Деца бесмртности
Документарни филм „Деца бесмртности“, који говори о једном од најстрашнијих догађаја у новијој српској историји, – Шајкашкој и новосадској рацији, коју су спровели мађарски окупатори јануара 1942. године, – нашао се међу лауреатима управо завршеног 21. међународног филмског фестивала „Златни витез“.
На свечаном проглашењу победника, које је одржано јуче у Омску, међународни жири је овом филму, у продукцији православне Епархије бачке, доделио прву награду у категорији кратког документарног филма.
Овим поводом епископ бачки г. др Иринеј, продуцент награђеног филма, је истакао: „Чињеница да је ово први филм у продукцији Српске Православне Цркве који је добио овако високо међународно признање служи на част свима који су учествовали у његовој реализацији. Веома је важно што филм сведочи о страдању невиних, а још је важније што у себи носи димензију праштања, врлину својствену нашем народу”.
По благослову владике Иринеја, филм су реализовали организатор Сава Мирић, сниматељ и дизајнер звука Марко Баштић, спикер Душица Мијатовић, камерман Растко Стокановић, сниматељ Милош Поповић, секретарица режије Марина Пирнат, монтажер Александар Лазаревић, сценариста Душан Стокановић и режисер Милош Поповић.
Јеврејка уз Србе
To make Christmas less offensive to the enlightened, anti-Christian tolerants of this country, a reader named Alex proposes that the six million or so Eastern Orthodox Christians in this country demand that their holiday greeting be given equal display time in stores and on postage stamps. And instead of the West’s watered down “Merry Christmas”, the required salutation will be: CHRIST IS BORN! When greeted thusly by Eastern Europeans, all retail employees in America would have to respond with the traditional, “Indeed he is born!” or “Glorify him!” Further, Christmas decorations would have to stay up until after January 7th, which is the Serbian and Russian Christmas.
After the Eastern Orthodox community finally gains admittance into the sphere of the politically correct by threatening violence should these demands not be met, perhaps “Merry Christmas” and Nativity sets will seem less threatening.
Posted by Julia Gorin
Под називом
„Срећан Божић 7. јануара, или како да Либералима учинимо Божић мање претећи“
Око шест милиона Православних Хришћана у САД треба, на основу тога што све мањине нешто траже од владе САД, да траже да се званично у САД слави и Православни Божић, као и да добију и рекламу на медијима и рецимо као мотив на поштанским маркицама САД. Такође, Православци у САД би требало да траже своје право да се уместо западним „Срећан Божић“, када Православац уђе у радњу, поздрави са „Христос се роди!”, а да сваки продавац и службеник у САД мора да му одговори са „Ваистину се роди!”. Такође, Православци треба да захтевају да Божићни украси остану на јавним местима све до 7. јануара који славе Срби и Руси у САД.
Џулија Горин
у.п.: Ко је Џулија Горин? То је жена, која је изјавила: "О вама (Србима) је изграђена велика лаж, то је феномен какав никада раније нисам видела, а ширење истине о Србима постало је моја животна мисија."
Некада политички сатиричар, од 1999. године она је неприкосновени борац против моћних балканских етничких лобија и медијске индустрије у Америци. И то све ради без икакве надокнаде! Својим упорним истраживачким радом открила је многе непријатне истине и тиме изазвала бес многих србомрзаца, а због наших медија и људи који диригују њима - Срби још нису упознали ову храбру жену и пријатеља.
Улази ли грех на уста?
Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио.
Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.
– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?
– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.
– Ко те то научи?
– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!
– Добро! – рече Свети Сава. – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!
– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!
– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!
Ко ради стомака Свето Писмо криви,
нек’ не лаже себе да побожно живи.
Онај ко не пости, све што хоће једе,
болест спрема телу, а и души беде.
Свети Сава учи богате и просте
да се Богу моле и пост сваки посте!
Рај и Пакао
Да ли може учинити добро оно што не постоји?
Гле, колико је добра учинио човечанству Пакао! Колико је зликоваца обратио у покајнике! Колико грешника у светитеље! Колико злоумишљаја задржао од остварења!
Да ли може учинити неко добро оно што не постоји?
Гле, колико је добра учинио човечанству Рај! Колико је племенитих дела инспирисао! Колико жалости претворио у радост! Колико суза избрисао! Колико племенитих уздаха извукао! Колико божанских сећања осветлио и божанских тежњи зажегао!
Филимоне, да ли оно што не постоји може учинити неко добро?
Свети Владика Николај Велимировић
Доктор Александар Ебен, школован на Харварду, неурохирург, пао је у седмодневну кому. Након тога се пробудио и узбунио како своју породицу, тако и колеге, ширу јавност, тврдећи да је био у Рају. Овде је део интервјуа, а занимљив текст Николе Пејаковића (Излазак из коме или доказати да нема Бога), који га прати, налази се овде.
