[ Лепота живота ] 13 Октобар, 2017 22:17
 
Поје протосинђел Јован - манастир Лешје код Параћина 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Октобар, 2017 23:45

 

Нисмо се упознале у баш најбољим приликама, али смо се одмах препознале и душом зближиле. Она је ушла у пензију и недуго после тога доживела је шлог, само срећом није је много повредио. А у дружењу сазнала сам нешто о њој, што сам преточила у причу за наук и сећање.

Наиме, цео свој радни век провела је у пошти, где је пензију дочекала на месту шефице одређеног одељења. Међутим, за све време свог шефовања она није примила ниједан једини поклон од својих колега. Ако би јој неко нешто донео, она је тражила да се то подели међу запосленима. Никога није фаворизовала, са свима је поступала исто. 

А како су то радници наградили?

Када је, након пензије, доживела шлог и пренета у болницу, нису имали потребну крв и послато је хитно обавештење да се јаве даваоци. Ускоро је пред болницом био ред. А у реду су стајали сви њени дојучерашњи радници из поште!

 

[ Лепота живота ] 08 Октобар, 2017 14:11

 


Неко се новцем служи а неко новцу служи. Постоји велика разлика између ова два карактера.

Село Јамена 2014. године у време поплаве. Никоме ни до данас није баш најјасније због чега је село препуштено стихији. На телевизији су јављали да камиони са песком стижу, а они који су са лопатама чекали те камионе дочекали су их тек кад је вода кренула да навире у село. Али ништа не бива случајно и несреће које се догађају долазе да открију мисли наших срца - оне скривене.

А након поплаве десило се то да је део народа, који је из тих села, отишао на рад у иностранство, кренуо да новчано помаже своје сељаке и то међусобно се организујући мимо сваке партије и власти. Тој помоћи придружили су се и други и та је помоћ заиста стизала до потребних.

Али у свему томе десило се и још нешто. Наиме, један момак, који је живео у старој кући од блата, коју је наследио од свог рођака, након поплаве је остао сасвим без крова над главом. Да зло буде веће, тај рођак није ниједним документом пренео на момка власништво. А бирократија је неумољива. Кад је момак дошао по обећану помоћ у општину, одбили су га без пардона јер није имао ништа преписано на себи.

Али тај разговор је слушала и жена на раду у Швајцарској, која је дошла да помогне својима и знала је момка. На лицу места отворила је новчаник, купила то парче земље где је била кућа и поклонила га момку.

Где се закон надима, ту љубав поправља.           

 

[ Лепота живота ] 27 Септембар, 2017 11:56

 

26.септембра 1892.године је рођена Марина Ивановна Цветајева -- руска и совјетска лирска песникиња и писац.

Из њене биографије је мало позната чињеница да је писала и за децу. Док се налазила у емиграцији, у зиму 1937-38.године, Цветајева је написала поуке за децу за дечји емигрантски часопис. Први број часописа није ни изашао, али "Отворено писмо деци" је ипак сачувано.

"Писмо деци"

Драга децо,

Никада о вама не размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.

Стога:

– Никада не проливајте воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире неки човек.

– Али ако је ја не пролијем, он свеједно неће добити ту воду!

– Неће је добити, али ће на свету бити један бесмислени злочин мање.

Из истог разлога, никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио, подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са земље.

Никада се не плашите чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га избавите, ако није могуће – 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите се да не видите ништа смешно у томе!

Никада немојте говорити да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ је примера, које сада нећу наводити.) „Сви“ имају друго име – нико, а лице уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради“ (не облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!“

Не обазирите се на „немодерно“, већ на: „непоштено“.

Немојте се превише љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви бити оно што су они сада.

Осим тога, они су за вас – родитељи, а за себе саме су – „ја“. Не исцрпљујте их њиховим родитељством.

Не осуђујте своје родитеље на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!

Видите ли на путу камен – узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања (чак и према себи – у другоме!) узмите га.

Не снебивајте се да уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!

