Мали генијалци
Зашто је Бог створио маму?
1. Она једина зна где се налази селотејп.
2. Углавном да чисти нашу кућу.
3. Да нам помогне изаћи од тамо где смо се рађали.
Како је Бог створио маму?
1. Користио је прашину, баш као сви ми.
2. Магијом плус супер снагом и са пуно мешања.
3. Бог је створио моју маму сасвим једнако као мене. Само је користио веће делове.
Од којих састојака су направљене маме?
1. Бог је направио маме од облака и анђеоске косе и свега лепог на свету са само мрвицом злоће.
2. Оне су морале почети од костију мушкарца. Онда ваљда зато раде пуно шпаге, мислим.
Зашто ти је Бог дао баш твоју маму, а не неку другу?
1. Јер смо у роду.
2. Бог је знао да ме она јако воли, више него што би ме друга мама волела.
Каква је твоја мама била као девојчица?
1. Моја мама је увек била моја мама и ништа друго.
2. Не знам, јер нисам била тамо, али рекла бих да је била права шефовица.
3. Рекли су да је некада била јако добра.
Шта је мама морала знати о тати пре него што су се венчали?
1. Његово презиме.
2. Морала је знати његову прошлост. Као, је ли лопов? Је л` се напије од пива?
3. Колико заради плату? Је л` се дрогира и да ли хоће да јој помогне у кућним пословима?
Зашто се твоја мама удала за твога тату?
1. Мој тата кува најбоље шпагете на свету. А мама воли пуно јести.
2. Постала је престара да би урадила било шта друго с њим.
3. Моја бака каже да тада мама није имала капу за размишљање на глави.
Ко је шеф у твојој кући?
1. Мама не жели бити шеф, али мора, јер тата је тако блесав.
2. Мама. Можеш то закључити по инспекцији собе. Она види ствари испод кревета.
3. Мислим да је мама, али само зато што она мора урадити пуно тога више него тата.
Која је разлика између маме и тате?
1. Маме раде и на послу и код куће, а тате раде само на послу.
2. Маме знају како да разговарају са учитељицом, а да је не испрепадају.
3. Тате су високи и јаки, али маме имају праву снагу, јер њу мораш питати ако желиш преспавати код другарице.
4. Маме имају магију, оне чине да се осећаш боље без лекова.
Шта твоја мама ради у слободно време?
1. Маме немају слободно време.
2. Кад то чује, онда плаћа рачуне цео дан.
Кад би могли променити једну ствар на својој мами, шта би то било?
1. Има неку чудну идеју да стално морам спремати своју собу. Решио бих се тога.
2. Учинила бих моју маму паметнијом. Тада би знала да је све скривила моја сека, а не ја.
3. Волела бих да се реши оних невидљивих очију за које каже да их има на леђима.
Лопов и сиромах
Био неки лопов. Једне ноћи, ушуња се он у кућу неког сиромашног човека. Али власник га ухвати те га упита:
- Шта ти овде тражиш?
Лопов одговори:
- Тражим богатство.
На то ће власник:
- Ах, несрећниче, па ја га тражим дању и не налазим, а ти мислиш по ноћи да га нађеш!
Очево завештање
што имам, даћу му!
Полако се приближава време, кад морам поћи на пут, с кога се још нико није вратио. Јер ја те не могу повести са собом и остављам те у свету где добар савет није на одмет. Нико није мудар од рођења. Време и искуство уче нас. Ја сам видео више света но што си ти. Није све злато, драги сине, што се сија. Ја сам видео како се разбије понека звезда што с неба падне и како се пребије штап на који се човек ослањао. Зато хоћу да ти дам неколико савета и да ти кажем, шта сам закључио и шта ме је време научило.
Није велико оно што није добро, и није истинито оно што не постоји. Овде на земљи човек није код своје куће и није то случајно што човеку овде иде рђаво. И није за њега свеједно, хоће ли лево или десно поћи. Немој да се вараш да би се он сам умео посаветовати и знати свој пут. Овај свет за њега је сувише мали, а он не види и не познаје оно што је невидљиво. Уштеди себи узалудан труд и не причињавај себи бол, већ се опомени себе.
Чувај се добро да не учиниш зло. Нека те не поведе срце за пролазним стварима.
Истина се не управља према нама, већ ми морамо знати да се управљамо према њој. Што можеш видети, то гледај и употреби зато твоје очи, а што се тиче невидљивога и вечитога, управљај се према Божјим речима. Остани веран вери твојих отаца. Не плаши се никад толико много другог, колико себе самог. Унутра у нама станује један други судија, који не лаже и на чији глас треба да полажемо више него на одобравање целог света. Стави себи у задатак, сине мој, да не чиниш против његовог гласа и што мислиш и намераваш, прво се куцни по челу и запитај га за савет. Он говори испочетка врло полако и замуцкује, као невино дете, али кад ти његову невиност поштујеш, полако он одвезује свој језик и говориће ти разумљивије.
Често мисли о светим стварима, и знај поуздано да она не пролазе бескорисно по тебе и да чине да ускисне квасац целога теста.
Чини добро, а не брини се шта ће од тога бити. Пожели само једно, али и то нека од срца потече.
Брини се о своме телу, али не толико као да ти је то душа.
Буди честит према свакоме, али се тешко поверавај. Не мешај се у туђе послове, али своје отправљај ревносно. Не ласкај никад никоме, а не дозвољавај да ти други ласкају. Поштуј сваког према његовом положају, а пусти га нека се посрами ако то заслужује.
Немој никад да будеш дужан, али увек буди предусретљив као да су ти сви повериоци били. Не мораш увек бити великодушан, али правичан буди увек. Не оптерећуј себе никад бригама, јер кад право радиш онда немаш шта да бринеш. Не веруј никад лицемерним изгледима лица, а своме лицу увек дај изглед правог и поштеног човека.
