од оних што не гледају. Све остало је исто.
И само оних неколико стотина који су постали инструмент - они утичу! И сами на себе, и на оне који гледају, и на оне који не гледају. Подаци добијени од пиплметара затим се множе бројем станова у граду. То се зове "екстраполација". (Ако је сто људи појело сто хлебова и попило 33 флаше вотке, онда ће милион људи појести милион хлебова и попити 333 хиљаде флаша вотке.) Тако функционише статистика у целом свету.
Пре две године Москву је мерило 300 пиплметара. Данас - 550. Чини се да је због тога мерење рејтинга постало прецизније. Али то је само са гледиште аритметике. Али ми не меримо потрошњу воде. За нас је важно нешто друго. Тих 550 изабрано је од оних истих пет процената који су спремни да живе са апаратом. Да ли ће се у тих пет процената поставити 300 или 500, или десет хиљада апарата - свеједно је. Битно је да сви апарати стоје код чудних људи који нису као остали свет. Екстраполација (математички начин рачунања) није увек подесна за рачунање. Ако је човек гладан, њему са сваким прогутаним залогајем постаје све боље. Екстраполација сматра да ће тако бити увек. Међутим, врло брзо са сваким прогутаним залогајем, са сваком испијеном чашицом човеку постаје све горе, и завршава се крајње накарадно.
Рекло би се да смо ми спремни на све. Али пристати (смирити се пред том чињеницом) да хиљаду манијака одлучује како ћемо живети... Чинило нам се да је тих хиљаду људи изманипулисано. Али да иронија буде већа (као и увек), испоставило се да су они манипулатори! Управо ти манијаци раде код нас као вршиоци дужности Гласа Божијег. У болници је један професор и много техничара и чистачица, а све одлуке се доносе већином гласова. А лечење? Какво лечење? Ја поштујем труд чистачица, али ипак бих због нечега више волео да ме лечи професор. И да се лекови не прописују референдумом.
Друштво се муњевито заглупљује. Ускоро ће земљу населити бића која притискају дугмад и слушају, а не умеју да читају. То нису људи. Људско друштво је постало непотребно човеку. Потребу за људским општењем задовољава телевизор (механизам).
Када је штета необориво доказана, али човек ипак наставља да узима отров и не може да се супротстави навици, то значи да је реч о наркотику. С ким си, онакав си. Болесници формирају телевизијски програм и тако од свих гледалаца праве болеснике. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме?
Шта смо дочекали?
Поштовани читаоци "МК", ви сте први у свету сазнали ко формира наш телевизијски програм. То су у неку руку духовни богаљи. Али управо због тога овај чланак ће остати непримећен, потонуће у мочвари без трага. Телевизијски шефови не могу да признају како су се годинама трудили да добију похвалу од духовних богаља. "Елита" не може да призна да се радовала своме успеху код тих богаља. Сви ствараоци не могу да признају да су се оријентисали на мишљење богаља и са зебњом ишчекивали рејтинг, тј. да су Стваралаштво јевтино продали (и то због кога?).
За већину грађана је неподношљиво да признају ово откриће, јер су годинама конзумирали нечистоте само зато што неки богаљи воле нечистоте. И друштво је трпело. Значи, то је наша заједничка кривица. Требало је само да искључимо телевизор (а нас је 95 процената!), и у једном трену (много брже него по одлуци Думе или налогу председника) телевизија би се изменила. Али ми смо пристали да то гледамо. Грдили смо, негодовали - и гледали. Милијардери (диктатори у потрошачком друштву) учиниће све да униште или исмеју ово откриће. Оно им се не исплати. А власти? Па њима је неопходна узнемиреност и глупост становништва (тако се лакше управља). Отпор може пружити само друштво, организована борба, а не појединци који вапију у пустињи.
Постоји пример. У свету се шири борба против генетски модификованих намирница. Оне су такође генијално достигнуће науке. Поједеш, и не знаш шта ће са тобом бити. Показало се да је та стрепња довољна да све већи број земаља уводи забрану употребе генетски модификованих намирница. То је само стрепња, а са телевизором је све јасно. Питање је само да ли ће успети да га забране (као оружје за масовно уништавање) или је већ касно?
- Та неће сви постати манијаци!
- Наравно, неће сви. Остаће много добрих људи, а међу њима и ви, поштовани читаоче, ви имате тако мио израз лица.
Сада има мање од једног процента злочинаца, а ми не можемо да дишемо од злочина, затвори су препуни, људи се боје тамних пролаза... А ако злочинаца буде 5%, 10%? Ко зна на ком проценту живот постаје потпуно неиздржљив? Да би организам умро уопште није потребно да сви његови органи буду оштећени. Прободена јетра, заражена крв, мала рупица на срцу или челу - и доктор жалосно констатује: "повреда са леталним исходом". А мили израз лица (потпуно неоштећеног) постаје стаклен и гаси се.
Поштовани читаоци, ви све знате. Можда неко од вас зна шта бива са дечацима и девојчицама који су до своје треће године већ хиљаду пута видели убиства и порнографске сцене? Сада расте, и већ је скоро одрасло прво поколење, формирано помоћу телевизије базиране на рејтингу. То су деца која су до осамнаесте године видела преко 20 хиљада убистава. Такав народ у историји цивилизације још није постојао.
Немојмо гајити илузије.
То је сада народ Русије.
Превод и обрада текста: savest.org
Оригинал текста на www.mk.ru
- К Р А Ј -
Холивуд, моћ и философија.ави
Под влашћу манијака
Пети део
Нека буде борба непрестана (Крај)
У понедељак, 21. априла, објављен је први део "Манијака". Тамо је доказано следеће: ТВ емисије о педофилима повећавају број педофила. Између осталог, поменута је емисија "Времечко". У уторак звони телефон. Ја већ помислио - зову да ме грде: "Значи тако? Ми вас позивамо у емисију, а ви нас критикујете?". Али преварио сам се.
- Дођите сутра. Емисија почиње у 16:30.
- Хвала. А која је тема?
- Педофили.
- Јесте ли читали "МК"? Ја сам тамо написао да су такве емисије веома штетне.
- Читали смо. Али то је врло занимљива тема. Дођите.
Занимљиво... Али ја нисам ни очекивао да ће телевизија послушати. И кад се ради о телевизији (као и иначе о тржишту) аргументи немају никаквог значаја. Тамо има значаја само рејтинг, он управља, а људи гину за метал.
Предсказање
Живео једном један дух, злобан, да злобнији не може бити. Био је то сам ђаво. Он је направио такво огледало у коме се све што је добро и предивно невероватно смањивало, и обрнуто - све рђаво и ружно одражавало се много упадљивије и изгледало још горе него иначе. Најбољи људи су у њему изгледали као накарадне креатуре. Добра људска мисао одражавала се у огледалу као незамислива гримаса... Сви ученици духа (а он је имао своју школу) причали су о огледалу као о некаквом чуду.- Тек сада, говорили су они, цео свет и сви људи могу да се виде у правом светлу!
Они су свуда унаоколо трчкарали са тим огледалом. Убрзо више није остала ниједна земља, ниједан човек, да се у том огледалу нису одразили у изопаченом облику... На крају су пожелели да стигну и до неба, да би се наругали анђелима и Самом Творцу. Што су се више уздизали, огледало се све више кривило и грчило од гримаса, и једва су успевали да га задрже у рукама. А када су се узнели још више, изненада се огледало тако згрчило да им је испало из руку, полетело на земљу и разбило се у парам-парчад. Ипак, милијарде његових крхотина починиле су још више зла него само огледало. Неке од њих нису биле веће од зрна песка и разлетеле су се по целом свету. Дешавало се да упадну човеку у око и да тамо остану. Човек са таквом крхотином у оку почињао је све да види изврнуто или да у свакој ствари примећује само лоше особине. Некима су крхотине доспевале до самог срца и то је било нешто најгоре: срце се претварало у комад леда.