Не истичите се по ономе што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике желе да једу, спавају, седну итд.)

Не славите победу над непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.

Не говорите иронично о коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој остаје.

Књигу листајте са горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре него одозго надоле.

Када довршавате супу, нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.

Када вам неко рекне: „То је романтизам“, питајте га: „Шта је то романтизам?“ – и видећете да то нико не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) – реч, чији смисао заправо не знају.

Када се коначно уверите да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског:

– „Романтизам – то је душа“.

 

Превела: Весна Смиљанић Рангелов

Руска књижара "Бакнига"

 

[ Лепота живота ] 21 Септембар, 2017 22:52

 

 

У мајке су два сина, а као деца беху много несташни и, наравно, увек умазани од свакојаких игара. Мајка се није могла напрати за њима, а ни допрети до њих својим родитељским саветовањима и мољењима. Но, једног дана, она и отац мораху да оду негде послом на неколико дана и децу оставе код деде. А деда био мудар, те он пусти децу да се играју и прљају до миле воље, а кад се из игре вратише - да видиш лекције која се не заборавља! Кад су деца поскидала своју прљаву одећу, деда их одведе до купатила, да им прашка и нареди да одећу перу у хладној води. Деци се ово никако није допало, њиховим ручицама још мање, али је војничка лекција коначно допрела до свести.

За споменар записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 03 Август, 2017 14:12

 

 

 

Моја снајка и Миличина мајка (Мала монденка) најбоље су другарице одмалена. И, једном приликом, позове Миличина мајка моју снајку да јој покаже управо офарбану косу. Мом инспектору се то није свидело и, без пардона, али не и с мишљу да вређа, рече другарици да је гадна; а ту, поред њих, разговор слуша Милица. И кад је њена мајка отишла у купатило, Милица приђе мојој снајки и поче да је испитује: 

- Јесте ли ти и моја мама најбоље другарице? 

- Да - потврди снајка, ни мало не слутећи у ком правцу ће разговор тећи. 

- Одрасле сте заједно? 

- Да. 

- И никад се нисте посвађале? 

- Нисмо - сад већ поче да расте радозналост, јер су питања била необично озбиљна за петогодишњи узраст. 

- И јако се волите? - Милица настави да ниже питања. 

- Да... 

И дете најзад бриљантно закључи: 

- Па да ли је онда у реду да својој најбољој другарици, коју волиш и никад се са њом ниси посвађала, кажеш да је гадна? 

Моја снајка за тренутак остаде без речи, а онда, признајући јој право, одговори. 

- У праву си... Није...

Наравно, снајка је ово морала да подели са мном, а ја - записах.

 

[ Лепота живота ] 02 Август, 2017 19:17

 

 

- Хоћу да ми направиш ташну! - каже мени петогодишња Милица.
 
- Стварно? А какву ташну? - питам је ја озбиљно заинтересована.
 
- Црну... И да има два џепића: један овде и други овде - објашњава Мина и превлачи руком те по левој, те по десној бутиници. - И да има штрафте.
 
- Какве штрафте? - правим се ја зачуђеном.
 
- Па знаш оне црте...?
 
- Какве црте?
 
И ту Мина поново превлачи руком преко ноге, не бих ли се досетила.
 
- Мислиш ресе? - најзад јој помогох.
 
- Да... - потврди она.
 
- Аха! А зашто црна?
 
- Па волим црно.
 
- Немој црно. Ти си девојчица, за тебе су боље веселе боје.
 
- Може бела! - ускликну Мина и балтазарски подиже прст, на којем је само фалила сијалица да засветли.
 
- Може и бела, и роза, црвена...
 
- Може роза! Роза! - изјави Мина закључно.
 
- Добро, реци мами да купи конац и направићемо...
 
Оде Мина да наручи конац код мајке, а ја не одолех да је не питам потом:
 
- А шта ће теби ташна? За лутке?
 
- Не. Хоћу да видим како ће да изгледа.