Помози и подај радо, кад имаш, и о томе се више не старај. А кад немаш ништа при руци имаш гутљај хладне воде, и не мање старај се о томе. Не говори све што знаш, али пази увек шта говориш. Не седи где подругљивци седе, јер од свих створова они су највише за сажаљење. Не поштуј лицемерне, али поштуј поштене људе и иди са њима. Човек, који у срцу има праву богобојажљивост, јесте као и сунце које светли и греје, ако и не говори. Чини оно што је достојно награде, а не пожели је. Нека ти је у мислима увек само добро. Када умрем, склопи ми очи и не оплакуј ме. Помажи твоју мајку и поштуј је док год је жива и сахрани је поред мене. Размишљај сваког дана веселог духа и не пођи са овога света а да јавно не осведочиш ма чиме твоју љубав и страхопоштовање према оснивачима Хришћанства.
Теткин вилозоф
Јуче сам у
гостима имала малог вилозофа, сина мог брата од тетке. Сазнала сам свашта нешта.
* Кад је дошао, пита га бака хоће ли пити сока, а он ће њој:
- Нећу, ја пијем сока само код своје куће... само код куће волим пити сока и једва чекам да дођем кући да пијем сока, али код куће имам сок који не волим.
* Филип вилозоф говори:
- И тако ја кажем: Филипе, паметни геније, ти све знаш и све сам можеш... само
што ме некад бака изгрди.
А његов тата га пита:
- А што те бака грди тако паметног?
- Па зато што сам једном порушио флашу са ракијом, али сам ја паметно рекао њој
извини, јер кад неко погреши, он треба да каже извини, да се не би десила
најцрња срећа.
(Овде нисам могла да одолим.)
- А, Филипе, шта је то најцрња срећа?
- Па то је кад порушиш флашу и не кажеш извини, онда ти се деси најцрња срећа...
* Постоје људи ленчуге, који спавају док други месе хлеб и кифле, а кад се ленчуге пробуде, онда ови што праве
хлеб и кифле спавају.
* Људи су стари онда када пожеле да буду стари и онда им треба штап, али кад не
пожеле да буду стари, онда они и не буду.
* Кад га је мој брат повео да види канцеларију - што му је била највећа жеља - и
док су се тамо забављали, зазвони телефон и брат се јави. У том наиђе
Филипов отац и види да му син има повређен прстић. На питање шта је радио,
Филип одговара:
- Огребао сам га, јер ме овај није добро пазио.
Српско срце Јованово
Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.
Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух беду,
колико се живот цени и воли.
* * *
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.
Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.
Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.
* * *
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.
У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.
Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца - то срце моје.
* * *
Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?
Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи
Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
Гледај, Европо, завриштах тада
погледај, свете, ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то Божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "Тата, тата".
А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане, сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.
Наш Јован, сине, Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.
Веселин Џелетовић Павлов
Ивушки
фото: Sergio Borkoni. Ивушки плакучие.
Зорька
золотая светит над рекой,
Ивушка родная, сердце успокой.
Ивушка зелёная, над рекой склонённая,
Ты скажи, скажи не тая, где любовь моя.
Были с милым встречи у твоих ветвей,
Пел нам каждый вечер песни соловей,
Ивушка зелёная, над рекой склонённая,
Ты скажи, скажи не тая, где любовь моя.
Но ушёл любимый, не вернётся вновь,
С песней соловьиной кончилась любовь.
Ивушка зелёная, над рекой склонённая,
Ты скажи, скажи не тая, где любовь моя.
Ты скажи, скажи не тая, где любовь моя.
Рука помоћи
Смерност насупрот гордости
У време Великог рата многи мостови и железничке пруге били су порушени или тешко оштећени. На поправци бомбардоване пруге радио је Први вод.
Неколико војника, иако су се много трудили, нису никако успевали да склоне тешку бандеру која се беше срушила преко пруге. Каплар, гордељив човек, стајао је са стране и викао на војнике. Било је и тешких речи, увреда и псовки.
Из кола која су ту стала, изађе постарији човек, пажљиво осмотри шта се дешава и обрати се каплару:
- Зашто им и ви не помогнете?
- Ја сам каплар! Мој задатак је да надзирем и командујем!
- Када би и ти мало припомогао пре би се завршило. Мислиш ли да виком и увредама војницима дајеш више снаге и рад унапређујеш?
- Шта? Зар каплар да ради? Ти не знаш шта је војска. У војсци се зна: ко има чин командује, ко нема ради! Разумеш?!
На то старији човек, без речи, скиде капут, приђе војницима и заједно са њима поче дизати греду.
Ова помоћ је била драгоцена. Војници склонише греду, која их је толико успоравала и наставише с поправком која је даље текла лако. Искрено се захвалише пролазнику, који им се насмеши и одмахну руком, узе капут и рече каплару:
- Ако вам некад буде требала помоћ, зовите ме!
- Је л`?!... - рече подругљиво каплар. –А ко си сад па ти?
- Ја сам генерал ове дивизије...
Леон Магдан
Како је изгледао?
После дугог путовања Ананија стигне тамо камо је био послат од свога господара. Једнога дана нађе он Исуса усред велике гомиле народа. Стане издалека, разапне платно и почне да слика лице Исусово. Но посао му није ишао нимало лако. Тек што би он почео да слика, лице би се Исусово променило, и он је отпочињао изнова на другом платну. Но и ту, чим је помислио, да ће сад ухватити црте и боје лица, лице би се опет променило. Он је узео треће платно, но то му се опет исто догодило. Платно за платном он је бацао, и увек на новом отпочињао посао, али без успеха. Лице се непрестано мењало, а Исус је сваки час личио на другог човека. Ананија почне падати у очајање. Догађало му се нешто што му се никад у његовом сликарском послу није догодило ни с једним човеком.
