Шта је грех
Пре моје прве исповести, епископ Јован Шангајски ми је објаснио:
- Ти не знаш шта је грех.
Имао сам тада само седам година и Владика ме је питао:
- Зашто си дошао?
Одговорио сам:
- Дошао сам да се исповедим.
А он ми је рекао:
- Не знаш ти шта значи исповедати се.
А ја сам напућио усне и одговорио:
- Па знам.
Владика је тада рекао:
- Па, реци ми своје грехе. Али ипак ти не знаш шта је грех.
Још више сам напућио усне и одговорио да ја нисам слушао, јео, радио сам разне несташлуке, рекао о свом осећању ума и тако даље, односно изнео свој концепт грешног разумевања - што сам имао од детињства.
Тада се моја исповест Епископу под омофором састојала у томе што је рекао:
- Кажи шта хоћеш, а ја ћу ти ипак објаснити шта је грех.
И рекао је:
- Грех је тренутак када напушташ љубав Божију.
Када те тата и мама воле, а ти одједном не послушаш, страшно патиш. Зато што си је прекршио, оставио си ову љубав - љубав своје мајке, љубав свог оца.
А љубав Божија је још већа, највећа је. А у греху се удаљаваш од Божје љубави.
А када дође до покајања, ти се враћаш љубави Божијој.
Владика Јован ми је то објаснио када сам имао само седам година.
И ово је истина.
Мемоари архиепископа женевског и западноевропског Михаила (Донскова). Из књиге „Завичајни елемент“, Музеј и Задужбина Јована Чудотворца
Потрага за Богом
"Једном је неки Американац посетио
светог Порфирија Кавсокаливита и рекао му да је дошао до закључка да Бог
не постоји... Свети Порфирије је на ово одговорио не логичким
аргументима, већ са божанским надахнућем : " Недавно сте купили земљиште
у Калифорнији. Када се вратите у домовину, идите на источну страну
вашег плаца и ископајте рупу дубоку око један и по метар. Тамо ћете наћи
амфору и велики број шпанских златника из те и те године ! Иди кући и
уради шта ти кажем, а онда се врати и ти и ја ћемо наставити наш
разговор о постојању Бога... "
Американац није
веровао речима светог Порфирија. Но, када се вратио у домовину, обузела
га је јака радозналост : шта ако је ово истина ? Отишао је на свој плац и
почео да копа на месту за које му је рекао старац. И заиста, он је ту
ископао једну стару амфору, у којој је лежало тачно онолико новчића
колико му је свети Порфирије рекао. Чак је и датум на новчићима био
исти! Американац је био шокиран ! Следећег лета поново је отишао код
светог Порфирија и све му испричао. Старац га је пажљиво саслушао и са
љубазним осмехом одговорио : " Дете, ако не знаш ни шта је у твом
дворишту, како можеш да расуђујеш о ономе што је на небу ? "
Свети Порфирије Кавсокаливит
Нећете веровати
Нећете веровати,
има овде још понекога
ко се не да омађијати
шареним сликама
са малих и великих екрана.
Нећете веровати,
има још овде понекога
коме су књиге душевна храна.
Нећете веровати,
међу хипнотисаним потрошачима,
још увек опстају тихи даваоци
и ствараоци.
Једна сорта, другачија мало.
У којој је још човечности остало.
Нећете веровати
да овде и сада
има још образа неукаљаних
и руку чистих од поштеног рада.
Нећете веровати,
има још неких којима
задовољство и разонода
није циљ живота.
Које покреће дубљи смисао
и због тога их не плаши ни Голгота.
Нећете веровати,
има овде још кога
да се не бави тривијалностима
него суштином!
Још има оних којима су речи и дела
у складу са вечним вредностима
и Истином.
Још овде има оних
којима је светиња породица и дом.
Који не величају нарцизам и хедонизам
да свако тера по свом...
Који се радо одричу из љубави
према срцу вољеном.
Нећете веровати,
још овде има некога ко не пристаје
да здрављем назива разне патологије
јер јасно види штетност
штетне идеологије.
Нећете веровати,
овде још увек живе свесни, здрави
и одговорни појединци.