 

 

 

[ Лепота живота ] 02 Август, 2017 10:59
Грех - као узрок болести и назнака промашеног пута. Православна психологија.
Емисија: Има ли нам лека? (др Јована Стојковић)
гост: мр Весна Нинковић 
тема: Исцелења у манастирима Српске Православне Цркве
 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Јул, 2017 13:24

 

Идемо у храм кум, брат и ја, и кум прича: 

"Светац, а спрема се киша, па ће комшија рећи мом деди: 

- Стојане, купи сено, киша ће...! Штета је да пропадне а то је час посла...

На то ће Стојан, стамен у вери, човек који се није хтео одрећи Славе ради бољег посла у партији, овако да му одговори: 

- Онај ко сено покваси, Тај ће и да га осуши!"

 

[ Лепота живота ] 06 Јул, 2017 18:56
 
Дванаест делфина изнело је на копно икону Мајке Божије "Знамење".
Види! 
 
[ Лепота живота ] 04 Јул, 2017 22:41
 
 
[ Лепота живота ] 02 Јун, 2017 20:44
 
[ Лепота живота ] 06 Мај, 2017 20:43

 слика: http://school.orthpatr.ru/ajax-reader/nojs/225809

„Љубав никад не престаје...“ (1.Кор. 13,8)

Како је јадно слушати или читати мисли о рају и паклу и о томе да је у рају, наводно, добра клима, али у паклу добра екипа. Али, авај, да је то тако, зашто се нико не моли демонисаним за помоћ? Ја не знам да је иком неко помогао из пакла, али из рајских насеља, о да! Како тамо где нико ником не гледа лице може да буде добро? Па погледајте само људе око себе, који сем свога не виде лице ближњег, нити га занима, и биће вам одмах јасно како изгледа пакао, и да је то, заправо, стање душе. А рајске душе су увек насмејане, спремне да помогну и да подрже у сваком расту, како духовном, тако и сваком другом који се уз то додаје.

Када се упокојио мој отац, био је то шок за мене и прва смрт у блиској породици. Нисам се снашла са новим осећањима, али су мој дух и тело одреаговали на неуобичајен начин. Требало је времена да се то смири.

Кад је одлазила моја бака, са њом смо стигли и да се опростимо. Али ме је добри прота, видећи како плачем на вратима, опоменуо да не очајавам. На то сам му одговорила да ја не желим својом тугом да задржавам баку, која је, најзад, отишла мајци, оцу и сестрама у загрљај и којих је читав живот била жељна, већ плачем из разлога недостајања и захвалности због жртве којом ме је задужила; и не само мене, већ и свој српски народ (моја бака је, за време рата, ишла боса по снегу само да би била у болници и помагала рањенике, који су за њу имали само речи хвале и дивљења).

Али када се упокојила моја мајка, која никад није била болесна, није била на боловању и за коју ни лекари нису знали који је прави узрок њене смрти – ту сам већ морала да се борим са самољубљем и привезаности. Ми се пречесто везујемо за људе, а Господ жели да се вежемо за Њега, јер је Он једини који нам увек може помоћи, па и кад оду наши драги од нас. Истовремено, и наши родитељи и ми – сви смо деца Божија и свако у своје време бива позван, али нико не остаје напуштен.

Дакле, са одласком мајке, требало се борити, понајпре на духовној основи, са својим Ја. И док сам Богу приносила молитве за своје упокојене, било ми је важно да знам где су моји. Негде у половини четрдесетнице, једне ноћи кад легох уплакана да спавам, само што усних кад долази моја мајка у сан и говори ми: „Јецо, немој да плачеш, ја сам добро и овде сам са баком!“ Овде се тргох и од тог трена мој очај поче да узмиче. А молитве ме у излечењу крепише.

Након овако блиских уснућа мојих родитеља, брату и мени је остао празан стан. Нисмо хтели да га продајемо, а сва имовина коју наследисмо преписана је на брата. Између нас никад није било проблема око било чега, понајмање имовине. Не би било ни да су моји родитељи сами све преписали брату, или било коме – увек сам сматрала да имају право са својим да чине како им воља, а Господ се увек постара за сваког ко Му се моли.