Видовити Господ прозре у намеру сликареву, па га призове и по милости својој спасе га од очајања. Узме од њега једну крпу платна, стави је себи на лице, и лик Његов чудесно покаже се отиснут и насликан јасно на платну. Сликар Ананија прими платно из руку Спаситељевих, поклони му се и заблагодари са трепетом и дивљењем, па се врати дома. Кад су га у Едеси питали, какав изгледа Исус Христос, он је причао, како Он личи на сваког човека, и како сваки човек може видети себе гледајући у Њега.
Ово сведочанство истина није записано у Јеванђељу али је сачувано у Предању православне цркве, у житију великог апостола Тадије и у житију цара Авгара. Оно нам много казује о карактеру Господа израженом на телесном лицу Његовом."
Хоћу целу планету плус 5%
* * *
Фармери производе храну, индустрија разна добра итд, а ти само
производиш новац. Претпоставимо да у целој у земљи постоје само два
произвођача, а да су сви други људи запослени код њих. Ако они онда
позајме по 100 $ сваки и плате 90 $ као зараде радника, а за себе
оставе 10 $ профита (као њихову плату), то значи да је укупна куповна
моћ $ 90 + $ 10 х 2, дакле $ 200. Међутим, да би исплатили тебе, они би
морали продавати њихове производе по $ 210. Ако један од њих успе
продати све своје производе за $ 105, други човек се може надати да
добије само $ 95. Такође, део човекових добара не може ни бити продат,
јер више није преостало новца којим би се купили.
Он ти још увек
дугује $10 које ти може отплатити једино позајмљујући више. Тај је
систем немогућ. Сигурно, требао би издавати $ 105, дакле $ 100
привредницима, а $ 5 самом себи, које ћеш моћи да трошиш. Тада би 105 $
било у оптицају и дуг би могао бити отплаћен. "
Фабијан га је
мирно саслушао и на крају је рекао: "Финансијска економија је једна
компликована ствар, младићу. За такве су ствари потребне године
проучавања. Пусти мене да бринем о тим стварима, а ти се брини о
својим. Мораш бити ефикаснији, продуктивнији, економичнији и постаћеш
бољи пословни човек. Ја сам увек вољан да помогнем кад се о тим
стварима ради. " Човек је отишао неуверен. Било је нешто погрешно у
Фабијановој делатности и он је осећао да је Фабијан вешто избегао да
одговори на његова питања.
Ипак, већина људи је поштовала
Фабијанову реч - "Он је стручњак, а остали сигурно нису у праву.
Погледајмо само како нам се земља развила, како нам се производња
побољшала - Засигурно напредујемо."
Како би покрили камату на
новац којег су позајмили, трговци су били присиљени повeћати своје
цене. Радници су се жалили како су им плате превише мале. Послодавци су
одбијали давати веће плате тврдећи како би у супротном били
упропашћени. Фармери нису могли добити пристојну цену за своје
производе. Домаћице су се жалиле како храна постаје све скупља.
И
на крају, неки људи су ступили у штрајк, што је до тада била непозната
појава. Други су толико осиромашили да им ни пријатељи и родбина нису
могли помоћи. Већина њих је заборавила на истинско богатство - плодна
тла, велике шуме, минерале и стоку. Могли су мислити само на новац за
којег им се чинило да га никад нема довољно. Међутим, они никад нису
доводили у питање сам - систем. Веровали су да је њихова Влада та која
управља тим системом.
Неколицина је повукла свој новац и
оформила 'позајмљивачнице' или 'финансијске' компаније. Тако су могли
добити 6% или више, што је било боље од Фабијанових 3%, али могли су
позајмити само новац којег су поседовали - нису имали ту чудну моћ да
стварају новац из ничега, пишући бројке у књиге.
Ове компаније
су помало забрињавале Фабијана и његове пријатеље, па су они брзо
направили неколико својих компанија. Углавном су куповали друге, пре
него што су оне уопште почеле с радом. За тили час, све финансијске
компаније су прешле у њихово власништво или су биле под њиховом
контролом.
Економска ситуација постајала је све гора. Радници су
били уверени да њихови шефови зарађују превелик профит. Шефови су пак
говорили како су им радници лењи и како не испуњавају поштено своје
радне обавезе. Сви су пребацивали кривицу на друге. Министри нису знали
како да реше тај проблем, а горуће питање је било - како помоћи онима
који су били погођени сиромаштвом?!
Тако се почело с програмом
социјалне помоћи, а донесени су и закони који налажу људима да им
обезбеђују одређени допринос. Ово је разљутило многе људе који су
веровали у старомодну идеју како је помоћ суседу један чин добре воље:
"Ови закони нису ништа друго до једна озакоњена крађа. Узети нешто од
особе против њене воље не разликује се од крађе, без обзира на то каква
је позадина тих мера. "
Међутим, сви су се осетили беспомоћнима,
а заплашивали су их и затворским казнама уколико би одбили да плате.
Ове добротворне шеме донеле су одређена побољшања, али проблем се брзо
враћао, те је требало више новца. Цена ових програма је стално расла,
баш као и величина владајућих структура.
Већина управника били
су искрени људи који су давали све од себе. Није им се свиђала идеја да
траже све више и више новца од свог народа, и на крају нису имали
другог избора него почети позајмљивати новац од Фабијана и његових
пријатеља. Нису имали појма како ће тај новац моћи враћати. Родитељи
више нису могли приуштити себи да плаћају учитеље за своју децу. Нису
могли плаћати лекаре. А превозници су остајали без посла.