NDEr Dr. Eben Alexander: The Butterfly Girl
Смрт деце
„ЗА ЈАГЊЕТОМ ИДЕ ОВЦА.“ Некоме човеку, који је срцем био удаљен од Бога, умре син јединац. Отац је био у очајању због смрти сина. Па пошто нигде није могао наћи утеху и олакшање своме болу, он дође неком духовнику, па се поче жалити на Бога: „Какав је то Бог који нема милости према мени?“ Одговори му духовник: „Чуј ову истиниту причу коју ћу ти испричати.
Кад сам био у Светој Земљи, видео сам како чобани не иду за овцама него пред овцама. И овце гледају свога пастира и следују њему ма куд он да пође. Једнога дана видим ја како неки чобанин хоће да преведе своје стадо преко потока. Пође чобанин напред и пређе поток, али овце стоје на обали и не усуђују се да загазе у воду. Чобанин с друге стране ваби овце, маше штапом, даје им знаке, да би се кренуле, али овце никако да крену преко воде. Тако је то дуго потрајало. Онда се чобанин досети, па се врати овцама и узме једно јагње на руке, па опет пође преко потока. Заблеји јагње на рукама чобановим, а овца, мајка онога јагњета, одговори блеком, и одмах крочи у воду, а за њом кретоше и све остале овце. – О мој брате! Можеш ли извући за себе поуку из ове приче? Колико и колико је пута Бог давао теби знаке да би му се приближио, али ти ниси зато хајао. Гледај сада за сином и приближи се ономе који ти је узео сина. Није то Његова немилост, него једини преостали начин, да теби отвори очи и да те спасе.“
Из књиге: „РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА“ – Свети Николај Охридски и Жички
Палата душе
Једном су анђели градили једну малу палату са златним и сребрним циглама. Изненада, у сред посла, стадоше са градњом и почеше да плачу. Један светитељ, који је све ово посматрао, помисли да је ту нешто чудно.
- Зашто сте престали градити златну палату и због чега плачете? – упита.
Анђели одговорише:
- Обуставили смо радове, јер је душа за коју смо градили палату учинила један велики грех.
Каква штета! Једна душа је сагрешила и толико анђела жали! Каква штета! Изгубила је палату на небу. О, када би помислили шта губимо сваки пут када згрешимо, никада не бисмо чинили грех, зато што анђели жале, небеса плачу, а палата вечне среће остаје на половини и вечно недовршена!
Са грчког А. М.
Швајцарац о Србима
Карл Шпителер, слика са Википедије
Карл Шпителер, швајцарски нобеловац
14. децембра 1914. године у Цириху
Из извора српских народних песама нобеловац Карл Шпителер добио је подстицај да напише своје дело ("Еџтрамундана" 1881/82) у метрици српске епике.
У свом знаменитом политичком говору, одржаном почетком Првог светског рата, 14. децембра 1914. у Цириху "Наше швајцарско гледиште", упозорио је своје земљаке на строгу неутралност, како би предупредио цепање своје земље.
У том говору о Србима је рекао:
„О вредности и о праву на живот малих народа и држава ми Швајцарци, као што је познато, имамо другачије појмове. За нас Срби нису ‘банда’, већ народ и то народ са таквим правом на живот и народ вредан поштовања као било који други народ. Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија по лепоти нема равне, а њихова јуначка поезија је чак изнад свих, јер тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ.
Наши швајцарски лекари и болничарке, који су се вратили из балканских ратова, о Србима су нам говорили са симпатијом и хвалом. Из таквих сведочења ми морамо да формирамо наше мишљење, а не из необјективне хушкачке ратне штампе.“
Чудо Светог Нектарија
Мошти Светог Нектарија Егинског, слика са нета
Ево како је мене Свети Нектарије Егински привео вери:
2006 године, за световно поимање живота, за мене се могло рећи да сам једна млада и успешна женска особа. Радим у београдској фирми, 25 година старости, плата 1200 еура просек, самостална, одвојила се од родитеља, плаћам стан, издржавам се, успешна у послу којим се бавим. Али празна и незадовољна.Такав је био живот без Бога. Како сам осећала незадовољство и празнину мислила сам да је у питању посао, па сам пожелела промену, и у том тренутку се у мом животу појавила особа Н.Н. са неким идејама али без новца. Видевши у томе могућност да се извучем из посла којим сам се бавила (трговачки путник-комерцијала), а и да помогнем особи Н.Н. да успе у томе што ради, поднесем захтев за дозвољен минус у банци који је одобрен у висини плате, и скоро целу плату још (између осталог и новац који је одвојен за режијске трошкове) ја позајмим тој особи уз договор са њом и још једном особом да ми се за месец дана то врати. По нашим тадашњим договорима то је све било могуће (иако не да није било могуће него је само човек помраченог ума могао да то види онако како сам то ја тада видела). Од тог тренутка - што би народ рекао, кола су кренула низ брдо! На послу кренули проблеми, продату робу у висини од преко 3 милиона динара нисам могла да наплатим (а правило у фирми је да све што комерцијалиста не наплати одбија му се од плате). То је значило да радим један дужи период без надокнаде! Власница стана у ком сам