Брат је водио бригу о наследству, па и о томе коме да изда стан. Али он није баш размишљао о свему, док сам ја бринула о једном, а то је да у стан дође породица православна, како би свештеник наставио о слави да долази. Станари су се ређали, и премда је стан очуван, чист, нису се из неког разлога дуго задржавали.

А једног дана дође код нас жена, мамина пријатељица, да пита може ли њена ћерка са унуком да дође у стан. Иначе, она је преузела на себе добровољно бригу да води рачуна о гробовима наших најмилијих и ми смо јој због тога веома захвални и поштујемо је много. Међутим, наш стан је двособан и изнајмљујемо га за 100 евра, а њима би одговарала цена од 70 евра. Била је и ћерка, али све је остало на разговору и „видећемо“. Те ноћи, након разговора са ћерком, пре него што легох на спавање помолих се пред иконама и позвах мајку да нам она помогне у разрешењу дилеме.

Како заспах, кад ето моје мајке у сну, сва у плавом, а лице јој такво да прво што сам помислила - сасвим свесна у сну да је мајка прешла на другу страну – како је заиста тачно да тамо сви имају тридесет и три године. Обрадовах се и одмах јој испричах за проблем који нас је снашао, да би ми мајка одговорила:

- Реци јој (маминој пријатељици) да смо јој захвални на свему што чини и да је то што чини хвале вредно.

Разумела сам да се то односило на женин труд у одржавању гробова.

Затим, сасвим се препуштајући њеној одлуци, упитах је овако:

- Добро, мајко, а шта кажеш: седамдесет или сто?

На то ми је мајка одговорила:

- Сто...

И истом је нестала.

Следећег дана сам то испричала брату и снајки, и ми смо поступили како нам је речено.

Шта се потом десило?

Једна породица, која долази у наш храм, и која је добила кућу на коришћење уз надокнаду, због неких пословних потеза газде морала је ту исту кућу да напусти. Они су чули да је наш стан празан и позвали су брата ради договора. Овако је човек рекао брату:

- Ми немамо намеру да купујемо ни стан, ни кућу, тако да бисмо стан користили на дуже време. Ја сам молер и нама цена од сто евра сасвим одговара.

И тако је стан населила православна породица, а наш добри прота нас све помиње на литургији.

А како на земљи, тако и на небу.

Амин.

 

За споменар причу је записала причалица.

 

 
 
 
[ Лепота живота ] 16 Април, 2017 18:26

 

 

- Сад ћу да вам испричам причу о Васкрсу – овако је отпочела своје казивање шестогодишња Сузана и наредним редовима нас задивила, да смо слушали без трептања:

„Био једном један Васкрс. Не, почећу овако: били мама и тата и они нису имали дуго деце. И онда жена затрудни и добију они бебу којој дадоше име Васкрс. Они су били јако сиромашни, али кад је дошао Васкрс, они су хтели да свима буде добро. А била је и једна богата породица, која их није волела и није желела да ником буде добро. И та богата породица је скупила војску и послали су војнике да прогоне Васкрса и његову породицу. Васкрс је дуго бежао са породицом и ови нису могли да их ухвате. Али после неког времена су га ипак ухватили. И онда су га тукли и мучили, па су га проболи и ексерима, и дали су му један крст да држи у руци. И ставили су га у сандук. Али ви немате појма колико је то било страшно и како је то био велик сандук. И онда је Васкрс умро, па су га сахранили и на његов гроб су ставили један велики камен. Али Васкрс није био мртав! Он је био жив и отишао је на небо код свога оца. И Васкрс живи и данас.“

у.п.: Сузана је ову причу слушала од васпитачице, али је казивању дала свој лични печат.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

[ Лепота живота ] 15 Април, 2017 14:25
 
 Христос Воскресе!