Ханс Кристијан Андерсен
Овим одломком из "Снежне краљице" могао би се и завршити чланак о телевизији.Пре 150 година (и пре 50 година) ово је изгледало као бајка. Међутим, испоставило се да је то прецизан, научни опис. Ту чак нису битна срца која су постала комади леда, нити очи рђавих људи које изврћу све што је лепо и добро. Битно је што се то све више узноси и шири се у Космос. То су сателитска телевизија и интернет, који не знају за границе (у сваком погледу), а у скорој будућности то је дигитална телевизија.
Централна телевизија, наравно, снажно делује. Али она им је заиста "испала из руку", тј. измакла контроли - милијарде лап-топ рачунара разлетеле су се по целом свету, и многи људи, и деца, упали су у њих наглавачке. А ускоро ће нанотехнологије однети још једну победу, микрочип ће бити уграђен у око, и Андерсенова бајка ће се обистинити са таквом језивом прецизношћу, да ће је на крају забранити.Али та забрана неће дуго трајати. Чим се људи потпуно одвикну од читања, забрана ће слободно моћи да се укине.
А све је почињало постепено. Људи су са одушевљењем закорачили у потрошачку еру. И убрзо је потрошња попримила масовне размере. А чим је потрошња постала масовна, самим тим је и поједностављена. Садржај филмова, радио-емисија, часописа и књига спустио се на ниво већ познатог стандарда - на ниво једне универзалне жваке. Дела класичне књижевности скраћују се тако да стану у петнаестоминутну радио-емисију. Има много људи чије се познавање "Хамлета" своди на једну страницу кратко препричаног садржаја у зборнику који се рекламира овако: "Најзад можете да прочитате све класичне писце".
А политика? То је један стубац у новинама, тачније: две фразе и наслов! Рукама издавача, предузимача, ТВ и радио-водитеља центрифугална сила избацује напоље све што је сувишно и непотребно, све оптерећујуће мисли!.. Што више спорта, игара, разоноде, нека човек увек буде у маси, и тада неће морати да размишља. Што више књига са илустрацијама, што више серија. А духовне хране - што мање. Услед тога се јавља осећај незадовољења, некакав немир. Часописи су се претворили у неку врсту сирупа од ваниле, а књиге - у заслађене сплачине. Читалац је оставио себи само стрипове, и, разуме се, еротске часописе. И све се то догодило без икаквог притиска "одозго". То није покренуто некаквим унапред прописаним правилима, наредбама, или цензуром. Не! Техника и масовна потрошња довели су до оваквог стања. Ако не желиш да се човек узбуђује због политике, немој му омогућавати да види обе стране медаље. Нека види само једну страну, а још боље - ниједну. Ако су на власти неспособни људи који се ни у шта не разумеју, то је још увек боље него да се народ буни. Напуните људима главе бројкама и зачините их безазленим чињеницама све док им се не смучи, и њима ће се чинити да су врло образовани. Чак ће имати утисак да о нечему размишљају.
На шта ви трошите своје слободно време? Или јурите аутом преко сто миља на сат, тако да већ ни о чему другом не можете да размишљате, или убијате време играјући неку видео-игру, или седите у соби са телевизором, а с њим нема разговора... Главни ликови су ту, добро се виде, лепо изгледају, говоре вам шта треба да мислите, уствари утувљују вам то у главу. Ви почињете да верујете да је то исправно. Таквом брзином вас наводе на унапред задате закључке, да ваш разум не стиже ни да узвикне: "Па то је чиста глупост!" За две године рада над овим текстом накупило се много материјала. Припремајући их за објављивање, саплео сам се о фразу: "јурите аутом сто миља на сат". Помислих: шта ће нам миље? Код нас су уобичајени километри...
Гледај, молим те! Па то је Бредберијев текст, чувени роман "451° по Фаренхајту". (Занимљиво, да ли сте приметили где је он почео?) Описујући свет где књиге читају само државни непријатељи (дисиденти), свет непрекидног даноноћног ТВ програма, Бредбери додаје: "То је интелектуални стандард који је владао последњих пет или више столећа".
Радња романа је смештена у XXV или XXVI век. Он је све описао апсолутно тачно, само је погрешио век. Када је он ово писао још није било полупроводника, није било чак ни таквих речи као "чип" и "нанотехнологија". До времена које он описује није остало пет векова, него можда ни двадесет година.
Блиска будућност
Ми још увек настраношћу сматрамо псовање пред децом, показивање својих и туђих скривених делова тела... Али време лети, телевизор ради - поучава, васпитава, и ускоро ће настрани постати већина. И онда ће они нас третирати као настране. Неки научници, видећи како телевизор моћно и брзо пречишћава становништво од морала, забрањених тема и добрих осећања, уверени су да се то ради по плану. Али обзиром да се то дешава и у Америци, и у Европи, и у нашој Азиопи (само што је код нас јаче изражено; код нас је све јаче изражено), требало би то схватити или као злобну заверу ванземаљаца, или да се то само од себе тако дешава (тј. да су људи хтели боље, а испада горе). Такав је и тумор. Он нема намеру да убије, он се само брзо развија.
Има предлога да се формира надзорни орган. Слаба је то мера. Повериш васпитавање деце манијацима, а затим формираш надзорни орган да манијаци не би силовали сувише грубо и сувише често. Не, треба да буде измењен садашњи систем избора програма. Треба смислити други систем, који ће узимати у обзир и људе, а не само новац. Ето, власти затварају вехабијске школе, јер оне васпитавају људе који ће можда некада у будућности нешто лоше направити. А телевизија васпитава убице, које власти почињу да јуре тек када су им руке до рамена у крви, а њихов иницијатор (ТВ) увек је по страни. Зар су из медресе потекле убице обријаних глава, они што дижу аутобусе у ваздух, педофили?..
* * *
Када је жртва већ на оном свету, а манијак ухваћен, са поносом нас обавештавају: "Одузета је екстремистичка литература! Убица је, како се испоставило, редовно посећивао сајт..." Значи, литература и сајт утичу. А телевизор не утиче? Постојећи систем се неће одрећи својих добара. На његовој страни је невероватна финансијска моћ, цинизам и суровост.
Али са тумором нико и не покушава да се договори. Он се увек уништава - хемијом, зрачењм или хируршким ножем. Не схватајући шта се дешава, и не верујући дијагнози (коју су одавно без грешке поставили Андресен, Бредбери, Кларк, Маклуен, Пацлаф), ми се понашамо као кукавице и на све то затварамо очи. А тумор расте и ускоро више неће моћи да се уклони ни операцијом.
* * *
Телевизор изгледа као највеће достигнуће цивилизације.
Пре две хиљаде година оловне водоводне цеви изгледале су Римљанима као највеће достигнуће науке и технике. У тридесетој години живота они су умирали од тровања оловом. Пре сто година циљ је био да се путује брзо, лепо и престижно. Тада су издувни гасови били само нежељени ефекат. А данас су постали главни проблем планете. Сасвим недавно (за време Мао Це Тунга) Кинези су уништавали све врапце да не би кљуцали пиринач. То је било достигнуће "културне револуције". Последица - бубе и гусенице су појеле све.
Људи праве грешке и због тога бивају сурово кажњени. Има мало неправде у томе што наредбу да се убијају врапци издаје велики вођа, а после тога гладује цео народ, осим великог вође. Телевизија би, захваљујући своме утицају, могла васпитати више здравих, паметних и добрих људи. Али за то је потребно да програм бирају паметни, талентовани и добри људи - научници, лекари, свештеници, учитељи. Штета је што то уопште није ни био циљ телевизије. Али није био циљ ни да се бира "просек" по критеријумима памети, доброте и савести. Циљ није одређивало људско друштво, него Потрошња. Нама су утувили у главу да све богате земље, па и Русија, живе у потрошачком друштву, а сиромашне земље прижељкују да и оне постану део тог друштва. Али суштина тог израза је потпуно занемарена. Потрошачко друштво је друштво које једе и пије. Ту нема ни идеја, ни узвишених циљева. То је друштво Злотрошње (тј. злоупотребе власти, јела и др.). Главна је продаја робе данас, а не људи, нити будућност (за многе је то празна, апстрактна реч). За оне који решавају задатак како нешто да продају - све остало је колатерална штета. Сурове ТВ емисије помажу да се прода роба. Али постоји и колатерална штета. У САД све чешће деца долазе у школу са аутоматом и (што је важно) не убијају непријатеље, или оне који су их увредили, него све одреда: с лева на десно. У Русији тинејџери све чешће дижу себе у ваздух, заједно са аутобусом или станом у коме живе. Лакше им је да направе динамит, него да купе аутомат. Скинхедси и насилници се размножавају у хиљадама, а затвора допадну (ако допадну) појединци, и то тек после убиства. И ускоро ће та деца смислити праву игру, праву "зврчку" ће направити старом, глупом свету, који их мучи домаћим задацима и прањем посуђа... Када они себе дижу у ваздух, гину људи који су се случајно нашли у близини. А када одлуче да се поиграју хемијског напада "Отруј свој град и учини да постане чист", онда ћете се ви присетити овог запажања. Нисте ви бирали манијаке. Али ви сте добровољно и доживотно под њиховом влашћу.
