Све у причама бива

Два крчага

Једном се брат пожалио старцу:

- Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре.

Старац је имао два крчага и рекао је брату:

- Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако.

Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут.

И онда старац рече:

- Донеси обе посуде овамо.

Кад их је брат донео, старац упита:

- Која од ове две посуде је чистија?

Брат је одговорио:

- Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао.

- Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много од онога што чује - рече старац - свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију.

Византијско појање - Православни Румуни

Изабрао сам те!

Васкршња бајка

врежено је правило како се разне повести најбоље чувају од заборава препричавањем и записивањем. Међутим, овде то није случај. О овим надасве несвакидашњим догађајима сазнало се приликом истраживања старог и оронулог дворца, где је у једној од паучинастих одаја пронађена прашњава кутија за шваље. У њеној унутрашњости налазило се белоткано платно, конци за вез и – игла.

Ништа посебно, чинило се, али то ни изблиза није било тачно. Наиме, оног тренутка кад је кутија отворена и њен садржај био изложен светлу, пред очевицима поче да се догађа нешто што се равнало са чудом: игла, јединствена у свету, увлачила је нит по нит и хитро их размештала по платну, сликајући, један за другим, невероватне призоре повести коју је у себи вековима похрањивала. Али, да чудо буде веће, ти призори, колико год да их је игла изнова исцртавала, никада нису ни почињали, ни завршавали једнако, а ипак - то увек беше иста прича!

Да би открили како је то могуће, позвани су многи умни људи да се тиме позабаве. Међутим, нико од њих није могао ни приближно да докучи узрок томе. Ако је неко и покушао да дотакне иглу у послу, она би га убола, не дозвољавајући ником да је у послу омета. Сем тога, једнако тајновито бивало је и то што би се сваки пут, након што би се кутија затворила над управо извезеним платном, одмах по отварању ткање показивало бело, као да никада ништа на њему није рађено.

Та тајновитост, која је обавијала кутију, потрајала је све до дана када је била представљена једној малој, сиротој шваљи, у данима када је она помагала мајци да зараде неки динар шивењем не би ли породици омогућили свечан дочек Васкрса. Али како је једна сирота мала шваља могла себи да приушти ту част да посматра чудо са двора, будући да је кутија проглашена предметом од непроцењиве вредности, који се имао чувати у најсигурнијој ризници и из којег се износила ретко, и то само у случајевима од државне важности или какве свенародне свечаности?

Е па, управо једном таквом приликом, дакле, кад је требало да се кутија покаже у јавности (на дан који се те године подударио са хришћанским Празником), људи од поверења кренуше с њом на пут, али се догоди да их ухвати невреме и они, немајући куд, потражише склониште у кући сељака, у којој је живела и мала шваља.

Чувари, видевши честитост домаћина и породице, њихово хришћанско гостољубље, те љупкост мале шваље, одлучише да им за учињено добро узврате допуштењем да завире у кутију. Наравно, пре тога их подробно известише о тајновитости која ју је красила.

Кад је кутија најзад отворена, и игла, на опште одушевљење, кренула да увлачи своју прву нит у платно, догодило се нешто необично. Девојчица је, изазвавши устрашеност, како у очима чувара тако и свих у породици, пришла кутији и на трен прстима дотакла иглу. Онај почетни страх очевидаца нагло поче да прераста у збуњеност, а потом и у чуђење, кад видеше како игла мирно стоји међу прстима девојчице, која не само да ју је додиривала, већ се усуди да извуче и из игле и платна управо уденуту нит. Након тога је иглу положила на бело платно, а ова се, слободна, изнова усправи, вешто увлачећи конац друге боје.

Соба, у којој се нико није усуђивао ни да дише, наједном зажагори од узбуђених гласова. Све очи су биле упрте у девојчицу, док су сва уста једнако тражила од ње да им објасни оно што ни гледајући, нису могли разумети. У том је девојчица, топло се осмехујући, још једном зауставила иглу, и притом увукла у њу конац по сопственој вољи. Игла јој се ни овога пута није успротивила. Напротив. Поштујући девојчицину жељу, она је отпочела вез са новог краја.

Или је, кренувши с краја, журила новом почетку?!