Који мисле.
Који уче.
Који знају.
Који виде и слушају.
Који не заборављају.
Нећете веровати,
не може их нико
ни застрашити, ни обманути,
ни поткупити, ни отерати.
За заштитнике имају
часне претке, анђеле и свеце.
До смрти ће сметати злу.
А после њих,
деца њихове деце.
Нећете веровати,
Има још оних који виде
сваку манипулацију која се осталима
лако сервира, прода и подвали.
Нећете веровати,
ум им је остао незатрован
колико год да су тровачи тровали.
Нећете веровати,
да овде живи
сасвим отпорна сорта.
Непоткупљива.
Неустрашива.
Која у срцу носи Бога.
Коју нико не покори.
Која има прави мотив
да се до краја бори.
И снагу да свет разори.
И изнова створи.
Они који сумњају,
боље да поверују.
Какво год зло да се спрема...
Против њих шансе нема!
Аутор: Књигралиште
Пост и искушења
Сад смо на почетку поста и биће ту мало
јурњаве знате, и већ је почело, ево припремна недеља да видите како се
пале лампице. Па неке нове реакције, па неке нове ситуације, зашто? Зато
што поднебесје реагује. Црква се покреће, простор се згушњава, пост се
приближава и они то све региструју пазите, и мијењају стратегију -
успаничени су, и дјелују из панике. Тако да може да вам се деси уколико
нисте припремљени, а и уколико се припремате да дође до наглих промена.
Конкретно или унутар вас да шикне нека страст као крв из носа, као крв
из уста, нагли болови у стомаку, вртоглавице. Или бол у ближњем - наљет
гњева, дође до неких поремећаја у односима. То је све деловање падших
духова знате, кроз оне канале преко којих они дјелују - страсти. Страсти
се буде за вријеме поста, покрећу се. Зато је веома важно да препознамо
своју немоћ и моћ онога који одолева.
Отац Рафаило Бољевић
Злопамћење
Недавно, моја жена и ја смо упали у једну од оних
бесмислених малих препирки које су тако честа, свакодневна појава у
браку. Знате о чему говорим: те препирке се никада не баве смислом
живота, Божијим постојањем... У већини свађа се углавном ради о оним
другим “великим” питањима: да ли даска на wc шољи треба да остане
подигнута или спуштена, ко је оставио оне прљаве судове, где треба да
стоји сланик... Схватате већ о чему говорим. Из тих ситних свађа
ослобађа се оно што је, по мом мишљењу, најсмртоноснији отров у људским
односима: злопамћење.
Узмимо,
на пример, нашу недавну свађу. Нешто није било враћено на своје место.
Реаговао сам тако што сам одржао мало предавање, које моја жена није
добро примила. Разменили смо речи и попео сам се на спрат. Мало касније
сам јој се неучтиво извинио. Извињење је примљено, али није узвраћено на
исти начин. То је, бар што се мене тиче, био окидач. Понизио сам се да
јој покажем како ми је жао због нечега, иако сам сматрао да у ствари
нисам крив. Како се само усуђује да ми се не извини? Иако тада ништа
нисам рекао, демон је био пуштен на слободу. До краја дана сам се пушио
од злопамћења. Осећао сам се депресивно, тешко и све ми је сметало.
Живот ми је одједном постао горак и сив - а све то због једне ствари
која није била на свом месту!
То
је злопамћење: када свесно потхрањујемо љутњу на своје ближње због тога
што су нам стварно или замишљено нешто скривили. Неко није испунио наша
очекивања, препречио нам се на путу, нарушио наше планове, није желео
да прати наш дневни ред или испоштује наше рокове. А, када их исправимо,
те особе још више греше, зато што немају намеру да се исправе и лете по
задатом курсу. Они могу, ако су врло предусретљиви, да се подвргну
дисциплини неко време, али ипак на крају крајева неће постати оно што
бисмо ми желели да постану. Резултат: злопамтимо. Потиштени смо.
