[ Искораци... ] 30 Новембар, 2009 20:03
На изгубљеним
страницама времена
мене више нема
и залуду је
времена нова губити
тражећи ме
где ме није.
Исписано,
путује са мном
ал` се прелистава
другачије.
 
 
Аутор: Јелена Јергић
 
 
Хвала, Лаки, за видео.
 
 
[ Генерална ] 29 Новембар, 2009 21:42
 
 
 
[ Јеленине приче ] 27 Новембар, 2009 20:07
 
 
"А кад постите, не будите жалосни као лицемери;
јер они начине бледа лица своја да их виде људи где
посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју."

(Мт.6,16)


Два села, која су географски лежала једно покрај другога, била су по много чему различита. Наиме, становништво једног је живело повучено и без разметања, док се у другом расипало немилице. И тако, док су се први, постећи, чували од телесних прохтева, дотле се њихове комшије трошише у пићу, ићу и разметању, као да никад неће угледати сутрашњи дан. При том, између њих, никаквог суживота не беше.

А у селу моралиста живео је и човек сиромах, који је, поред огромне немаштине, имао и најбројнију породицу. Како је чељад, од које су дечица била најбројнија, и без поста гладовала, отац је био приморан и да проси. Али, на која год би врата у селу закуцао, свако би му учтиво одговарао да је пост и да се уздржава, и при том би му, за утеху, одржао слово о моралу. Разочаран и потресен све јачим плачем изгладнеле деце, отац, немајући куд, оде у друго село да нађе себи посла, а за чељад храну. Након неког времена нашао га је код најбогатијег, али и најбахатијег тамошњег газде-бећара.

Радио је, што се каже, од јутра до сутра. Међутим, с вечери, кад би се враћао, у рукама је носио свакаквих смотуљака: и за јело, и за пиће, па чак и за обување Укућани су га издалека пресретали, помажући му око ношења. Њихова радосна граја мамила је погледе суседа и рођака, који су са презрењем гледали у њих.

И, како то обично бива, убрзо су почела, истина, прво тиха, а потом и све гласнија дошаптавања, опањкавања, а најпосле и - осуђивања. На крају, кад већ нису знали куд би са тим, досете се те раденика позову на одговорност и то пред судом! Наводно, јер су он и његова породица, гостећи се у посту, нарушавали углед читавог села.

Привели су га и угурали у казнионицу, претходно га пресревши на путу до посла. Ту су га поставили на огроман кантар, који им је, на јединствен начин, помагао да правилно извагају човекове мане и врлине, тј. његову кривицу или невиност. Наравно, раденика су поставили са оне, преступничке стране, где су приказиване мане. Затим је уследило суђење, на којем је требало да се изнађу све оне врлине, које би помогле да се утврди човекова невиност. То се постизало тако што су се позивали људи вољни да сведоче у његову корист. Они би доносили прописане каменице, које би полагали на супротну страну од оптуженичке, и то све дотле док она не би превагнула. Међутим, уколико се не би нашао нико да га брани, већ пре да га окриви, у том случају се то исто камење наваљивало на окривљеног.

Како су овде сви били противни, сиромах готово да се није ни видео; сав је био прекривен каменицама. Са оваквим доказима било је више него лако донети пресуду, што би судије, свакако, и учиниле, да се врата казнионице не отворише уз тресак. На прагу се појави нико други до радеников газда из другог села.

- Дошао сам по свог радника! - орило се из његовог грла. Али, шта ја то видим: он само што није жив умро... Шта се то дешава?!

Иако неради разговору са њим, неколицина се, ипак, удостоји да му изложи разлоге оваквог скупа.

- И, шта...? Нема никог да претегне, а толико се трудите у врлинољубљу - пренеражено ће грмаљ. Бах, џаба вас било! Ево, стаћу ја... премда и не знам о чему говорите. Али знам да овај човек то заслужује! Хвала Богу да је ситан и да нема у себи ту тежину, да оптужи ни себе, ни вас, па ни мене оволиког.