Да, оно што је свим светским мудрацима измицало, маленој шваљи се показало јасно као дан. Наиме, игла никада, ни на једној нити, није правила чвор, што није учинила ни девојчица! Тако је повест увек бивала иста, те стара колико и нова, далека, а свима тако блиска.

Све до те вечери људи се нису усуђивали сами препричавати предочене им догађаје, јер нико није знао чији је почетак, а чији крај исправнији. Међутим, кад је тајна расветљена, тад повест поче да се приповеда слободно, на начин како је сваком понаособ била представљена.

Кажу да је након те вечери, и Празника који је уследио, кутија била виђена последњи пут. А ми, желећи да од заборава сачувамо успомену на малену шваљу, причу о овремењеним крајевима започесмо сећањем на то претпразнично вече по коме је и назвасмо

ВАСКРШЊА БАЈКА

или

ПОВЕСТ О ЦАРУ МИХАЈЛУ И ЦАРИЦИ ТЕОДОРИ.

аутор: причалица Јелена Јергић

Следеће

Упркос свега Христос воскресе!

Најбитније

Црвенперка

Кад је Господ стварао небо и земљу, животиње и биљке, одмах је свему давао име.

И једном је Господ седео у рају и бојио птице. Понестајала му је боја, а штиглић је ризиковао да остане необојен, али је Творац о његово перје обрисао Своје четкице. Исте вечери му је пало на памет да створи малу сиву птицу.

- Не заборави да се зовеш Црвенперка! - рекао је Господ птичици.

Ставио ју је на длан и она је одлетела.

Птичица је летела унаоколо, упознала се са земљом, на којој јој је било суђено да живи, а затим је пожелела да се погледа. Црвенперка је дуго гледала свој одраз, али није могла да пронађе ниједно црвено перце. Онда је полетела да се врати Господу. Господ је седео на трону, милостив и кротак, из његових руку су летели врапци и лепршали су изнад Његове главе, голубови су скакутали на Његовим раменима, покрај ногу су цветале руже, љиљани и друго цвеће.

Срце птичице је дрхтало од страха, али је ипак долетела до Господа и слетела је на Његову руку.

И птичица је преклињуће погледала Господа.

Господ се у одговор осмехнуо и рекао је:

- Назвао сам те Црвенперка, и ти ћеш носити ово име. Али сама треба да заслужиш црвено перје на грудима.

Бесконачно мноштво година је прошло од тог врло срећног дана. Већ одавно су животиње и људи напустили рај и разишли су се по целој земљи. И ево, поново је наступио дан који су људи запамтили за дуго времена.

Ујутро тог дана Црвенперка је седела на ниском обнаженом брду иза зидина Јерусалима и певала је нежну песму својим птићима. Међутим, одједном је птичица заћутала, зато што је кроз капије Јерусалима изашло огромно мноштво људи. Гомила се упутила ка брду, на којем се налазило гнездо Црвенперке. Коњаници су каскали на гордим коњима. Ишли су војници с копљима, за њима џелати с ексерима и чекићима, величанствено су корачали свештеници и судије, ишле су жене горко ридајући, а испред свих је јурила бучна гомила пробисвета. Црвенперка је седела на ивици гнезда дрхтећи целим телом. Плашила се да ће гомила погазити трн и убити њене птиће.

- Не, то је превише страшно - рекла је. - Не желим да видите како ће бити погубљена ова тројица разбојника.

И Црвенперка је бојажљиво раширила крила да птићи ништа не би видели. Само су се чули жалосни уздаси људи на умору и дивље урлање народа.

- Какви сурови људи! - помислила је птичица. - Није им доста што су прикуцали на крст ове несрећнике, него су још на главу једног од њих ставили трнов венац. Видим како су му игле израњавиле чело. А овај човек је тако диван, његов поглед је тако кротак! Срце ми крвари док га гледам.

Видела је како су се капи крви појавиле на челу распетог и није могла да седи у гнезду. Црвенперка је излетела из гнезда и долетевши до главе распетог ишчупала је један трн из његовог чела. Тада је на грло птице пала кап крви несрећника. Брзо је потекла и обојила је мало нежно перје на врату и на грудима птичице у јарко црвену боју.