Власт
је била присиљена преузимати ове делатности, једну по једну на себе.
Учитељи, лекари и многи други постали су државне слуге, тј. службеници.
Мало њих је било задовољно својим послом. Добили су примерене плате,
али су изгубили свој идентитет. Постали су сићушни шрафови у једној
огромној машини.
Није било места за личну иницијативу, а ни неко
лично залагање се није признавало, плата им је била ограничена, а
напредовало се само у случају пензионисања или смрти њихових
претпостављених.
У очају, неки чланови Владе су потражили
Фабијанов савет. Сматрали су га врло мудрим, а личио је и на некога ко
се разуме у питања новца. Он је саслушао њихове проблеме и на крају им
је одговорио: "Многи људи нису у стању сами решавати своје проблеме, па
требају неког ко ће их решавати уместо њих. Сигурно се слажете с тим да
већина људи има право да буде срећна и осигурана неопходним
потрепштинама за живот. Уосталом, једна од наших великих изрека и каже:
'Сви су људи једнаки', зар не?
Једини начин да се ствари ускладе
био би да се узме вишак богатства од богатих и да се он уступи
сиромашнима. Уведите порески систем. Што више човек има, више ће морати
да плати. Сакупљајте порезе од сваке особе зависно од њене радне
способности и дајте свакоме према његовој потреби. Школе и болнице би
требало бити бесплатне за све оне који не могу себи приуштити да их
плате. "
Фабијан им је понудио дугачак говор украшен високим и
племенитим идеалима, а на крају је завршио са: "Ох, узгред речено,
немојте заборавити да ми дугујете новац. Позајмљујете га већ неко
време. Највише што могу учинити да помогнем је да ми платите само
камате. Опраштам вам главницу, платите само камате." Отишли су без неке
дубље анализе Фабијанове филозофије. Увели су порез на добит - што више
зарадиш, већа ти је пореска стопа. Никоме се ово није свиђало, али су
плаћали или одлазили у затвор.
Трговци су још једном били
присиљени повећати цене, надничари су тражили веће наднице што је
натерало многе послодавце да замењују људе машинама. Ово је
проузроковало додатну незапосленост и присилило Владу да уведе још више
програма за социјалну помоћ. Уведене су тарифе и остала средства
заштите како би се очувале неке индустријске бранше, ако ништа, онда
бар зато што су обезбеђивале запослење већем броју људи. Неки су се
питали да ли је сврха производње - производња добара или производња
радних места!?
Како су се ствари погоршавале, испробан је читав
један низ разноразних мера попут контроле плата, контроле цена и
контроле свега и свачега. Влада је настојала скупити што више новца
кроз порезе на продају, порезе на плате, итд. Неко је приметио да
између фармеровог жита, па до векне хлеба на домаћиновој трпези, стоји
50 пореза.
Јављали су се 'стручњаци' и неки су били изабрани у
Владу, али након сваког годишњег састанка враћали су се не постигавши
ништа осим вести да ће порези бити прерасподељени, међутим, у глобалу
они су увек расли. Фабијан је захтевао своје паре, а све веће и веће
своте пореског новца су биле потребне како би се он исплатио.
Тад
је дошло до стварања читавог спектра страначких политика - људи су се
почели свађати која група политичара може најбоље решити проблеме.
Свађали су се око личности, идеологија, страначких програма, свега осим
- истинских проблема. У једном граду је каматни дуг премашио износ
пореза који је био прикупљен током последњих годину дана. У целој земљи
се сума неплаћеног каматног новца повећавала, а додатна камата се
зарачунавала и на неплаћене камате.
Мало по мало, Фабијан и
његови пријатељи постајали су власници великог дела стварног богатства
земље. Он је тиме добио и већу могућност надзора над људима. Међутим,
тај надзор је још увек био непотпун. Знали су да ситуација неће бити
сигурна док свака особа не буде стављена под контролу.
Већина
оних људи који су се противили систему били су ућуткивани финансијским
притисцима или су трпели јавно изругивање. Да би то могли радити,
Фабијан и његови пријатељи купили су већину новина, телевизијских и
радио станица, а он је пажљиво одабирао људе који ће њима управљати.
Многи од тих људи имали су искрену жељу за побољшањем света, али нису
били свесни да су искоришћавани. Њихова решења су се увек бавила
последицама проблема, а никад узроком.
Постојало је неколико
различитих новина - једне за десно крило, друге за лево. Једне за
раднике, друге за шефове итд. Није било битно у које се верује све док
се нису дотицале истинског проблема.
Фабијанов план се скоро
приближио свом потпуном испуњењу. Цела земља му је била дужна. Кроз
образовни систем и медије, он је успоставио надзор над људским умовима.
Људи су могли веровати само оно што је он од њих тражио.
Кад
човек има много више новца него што га може потрошити на своје
прохтеве, шта му онда уопште преостаје што би га могло узбудити? За оне
са менталитетом владајуће класе, одговор је моћ - сирова моћ над другим
људским бићима.
Док су у Влади и медијима били коришћени
идеалисти, прави руководиоци које је Фабијан тражио били су они с
менталитетом владајуће класе.
Већина златара су постали таквима.
Познавали су осећај великог богатства, али их оно више није узбуђивало.
Тражили су изазов и узбуђење, а остварење потпуне власти и моћи над
људским масама представљало је једну крајње изазовну игру. Они су
веровали да су супериорни у односу на друге. "Наше је право и дужност
да владамо. Људске масе не знају шта је добро за њих. Оне требају бити
окупљене и организоване. Власт је наше право по рођењу."