Анализирамо их бескрајно и бесплодно. Премарамо се и нервирамо. А, због
свег тог нервирања и нашег неуспеха да исправимо тобожње грешке код
других, постајемо још гневнији, злопамтљивији и озлојеђени. У
међувремену, предмет нашег злопамћења наставља да живи. Можда ће
заборавити на безначајну свађу или се чак понашати као да се ништа није
збило. Као да то није био крај света.
Говорећи
из духовног угла, злопамћење је, у ствари, наша реакција када откријемо
да не можемо да контролишемо личност и поступке других људи. Укратко,
увидео сам да нисам Бог. Када нам не успева да потчинимо људе око нас да
поступају по нашем наређењу или упутству, откривамо да је наша власт
над њима ограничена, те испољавамо свој гнев, попут малог, увређеног,
побеснелог тиранина. Док овај “унутрашњи Наполеон” шутира и виче -
премда може да повреди друге - његова највећа жртва је управо душа у
којој обитава, тј. сопствена. Ето зашто се злопамтећи осећамо много горе
од особе ка којој је наше злопамћење било усмерено.
Као
што је једном неко рекао: “Злопамћење је отров који ми испијамо, у нади
да ће неко други умрети”. И поред ситних и замишљених повода за жаљење,
постоје и они стварни - када се људи према нама понашају на начин који
превршује меру, када нас вређају, па чак и злостављају. Када такви
поступци откривају да нисмо свемоћни као Бог, ми смо ти који одлучујемо
како ћемо реаговати, да ли ћемо дозволити да унутарњи излив гнева тако
духовно и емотивно опустоши наше срце и ум.
Свако
живо биће страда. Наше људске моћи су ограничене. Међутим, и онда када
морамо да страдамо, ипак имамо право да бирамо да ли ћемо злопамтити
због тога и узалудно махати песницом као човек који би да буде Бог, не
прихватајући своју људску природу.
Ако
је злопамћење духовна болест, укорењена у нашим безуспешним божанским
амбицијама, тада и лек мора бити духовне природе. Не говорим само о томе
да је потребно повећано духовно делање: молитва, читање Св. Писма,
доласци на богослужења - што је, свакако, добро и корисно. Говорим о
конкретном делу. Када други учине нешто што разоткрива нашу људску
немоћ, морамо да се суочимо са тим откривењем, не бежећи од њега кроз
маштање, анализирање, забаву, трошење новца. Затим, морамо да предамо
своју борбу Сили Која је већа од нас самих: не неком апстрактном Богу,
већ Богу који пројављује Своју вољу преко објективних људи који нас воле
и не боје се да нам кажу истину о нама самима. Само тада ће чир на
нашем гордељивом егу моћи да пукне и да се исцеди, а истинско исцељење
да започне. Коначни резултат овог исцељења је сасвим супротан
зломапћењу: прихватање (других људи, животних околности...). Могу бити
срећан само ако прихватим живот онакав какав јесте. Треба да се
усредсредим не на то шта треба променити у свету, колико на то шта треба
да променим у себи и у свом ставу.
Отац Ричард Рене, православна црква Светог Ајдана, САД
Извор: saborna-crkva.com
Запоставили смо потрагу за смислом
Вратимо се себи! Ако човек има себе, има цео свет, а ако нема себе шта му вреди што има пет кућа, аутомобила или прегршт других материјалних добара. Поручио је ово у божићном разговору за Радио Фочу, професор Православног богословског факултета у Фочи, Зоран Јелисавчић. На питање да ли човјек данашњице може да побиједи материјализам као неодољиви изазов, Јелисавчић је рекао да сматра да се не може побиједити, али да се може контролисати успостављањем другачијег система вриједности.
РАДИО ФОЧА: Славимо велики празник и историјски догађај рођења сина Божијега као човјека, Исуса Христа. Зашто је овај догађај тако битан за све нас људе и за читаву природу?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Рођењем Христовим кроз историју десиле су се јако велике промене, нарочито у Римском царству које је у почетку прогонило хришћане, само хришћанство, али је временом прихватило ту исту веру. И то је онај преображај који је морао да се догоди. Има Христос једну реченицу која баш о томе говори: „Не може се град сакрити кад на гори стоји.“ Хришћанство је сувише јака религија која је морала да изађе на историјску сцену. Није могло остати затворено у себе, морало је да се отвори, па по цену да малко буде другачије него што је то било у прва три века. И у том смислу је рођење Христово прекретница у историји, која се показала после. Углавном у историји тако велике идеје не заживе одмах, односно потребно је време за сваку идеју, па и за хришћанство.