И грмаљ стаде на слободан крај ваге, но језичак једва да се и помери - све због оних нагомиланих каменица. У том судије, разјарене његовим изгредом, покушаше да му објасне како он, као припадник другог села, нема право да се меша у њихове обичаје.                     

- Знам шта су обичаји и то поштујем, али ме не можете спречити да уложим жалбу и приговор на пристрасност суда - изјави грмаљ смело.

Због његових речи судницом се разлеже негодовање, те они нареде овоме да повуче своје увреде и оде.

- Да сте ви прав и поштен свет и суд би вам такав био - без имало страха настави горостас да их прозива. А ви, уместо да вадите човека из беде, још му надодајете... Ево, погледајте ову каменицу! Ко је њу ставио?
 
Из масе се придиже један осион човечуљак.

- Зашто си је, кажеш, ставио?! - знатижељно га упита.

- Јер је непослушан! Када сам му указивао да се у посту не ваља разметати храном, и много других лепих и поучних речи, он пређе преко свега и оде у ваш табор, да тамо једе и пије до бесвести - тужио се човечуљак.

- Море, и мене си заситио, па ми дође да одем! Али, знај, у свему овоме што си рекао нема ни трунке истине; али немаш се ти ради чега бринути, будући да је за истину потребан разум. Овај човек овде јесте да је код мене радио, али је само посну храну и јео и кући односио.

Ово рекавши, он скиде његову каменицу те је пребаци на други крај ваге.

- Тако... то смо решили. Идемо даље: ко је ставио ову?
 
Из масе се бојажљиво придиже неки танак, повисок мушкарац.
   
- Зашто си је ставио?

- Јер је разметник! Одрекао се својих и отишао да се прода нечистима.

- И ти и овај чистунац пре тебе, треба да се стидите, због лажи које говорите. Нити сам се ја мешао у његово, нити он у моје, нити му је ико из села прилазио по том питању. Дакле, и твоја је каменица погрешно паркирана.

И скинувши је и са њом учини исто. А онда се, под његовом руком, почеше ослобађати једна по једна и друге врлине: милосрђе, човекољубље, незлобивост, несебичност и остале с њима, које све пређоше на страну где им и би место, те она, мало-помало, поче да претеже. Најпосле, не могавши да издржи под притиском истине, кантар пуче, а сироти човек, коме лакну на души, доскочи радосно на земљу.

Тако овај морални мерник, изгубивши на веродостојности, признаде човекову невиност. А газда и његов врли радник, оставивши судије у чуду, наставише у миру тамо где су стали.

+ + +

Уздржавање само од уношења хране, али не и од изношења трулежи фарисејске, никако се не може назвати постом, јер је, као лицемерство, осуђено у Светом Писму на сваком месту, где се, као такво, спомиње. Најбољи пример даје нам Старозаветни Пророк Исаија, који каже: "...Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све шта вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. (...) То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?" (58;3-5) А, ево, шта Господ назива постом: "... Да развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? (...) Да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог, да га оденеш, и да се не кријеш од свог тела." (Иса.58;6-7), а не да: "Седиш и говориш на брата свог, сина матере своје опадаш." (Пс.50;20) "Јер пред Богом нису праведни они који слушају закон, него ће се они оправдати који га творе", говори Свети Апостол Павле, и додаје: "Јер кад незнабошци не имајући закон сами од себе чине шта је по закону, они закон не имајући сами су себи закон. Они доказују да је оно написано у срцима њиховим..." (Рим.2;13–15) Јер: "Ако, на пример, брат или сестра голи буду, или немају шта да једу", учи нас Свети Апостол Јаков, "и рече им који од вас: идите с миром, грејте се, и наситите се, а не да им потребе телесне, шта помаже?" (2;15-16). Али каже Господ; "Кад бисте пак знали шта је то: милости хоћу а не прилога..." (Мт. 12;7 ), "Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница." (Ос.6;6) "Отац твој није ли јео и пио? кад чињаше суд и правду, тада му беше добро. Даваше правицу сиромаху и убогоме, и беше му добро; није ли то познавати ме?" (Јер. 22;15-16) Дакле, то чинимо и: "Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража." (Иса. 58;8)
 