У целој
земљи Фабијан и његови пријатељи поседовали су много банака и кредитних
агенција. Истина, биле су приватне и одвојено поседоване. Теоретски,
оне су представљале конкуренцију једне другима, али у стварности радиле
су врло чврсто и заједнички. Након што су убедили пар министара,
основали су једну институцију коју су назвали 'Центар новчаних
резерви'. Нису чак ни користили свој новац за то - створили су зајам од
дела новца из депозита других људи.
Ова институција је споља
давала утисак регулисања финансијских послова од стране Владе, али за
дивно чудо, ни једном управнику или државном службенику није никада
било дозвољено да постане члан управног одбора.
Влада више није
позајмљивала директно од Фабијана, него из 'Центра новчаних резерви'.
Гаранцију која се нудила Фабијану у смислу да ће позајмљени новац бити
враћен, представљао је процењени износ пореза који ће се прикупити од
народа следеће године. Све то је било у складу са Фабијановом намером
да отклони сваку сумњу да је он тај који контролише финансије земље,
стварајући утисак да се ту ради о Владиној делатности. Међутим, он је
иза кулиса и даље све контролисао.
Фабијан је имао толику
контролу над Владом, да је она била присиљена да се понаша онако како
јој је он налагао, па се тако и хвалисао: "Дајте ми контролу над новцем
неке нације и неће ме занимати ко доноси законе." Није било важно која
група министара се бирала. Фабијан је имао власт над новцем, жилом
куцавицом нације.
Власт је узимала новац, али камата је увек
била зарачунавана на сваку позајмицу. Све више и више је издавано на
социјалну помоћ и није прошло дуго, а Влада више није била у стању
плаћати ни камате, а камоли главницу.
Поред свега тога, ипак је
било оних људи који су се још увек питали: "Новац је један систем који
је створен од стране човека. Засигурно се може направити таквим да му
служи, уместо да њиме влада?" Међутим, таквих је људи било мало, а
њихови гласови су се утапали у једној помахниталој трци за непостојећим
интересом или каматом.
Администрације и страначке етикете су се
стално мењале, али главна политика се настављала, без обзира на то која
је власт имала привидну моћ. Сваком годином, Фабијанов крајњи циљ
ближио се свом испуњењу. Народна политика није значила ништа, народ је
опорезован до крајњих граница, тако да више није могао плаћати. Услови
за Фабијанов последњи потез су сазрели.
10% новчаних залиха било
је још увек у облику новчаница и кованица. Ово је ваљало укинути на
начин који неће побуђивати сумњу. Док су људи користили готовину,
слободно су куповали и продавали како су хтели, тако да су још увек
имали нешто контроле над својим животима
Међутим, није било увек
сигурно носити са собом новчанице и кованице. Чекови нису били
прихваћани изван локалних заједница и стога се тражио неки практичнији
систем. И гле чуда, Фабијан је опет имао спреман одговор!? Његова је
организација издала свима једну малу пластичну картицу на којој је било
уписано име особе, њена фотографија и идентификациони број. Кад би та
картица била предочена, власник трговине би назвао централни компјутер
да провери износ кредита. Уколико је он одговарао, особа је могла
куповати шта је хтела до одређеног износа.
Испрва, људима је
било дозвољено куповати за мале своте на кредит који је могао бити
исплаћен месечно, тако да камате нису биле наплаћиване. Ово је
погодовало радницима који су радили за плату, али не и произвођачима и
другим предузетницима. Они су морали инсталирати машинерију,
производити добра, исплаћивати дохотке итд. Уколико би претерали за
који месец, била би им урачуната камата од 1.5% за сваки месец дуга. Та
свота је износила 18% годишње.
Предузетници нису имали друге
него додати 18% на продајну цену. Ипак, тај додатни новац или кредит
(18%) није био позајмљен никоме. У целој земљи, предузетницима је дат
немогућ задатак да плаћају $ 118 за сваких $ 100 које су позајмили -
тих додатних $ 18 никад није ни било направљено.
Фабијан и
његови пријатељи сада су опет повећали свој углед у друштву које их је
сада сматрало оличењем успеха и поштовања. Његова предвиђања у
финансијама и економији сада су прихватани скоро као верска убеђења.
Под
притиском повећаних пореза, многе ситне занатлије и приватни
предузетници били су уништени. За различите делатности било је
неопходно имати специјалне дозволе, тако да је онима који су преостали,
пословање постало веома отежано.
Фабијан је поседовао и управљао
свим великим компанијама које су имале на стотине филијала, а које су
наизглед биле у међусобној конкуренцији. На крају, сви ривали били су
изгурани из пословања као и мали привредници. Били су прогутани од
Фабијанових дивовских компанија које су биле под Владином заштитом.
Фабијан
је желео да уз помоћ система пластичних картица елиминише новчанице и
кованице. План му је био да кад се такав новац скроз повуче из
оптицаја, само оне организације и фирме које користе компјутерски
финансијски систем моћи ће наставити са пословањем.
Знао је како
ће временом неки изгубити своје картице и тако постати неспособни да
купују и продају док им се не установи идентитет. Желео је да се донесе
закон по којем би свако морао да има истетовиран идентификациони број
на руци или челу. Тај би број био видљив само на једном посебном светлу
и био би повезан с компјутером. Сваки би компјутер био повезан с једним
огромним централним компјутером, како би Фабијан могао знати све о
свакоме.
К Р А Ј
Ауторска права: Larry Hannigan 1971, Аустралија
Хоћу целу планету плус 5%
Људи су генерацијама користили систем робне размене. Човек је издржавао своју породицу обезбеђујући све што јој је потребно или би се специјализовао у одређеној струци. Када би произвео неки вишак, он би га размењиваo са вишковима које су произвели други. Пијачни дан је био увек бучан и прашњав, али људи су се ипак радовали жагору и погађању, а посебно дружењу. Било је то место пуно среће и задовољства, али сада је већ било превише људи и превише свађе. Није више било времена за разговор - тако се и појавила потреба за неким бољим системом.