- Ово су просто капи крви с чела сиротог човека - помислила је Црвенперка, - нестаће кад се окупам у потоку.

Али ма колико да се купала црвено перо није нестало. А кад су њени малишани поодрасли, њихови вратови и груди су такође били обојени јарко црвеном бојом.

Црвенперка је таква и дан-данас.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Говори нам много

Један високи војни функционер, који је дубоко веровао у Бога, није престајао да буде религиозан, да живи и говори о својој вери и да се дружи са једноставним људима. Његови саветници су му стално говорили да се држи свога места (чина), јер његова претерана религиозност и једноставност живота нису у сагласности са његовим високим положајем. А понизни великодостојник је одговарао:

- Да је Христос чинио исто - држао се Свога места, нити би ви, нити ја сада били хришћани, нити би се људски род могао спасити. Дубока понизност Христа и неизмерна једноставност Његовог живота увек ме уче. Живео је скромно и међу обичним људима, а Његови најближи сарадници су били непознати, неписмени и обични рибари. Поглед на икону са Голготе, где је Цар разапет између двојице разбојника, говори нам много.

Са грчког превела А. М.

Велики Петак

Прича о Србину

Прича о Србину, комунистичком убици, ликвидираном у Јасеновцу, од стране оних с којима је рушио Краљевину СХС…

Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка.

На другој страни просторије, где је било десетак столова, двојица старијих људи играла су карте. Два стола даље, према оној четворици, леђима окренут ка зиду, седео је човек педесетих година, с косом пуштеном до рамена и брадом какву виђамо код православних свештеника. Четворка је најпре шапутала а како је време пролазило и на столу се повећавао број кригли од пива, њихов разговор био је све гласнији. На човека с брадом и дугом косом нису обраћали пажњу, мислећи да је луталица, један од самотњака какви су се у то време могли срести на локалним друмовима и по варошицама тог дела Краљевине Југославије.

Један од младића, несумњиво с највећим ауторитетом у групи, говорио је о фашизму, Хитлеру, Европи која ћути, величајући Совјетски Савез, Црвену армију, Лењина. „Комунизам ће доћи и овде, велика идеја равноправности заживела је на најбољи начин у Русији а ми је морамо дочекати спремни“, наглашавао је, подижући десну руку високо, праћен ужареним погледима другова. Онај човек је само једанпут погледао према четворици младића, онда је оборио поглед и неколико пута се једва приметно осмехнуо. Испред себе је имао флашу с мало црног вина на дну и пепељару пуну опушака.

Топуско је већ било прекривено мраком кад су идеолошки запаљени младићи, пуни заноса и снаге какву само младост носи са собом, изашли у топлу летњу ноћ. Газда кафане, Мирко С. пришао је човеку с дугом косом и наплатио попијено вино. Овај се подигао, повукао још неколико димова, угасио цигарету и лаганим кораком, ногу пред ногу, напустио кафану.

Гола историја…

Двојица од оне четворице постаће кроз неколико година народни хероји, легендарни партизани, вође устанка против фашизма, проносиоци идеологије пристигле на Банију са руских пространстава тамо где је кукуруз – веровали су и причали другима – виши од кровова кућа, парадајз крупнији од бундеве, а топови Црвене армије такви да из Москве могу да гађају Берлин. Само што Стаљин неће. Чека да Хитлер нападне Совјетски Савез па да му очита лекцију. Говорили су слуђеном и престрашеном народу Баније и Кордуна да је Краљевина Југославија на издисају, да пропада на опште задовољство свих, те да ће се убрзо родити држава с владавином народа у којој ће сви живети богато, у једнакости, без терора и доминације једних над другима. Баш као што је у својим говорима и књигама најављивао Лењин а у живот, говорили су, претварао друг Стаљин.