"Што више људи, то боље!" - каже власт, и подстиче наталитет. А каквих људи? Такво питање се уопште не поставља. И за кога је боље? За државу? Коју државу? Будућу? Какву? И најважније - чију?
* * *
Валсти су тако организоване да од свега добијају приход. Неком рат, неком брат - то се односи на власти. Када људи гину, рејтинг власти је у порасту. (После напада на куле близнакиње у Њујорку рејтинг Џорџа Буша је порастао на невероватних 80 процената.) Тешко да ће власти изменити телевизију. Да су хтеле, већ би то учиниле. Власти се не закопчавају на леђа. Оно што им се у овом тренутку исплати, то чине одлучно, не обазирући се на препреке. Али смешно је слушати када власти почну да говоре о плановима за будуће деценије. Јасно је да су то само речи, које би (макар ради естетике) могле бити паметније. Телевизија би могла да проповеда добро. Али зашто то не ради?Зато што се то не исплати продавцима и властима. И једнима и другима су потребни глупи и узнемирени људи. Глупи више пију, више пуше, мажу се разним мастима и верују у средства против затвора, перути и непријатног мириса. Узнемирени више пију лекове. Обе категорије много више верују властима, него спокојни и самоуверени људи, који знају своја права и које није лако превести жедне преко воде. Узнемиреност чини да људи постају далеко погоднији за утицај и управљање. Потрошач треба да се осећа фалично, узнемирено. И где је онда спас? Одмах прискаче у помоћ телевизор: "Ми ћемо те спасити? Имаш бубуљице, целулит, перут... Брже иди купи овај лек или оно пиво, брже гласај за ове, и не иди на митинг, можеш добити батине!"
Спољна политика је непријатељ пред вратима. Унутрашња је непријатељ на прагу. Споља је НАТО већ испред носа! Унутра је манијак већ у вашем улазу. Сурови и претећи мушки гласови најављују све програме на исти начин, независно од њиховог садржаја. Ако би таквим гласом, каквим телевизор говори оно свакодневно "Само на нашем каналу!" - ако би вам се таквим гласом неко обратио на улици, одмах бисте схватили да вам је дошао крај. Али овако - ништа страшно, само вам мало проширују искуство. Кремљ и депутати говоре да се брину о нашем психичком и физичком здрављу. Издејствовали су да Олимпијада буде у Сочију, повећали су натписе упозорења на цигаретама - и све је у реду. А у исто време неки манијак-педофил на свом радном месту изузетно ефикасно развраћа милионе људи, и плаши их истовремено. Проширује деци вокабулар, и подстиче петогодишње дете да пита шта значи израз "до јаја" - и то ради потпуно некажњено. Ако би то радио на улици, гомила би га растргла. Али он иде по кућама, где бака и дете немају никакву заштиту. Твој дом сада више није твоја тврђава, него твоја лабораторија, у коју долазе да врше над тобом веома рђаве огледе.
- наставиће се -
Прилика
("Отворена врата" - слика са нета)
У једном старом граду постављена је статуа која је представљала Прилику. Испод статуе стајао је следећи запис:
- Како се зовеш, о, статуо?
- Прилика.
- Ко те је начинио?
- Лисипос.
– Зашто имаш крила на ногама и стојиш на врховима прстију?
- Да бих показала да остајем само неколико тренутака.
– Зашто су ти косе дуге спреда?
- Да би људи могли да ме ухвате кад пролазим поред њих.
– А зашто на темену немаш косе?
- Да бих подсетила људе да, уколико ме не ухвате у време док пролазим поред њих, касније ме неће пронаћи.
Прилике, многе прилике сe свакодневно указују свим људима. Али ко је од нас у могућности да их искористи?
Прилике се не дају увек, али кад се и дају, имамо дужност да их искористимо за наше добро и на наш духовни напредак. Ако их изгубимо, нећемо их поново наћи.
Не ради нас
Како је лепо размишљала бака!
Кад би ми могли да очистимо пут наше браће од свих наших ружних речи, од сваког нашег непромишљеног понашања, од несмирених страсти, како би био леп и наш пут!
Увек размишљајмо да није дозвољено изазивати и ожалошћивати брата нашим понашањем.
Под влашћу манијака
Код многих људи слобода изазива узнемирење. Тешко им је да изаберу самостално понашање, угњетава их неопходност избора. Лакше им је да неко други одлучује уместо њих. Пиплметар драстично смањује степен слободе, и самим тим смањује узнемиреност. Чим се појави у стану, он уводи гомилу правила. Треба притискати додатне тастере, треба бележити сваки одлазак од укљученог телевизора (у кухињу, у тоалет). Треба бележити сваки повратак... Треба гледати ТВ онолико часова дневно колико сте написали у анкети, и онолико дана. А ако направите паузу од неколико дана, телефонирају вам и питају шта се догодило. Онима који пристану објашњавају се правила понашања. Гледањем телевизора сматра се боравак у просторији са укљученим телевизором. Чим уђеш у собу притисни тастер и региструј се. Чим излазиш макар и на кратко, притисни тастер. Ако не искључите телевизор у соби, а у кухињи укључите други, уређај ће аутоматски регистровати грешку. Али, сва та мучења се ипак исплате - сваки пут кад га укључиш, уређај те поздрави: "Добар дан". Сваки пут кад га искључиш, каже ти: "Довиђења". Претпоставимо да је човек, испуњавајући анкету, написао да има стални посао. Ако почне да гледа телевизор дању, ускоро ће зазвонити телефон: "Да ли сте болесни? Јесу ли вас отпустили?" Њих не интересује ваше здравље и ваш живот. Али ако сте престали да зарађујете, онда ви нисте више купац, нисте више потребни. Онај ко прихвати пиплметар, моментално и без напора се уклопио у социјум.
Ти људи са великим интересовањем изучавају ТВ-рејтинге, објављене у новинама и часописима, и упоређују са сопственим гледањем телевизије. Повратна реакција је врло брза: "Баш ме брига, гледаћу оно што сви гледају". Али ако испитаник открије да је гледао нешто "погрешно", он почиње да се осећа као дисидент. То није добро, то је забрињавајуће. И он се брже-боље прилагођава већини. И ускоро новајлија показује своје јединство са "народом" (истим таквим "петопроцентним", као што је он сам). Осим тога, апарат је леп, нико од познаника нема такав. А како су тек поклони лепи: млин за кафу, електрична машина за млевење меса, соковник, усисивач, пегла. (Ни књига, ни слика, ни музика - ничега духовног нема). Из године у годину награде за добро понашање су све боље и скупље. Само пажљиво и регуларно притискајте тастер. Људи, прикључени на инструмент, притискају тастере (због млина за кафу!) и диктирају човечанству.
Човек-инструмент
Успео сам да се сретнем са једном од њих (то је било најтеже, требало ми је неколико месеци). Њен живот је прикључен на пиплметар већ 10 година. Десет година са инструментом.
- Колико гледате?
- Мало, око 5 сати дневно. Али у суботу и недељу од јутра до вечери.
- А ноћу?
- Често и ноћу. Порниће ја гледам ретко, чешће гледа муж.
- А како сте пристали на инструмент?