аутор: причалица
 
 
 
 
 


 
[ Генерална ] 25 Новембар, 2009 21:38
...Wordless... J. Nan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 24 Новембар, 2009 17:39

Michelangelo Buonarroti 

 

Прича се да је једном приликом велики италијански уметник Микеланђело проводио тихо вече са својим пријатељима и да се разговор уобичајено покренуо на анализу грешака и падова одсутних пријатеља, где је личност сваког танано анализирана. Како је вече пролазило група је приметила да се Микеланђело ућутао и да није уживао у забави оговарања.
Окренули су се према њему и упитали га зашто не ужива. „Размишљам о слици,“ објаснио им је. Око овога им се подигло интересовање, јер су знали да његова слика може бити дивна, па су га замолили да им објасни шта је у питању. Он се потруди да им то и наслика. Узео је бело платно и на њега насликао црну тачку и упитао их: „Шта видите?“

Пријатељи су се зачуђено погледали и одговорили: „Видимо црну тачку.“

Он се ућутао за моменат: „Тако сам и мислио да ћете видети,“ рече. „Оно што ја видим је велика бела површина око ње.“

 

[ Заозбиљски смешно... ] 23 Новембар, 2009 17:09

 

 

 

Обе посаде су напорно радиле да би постигле најбољу форму. На дан трке екипе су имале сличне услове. Па ипак, Јапанци су били бољи за читаву миљу.  

 

 


Расположење у српској посади је било јадно. Врхунски менаџмент је одлучио да Србија мора да победи следеће године. Зато су именовали групу аналитичара који ће размотрити ситуацију и предложити одговарајуће решење.  

 

 


После детаљне анализе установили су да Јапанци имају седам веслача а само једног кормилара.

 

 

 

Наравно, српска посада је имала седам кормилара и само једног веслача.

 

 

 

 

 

После неколико месеци консултанти су закључили да је било превише вођа, а премало веслача у српској посади.

Предложили су решење које се заснивало на извршеној анализи: структура српске посаде мора се променити!

Од сада ће бити свега четири кормилара предвођених двојицом менаџера, једним главним менаџером и један веслач. Осим тога, предложили су да се веслачу побољша радно окружење и да му се дају већа овлашћења. 

 

 

  

Следеће године Јапанци су били бољи за две миље. 

 

 

 

 

 

 

Консултантска фирма извршила је нову анализу и установила да је стратегија била добра, мотивација задовољавајућа, али да треба побољшати коришћени алат.  


Српски стручњаци тренутно раде на новом моделу чамца.
 
[ Генерална ] 22 Новембар, 2009 16:41
 
 
Раздражљивост је урођено својство срца и дата нам је, без сумње, на корист а не на штету, као што се и огњем ми можемо или користити или га злоупотребљавати. «Како ћемо, дакле, избећи штету коју нам причињава наша гневљивост?»,- пита Василије Велики и одговара: «Тако што ћемо саветовати нашој раздражљивости да не иде испред мисли. Опходимо се са њом као са коњем који нам је дат на управљање и који треба да се као уздом покорава разуму, и никада да не преступа своју меру него да иде тамо где му разум укаже. Раздражљива сила душе нам је подесна за многа дела врлине ако личи на војника који је положио оружје пред војсковођу са спремношћу да пружи помоћ тамо где је потребно. Тада она сарађује са разумом против греха. Јер, раздражљивост је душевни нерв који саопштава души силу за дивне подухвате. И ако се када деси да је душа раслабљена сластољубљем, онда је гнев кали као што се гвожђе кали потапањем, те она од слабе и веома разнежене постаје храбра и одлучна. Ако ти ниси гневан на лукавог, немогуће ти је да га мрзиш како би требало. Сматрам да је са равном ревношћу потребно и врлину волети и грех мрзети. За то је веома корисна раздражљивост кад она следи за разумом као пас за коњем, и остаје кротка и послушна према добронамернима и брзо долази на позив разума, док, напротив, постаје свирепа од туђег гласа и погледа, макар туђинци и изгледали дружељубиви. На тај начин гнев, привођен у дејство по потреби, доводи до храбрости, трпљења и уздржања, а ако делује супротно здравом разуму, онда се преображава у беснило.»