Цена заблуде: Српске кости за туђе

идеологије, за државу са кољачима Срба

Будући партизани, четворица младића, оне топле вечери у кафани Мирка С. нису могли ни да наслуте да је ту до њих, само неколико метара удаљен, седео човек који је лично познавао Стаљина, Троцког, цео Политбиро КПСС, који је комунизам стварао, ширио га по свету и дочекао да види како та велика, омамљујућа, слаткаста идеја порађа монструма који убија своју децу. Био је то један од најоданијих агената тајне службе Совјетског Савеза, дипломац социологије из Швајцарске, неумољиви партијски ликвидатор који је широм Европе побио више „непријатеља револуције“ него што ће их она два народна хероја икада видети. Човек чији је живот гола историја Балкана и Европе првих деценија 20 века, особа која је из личног искуства могла да прича о Сарајевском атентату, Гаврилу Принципу, Грабежу, Гаћиновићу, Апису, Мустафи Голубићу, Солунском процесу…

Две године раније, у касну јесен 1939. године, на врата куће Теше Ркмана, у селу Перна, недалеко од Топуског, покуцао је човек средње висине, у похабаном оделу, са шеширом на глави. Отворила је старија жена, човек је скинуо шешир и ћутао а кад је старица изговорила: “Добар вам дан, кога тражите?”, он је узвратио: “Ујна, зар ме не познајеш?”. Старица је најпре немо гледала а онда склопила руке и готово зајецала: “Пајо, ти си.”

Испред врата куће свог ујака, у кордунашкој забити, далеко од светлости Париза, широких булевара Москве, бечког Пратера, луксузних вила на обалама Циришког језера и других места на којима је живео, стајао је један од најтраженијих комуниста Европе, лутајући метак Коминтерне, човек од чијег имена је хватала језа. Тог суморног јесењег дана у завичај, тамо одакле је отишао пре 28 година, вратио се Павле Бастајић.

Данас то име плени пажњу само историчара, истраживача комунистичког покрета Европе и Балкана, хроничара КП Југославије. Комунистичка идеја доживела је у пракси потпуни слом, нема више Совјетског савеза, Коминтерне, Југославије, одавно су скинуте табле са именима улица датим по легендарним идеолозима комунизма, револуционарима, народним херојима, неретко по онима којима су руке биле крваве до рамена, масовним убицама често сопственог народа.

 

 

 

Павле Бастајић је у Перни затворио животни круг, на начин који не би боље осмислио ни романописац. Рођен је 1890. године. У најранијој младости одлази да учи веронауку у Сремске Карловце али његов дух је био за све друго само не за смиреност и молитву. Од Србина постаје антисрбин, руши све националне митове и традицију на којој је одрастао, тумара између националног херојства, предака и југословенства, интернационализма; од потребе да буде слободан до неконтролисаног нагона за рушењем система и државе, за убијањем свакога ко је издао идеју Октобарску револуцију. Он који је комунизам ширио, за њега убијао и лежао по апсанама, на крају је потпуно сломљен и разочаран у право у тај комунизам – а видео га је изнутра, у Москви, широм Совјетског Савеза – дошао у Перну, празних џепова, потрошеног живота, без циљева, празан у души, срцу, разочаран у све.

Етикета

Сретали су га како лута са погледом упереним у ништа, нем, без жеље да разговара са људима. Преживљавао је од оно мало сиротиње из ујакове куће и помоћи пријатеља из Београда. Најпознатији међу њима био је Владислав Рибникар, оснивач и први човек “Политике”. Павле је у Перни у потпуно другом свету, непрепознатљив физички и психички. Дружи се углавном са Савом Димићем, свештеником из Сјеничака, расправљају о духовним и религијским питањима, политике се клони као ђаво тамјана. Комунистички активисти тог дела Хрватске бановине траже од партијског врха инструкције како да се понашају према Бастајићу. Тито им поручује да га оставе на миру, што ови тумаче на свој начин и лепе му етикету троцкисте, окрећући главу од њега кад год би га срели. Овоме је то апсолутно одговарало.

Усташку државу Бастајић дочекује на Кордуну. Седео је у воћару, 10. априла 1941. године, под тек процвалом трешњом, кад су му рекли да је у Загребу проглашена самостална хрватска држава. Није казао ни реч. Ту државу прогласили су исти они с којима је рушио Краљевину Југославију. Усташки покрет Анте ПАвелића и Комунистичка партија Југославије, између два светска рата, имали су потпуно идентичне циљеве: борбу против “српске хегемоније”, сваког облика српства, рушење Југославије и стварање суверених националних држава, од самосталне Словеније и Хрватске до велике албанске државе. Догађало му се оно о чему је сањао али та јава, као што у животу бива, попримала је друге облике. Језиве.