- Па, инструмент је нешто ново у животу. Честита и рођендан. Сваке године нам дају поклоне. И ко дође у госте исто би то хтели... Рејтинге читамо у "ТВ-парку". Осећамо велику сатисфакцију што је наш глас урачунат. Ми смо међу сто оних који одлучују!
- Зашто међу сто?
- Мени се чини да на целу Москву само сто станова има ову опрему.
- Шта гледате?
- Забавни програм. Кримиће не волим, страшно је, али баш занимљиво. (То је типичан случај: "страшно је, али гледам". - А.М.) Од када се родило прво дете почела сам мање да гледам, а муж гледа као и раније. Уствари, и ја сам гледала, кад дете спава итд, одузимала сам од сна. А кад се родило друго...
- Онда сте почели мање да гледате?
- Не. Знате, ми осећамо одговорност. Није нам тај апарат тек тако прикључен. Треба да оправдамо очекивања. Муж, додуше, није хтео, то га је љутило, али после се смирио.
- Али тај уређај се ставља само ако су сагласни сви чланови породице?
- Ово је други муж. Први је био сагласан. А затим, кад сам се удала за другог, он се неко време бунио...
Није чудо што се нови муж моје саговорнице бунио. Очигледно, никако није могао да се навикне да бележи своје кретање унутар стана ради разних потреба. И врло је занимљиво да је уређај опстао. Показало се да је он јачи од... или у сваком случају доноси јој више задовољења. А она, изгледа, није ни обратила пажњу да се муж променио. Главно је да је уређај остао. А да се није одмах удала за другога, одузели би јој уређај, јер би се састав породице изменио. Ти људи цене поклоне, цене светлуцаве поздраве и честитке на екрану, свиђа им се завист гостију и сам уређај. Када од тих 550 породица (а моја саговорница је била огорчена што се испоставило да их има више од 100; што је круг ужи, то је већа гордост) неко отпадне (умре, пресели се у други град), инструмент се поставља у нову породицу, која је по параметрима слична претходној. Нови притискач тастера ступа у анонимно, но постојано друштво и прилагођава се његовим укусима. Тако продавац-новајлија почиње да закида на мери, да би био као остали. Бирају се случајни кандидати, али врло необични.
Дубокомислени стручњаци, и лакомислени новинари, и велики босови главних канала стално користе изразе "народ је изабрао", "гледаоци су изабрали". Не знају да њихов главни аргумент (рејтинг) не производи народ, него петопроцентни слој... болесника? Не, нећемо се одважити да их тако назовемо. Мада, било би врло интересантно предати психолозима на руке неколико дугогодишњих сажитеља пиплметра.
Замислите дубокомислене аналитичаре са друге планете. Ти марсовци, сами по себи паметни и искусни, долетевши на Земљу и случајно се приземљивши на територију затвора, извели би врло тужне закључке о Земљанима. Испоставило би се да људи живе у врло тесним собама са малим прозором под таваницом; два пута на дан слуге им доносе одвратну храну, а ти доколичари играју карте, чешу се и ругају један другоме. И вероватно су сви настрани, јер у собама нема ниједне жене.
...Ови нарочити "петопроценташи" утичу на оно што ће гледати деца, жене, девојке, и то од нултог узраста. Они нису духовна елита. Није важно само то што су они "петопроценташи", још је важније што они спадају у најнижих пет процената. То свакако нису аристократе духа, него плебеји који по "девет и више" часова буље у кутију. (Истине ради, ако аристократа и доспе међу "550 породица", он ће тамо бити у таквој мањини, да његово мишљење неће ни утицати на рејтинг. Мишљење аристократа уопште неће утицати, јер ће бити мање од грешке.) Има ли међу онима који живе са инструментом академика, доктора наука, талентованих лекара, добрих учитеља?
Каква питања треба постављати да би се нешто сазнало о личности? Нама је важно да на ТВ програме утиче добар, правичан, осећајан, мудар човек. Ако нам треба савет, кога ћемо питати? Наравно, доброг човека. А ако нам бирају саветнике по примањима и броју телевизора?
Постоје људи са стваралачким талентом. Они стварају науку, културу, уметност. И раније се нација оријентисала управо на мањину. На законодавце укуса и стила. Мисли и схватања духовних лидера преузимала је интелигенција, омладина, а у најређим случајевима (Пушкин, Висоцки) - читава нација. А сада се наше становништво оријентише на мањину са друштвених маргина. То је пут ка потпуној пропасти. Ако се неко још сећа књиге Жила Верна "Петнаестогодишњи капетан", тамо је био сличан случај. Тамо је био квалитетан брод, квалитетан компас и квалитетна секира. Али када је бандит потурио квалитетну секиру под квалитетан компас, онда је спој ових квалитетних предмета тако изменио курс брода, да је он допловио до дивљака. До људождера. Претпоставимо да су из анкете искључени они који не пуше и не пију. У том случају ће се испољити стопроцентно позитиван однос према дувану и алкохолу, једноставно зато што не учествују они који их не конзумирају. Значи, са гледишта анкете они једноставно не постоје. А зар они нису бољи? ТВ-канали, испоставља се, прилагођавају се укусима, моралу и памети петопроцентног аудиторијума. Такав је, тобоже, народ. Ми смо приморани да то приказујемо, јер народ то тражи. Ти људи нису изабрани из целог народа, него из врло особених пет процената. То су слаби људи којима је лако манипулисати и управљати. Чим су прихватили инструмент, они су испољили манипулативност и пасивну покорност, а то су симптоми неуротичара који узима инструмент да би побегао од слободе. (Нормалан човек неће трпети да се са њим много пута на дан поздравља електрични чајник.)
Регрутација "експерата" обавља се по узрасту, полу, примањима. Не по психи, нити по моралу. Људски квалитети се уопште не узимају у обзир. Значи, Чикатило (док га нису ухватили) сасвим одговара. И он би, наравно, пристао. Не поставља се задатак да се изабере просечан број добрих и паметних. Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрасту и примањима они једнаки. У оцени вина ми се ослањамо на мишљење стручњака-дегустатора. Нема везе што већина пије бућкуриш, нама дајте фирмирано суво... У оцени телевизије ослањамо се на ненормалне. Најпре изаберемо ћакнуте, а онда се оријентишемо на мишљење њихове "већине".
Ко су ти људи, који утичу на ТВ програм за сто четрдесет милиона становника? Те бираче нисмо ми изабрали. А онај ко их је бирао, није их бирао због истанчаног укуса, знања, и узвишених људских осећања. Њих је неко изабрао по параметрима из анкете - узраст, пол, примања. Изгледа као да су изабрани случајно, али сада ми знамо да то нису случајни, него посебни људи. Шта се дешава са тим бирачима кад постану свесни своје изабраности, од невероватне (ако је они схватају) одговорности да бирају за целу Русију? Шта се дешава са њима од страха да ће им, ако прекрше правила, бити одузета тако лепа могућност избора, коју су толико заволели? Шта се са њима дешава од непрекидног седења испред телевизора? С ким си, онакав си.
Формирајући телевизијски програм, "петопроценташи" свакога ко гледа чине сличним себи. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме? У психијатријској болници лекари постепено и сами добијају душевне поремећаје, иако их штите знања, искуство и свест о томе да они имају посла са болесницима. Деца која седе испред екрана на коме свакодневно искачу душевни болесници, ничим нису заштићена. Вероватно ће се ти људи, тих 550 домаћинстава, увредити. Рећи ће: ми смо уствари добри, савесни, ми имамо дубока и истанчана људска осећања. Можда је и тако. Ево, испред мене су анкете потенцијалних кандидата за звање "експерта". Први је завршио филолошки факултет на универзитету, предаје руски језик и књижевност, има 54 године, ожењен је, има двоје деце, благ је, добар, предусретљив, и сам о себи каже да је увек био нежан, брижан и потпуно незаштићен. Други је 40-годишњи шеф мајсторске радионице, породичан човек, ожењен, двоје деце, у слободно време помаже у одржавању реда на улицама, што ће рећи - резервиста у полицији. На рачуну код оног првог има око 70 сурово убијене деце и жена, његово презиме је Чикатило. Други је Михасевич, 36 сурових убистава.