РАДИО ФОЧА: „Свијет јe спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успјех да би се гарантовала „распјевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овдје! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада – ријечи су чувеног православног теолога и свештеника Александра Шмемана.
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Навео бих овде једну изјаву Ернста Блоха, марксисте и атеисте, који се бавио хришћанством. Он за Христа каже: „Видите, човек који се родио у „штали“, умро на „вешалима“ (на крсту), за себе каже да је Спаситељ света“. Или је био луд, каже Блох, или је стварно Спаситељ света. Хришћански извештаји, наставља Блох, нам говоре, да је Христос говорио смислене ствари. Према томе, није био луд. Што нам према томе даље говори да је био Спаситељ света.
Блох је, подсећам, био атеиста, али је проучавајући Христове поруке, односно објаве, схватио да ако би човечанство то усвојило, то би било спасење за цело човечанство.
РАДИО ФОЧА: Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. Често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: У почетку рођење Христово није ни слављено, у прва три века. Иначе на Истоку се рођендани нису славили. Празници рођења нечијег нису много били уважавани. Иначе и данас црква празнује само три рођења, Христов, Богородичин и Јована Крститеља-Ивањдан. На истоку се увек трагало, како каже Андрић, за оним како ово, зашто оно. А то, каже Андрић, задужује код Бога. На Истоку се увек више разматрало то ког смисла има што си се ти родио. Шта ако си се родио!? Родила се и лисица у јазбини, па шта с тим!? Та дијалектика је и присутна на старим фрескама, средњовековним. Данас сликају Христа као дете у јаслама, а раније се није сликао у јаслама, већ је у позадини била мрачна пећина, Богородица углавном седи поред. Када погледате на тим старим фрескама, Он није повијен у неке пелене, већ у траке. Тим тракама на блиском Истоку, повијали су се покојници када неко умре, нису имали покров као ми. Увијали су их у траке и тако полагали у гроб. Стара иконографија је хтела да нам каже ево и овај који се родио, по закону дијалектике, и он ће умрети. Видите да је увијен у траке, он већ иде у смрт. Као и сви ми чим се родимо.
РАДИО ФОЧА: Ко може данас бити радостан? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: У 17. веку, на пример, поводом тог новчаника и потрошачког менталитета који је већ био почео на Западу, Оливер Кромвел својим указом забранио је слављење Божића, не црквено, литургијско, него прославе код куће. Зашто је то урадио. Јер је говорио да се тај празник изопачио и нијe више био оно што би требало да буде. На пример, сува шљива је у Европи имала посебно место и улогу. Сви су за Божић у Енглеској правили пудинг од сувих шљива. Али пошто је то била сиротињска храна, прављење пудинга за Божић подизало је цене и онда сиротиња нема шта да једе преко зиме. И зато је рекао - како сада ми говоримо о Христу, а радимо такве ствари. Није пудинг тај који прославља Христа, већ ми у Цркви. И онда је забранио прављење пудинга из социјалних и верских, наравно, разлога.
Сви ћемо се ми, наравно, „преједати“ на Божић, али шта значи храна на тај дан. Храна је једино наша жеља, а у нашим срцима би требало да буде литургијска прослава Христа. Није битно шта ћемо тај дан јести. Зато Божићу и претходи пост, као дисциплина.
РАДИО ФОЧА: У посљедњих двадесет година убрзаног технолошког развоја човјечанства начин живота је промијењен више него у прошлости за два вијека. Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човјека? Да ли савремено доба све више познаје један назовимо култ одређен фразом „рад на себи и за себе“?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Живимо у периоду који је запоставио смисао живљења. Андре Маљро, француски писац, говорио је да је ово први пут у историји, мислећи на 20. век, да једна цивилизација не зна зашто живи. Некад су људи знали. Нека је то било и погрешно нешто, бесмислено можда, али су знали, имали су неки циљ. Данас немате то. Зато и имамо то што имамо, много негативних појава. Стари народи су трагали за смислом, а данашњем човеку је све тешко. Запоставили смо ту потрагу за смислом. Када деци поменете неку књигу они вам кажу да ће то сазнати на интернету. То је та данашњица, нема потребе да се ја трудим, када то има на интернету.