Само два месеца касније усташка полиција долази у Перну и одводи Бастајића. Саслушавају га неколико дана и пуштају га кући. Остаће вечита тајна због чега Бастајић тада није побегао са Кордуна. Најмање је могуће да није могао да претпостави шта му се спрема. Да ли је хтео да плати цену које је био свестан више од икога? Тих дана усташе скупљају Србе по Кордуну и Банији, одводе их у Глину и тамо чине један од најтсрашнијих злочина у историји човечанства, по начину убијања и месту где се злочин одиграо. Да, у питању је покољ у Глинској цркви.

Бастајић, све време испоснички миран, живи у Перни. Усташе га поново хапсе и доводе у Загреб. Затворен је једно време с младим комунистичким активистима и хаесесовцима, који су дизали глас против фашизма. Они су касније говорили о чудном човеку са дугом косом и брадом, који је подсећао на православног свештеника.

Не зна се како је скончао Павле Бастајић. По једној верзији убијен је на путу за Јасеновац, а по другој ликвидиран је језиво у самом логору. Није имао деце а потомке његових блиских рођака по други пут успостављена независна Хрватска разбацала је широм света. Нема их једино тамо где је Павле веровао да се рађа сунце и где је доживео највеће животно разочарење – у Москви. У Перни данас живи око стотињак Срба.

 

Аутор: Ратко Дмитровић, Печат

 

Извор

 

 

Перлице и крпе (2)

 

 

 

Фер играч

Камен

 

Преображење

 

Шешир мој (13)

 

 

Христос и Његове „паралеле“

(слика са интернета)

Иако су и највећи противници Христови били уверени у Његову јединствену вредност, као и Његов посебни положај у човечанству, ипак је покушавано да се у историји човечанства нађу међу људима такви примери који би својим животом и радом заслуживали чак и веће дивљење и поштовање него Исус Христос.

Многи су упоређивани са Господом Христом, али највише Сократ. Грчки философ и мудрац Сократ је био неоспорно велики човек, јер за њега говоре да је „најплеменитија појава коју многобоштво може показати“. Ипак, његова моралност извире из грчке моралности, јер је он ипак суштински израз свога народа, и не представља савршени морални пример за сва времена. Он јесте велика морална личност, када се упоређује са људима свога времена. Међутим, његове речи о врлини, иако су биле дивне, ипак су остале без већег утицаја на измену нарави његове ближе и даље околине. А савршени Христов морал је савршени израз Његове савршене личности. Никоме, апсолутно никоме из свога времена Исус Христос није био ни издалека сличан. По своме животу и у својој нацији – појава тако неслична онима који су били пре Њега, као што је неслична и свима онима који су после Њега дошли.

И живот и смрт ове две личности, и Исуса Христа и Сократа, показују два светилника и две светлости, али веома различите јачине. Заиста, и Сократ је био неправедно осуђен: њега су неправедно оптуживали да квари младеж, иако је био далеко моралнији од свих својих савременика, и он је примио насилну смрт испивши чашу отрова. Али, под каквим различитим околностима страдају и умиру ова два човека! Сократ је умро у дубокој старости, изживевши земаљски живот, умро је и без физичких и душевних болова, без страдања, лежећи у постељи и окружен својим драгим ученицима. А и мржња оних који су га осудили на смрт, није била дубока ни трајна. Већ сутрадан, они су се покајали и у њиховом срцу није било ни најмање љутње на њега.