Из књиге "Православље као правоживље"
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 20 Новембар, 2009 19:24

 

 

Један јуродиви* старац, идући, наиђе на цара.

- Откуда идеш, старче? – упита га цар.

- Из пакла.

- Шта си радио тамо?

- Требало ми је ватре да запалим лулу, па сам отишао да питам да ли ће тамошњи  становници да ми уделе коју варницу.

- И? Јеси ли добио ватре? – заинтересовано упита цар.

- Не! Владар ада ми рече да нема ватре.

- Али... како то може бити?!

- И ја се зачудих – рече јуродивац. Али ми онда владар ада објасни: нема ватре, јер тамо свако долази са својом.

 

*јуродиви „луд“ Христа ради (јуродивост је наизглед неразумно понашање, које је традиционално заступљено у православном хришћанству, где се сматра једним од најтежих и најсмелијих облика подвижништва.

 

 

 

[ Генерална ] 18 Новембар, 2009 19:08

 

 

Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...
- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
- Где сте их купили?
- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

* * *

Патријарх има свештеничку пензију, али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема - свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло - волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.
Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи...
Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика:
- Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?!
- Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише.

* * *

Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење: позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се, шалећи се, пожалио потписнику овог текста:
- Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату...

* * *

Другом приликом у истом манастиру затекосмо отац Венијамин и ја двојицу владика: Павла и сада блаженопочившег Јована, синовца владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику - све на њему блиста. Стигосмо некако у доба ручка: владика Јован и игуман Георгије, који се нису заветовали да неће јести месо, сецкају неко печење, владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије:
- Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо...
- Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех.

* * *

Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном владици Павлу:
- Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу?
- Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници?
- Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци.
- А шта сте данас јели? - пита даље владика.
- Хлеб, јаја, сир, мало кајмака...
- Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова.

* * *

Док је био владика у Призрену десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговарало: како да се лиши драгоценог сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило време, владика заборавио на молбу, али прота чекао прилику. Једног дана примете да је ветар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети:

- Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине!
- О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров.

* * *

Негдашњи секретар Рашко-призренске епархије прота Зоран Грујић, службовао је својевремено у Вучитрну. Пожелео и он да, попут других, облепи зидове парохијског дома, али ред је да затражи благослов.
- Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може.
- Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете.
- Како сви, ја их немам!
- Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности...
 
* * *

Пожале се верници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту - све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увери се у истинитост притужбе.
- Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом.
- Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи...
Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио.
- А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом.

* * *

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.

* * *

Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла: вештом монтажом „видео“ га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у Патријаршији, али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао:

- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!

То је био његов једини коментар.

* * *

Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут.

- Ја из ових стопа морам да видим Патријарха! - жена остаје упорна. - Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим.
Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор:
- Дошла сам по заповести Свете Петке!
- Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка?
- Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела...
- А кад ти се јавила Света Петка?
- Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ...
- Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне...

 

 

[ Генерална ] 15 Новембар, 2009 15:45

 

 

„Нико нас пре рођења, знамо то, није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге, нити кривице. Но, да ли ћемо живети или поступати као људи или као нељуди, то, верујте, зависи од нас. То и јесте једино што нам даје цену и у очима свих људи добре воље. Будимо, дакле, увек и свуда људи, да нас – као људе – призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.“

 

"Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута."

 

„Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења.

И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну.
Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.
Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!“

 

Патријарх српски Павле
 
Бог да му душу прости и подари Царство Небеско.
Вјечнаја памјат.
 
 
 
 
 
 
 
[ Пријатељи моји... ] 14 Новембар, 2009 19:01

 

 

Огромни јавор као да је додиривао небо. Наоружан тестером, човек се попе на прву грану. Била је дебела као његова бутина и красило ју је раскошно зеленило.