РАДИО ФОЧА: Човјек треба да јача у Богу, а не у свом егу. Бог јесте са нама, али је зато сујета свуда око нас? Нису то више само појединачни случајеви, већ социолошки феномен. Како се излијечити од једне од исконских људских бољки, која је све више деструктивна, а све мање покретачка?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Неки рецепт, нека формула не постоји. Оно на шта хришћанство указује јесте борба са самим собом. Мало да ограничимо своју вољу, осећај моћи, који је погубан углавном. Достојевски нам каже да ако нема Бога, све је дозвољено. Док је Мекинтајер, који се бави историјом морала, обрнуо то и рекао ако је све дозвољено, онда Бога нема. Не чуди тај практични атеизам у данашњем свету, јер је човек себи све дозволио, мисли да је Бог. Сујета је данас постала нешто нормално, а није уопште. Та људска сујета свуда око нас, жеља за поседовањем, начин како се долази то тога, све је као дозвољено. А није!
РАДИО ФОЧА: Као православни хришћани, позвани смо да у себи изграђујемо здраву свијест, пут средине, живот у врлини, ослобађајући се мржње и предубјеђења према некоме или нечему. Како у овом модерном свијету живјети и тежити врлинама?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Било је одувек тешко, али данас посебно тешко. Зато што смо избомбардовани са свих страна. Почев од првог разреда основне школе, деца уче ствари које нису примерене нама. Бројни покрети, информације, све то дезоријентише младе људе. Ја се и не чудим младима, ја се чудим родитељима. Из куће све полази.
РАДИО ФОЧА: У овим тешким временима по цијело човјечанство, влада узнемиреност у читавом свијету. Чују се и виде различити сценарији, планови, невоље … На Божић се молимо да свјетлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми.
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Ако узмете Јеванђеље, нема ту ништа неразумно. Ако сте хришћанин морате бити поборник мира. У свим ратовима страдају невини, ништа се неће десити богатим Палестинцима, већ оној дечици. И овима у Украјини, које имао пара изашао је. Било је страдања и пре. Сада су страдања постала масовна, јер је човечанство напустило проверене ствари, односно ствари које су постајале у традицији и до којих се држало. Данас више нема правила. Човечанство је кренуло једним путем и не дај Боже нека катастрофа би једино могла да поврати људе да се мало смире или ограниче. Јер ко год има моћ, он ће је негде употребити. Што би му уопште требала. А обично људи моћ употребе за зло. То је некакав усуд историје.
РАДИО ФОЧА: Историјски ход српског народа свједочи деценије и вјекове мукотрпног трајања који је обиљежила беспоштедна борба, прије свега, за слободу. Многи ову годину најављују као годину нових искушења, проблема, личних и националних, затим вјечног питања Исток или Запад, Да ли су та искушења заиста тако велика или су све вријеме са нама и у нама?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Увек је било искушења, само што је српски народ кроз историју успевао да некако нађе свој идентитет и свој пут. Мислим да ипак у српском народу постоји некаква свест, не мислим на црквену, националну, већ општељудску. Није толико црно, као што нам се чини. Има таме свакако. Та дилема Исток или Запад је псеудопроблем, шта нас то брига. Ми имамо своје и то је то. Има владика Николај једно дело „Изнад Истока и Запада“ и тако би и требало бити. Нико се ни на шта није претплатио.
Ми некако јесмо изгубили свест о себи данас. Знате како су Срби у 19. веку били организовани у Сарајеву, па боље него Немци у Берлину. И црквено, национално, просветно, грађански, културно, пола оних зграда у центру Сарајева Срби су подигли, исто тако у центру Загреба. И наједном, после тога, неко затишје. Негде смо мало отказали. Треба радити јако дуго на побољшању менталног стања и менталног здравља српског народа. Нема тог стабилног друштва.