А како је сасвим другачије било са Господом Христом! Страшне околности под којима је Он суђен и осуђен, трпео и умро, и Његово држање за све то време показују једну заиста надчовечанску снагу и величину, коју уопште нису били у стању да измисле људи, него је морала као таква стварно и постојати. Не само мржња и клеветање, него и презрење и мучење, неразумевање и напуштање, опкољавали су са свих страна Исуса Христа у Његовим последњим тренуцима живота. Још несхваћен, и напуштен од својих ученика, поруган, исмејан, тучен, мучен и злостављан, како од јеврејских тако и римских слугу и војника, осуђен на срамну смрт на крсту, којом насилно умираху само робови и разбојници – и још између два разбојника – и, напослетку, од свих ружен и онда када је висио на крсту и био у највећим мукама – Исус Христос је сачувао и показао једну такву снагу и величину духа, каква би заувек остала неразумљива, да не налази своје објашњење и разумевање у Његовој вишој, Божанској појави. Да! Ако су живот и смрт Сократова достојни једнога мудраца, живот и смрт Исусова показују Бога!

Сви велики људи – не само Сократ – синови су свога краја и народа, и у извесном проценту су духовни производ свога времена и прилика под којима су живели и формирали се. А Исус Христос, иако се појавио у јеврејском народу, и у томе народу живео и радио, ипак нема ничега додирног са тим народом, осим једино што носи телесно порекло од њих. Његова јединствена духовна прилика и појава у свим својим појединостима носи карактер свеопштости, општечовечанског – надчовечанског. Зато је и био неразумљив својим савременицима – за дуго чак и својим најближим ученицима.

Јер, када би непристрасан човек пажљиво читао Еванђеља, одмах би му упало у очи: потпуно идеолошки сукоб између Исуса Христа и ондашњег ученог представништва јеврејског народа: књижевника – фарисеја и садукеја. Ту и лежи прави узрок Христовом гоњењу и смрти. Ништа нам више не показује узвишеност и оригиналност Христове појаве, него када је упоредимо са законском праведношћу Јевреја Његовог времена, која се поступно изградила под утицајем рабинског ситничарства. Све те многе хиљаде ситних и бесмислених прописа, представљале су читаву „планину“, која је тешко притискивала народ, а важиле су све без разлике као Божанске заповести. Ево шта су од простог празновања суботе они још измислили да се сме чинити суботом: смеју се само два слова написати, и два избрисати, не сме се носити више јела од једног места до другог, него онолико колико износи једна сува смоква, нити више вина него је довољно за мешање у чаши, ни млека више од једног гутљаја, ни меда више него је довољно да се помаже једна рана... итд.

Колика је разлика између Христове узвишене, животворне науке и овог књижевничког- фарисејског беспримерног, штурог, беживотног формализма, који је убијао душу, али кога су чувари Закона и прописа суревњиво чували! Каквог духовног сродства може да буде између Христове науке, који је, на пример, брак уздигао до идеалне чистоте, до светиње – до Свете тајне, и науке рабина Хилела, који је дозвољавао мужу (и то само мужу) да отпусти своју жену, само ако му је покварила ручак, или науке чувеног рабина Акибе, који дозвољава мужу да може исто учинити, а из разлога ако је нашао другу, лепшу жену!?

Господ Исус Христос се уздигао изнад свих националних представа о моралном савршенству, па ипак ништа није позајмио ни од Грка, ни од Египћана, ни од Римљана, нити је позајмио, нити ишта има заједничко са ма којом познатом моралном величином, али свакоме служи у сваком погледу као најсавршенији образац. Он је изнад раса и народа, изнад струка и позива – а опет је тако сродан свим расама и народима, и свим појединцима свих струка и позива. Грци бивају Његови ученици, иако Он међу њима није основао никакву философску школу, индијски браман Га поштује, иако су Га проповедали људи из ниже касте – рибари, црвенокошци Канаде и црнци Африке моле Му се, иако је Он припадао белим људима, које они мрзе. Свака разлика боје коже, телесне структуре, обичаја и навика нестала је у Њему, у коме су сви синови Адама поново нашли своје јединство.

Тако је схватио Господа Исуса Христа и апостол Павле, који је успео, и то једино Христовом помоћи, да скоро из темеља измени своју, у сваком случају значајну фигуру једног типичног фарисеја и Јевреја. Он је тако и разумео значај и карактер Господа Христа, преко кога и кроз кога се једино могу сви људи приближити, и преко кога и кроз кога се сви истински Хришћани свих раса и сталежа стварно приближују један другоме, осећајући стварну међусобну блискост и сродство.

Протојереј др Радивој Јосић

„Борба против и за јеванђелског Исуса Христа“