Људи су углавном били срећни и уживали су у плодовима свога рада. У свакој друштвеној заједници била је формирана једна једноставна Влада са циљем заштите индивидуалних слобода и права, као и осигурања да се нико не присиљава да чини нешто против своје властите воље. То је била једна и једина сврха Владе, док је сваког управника (министра) добровољно подржавала локална заједница која га је изабрала. Међутим, пијачни дан је био једини проблем којег нису могли решити. Вреди ли један нож две корпе кукуруза или не? Вреди ли крава више од кола ... итд. Никоме није падао на памет неки бољи систем трговине. Тада је Фабијан прогласио: "Имам решење за ове проблеме и позивам све на сутрашњи јавни скуп."
Следећег дана дошло је до великог окупљања људи на градском тргу и Фабијан је тамо објаснио све о једном новом систему којег је назвао "новац". Звучало је добро. "Како ћемо започети?" - питали су људи. "Злато од којег сам израђивао украсе и накит је изврстан метал. Не труне, не рђа, а дуго траје. Направићу новчиће од злата, а сваки новчић назваћу долар." Објаснио је све предности тог система и како ће 'новац' бити средство за размену - много боље од робне размене.
Међутим, један од управника је изразио сумњу: "Неки људи би могли ископати злато и направити свој сопствени новац, а то би било врло неправедно". На то је Фабијан спремно узвратио: "Само оне кованице које ће бити одобрене од власти моћи ће се користити, а оне ће имати на себи утиснут посебан жиг."
Ово се учинило разумним и предложено је да сви добију подједнак износ. "Али ја заслужујем више, сви користе моје свеће," огласио се свећар. "Не," ускочио је сточар, "Без хране нема живота", ми сточари требамо добити највише. "И тако је дошло до свађе. Фабијан их је пустио да се свађају неко време, а онда је рекао: "Будући да се не можете сложити, предлажем да свако узме од мене онолики износ колики год жели. Неће бити ограничења, осим ваше способности да ми вратите дуг. Шта више узмете , више ћете морати отплатити у року од годину дана. "А шта ћеш ти добити?", запитали су га људи.
"С обзиром да ја пружам услуге, тј. снабдевам вас новцем, наравно да заслужујем и плату за тај мој посао. Рецимо да за сваких 100 новчића које подигнете, вратите 105 за сваку годину дуга. Тих 5 кованица ће бити моја накнада коју ћемо звати 'каматом'. Ово се чинило као једино решење, а поред тога, 5% је звучало као мала накнада. "Дођите следећег петка, па ћемо почети."
Фабијан није губио време. Израђивао је кованице даноноћно и крајем седмице већ је био спреман. Људи су се окупили испред његове радње и након што су управници прегледали и одобрили кованице, почео је тај нови систем. Неки су позајмили само мало и отишли да га одмах испробају. Новац их је одушевио, те су одмах почели све вредновати у златницима или доларима. Вредност сваке ствари била је названа 'ценом', а цена је зависила од количине рада уложеног у њену производњу. Уколико је нешто изискивало доста рада, цена је била велика, а уколико је изискивало мало труда, цена је била прилично ниска.
У једном граду живео је човек по имену Алан, који је тамо био једини часовничар. Цене његових сатова биле су веома високе, јер су муштерије биле вољне добро платити како би могли да имају један од његових сатова. Тада је други човек почео израђивати сатове и понудио их по нижој цени како би их лакше продао. Алан је био присиљен да снизи своје цене и производити још квалитетније сатове. То је била прва изворна слободна конкуренција.
Исто се десило с градитељима, превозницима, рачуновођама - у ствари са сваком браншом. Муштерије су увек бирале оно што су сматрале да је најбоља погодба - имали су слободу избора. Није било вештачких заштита попут лиценци и тарифа које би спречавале друге људе да улазе у пословне односе. Стандард живота се побољшао, и није прошло дуго а људи су се питали како су пре уопште могли без новца.
Крајем године Фабијан је напустио своју радњу и посетио је све људе који су му дуговали новац. Неки су имали више него што су позајмили од њега, а неки мање, с обзиром да је количина издатог новца била ограничена. Они који су имали више него што су узели, платили су Фабијану 100 кованица плус 5, али су ипак требали позајмити поново, како би наставили. Други су открили по први пут у животу да су дужни. Пре него што би им позајмио још новца, Фабијан би им ставио хипотеку на неки део имовине. Већини људи је оних 5% било тешко за пронаћи.
Нико није схватио да као једна целина, земља никад неће моћи да се отараси дуга све док се сав новац не отплати, па чак ни тада, због оног додатка од 5 на сваких 100, који уопште никада није ни био позајмљен. Нико осим Фабијана није могао видети да је немогуће платити камату с обзиром да тај новац није ни био издат, дакле некоме је морао недостајати.
Истина је да је Фабијан потрошио нешто новца, али он није никако могао потрошити 5% од читаве економије на самог себе. Људи је било на хиљаде, а Фабијан је био само један. Уз то је још увек био богати златар који је зарађивао за један удобан живот. Иза своје трговине Фабијан је имао један трезор и људима се чинило погодним да оставе нешто од својих златника на чување. Он је зарачунавао једну малу накнаду за ту услугу која је зависила од износа и временског периода на којег је новац био депонован. Власницима је давао потврде за њихове уложене износе.