А ево још: Константин, 40 година, служио војску, завршио машинску школу, два пута се женио, има ћерку из првог брака, себе описује као "стидљивог, са узвишеним људским осећањима". У току дужег периода ископавао је гробове и вршио полни акт са лешевима. Суд га је прогласио неурачунљивим и упутио на принудно лечење у психијатријску болницу. Григорије, 35 година, служио војску, возач, оженио се са 23 године, има сина. Оскрнавио је 8-годишњу пасторку и током 5 година регуларно... Жена тврди да није знала. Осуђен, на издржавању казне. То је мој случајни избор из докторске дисертације судског психолога-експерта. У дисертацији има део "Нарочито сурова убиства" - и тамо су описана 253 човека од 14 до 50 година, и старијих. Више од половине њих су у тренутку хапшења живели у браку, 80 процената у засебним становима и сопственим кућама. Више од трећине (када су већ били ухапшени због убиства) добили су позитивне карактеристике са радног места.
Ти људи са нама раде, путују поред нас у метроу, друже се, купују играчке деци, и тек случајно, када су ухваћени, ми схватамо да у њиховој души и глави нешто није у реду. Да нема таквих међу онима који живе са инструментом? Они наручују музику, а ми плаћамо. Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрастуи примањима они једнаки.
Туђини
Суштина открића је управо у томе. Није Кремљ, и није народ, и нису рекламодавци нити руководиоци ТВ-канала ти који одлучују шта ће гледати нација, него потпуно непознати људи (изабрани из петопроцентног слоја психички растројених људи које живот није наградио). Одлучују они којима ми (кад видимо шта им се свиђа) не бисмо поверили ни мачку, а камоли дете. Они од којих бисмо гледали да будемо што даље. Они међу којима, врло вероватно, има скривених, а можда и активних манијака. Пет процената пристаје да живи са инструментом, а хомосексуалаца има 10-15 процената. Дакле, два-три пута више. Али геј популација се не сматра нормом. (Читаво становништво планете, па између осталих и геј популација, живе управо зато што се нормом сматра друкчија оријентација.) Ако би геј-мањина изненада почела уместо свих осталих да одлучује шта да се гледа и како да се живи...
У свим земљама где функционишу пиплметри инструмент прихвата око 5 процената испитаника. Према томе, нигде се "експерти" (случајним избором!) не регрутују из целог народа, нити из већине народа, него управо из врло мале и врло чудне мањине. Боље би било да одлуке доносе врхови ума и душе, а не мочвара. Да, светитеља је мало, али баш зато их треба истицати. Чини се да они још постоје - то су људи за које се тачно зна да су мудри и не траже сопствену корист. А ако нема светитеља и генија, ако (у целој Русији?) нема великодушних, паметних и добрих људи, онда нека бар програме бирају људи који су душевно здрави и нормални. Анкета најпре треба да испита људске особине, па тек онда финансијске могућности. Прашку за веш је свеједно да ли га купује љупка мама или злобна проститутка (новац је исти). Али проститутку треба удаљити када је у питању избор филмова. Треба јој отворено рећи: "Пали одавде, рођена!"
Чак и наше "просечно" мишљење двадесет пута је озбиљније од мишљења "петопроценташа". То је аритметика. Али ипак они одлучују. Ето откуд толика одвратност код већине. На екрану се показује туђи избор. Ако би људска лица одговарала њиховој природи, онда Битцевски Пичушкин не би изгледао као човек, него као туђинац из филмова страве и ужаса - имао би крљушти, три реда ајкулиних зуба и лепљиве слине. Тако би отприлике изгледали и љубитељи телевизијских монструма и крви. Они су туђини који се само крију испод људске спољашњости. Крију се док не постану већина. Могу се манијаци кастрирати, стрељати, четворити... Све то може, али прво их треба уловити. Али они почињу да се лове тек када се појаве жртве (често десетине жртава). Пичушкина су ловили 14 година, 48 лешева (он тврди да је било 61, он ваљда боље зна). Са једне стране захтевамо да се манијаци сурово кажњавају, а са друге стране производња манијака не повлачи никакву казну. Ако експерти-психолози истраже да је нови трбосек постао манијак (стартовао) после ТВ емисије која је "проширила његово искуство", онда би требало кастрирати и ауторе, и (обавезно) директора ТВ-канала. Ако би се то учинило бар једном, дошло би (исте вечери) до нагле промене у ТВ програмима. Ако се телевизија не измени, ако буде све дубље продирала у забрањене сфере... Уосталом, она је, по свој прилици, већ испрограмирала нашу будућност. И ми ћемо ускоро видети ту будућност. И већ је видимо.
- крај четвртог дела -
Под влашћу манијака
Четврти део
Фабрика људождера
У Русији постоје два народа - један је јаван, други тајан. Јавни народ не воли телевизију. Гледа, али је не воли. Сва социолошка истраживања показују да су људима дозлогрдили скандали, да је постала одвратна нискост и суровост, крв, подлост, идиотски хумор, настраности... А сви рејтинзи (који одражавају "вољу народа") показују да се људима баш то допада. Људождерство има огроман рејтинг, а рејтинг педофилије скала не може ни да покаже. Па ко су ти љубитељи прљавштине? Ко је тај тајни народ, од чијих се гласова саставља рејтинг? Телевизија нам приказује како треба живети, а руководство телевизије одлучује шта ће приказати оријентишући се на рејтинг.
Кажу нам да је телевизија таква зато што смо ми такви. А какви смо ми? Требало би да смо добри. Оно што се приказује код нас изазива негодовање. Како је онда телевизија онаква какви смо ми? Ми нисмо такви каква је телевизија. Нешто ту није како треба.
Социјално истраживање је састављено од одговора случајно изабраних људи. ТВ-рејтинг је састављен од одговора људи који никако нису случајно одабрани. Рејтинг је нечији избор. Чији? Испоставља се да постоје стални анонимни експерти. Избор експерата врши специјална светска организација "Gallup Media" (они кажу да то чине по случајном избору). Колико има тих експерата? Ко су они?
* * *
Ако нека емисија има рејтинг 10 процената, онда људи мисле да је ту емисију гледало 10 процената гледалаца (у Москви је то милион људи). Али то није баш тако. Рејтинг израчунава "Gallup Media" помоћу пиплметара. Пиплметар је специјална справа која се прикључује на телевизор. Она бележи шта се у ком тренутку гледа на телевизији, и ко гледа. А колико има тих "пиплова" чији укус утиче на оно што ће се приказивати и шта се од приказаног нама допада? Колико их је на 10-12 милиона Московљана?
На читав наш мегаполис има свега 550 пиплметара. То је 550 станова. Компликован систем израчунавања узима у обзир пол, узраст и низ других података. То омогућава да се подаци добијени из триста станова пресликају на читаво становништво Москве. Статистика сматра да резултати, добијени на тај начин, прилично верно одражавају реално стање ствари. Ако су експерти (у просеку) исти као и сви остали људи, онда је њихов избор уствари избор просечног гледаоца. То још не би ни било тако лоше, мада је много боље оријентисати се на врх, а не на средину.
У земљи имамо три нобеловца и једанаест милиона алкохоличара и наркомана. Бирајући средину, гарантовано добијаш експерта-пијаницу. Нобеловац ужива највећи могући ауторитет у свету, али у очима рекламодаваца он је хиљаду пута мањи од статистичке грешке. И то је исправно, јер је он потпуно небитни купац прашка за прање веша, и као такав није им потребан. Али поменути експерти чак нису ни просечни. Они уопште нису као остали људи.
Врбовање
Када агент фирме Gallup Media (случајно) први пут долази код вас, његов задатак је да одреди јесте ли ви (и ваша породица) погодни да се у вашем стану постави пиплметар, и да ли ваши параметри одговарају захтевима. Али о самом апарату у почетку нема ни помена. Најпре се попуњава само анкета. Уз претходно питање: "Да ли радите у медијима, у сфери рекламе или пиара? Ако је одговор "да", онда се анкета прекида одмах и без разговора. Више нећете чути ниједно питање. Око 60 процената испитаника пристају на анкету, а 40 процената из разних разлога не пристају.