Без оклевања, човек поче да сече грану тестером, ипак обративши пажњу да не седи на њој. После дугог и исцрпљујућег напора, зачу се злокобно пуцкетање и грана се громогласно стропошта на земљу. Задовољан тим првим успехом, човек се баци на следећу грану. Било му је веома важно да посече све гране које су се налазиле испод њега, како не би пао у искушење да сиђе на земљу, кад га горе, тамо високо где ваздух постаје превише разређен за ненавикнута плућа, буде ухватила вртоглавица.

А сваки напредњачки ум, достојан тог имена, мора неизоставно да се ослободи традиционалних ослонаца, уколико жели да се вине високо, увек све више, у свом трагању за слободом. Није могао себе да оптерећује погледом уназад. Једино је важна била следећа грана, она која ће га одвести корак даље у том заносном успињању. Све друге, које су остале за њим, нису му више биле важне, те није било разлога да и даље постоје.

Тако је човек, са одлучношћу која се граничила с гневом, наставио да сакати јавор. Што се више пењао, то су гране постајале све тање и ређе, и било је све мање зеленила. Али то као да уопште није умањивало његов жар. Напротив, он је са удесетострученим еланом наставио да сече, да крчи свој пут ка модром небу, које је, са сваком одсеченом граном, све боље видео и које га је све гласније призивало у свој загрљај.

Када је стигао близу врха, приметио је да је јаворова кора постала црна, као да је угљенисана. Није више било лишћа да му заклања видик. Остао је само тај црни шпиц који је показивао ка небу, као кажипрст уперен у бескрај.

Човек се још увек питао шта ли је то могло да изазове спаљивање горњег дела дрвета, док је доњи део био нетакнут, кад је одједном ударио гром и у њега и у тестеру коју је баш хтео да подигне у ликујућем гесту.

Није више осећао своје тело док је падао у празно, преврћући се у том паду низ голо стабло дрвета.

Кад је пао на земљу, био је само велики комад угљена.

Оскар Фрајзингер, С оне стране мисли

(Приповетке превеле : Виолета Милићевић и Христина Ђурић)
 
[ Заозбиљски смешно... ] 12 Новембар, 2009 18:58
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 09 Новембар, 2009 19:00

слика са нета

 

Једнога дана дође неки човек трговцу да му тражи новац на зајам. Овај му одговори:

- Новац ћу ти дати, али интерес нећу узети. Али имам један услов.

И ту он нареди раднику да му донесе торбицу са огледалом.

- Погледај у огледало – рече трговац – па ћеш добити новац.

- Али... Зашто?! – упита овај изненађено.

А трговац му објасни:

- Погледај свој лик у огледалу. Види како ти се лице сија док примаш новац на руке. Нека буде исто тако сјајно и онога дана кад будеш новац враћао - срећно, а не тужно.

 

 

[ Јеленине приче ] 06 Новембар, 2009 17:16

Када је Петрова мајка сазнала сутрадан за поступак свога сина, дуго је само ћутала, а кад је нико не би гледао, одлазила би негде у крај и ронила сузе. И ту, где ју је само Свевидеће Око Божије гледало, молила је Небеса да јој помогну у правилном одгајању њеног сина и исправљању ове нечувене неправде. Најпосле, умиривши се, сачекала је да Петар дође из школе, а затим га је посела покрај себе и упитала:

 

- Петре, одакле ти је то да је она вештица? Ко ти је рекао тако нешто?

 

- Тако причају... јер је виде често на гробљу да нешто ради са свећама и цвећем – одговараше Петар скрушено.

 

Мајка се за тренутак замисли, па рече:

 

- Добро, сине. Време је да сазнаш неке ствари, да би могао боље да разумеш. Сутра је субота и ти и ја ћемо да обавимо једну посету. Јел важи?

 

Петар мирно кимну главом у знак одобравања.