становала долази и обавештава ме да јој се млађи син оженио и да морам у року од месец дана да напустим стан, јер они немају где да живе! То је значило да треба да исплатим све заостале режијске трошкове, да окречим стан, да нађем нови и по правилу за њега дам бар 3 – 6 месечних кирија унапред, а на плату не смем ни да помислим а камо ли да питам! Покушавам да се снађем за новац али како то обично бива нико нема нити може да ми помогне! Родитељи немају одакле па не смем ни да их питам иако би се вероватно снашли, али не! Могу ја то сама, па ја сам самостална и на крају крајева одвојила сам се од њих! Време је пролазило, нови стан нисам ни тражила јер немам са чим да га платим, али очекивала сам повратак позајмљених пара, па ћу онда лако за стан и трошкове, и кад имаш паре лако ћеш наћи и нови стан! Ни сањала нисам да тај новац никада нећу видети! Управо то се десило-ћорсокак! Особа Н.Н. се није јављала а када сам успела да дођем до ње једино што је говорила је: “Ја немам никакве паре и ти то мени ниси позајмила него поклонила“! Као да ме неко ударио маљем у главу, све се вртело око мене! Падала сам у искушење да нађем неког да ту особу премлати, али Богу хвала нисам! Једна другарица ме примила у свој „стан“ од 20 квадрата, у ком није било места за једну а камоли за две особе, једна соба и купатило (до краја живота ћу јој бити захвална на томе). Упала сам у очај, за мене је то била безизлазна ситуација, било ми је јако лоше и психички и физички! Где год се окренеш затворена врата. Престала сам да излазим из тог стана, на терен и на посао више нисам могла, одрађивала сам телефоном! Најгоре помисли су ми пролазиле кроз главу! Некако се, како сам тумбала те своје ствари, у мојим рукама нашла књига коју сам добила од једне другарице, и да бих побегла од свега и вероватно и од саме себе почела сам да је читам! Књига се звала „Свети Нектарије Егински, Земаљски Анђео-Небески Човек“. Од кад сам је узела у руке нисам више могла да је оставим, сузе нисам могла да зауставим, читајући је преживљавала сам сваки тренутак његовог живота! Нисам јела, нисам пила, само сам је читала, плакала и вероватно од психофизичке исцрпљености спавала! Будила сам се са чврсто стегнутом књигом на грудима, и присећајући се онога што сам прочитала поново сам плакала и плакала, и тада сам почела да молим Светог Нектарија да ми помогне, јер ја више немам начин да се ишчупам из те ситуације, и не знам како да живим даље! Настављала сам да је читам, да плачем и да Га молим да и мени помогне! На телефон се нисам јављала та два дана док сам читала, нисам имала снаге ни за шта, само погледам ко је и смањим звоно да га не слушам! Пар сати по завршетку читања књиге, зазвонио је телефон, био је то власник фирме у којој сам радила! Морала сам да се јавим, мислећи да је сада већ све готово и да зове да види како ћу да отплатим то што нисам наплатила. Јавила сам се. Са друге стране сам чула весео глас власника фирме који ме пита како сам успела да наплатим, шта се десило, то је чудо говорио је он! И ја сам знала да је то чудо, али ЧУДО СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ, он ми је помогао! Истог тренутка сам то знала! Власник ме звао да ме то пита и да ми каже да ће да ми пусти плату на текући рачун и почео је да прича о послу, више га нисам чула, рекла сам да сам код купца и да ћу га позвати касније! Опет нисам могла да зауставим сузе, помешала се радост, срећа, захвалност и туга и све! Тада сам схватила да је онда када сам остала сама, потпуно сама у јако тешкој ситуацији једино Господ био ту и његов угодник СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ! Као да је спала тама и мрак са мојих очију и постала сам свесна да једину помоћ, једину наду, једину радост, једину љубав човек може наћи у Цркви Божијој, у Богу и његовим светитељима. Тада сам почела да поново идем у Цркву (ишла сам као дете када ме бака водила, учила да постим и да се причешћујем) у коју дуго дуго нисам ишла! Све се јако брзо решило, нашла сам убрзо нови стан, вратила дугове, исплатила минус у банци и почела коначно нормално да живим! Такав је живот уз Бога! Обећала сам тада Светом Нектарију да ћу свима и увек причати како ми је помогао, како ме је увео у Свету Цркву и омогућио да спашавам своју душу, и ако Бог да да ћу некада отићи на Егину да се поклоним његовим Светим моштима! Од тога дана више не осећам ону празнину коју сам осећала када сам имала сву овоземаљску славу, тј. све оно што, нажалост, данашњи млади људи желе новац, успех и моћ! Свети Нектарије Егински је велики, велики светитељ за мене и знам да за све за што му се човек из срца помоли и завапи да ће помоћи и услишити, увек је ту близу и бди над нама, чека да му завапимо! Сaмо Господ зна колико је људи као и мене спасао очаја, туге, болести и чак и смрти и привео Цркви Божијој! СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ!
Постављено са допуштењем сестрице у Христу, која је и исписала ову исповест
Рукавице беспрстице