Кад је неко отишао у куповину, није носио са собом хрпу златног новца намењеног трговцу, него само потврду са оноликом вредношћу колико добара је желео купити. Трговци би признавали те потврде као ваљане, те су их прихватали имајући на уму да их могу увек однети код Фабијана и тамо подићи одговарајући износ новца. Потврде су се почеле ширити из руке у руку уместо да се то ради са златом. Људи су имали велико поверење у те потврде - сматрали су их исто вредним као и новац.
Недуго затим, Фабијан је приметио како људи необично ретко подижу своје златне кованице.
Тако је помислио: "Ето, имам толико тог злата, а још увек сам занатлија који тешко ради. То није у реду. Постоје стотине људи који би били срећни да ми плате камату за коришћење овог злата које овде лежи и којег мало ко уопште подиже. Истина, то злато није моје, али се оно налази код мене - а то је оно што је битно. Уопште не требам ни ковати нове новчиће, кад могу користити ове који су положени у мом трезору." Испрва је био врло опрезан, позајмљујући само пар кованица на неко време, уз велику гаранцију да се они врате. Но постепено је постајао све одважнији позајмљујући веће и веће износе.
Једног дана од њега је био затражен велики износ кованица. Фабијан је предложио: "Уместо да носите сав тај новац са собом, могу вам издати једну или више потврда на ваше име за суму новца којег тражите". Клијент се сложио и Фабијан му је издао потврде. Тако је он добио кредит, а и злато је још остало у његовом трезору. Пошто је клијент отишао, Фабијан се задовољно смејао. Могао је задржати свој колач, чак и ако га поједе. Могао је позајмљивати злато, а истовремено га и даље држати у свом трезору.
Пријатељи, странци, па чак и непријатељи требали су финансијска средства како би одржавали своје пословање и све док су имали неку врсту покрића / залоге, могли су позајмљивати колико год би им требало. Једноставним издавањем потврда Фабијан је могао 'позајмљивати' новац другима у вредности неколико пута већој од вредности злата које није било његово, али се налазило у његовој ризници. Све је било безбедно, а проблеми би настали само у случају да се стварни власници појаве и затраже своје злато или код губитка поверења људи.
Он је уредно чувао књигу која му је показивала дугове и кредите сваке особе. Посао позајмљивања новца показао се веома уносним. Његов положај у друштву је растао онолико колико и његово богатство. Постао је значајан човек који се морао поштовати. Кад се о финансијама радило, његова реч се узимала као светиња.
Фабијанова делатност побудила је знатижељу златара из других градова. Тако су се они окупили једног дана и посетили га. Он им је рекао шта ради, али им је посебно нагласио потребу за тајношћу. Ако би се њихов план разоткрио, цела шема би пропала, па су се тако договорили да створе један тајни савез. Сви су се вратили у своје градове и почели радити онако како их је Фабијан подучио.
Људи су сада прихватали потврде вредним попут самог злата, а многе потврде су такође биле депоноване на чување у ризницама, исто као и златне кованице. Кад би једна странка хтела платити другој за одређену робу, једноставно би написала кратко обавештење Фабијану да пренесе новац са његовог рачуна на другу странку. Фабијану је требало само пар минута да пребаци цифру. Овај нови финансијски систем постао је врло популаран, а те потврде су назване - 'чекови'.
Једне ноћи у касне сате, златари су одржали још један тајни састанак и Фабијан им је открио нови план. Наредног дана сазвали су састанак с министрима и Фабијан започе овако: "Потврде које ми издајемо су постале врло популарне. Без сумње, већина вас управника их такође користите, јер их сматрате врло практичним." Министри су потврдили климањем главе питајући се у чему је проблем. "Дакле," наставио је, "неке потврде су кривотворили фалсификатори. То се мора зауставити."
Министри су се уплашили. "Шта можемо учинити?" питали су Фабијана, који им је на то одговорио: "Мој предлог је да би власти требале штампати потврде на посебан папир врло сложеног дизајна, те да свака новчаница буде потписана лично од стране главног гувернера. Ми, златари ћемо са задовољством платити трошкове штампања, јер ће нам то уштедети много времена које користимо пишући потврде. Управници су закључили како је њихов посао да штите људе од фалсификатора и сложили се с тим да штампају новчанице.
"Надаље", додао је Фабијан, "Неки људи су се обогатили ковањем сопственог златног новца. Предлажем да донесете закон да свако ко нађе златно грумење буде обавезан предати га. Наравно, они ће за то бити награђени сертификатима и кованицама."
Замисао је добро звучала и без пуно размишљања одштампан је велик број 'новчаница'. Свака је имала на себи написану вредност - $1, $2, $5, $10 итд. Златари су платили мале трошкове штампања. Новчанице су биле много прикладније за носити и ускоро су постале нашироко прихваћене. Упркос својој популарности, ове нове новчанице и кованице су коришћене тек за 10% трансакција. Статистика је показивала да је чековни систем покривао 90% свих пословних односа.
Тако је започео следећи део плана. До сада, људи су плаћали Фабијану да чува њихов новац. Како би привукао више новца на полагање у своје трезоре, Фабијан је понудио да плаћа 3% камате на њихов новац. Већина људи је веровала како им он позајмљује зараду од оних 5% и како је његов профит 2%. На крају крајева, људи су сматрали како је пуно боље добијати 3%, уместо да плаћају за чување њиховог новца.
Количина уштеђевина је расла у Фабијановој ризници тако да је он сада с тим додатним парама могао другима позајмљивати $200, $300, $400 а понекад и до $900 за сваких $100 у новчаницама и кованицама које су код њега биле депоноване. Морао је бити опрезан да не прекорачи сразмеру од девет на према 1 јер је једна од девет особа захтевала новчанице и кованице за употребу.