 

IllustrationsbyLindaBergkvist 

 

Сутрадан, након службе у храму, мајка га поведе на гробље. Иако се снебивао, Петар послушно иђаше за њом. Кад су стигли до споменика са крстом на коме су била два мушка имена, и где су урезане године појашњавале да је реч о оцу и сину, мајка започе причу.

 

- Видиш, Петре, овде почивају два тела: једно је тело дечака, а друго његовог оца. Она просјакиња је дечакова мајка, а удовица овог човека. Кад је она била трудна са њим, а то је било у време кад сам ја носила тебе, нас две смо истог дана примљене у болницу да се породимо. Оба порођаја беху сваки на свој начин тешка. Ја сам изгубила много крви, а њен је муж погинуо на путу до болнице. Такође и беба која је требала да дође на свет није поживела више од једног дана. Тада су доктори, да би одвратили њене мисли од погубних идеја, предложили да млеком којег је имала доји тебе, јер ја нисам ни могла, нити га имах. Твој отац и ја то прихватисмо, а Богу хвала и она. Тако ти је, сине, она друга мајка, о којој, након смрти њених вољених, више није било никог да брине о њој.

 

Петра је током читавог пута до куће пратио рој мисли, због којих је, када је стигао, ушао у собу, пао лицем на кревет и заридао горко. У том тренутку његово дрвено срце као да се ломило, а из њега почеше да расту нови прекрасни изданци са пупољцима миомирисним. И већ наредног јутра, у недељу, носећи букет најлепшег цвећа из њихове баште, отишао је у храм и запалио свеће за упокојеним оцем и сином. Након свете литургије замолио је мајку да га пусти самог до гробља, што му она пуног срца и допусти.

 

Стигавши, угледао је просјакињу поред гробова својих најмилијих. Идући лаганим корацима, како је не би омео у тиховању, он јој приђе кад се ова поче полако придизати.

 

Окренувши се и угледавши Петра, жена нехотично пође руком да га помилује, али се наједном предомисли и повуче руку уназад. Но дечак примети то и пруживши јој цвеће за вазу која стајаше на споменику, натера је да испружи руку и прими дар. Заливши га топлом сузом, она пође да стави цвеће, али у вази не беше воде.

 

- Ја ћу донети! – рече одлучно Петар.

 

- Хвала ти, сине – захвално прихвати просјакиња.

 

У том јој Петар приђе и загрливши је јако, изјави:

 

- Нема на чему, мајко!

 

Жена га нежно стисну, као да је хтела загрљајем да затисне рану у своме преболном срцу и души. А суза, која јој зацакли око, врати се, носећи њеном бићу преко потребне радосне боје живота.

 

Кад су коначно средили и уредили гроб, њих двоје, с руком у руци, радосно кренуше. Како је кућа просјакиње била прва, то најпре свратише до ње. Хтела је да се мало уреди, пре него што пође на ручак код њих, на који ју је дечак позивао, претходно се договоривши са родитељима.

 

А док је Петар, чекајући је, онако по сунцу загледао оронулу зграду, он, наједном, угледа више него јасно како се испод ње помаља кућа сва у цвећу, испред које стоји и маше му жена блиставог осмеха и лика.

- К Р А Ј -

аутор: причалица

 

[ Јеленине приче ] 05 Новембар, 2009 17:06

 

 

Била је веома чест гост улица и свима добро позната. У својој старој и изношеној одећи, која је висила са ње због њене, не толико ситне, колико изгладнеле грађе, просила је од људи било какав посао, а уколико га не би било, онда се задовољавала и кором хлеба.

 

Постоје људи који се питају зашто Бог допушта да људи просе, али има и оних који одговор знају. Ови први се, унеколико, задовољавају својом осудом Бога, док други с вером у Њега хрле да се са просјацима сретну. Јер, истине ради, ни ови богати ни сиромашни се не могу једни без других спашавати.