На моју молбу једна врло моћна швајцарска издавачка кућа (издаје више од 200 новина и часописа по целом свету) неколико месеци је покушавала да сазна како се тај рејтинг прави у Европи. Ни у Швајцарској, ни у Француској, ни у Немачкој нико им није дао податке, и нико им није показао стандардну анкету коју попуњавају испитаници. Они су ми тешка срца саопштили да ништа нису успели да сазнају, додавши да су чак покренули и личне везе, али ништа није помогло. Лакше је сазнати војну тајну. Али ми смо ипак успели да сазнамо.
Ево питања које садржи анкета: 1. Имате ли свој сопствени стан?, 2. Које ТВ канале хватате?, 3. Колико често гледате телевизор (Од 1 до 7 дана у недељи.), 4. Колико дневно гледате телевизор? (Од "мање од једног часа" до "више од девет часова".), 5. Које канале гледате?, 6. Колико пута дневно гледате телевизор и у које доба дана?, 7. Колико телевизора имате у кући? Да ли су у боји? Имају ли телетекст? Какве су антене? Какви су каблови?
И тек на крају, на десетој страни анкете, отштампан је текст који треба да изговори агент: "На крају ћемо вам поставити неколико питања о вама и вашој породици, ради статистике". А тамо стоји инструкција: "Крајње пажљиво попуњавајте табелу. Почните попуњавање од најмлађег члана породице, затим иста та питања поставите следећем члану породице (првом до њега по узрасту), и тако даље. Уверите се да испитаник није заборавио све своје укућане, од нула година до пензионера, као и све оне са којима има заједничке просторије".
Како вам се свиђа рачунање деце "од нула година"? Занимљиво би било сазнати које канале гледа новорођенче.
А ево питања о породици: 1. Пол, узраст, образовање, посао и заузетост, 2. Ко је глава породице? Чија су примања већа? Ко одлучује шта треба купити?, 3. Да ли је стан засебан? Имате ли викендицу?, 4. Имате ли телефоне, факс, пејџер, интернет?, 5. Какво је материјално стање? (Од "немамо довољно за храну" до "не морамо да бринемо о средствима".), 6. Колики део породичног буџета одлази на храну и комуналије? (Од "мање од четвртине" до "више од три трећине".), 7. Каква су месечна примања по члану породице?
Шта има толико тајно у овим питањима? Па управо то, што у њима нема ничег људског. Ништа се не зна о моралу тих експерата чији укус формира телевизијски програм. Ништа о њиховој доброти, љубави према деци. Сва питања у анкети су тупа и материјална. Само новац. Ни ума, ни душе, ни части, ни савести. Фактички, ти људи васпитавају нашу децу. Они одређују шта ће се приказивати народу од нула година. Њихов избор одређује се новцем, а затим они формирају нашу духовност.
После анкете предложиће вам пиплметар. Ево текста који напамет (али неусиљено) треба да изговори агент приликом одласка: "Узгред, ми ускоро почињемо врло занимљиво и важно истраживање о укусима ТВ гледалаца. Резултате нашег истраживања добиће сви ТВ-канали у Русији. Захваљујући вашим одговорима они ће моћи да одлуче када и какве емисије да приказују. Анкета се врши помоћу специјалног инструмента који се зове телеметар. (То је само ради естетике. У међусобним разговорима сви радници телевизије говоре "пиплметар". - А.М.). Телеметар се прикључује на телевизор и аутоматски бележи који канал и која емисија се гледа. На даљинском управљачу телеметра постоје лични тастери за сваког члана породице. Када укључите телевизор, једноставно треба да притиснете ваш лични тастер да би телеметар могао "препознати" да баш ви гледате телевизор. Више ништа не треба да радите. То је толико једноставно и занимљиво, да у истраживању често учествује цела породица, укључујући и децу од 4 године. Свака породица која учествује у истраживању најмање годину дана добија награду у виду поклона..." Свима се предлаже да поставе пиплметар, али то прихвата око 40 процената (од оних 60 који су пристали да одговоре на питања).
После извесног времена агент им телефонира да провери јесу ли се предомислили.
Испоставља се да се две трећине предомисле и немају више намеру да ставе пиплметар. Остаје трећина од оних 40 процената од 60 процената који су пристали на анкету. А када дођу мајстори да поставе инструмент, још један велики део се предомисли и у последњем моменту одбије да стави пиплметар.
На крају крајева, пиплметар прихвата 5 процената испитаних. То су посебни људи. Ако 95 процената одбија, значи да се 5 процената оних који прихватају знатно разликује од огромне већине. Ова статистика је стабилна (и у Русији, и свугде): и поред свих мамаца и поклона, само 5 процената испитаника прихватају да поставе пиплметар. Само из њихове групе се бирају "експерти" који притискају тастере, а ми сазнајемо шта се допада "народу".
Живот са инструментом
На целу Москву само 550 породица? Ко су ти људи? Њихова имена се чувају у тајности. Гарантована им је анонимност. Тих 550 породица се не мењају. Неки од њих живе са инструментом дуги низ година. Шта се са њима дешава? Ако им је већ одавно све постало одвратно, можда они укључе телевизор, региструју се, али не гледају, него седе у суседној соби? Али ако они престану да укључују телевизор, инструмент ће им бити одузет, а заједно са њим и награде. Значи, они не гледају као гледаоци, него као најамници. Њихов укус се срозава, и њихова уобразиља је нарушена. Навика гледања прљавштина претвара се у потребу и постаје потражња прљавштине.
Психолози су на нашу молбу дали претпостављени опис такве личности. Тешко да ће пиплметар прихватити човек који је успешан у својој професији, који активно ради и добро зарађује. Тешко да ће прихватити и онај ко одлази у биоскоп и позориште, ко има викендицу, башту... Људи чији је живот испуњен садржајем, који воле своје ближње, своје пријатеље, природу - рећи ће "не". Мора да постоји нека празнина у животу. Ту празнину ће попунити пиплметар. Фаличан, усамљен (постоје људи који су усамљени чак и у својој породици), неостварен човек, који покушава да се докаже пред светом, да он има неку вредност - далеко пре ће пристати. Њему у животу ништа не полази за руком, а ево дошли су код њега, његово мишљење је важно за ТВ-канале! Сад ће он утицати на оно што гледа читава земља. Човек чак није ни свестан да пристаје на грубо и интензивно мешање у његов приватни живот. Он прихвата тоталну спољашњу контролу свога понашања, и свог начина размишљања (реци нам шта гледаш, па ћемо сазнати ко си).
- наставиће се -
Промоција
http://trg-cuda.leonardo.it/blog/009_2.html
Иначе, благословом оца Гаврила, а вредним рукама администратора сајта манастира Лепавинског, Виолетина се књига однедавно налази и на овој адреси
http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/iz_rusije_s_ljubavlju/
Русија коју памтим и волим
Храм Христа Спаситеља
Сви ми имамо какву – такву представу о Русији, стечену захваљујући школи, медијима или људима које познајемо, али оно што човек види и осети кад крочи у ту земљу – не може се упоредити са претходно створеном визијом, како год и од чега год да је она била створена.За мене је Русија, пре свега, земља у којој се на сваком кораку осећа присуство Бога. То истичем на самом почетку свог излагања јер нигде нисам осетила у тој мери присуство Свевишњег као тамо. Иако је Грчка колевка европске цивилизације, и јак духовни центар, вероватно због грчке митологије и многобожачке религије, због богова који су у памћењу многих учених људи и данас симболи различитих људских прохтева и слабости, тамо нисам осећала присуство једног Бога, већ сам, кад бих осетила дашак ветра, помислила како се Еол поиграва са нама, кад бих видела узбуркано море, помишљала да се то Нептун разљутио, а кад бих видела муње и громове, сетила бих се Зевса. У Русији сам, међутим, осећала само присуство њега Једног, Јединог и Свеприсутног, и то непрестано.
Верујући човек који има ту срећу да види Русију – остаје опчињен лепотом њених храмова и лепотом словенске душе чији сваки драм има непроцењиву вредност. Ма колико да смо о томе раније слушали, сусрет уживо помера све границе и отвара нове, ипак неслућене хоризонте.