Када не би било довољно новца на располагању, људи би постали сумњичави, посебно зато што су им штедне књижице показивале колико новца су поверили на чување. У сваком случају, на 900 $ у књишким цифрама које је Фабијан позајмљивао пишући сам чекове, он је могао тражити до 45 $ у каматама, дакле 5% на 900 $. Када би зајам плус камата били исплаћени - дакле 945 $, 900 $ је бивало отписано с листе дугова, док је Фабијан задржавао 45 $ камате. Он је био прилично вољан платити $3 камате на изворних 100$ који никад нису ни изашли из његовог трезора. Ово би значило да је за сваких $100 који су били код њега депоновани, било могуће извући 42% профита, док је већина људи мислила како он узима само 2%. Остали златари су такође радили исту ствар.
Стварали су новац из ничега потезом оловке, а поред тога су још зарачунавали и камате.
Они истина нису ковали новац, Влада је у ствари штампала новчанице и кованице и давала их златарима да их ови дистрибуирају. Фабијанов једини трошак је била једна мала свота коју је издвајао за штампање новца. Међутим, они су ипак стварали кредитни новац ни из чега у својим књигама, а наплаћивали су камату за њега. Већина људи је веровала да је Влада та која управља залихама новца. Такође су веровали како им Фабијан позајмљује новац који су други поверили, мада је било чудно како то да се ничији депозит није смањивао. Да су сви покушали подићи свој новац одједном, превара би била откривена.
Једног дана, Фабијана је посетио један мудар човек. "Ова камата није у реду. За сваких $100 које издајеш, захтеваш $ 105 за узврат, а оних 5 $ камате не може бити плаћено, јер тај новац ни не постоји.
Љубав
"Порука учитеља"
Свети Јован Кронштатски
„На Хималајима ми знамо све што чините. Ви сте укинули Цркву, која је постала расадник лажи и сујеверја. Ви сте уништили тамницу васпитања. Ви сте уништили породицу лицемерја. Ви сте спалили војску робова. Ви сте згромили паукове саможивости. Ви сте затворили врата ноћним приказама. Ви сте избавили земљу од издајника пуних пара. Ви сте признали, да религија јесте учење о свеобухватности материје. Ви сте признали ништавност личне својине. Ви сте предвидели еволуцију друштва. Ви сте указали на значај спознаје. Ви сте се поклонили пред лепотом. Ви сте подарили деци сву моћ Космоса. Ви сте отворили прозоре двораца. Ви сте увидели неодложност устројења домова Свеопштег Добра.
Ми смо зауставили устанак у Индији, кад је он био превремен, такође смо признали право време Вашега покрета и шаљемо Вам сву помоћ, потврђујући јединство Азије! Ми знамо, многи подухвати извршиће се у години 28-31-36. Поздрав Вама, који тражите Свеопште Добро!" (26. с. 237)
Заједно са посланицом био је предан сандучић са хималајском земљом, и запис „За гроб брата нашега Махатме Лењина". О Лењину у једној од књига „Жива Етика" писало је: „Поштујемо Лењина са свим разумевањем... Срце Лењина живело је подвигом народа. Није имао страха, а речи „бојим се" није било у његовом језику... Рушећи, градио је свест народа" (26, с. 238).
Из недавно објављених докумената, знамо какав је био истински лик Лењина. Сатанска, антихристова природа бољшевичке власти, оваплотивши се у грандиозном систему логора, натопила је сву земљу крвљу новомученика хришћанских — а темељ систему поставио је баш он. Који то „учитељи" у својим посланицама из невидљивог света њега зову својим братом? Заиста, то су пали духови, слуге сатане.
Овим поводом корисно је поменути пророчанство великог руског светитеља, праведног Јована Кронштатског, који је још 1905. године рекао: „Русијо, ако отпаднеш од своје вере, као што су од ње отпали многи интелектуалци, више нећеш бити ни Русија, ни Света Русија. И ако се руски народ не покаје — крај света је близу. Бог ће ти узети благочестивог цара, и послати бич у лику безбожних, жестоких, самозваних властодржаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама" (29, с. 124)
Садржај „поруке учитеља" наводи на размишљање. Сатанска гордост чита се између редова. Она почиње указивањем на сопствени значај („На Хималајима ми знамо...") и завршава хвалисањем („Ми смо зауставили у Индији... Шаљемо вам своју помоћ...") Хвале рушење Цркве, породице, постојећег система васпитања, које ми настојимо да вратимо, и Русији повратимо бившу славу културне земље, и плодове рушења које ми у Русији добро осећамо из горког искуства задњих седамдесет година. И оно најважније, порука нуди атеизам, одрицање од Бога, говорећи да је религија „учење о свеобухватности материје". Ова декларација свеобухватности материје јесте порицање постојања нествореног света, самог Господа, нестворене сфере постојања, у којој Бог обитава.
Заиста, „по плодовима њиховим познаћете их" (Мк. 7, 16). И ова порука је „плод" који разобличава агни-јогу, водеће идеје и садржај самог учења.
Из књиге "Стаклене очи Индије"
Свети Јован Кронштатски.ави
Подмосковные вечера
ПОДМОСКОВНЫЕ ВЕЧЕРА
Music - V. Solovjov-Sedoj, lyrics - M. Matusovskij
Не слышны в саду даже шорохи
Все здесь замерло до утра
Если б знали вы, как мне дороги
Подмосковные вечера.
Речка движется и не движетс
Вся из лунного серебра
Песня слышится и не слышится
В эти тихие вечера.
А рассвет уже все заметне
Так, пожалуйста, будь добра
Не забудь и ты эти летние
Подмосковные вечера.
Не слышны в саду даже шорох
Все здесь замерло до утра
Если б знали вы, как мне дороги
Подмосковные вечера.
* * *