 

Знао је то, у теорији, и Петар, ученик четвртог разреда основне школе, јер је то учио на часу веронауке. Па ипак, никако му није било јасно како то да од свих кућа ова просјакиња има највише посла баш у њиховој. И то би можда још некако и поднео, да га није, онако у пролазу, умела да оном својом рапавом и жуљевитом руком додирне по глави; чак и пред његовим другарима, који су је неретко знали исмејавати, гледајући на њу као на слушкињу.

 

Његовој мајци, која је била добра хришћанка, његово понашање није могло да промакне. Стога, кад год би га видела намргођеног због додира просјакиње, кротко би му прилазила, молећи га да не буде дрвеног срца, додајући:

 

- Шта би било да је у Пинокију остало дрвено срце? Он би занавек остао лутак у туђим рукама.

 

Овим и другим појашњењима, којих је мудра мајка имала за безмало сваку прилику и неприлику, успевала је да отера од њега те облаке смутње, којих у њеној близини као да није смело да буде. Затим би, као крилима ношен, одлазио на своја дечачка послушања, било да су се она односила на школу, кућу или игру. Све их је обављао у складу са својим могућностима, а на радост свих који су будно мотрили на његово одрастање.

 

Једино што су облаци, као вуци, кидисали на јагњад која би се с времена на време удаљила од стада и пастира.

 

На путу до школе Петар је са својим вршњацима пролазио поред куће у којој је становала просјакиња. Поприлично стара зграда којој је недостајала рука каквог вештог и умешног мајстора, налазила се покрај самог гробља, због чега је била повод многих разговора својственим дечијим маштањима. Још кад се настава одвијала у поподневним часовима, са трајањем до касног поднева и раног повечерја, деца би се често устављала у њеној близини, да из прикрајка мотре на просјакињу, за коју полако почеше да износе глас како је вештица која једе децу.

 

Премда се ова нова игра баш и није допала Петру, он се, скривајући се од мајке, прикључи овим несташлуцима, уздајући се да би му они могли помоћи да просјакињу, најзад, удаљи од њихове куће. Није желео да и даље на својој глави трпи њене руке, за које је говорио да су прљаве. А и ко зна да то можда није и истина – то да је вештица, јер је жена доста времена проводила на гробљу, носећи и размештајући свеће и цвеће. Његова је мајка добра домаћица која не излази превише из куће, да би знала оно што други знају и говоре. А кад говоре, ту мора да буде и истине; не могу деца да измисле овакве ствари тек онако, из чиста мира.

 

Тако је Петар убеђивао самог себе да чини праву ствар. И у договору са другарима, искрадоше се једне вечери те одоше до куће ове просјакиње да виде шта она ради кад град спава. Ех, кад би им се посрећило, мислио је Петар у себи, док је извиривао на њен прозор иза којег је догоревала свећа, па да може с поносом да стане пред своју мајку и стави јој до знања како их је све спасао од демонских сила. А како он има одличну оцену из веронауке, то он врло добро зна да је вештичарење завера против Бога.

 

Но док су се гурали у жељи да свако задовољи своју радозналост, неко од деце се спотаче преко нечије ноге, те паде на канту у близини прозора, која бучно тресну о под, што просјакињу прену те она изађе у двориште да види шта прави буку. Стигла је таман кад се дечак, који се спотакао, придигао и дао у бекство, остављајући на тлу Петра, кога је у паду оборио и коме не пође за руком да утекне. Просјакиња му приђе и збуњеног израза на лицу га упита:

 

- Петре, сине, шта је ово било...?!

 

Петар, који се сав тресао од страха али и беса покушавајући да јој се отме из руку које није могао да гледа, не могаше да се суздржи већ гласно изрази свој презир:

 

- Нисам ти ја никакав син, вештичаро! Пусти ме! Не можеш ми ништа! Јеси ли чула: ништа!...

 

Као да ју је струја ударила, тако су његове речи деловале на њу, те га брзо ослободи свог додира. А док је гледала с тугом како бежи од ње, она подиже руке и стојећи тако сама у ноћи, прекри очи и поче тужно да јеца и грца од бола који јој раздираше срце.

 

- наставиће се -

аутор: причалица