Слагала бих ако бих рекла да сам у Русију отишла сасвим неприпремљена, а докази о томе налазе се и на овом блогу у виду питања, савета и коментара. Но, оно што ми је Матушка (како је назива један драги Капетан) пружила, превазишло је сва моја очекивања.
Присуство Свевишњег и Свеприсутног тамо је више него очигледно: у смирeности и лепоти коју нам дарују реке и језера, у вери која је чврста попут стена и готово опипљива, у побожним очима људи свих узраста, у изобиљу раскошних шума, у живим бојама и разноликим облицима прозора на скромним сеоским кућицама, у грандиозним здањима, у речима и осмесима разумевања, у литургијама и молитвама...
Мој пут у Русију имао је за циљ посету руским светињама, а кад се све завршило – само сам могла да признам да ми ништа није недостајало (осим, евентуално, драгих бића са којима увек желим да поделим оно све што ми се лепо догоди, али срећом, то се некад може надокнадити и тако што се пренесу утисци и покажу слике), и да је то било најлепше и најцелисходније путовање у мом животу.
Иако себе сматрам верником, нисам често ишла на литургије нити сам се редовно причешћивала, а после неколико литургија и троструког причешћа у руским црквама, схватила сам шта сам пропустила и колико је лепа наша вера уколико за њу нађемо времена јер је благодат којом нам узвраћа - непроцењиво благо...
Спознати лепоту вере значи - спознати лепоту живота и прихватити могућност да нам се све, и добро и лоше, дешава с разлогом, и да треба ценити највећи дар који нам је дат – живот.
И сада, док исписујем ове редове, осећам изобилну благодат и смиреност коју ми је даровала Матушка и која, чини ми се, неће скоро ишчезнути. Иако знам да моје речи не могу имати ону снагу коју бих желела да имају, покушаћу да, присећајући се маршруте, места и људи који су се нашли на овом путу, представим онима који буду читали ове редове бар нешто од виђеног и доживљеног.
У овом уводу напоменућу да се наша група састојала од: једног свештеника, оца Бенедикта, једног младог искушеника његовог манастира, једне мисионарке и професора књижевности, једне протинице, једног штампара, као и жене која такође има своју штампарију, једне професорке руског језика, једног брачног пара из Беча, једног бизнисмена и мисионара из Новог Сада, моје маленкости, Јураја, великог православца и србофила, који је, заједно са Добросавом, осмислио наше ходочашће, и од возача нашег мини-буса, од миља названог „Зеленко“, захваљујући коме смо јездили кроз руска пространства брзо попут вихора. Биће да су чељад понекад била бесна, кад им је „зеленко“ био тесан, али - живот и онако раздваја оне који се воле (како би рекао Превер) и све што је лепо - има крај, који се морао догодити, пре или касније.
(Одломак из књиге Виолете Милићевић, "Из Русије с љубављу")
Рај
Библия для детей - слика са нет-а
2: 8 И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде уведе човека којег створи.
У рајском врту, где је Адам обитавао пре пада, приступамо теми која је деликатна и тајинствена и која, истовремено, представља неопходан кључ за разумевање целокупног хришћанског учења. Као што ћемо видети, овај Рај није тек нешто што је постојало пре пада. Он постоји и сада, и неки су у њему били још док су живели на земљи. Осим тога, он је (у нешто другачијем облику) циљ целокупног нашег живота на земљи – то је блажено стање којем тежимо да се вратимо и којим ћемо се у целости наслађивати на свршетку овог палог света (уколико будемо међу спасенима).
Према томе, наше знање о Рају је, у извесном смислу, потпуније од знања о свету какав је био у време шестодневног Стварања. Међутим, будући да је природа Раја истовремено и тајинствена, веома је тешко да се о њему дају било каква "прецизна" саопштења. Погледајмо шта о њему кажу Свети Оци.
У првом поглављу своје расправе "О Рају" свети Амвросије Медиолански подсећа нас да морамо бити веома опрезни расправљајући о "месту" Раја и о његовој природи:
"Приступајући овој теми, чини се да сам обузет необичном ревношћу у свом покушају да онима, који жуде за оваквим знањем, разјасним чињенице везане за Рај, за његово место и природу. То још више побуђује пажњу с обзиром да апостол није знао да ли је био у телу или изван њега, иако каже да је био однесен до трећега неба (?2. Кор. 12; 2) а затим понавља: И знам да тај човек – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у Рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12; 3 – 5)... Уколико је Рај такве природе да је само Павле, или неко као Павле, за живота једва могао да га види и при том није могао да се сети да ли га је видео у телу или изван њега, као и да, осим тога, чује речи које није смео да понови, колико је онда нама могуће да утврдимо положај Раја који нисмо у стању да видимо? Поред тога, чак и кад бисмо успели да га видимо, било би нам забрањено да та саопштења поделимо са другима. И, опет, будући да је Павле био опрезан да не велича себе због узвишености откровења, ми утолико више морамо тежити да не жудимо исувише за разоткривањем онога што води у опасност и самим својим откровењем! Према томе, питању Раја не сме се олако приступати."
И поред тога, упркос тешкоћи да се о њему говори, на основу тумачења Светих Отаца постоје извесне ствари које знамо о Рају.
Као прво, Рај није чисто духовни феномен који се сада може посматрати у виђењу, као што га је посматрао апостол Павле (о томе ћемо говорити касније). Рај је, исто тако, део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да се на почетку, пре човековог пада, Рај налазио управо овде на земљи. Свети Амвросије пише:
"Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај као што је сунце поставио на небеса."
Исто тако, свети Јован Златоусти учи: Блажени Мојсеј забележио је чак и име овог места (Едем), тако да они, који су склони празнословљу, не могу да обману неуке слушаоце говорећи да Рај није био на земљи него на небесима, нити да бунцају сличне бајке... Као што сте чули да засади Господ Бог врт у Едему на истоку, реч засади разумите о Богу на богодоличан начин, односно да је Он заповедио; међутим, што се тиче следећих речи, верујте да је Рај уистину био створен и то управо на оном месту које је Писмо назначило... Реч уведе разумимо онако како је и речено: Он је заповедио човеку да живи тамо, како би му поглед на Рај и обитавање у њему донели велику насладу и подстакли осећање благодарности.
2: 9 И учини Господ Бог те пониче из земље свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело, и дрво живота усред Раја, и дрво познања добра и зла.
Свети Јефрем Сиријски је везу Раја са земљом схватио толико дословно да у свом Тумачењу Књиге Постања изричито напомиње да је Рај, као место дрвећа, настао током Трећег дана, кад су створене и остале биљке.
Међутим, каква веза може постојати између овог земаљског Раја, у којем је расло дрвеће, и очигледно духовног Раја који је созерцавао свети Павле? Одговор на ово питање можемо пронаћи у опису Раја који је оставио свети Отац најузвишенијег духовног живота, свети Григорије Синаит, који је у Рају обитавао у оном истом стању божанског виђења у којем је у њему боравио и апостол Павле:
"Едем је место у којем је Бог засадио све могуће врсте миомирисног биља. Он није потпуно непропадљив, али није ни пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он увек обилује воћем и расцветалим цвећем, и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће преображава се у миомирисну земљу која не шири никакав задах трулежности (пропадљивости), као што је случај са дрвећем у овоме свету. То потиче од обиља благодати освећења која непрестано тамо извире."
Из житија светих и праведника познато је неколико случајева да су они, који су били узнети до Раја, отуда донели истинско воће – такве су, на пример, јабуке које је донео свети Евфросиније Кувар и које су побожни људи јели као неку свету ствар чија је природа сасвим другачија од природе овоземаљског воћа (Житија светих, 11. септембар). Упечатљив доживљај Раја налазимо и у житију светог Андреја Христа ради јуродивог (9. век). Његов опит забележио је светитељев пријатељ Никифор на основу речи самог светог Андреја: "Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. 'Божијом вољом остао сам две недеље у слатком виђењу... Нашао сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божијег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој лепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снежнобелих или најразличитијих боја. Седеле су на гранама рајског дрвећа и певале тако чудесно да сам од лепоте њиховог појања био у иступљењу..."
Слично природи света пре човековог пада, Рај, који је првобитно био стварност ове земље, био је саздан од "вештаства" које се разликује од вештаства света какав данас познајемо и које се налазило између пропадљивости и непропадљивости. То у потпуности одговара човековој природи пре пада: као што ћемо видети, "кожне одежде" у које је човек обучен након изгона из Раја символично представљају грубљу плот, какву је тада добио. Од тог доба, човек у том огрубелом стању није више способан чак ни да види Рај док се не отворе његове духовне очи и док не буде "узнесен" као свети Павле. Садашња "локација" Раја, који је по својој природи остао непромењен, налази се у вишој сфери и чини се да она дословно одговара "узношењу" са земље. И заиста, неки Свети Оци тврде да се Рај и пре пада налазио на неком узвишеном месту, будући "на висини већој од целе земље" (в. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2, 11 и св. Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2).
О два рајска дрвета – дрвету живота и дрвету познања добра и зла – говорићемо касније.
2: 10 – 14 А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка ? . Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Тигар (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Еуфрат.
Овај одломак наглашава да се Рај пре пада налазио на сасвим одређеном месту на земљи. Свети Оци забрањују да се ове четири реке тумаче алегоријски. Тако свети Јован Златоусти каже:
"Можда они који воле да говоре по свом сопственом умовању овде неће допустити да су реке уистину реке или да су воде уистину воде, него ће онима, који одлуче да их слушају, уливати да имена река и вода представљају нешто друго. Међутим, ја вас преклињем да не обраћате пажњу на ове људе. Затворимо свој слух за њих и верујмо божанственом Писму."
Уопштено посматрано, Свети Оци ове четири реке схватају као Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (према некима Ганг). Област овоземаљског Раја налазила се, дакле, у колевци древне цивилизације. У другој расправи, свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Отуда треба да знаш да Рај није био баштица која је заузимала неко безначајно место. Њега је наводњавала таква река да су из њеног изобиља истекле четири реке."
Било би бесплодно спекулисати о томе како је могуће да се једна рајска река делила на четири реке које, какве су нам данас познате, имају четири различита извора. Данашњи свет се толико разликује од света пре пада, па чак и од света пре Потопа из Нојевог времена, да се таква географска питања не могу истраживати.
За наш модерни менталитет, уобличен на основама буквалистичке науке, много је теже да одгонетне како Оци могу да говоре не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као места духовног обитавања праведника (у садашњем времену). Тако свети Јован Златоусти у већ поменутој беседи, каже да је једна од рајских река била тако обилна због каснијих патријараха, пророка и осталих светитеља (почев од разбојника на крсту – в. Лк. 23; 43) који ће се ту настанити. Очигледно да су наше модерне идеје постале исувише дуалистичке: ми олако делимо ствари на "дух против материје", док је у стварности Раја учествовало и једно и друго.
Свети Серафим Роуз, "Живљење изван Раја"
Чудесна планета.ави
наставак...
Поворке животиња су се сливале са свих страна а међу њима је највећи број био оних који су трпели због лисичиних савета. Међутим, занимљиво је да су, и поред тога, оне то своје незадовољство гурале на друго место, стављајући у први план своју чежњу за краљем кога дуго нису виделе и кога су се много ужелеле. Свака од њих је са нестрпљењем очекивала свој ред кад ће му прићи и поклонити се. Ето због чега је краљ са својом пратњом морао да се размести испод највеће крошње; не само одмора као одмора ради, већ ради примања свих оних који га љубе, видећи у његовом лику и своје добро. А краљ лав, који је био изузетно меког срца, никога није могао да одбије, добро знајући да је изабран да служи онима који га воле и које он неизмерно љуби. Када се, најзад, испоздрављаше, он замоли за мир и тишину како би, коначно, могли да пређу на ствар због које је и кренуо на овај дуг пут.
- Као што знате, дошао сам да видим и утврдим истинитост гласина које су посведневно стизале до мене – започе краљ лав свој говор пред утихнулим мноштвом животиња. Многи од вас су се жалили да се правда приказује као кривда. Како сам ја питање правде у нашем краљевству поверио сови и лисици, стога са правом, у име ваше и своје а пред свима нама, питам: која то од вас две подрива краљевство, а која га праву учи?
У том гомила зажагори: једни су бранили сову, други лисицу, те је краљ био приморан да их својим препознатљивим гласом утиша.
- Да је од вике и дреке било користи, ви бисте до сада то већ решили. Дакле, морамо решење тражити на другој страни. Да не би околишали, ја сам, идући овамо, налетео на један веома интересантан случај, који ћу вам и исприповедити, а по чијем ћу завршетку тражити мишљење сваке од вас – рече краљ лав, погледајући у сову и лисицу. Она која нам каже мишљење од користи, оно које ће да буде свима угодно, добиће неприкосновено право да од сада па надаље брине о правди.
Сирота лисица вртела се тамо-вамо помно мотрећи могући излаз за бекство, ако устреба, али на несрећу била је окружена са свих страна, тако да о бегу није било ни говора. Сова је, пак, стрпљиво чекала да краљ отпочне с причом. У њеном понашању није било ни трага страха и грознице, које лисица, ма колико се трудила, никако није успевала да сакрије.
- Као што рекох малочас, - отпоче лав своју приповест, - догађај се десио на путу овамо. Да не бих трошио ваше и своје време, трудићу се да у најкраћим могућим цртама испричам најбитније.
Елем, на путу су ме зауставила двојица браће, чије се куће наслањају једна на другу а баште додирују.
Један од њих је скоро дошао са некаквог путовања, са којег је донео младунче мајмуна, кога је пустио да слободно вршља по дворишту. А деси се те онај други брат уђе недуго после тога у своју башту да плеви. Мајмун ко мајмун, радознао, угледа га и поче помно да мотри. Када је човек завршио са послом, он напусти башту ни не приметивши овога. А мајмунче као да је само то чекало! Чим је овај изашао, оно пређе у суседни врт и стаде овог опонашати. Но, авај, како то њему све игра беше, он једнако с травом и коровом чупаше и поврће. Сутрадан је брат имао шта да види!
Ја их оставих - једног у срдњи а другог у небраном грожђу - и мишљах се путем шта би им ваљало чинити. И, ето, са том мишљу стигох и до вас, па рекох себи - будући да је узрочник трагедије, ма и нехотично, ипак један од нас - да би ваљало и сами да дамо допринос расветљењу настале ситуације. Уколико нам пође за руком, могли би једним потезом многе мисли разоружати.
И погледавши у сову и лисицу, лав упита:
- Дакле, да чујем: како би вас две саветовале браћу, да се вас штогод пита?
Лисица погледа у сову која ћуташе. Хтеде и сама да оћута, али јој ватра у крви налагаше да иде прва; рачунала је да би тиме, сасвим извесно, могла да стекне предност и краљеву наклоност.
- Зна се ко је кривац! Брат који је довео мајмуна – рече, излазећи из сенке, премда не сасвим. Да није можда мајмун крив?! Ма, хај`те, молим вас! Та он није никад ништа паметно урадио – вечито је подражавао све око себе.
- А ти, сово, шта мислиш? – упита лав, окренувши се ка њој.
- Истину вели лисица и не могу а да се донекле не сложим са њом - изјави сова.
- Како: `донекле`...? Појасни нам то.
- Краљу мој, познато је да мајмун ради оно што види, али штета је учињена и сад је питање шта ће се предузети по том питању, а да обе стране буду задовољене.
Лав се за тренутак замисли над њеним речима.
- Право кажеш! Па ево да чујемо шта лија има да каже по том питању...
- наставиће се -
Лаиса
(Снежная королева, слика-рам преузета са нет-а)
Много пута и ми, људи, не можемо да поднесемо истину, нити налазимо снагу да прихватимо боре нашег духовног постојања. Тешко нам пада да примимо савете и примедбе других. Али онај човек, који жели да се поправља, увек ће тражити неког ко ће га подсећати на његово несавршенство и ко ће му указивати како да изнађе начине и средства ка савршенству.