РАДИО ФОЧА: Често видимо мутне облаке који обавијају људске животе. Видимо ли и бриљантну небеску свјетлост која се пробија кроз њих?
ЈЕЛИСАВЧИЋ: Мислим да се види. Када видите све те неке хуманитарне акције око нас, њихова база је у хришћанству. Можда то људи не раде из верских разлога, али је хришћанство ипак успоставило ту социјалну делатност. Хришћана је у почетку било јако мало, али је цар Констанин ипак признао хришћанство. Није битан број, битан је квалитет. Ми ако будемо хтели, успећемо. И бићемо светлост свету.
Извор: Радио Фоча
Изазови савремене породице
Предавање протођакона др Драгана Стаменквића одржано у цркви у Бару. Гост је теолог и лекар у Нишу. Предавање вредно слушања и бележења.
Која је улога оца, а која мајке?
Шта показују истраживања?
Од какве је важности исповест?
Анегдота о смирењу
Како је говорио отац Лука: "Лако је самога себе смиравати." И он
је себе негде назвао вишедеценијском свињом.
Кад сам га звао да одржи предавање, он ће мени рећи:
- Оче, нисам ја више за то.
А ја му кажем:
- Па, оче, Ви имате вишедеценијско монашко искуство. Требало
би да га поделите са млађим нараштајима.
А он ће на то:
- Ма, ја сам ти једно вишедеценијско прасе...
Разговор је био телефонски, те узвратих:
- Али то, оче, прилично смирено звучи.
А он ће мени:
- Јест', пробај ти да ми то кажеш, па ћеш видети
како сам смирен.
о. Рафаило Бољевић
Тропар Николају
Имамо предиван повод да кажемо пар речи о светом Николи, а у вези са тим, и о Светом Писму.
Тропаре
великих празника и драгих нам светитеља треба да знамо напамет. Никола
није изузетак. У првој строфи, главног (зимског) тропара овај светац се
назива „правило вере, образ кротости и учитељ уздржања“. Пажња целе
Цркве се, на тај начин, на дан прослављања светог Николе, ставља на веру
(вера мора бити истинска!); на кротост (јер кротки, и само они, а не
горди наследиће земљу (види Мт. 5:5); и на уздржање. Ово последње је
практични аскетизам, који даје души слободу и отвара простора Светом
Духу да делује.
Све то има Никола. За било коју од горе наведених добродетељи можемо употребити монокл, да бисмо боље размотрили.
Ево,
на пример, кротост. Сваки народни вођа (епископ такође) треба да се
угледа на Мојсија, а овај је био кротак. Речено је: А Мојсије беше човек
врло кротак мимо свих људи на земљи. (4. Мој. 12:3). У то је тешко
поверовати, читајући описе догађаја у којима је Мојсије узимао живо
учешће. Међутим, истина је. Код засењујућег, самољубивог, у потрази за
славом човека, не би деловао Свети Дух. Све и да деоба морске воде,
исхрана кашом, и пијећа вода из стена, остану забележени у историји. Ова
дела се неће поновити. Али, постоје друга дела. Њих је немогуће
пребројати. Богу је угодно да се она испуне у наше дане, исто као што су
се испунила у дане старе. И ова, вечна нова, Божија чуда не могу се
везати ничим другим, осим гордошћу и занесеношћу Божијих угодника, кроз
које Бог одбија да пројави Своју силу и славу.
Николај
није имао ништа што би се супротстављало сили Божијој, никаквих жеља да
припише нешто себи, уместо Богу. Одавде се и појављују непрестана чуда.
Жив
савез истинске вере, кротости и уздржања треба поставити пред собом као
стални циљ. Против истинске вере стоје јереси и заблуде. Против
кротости – цео букет страсти састављен од гордости, нетрпељивости,
злопамтила, самохвале. Све оно, са чиме кротост не може да се саживи.
Против уздржања устаје разврат. Мало лакша варијанта – распуштеност.
Вероватно да сте сретали људе, богате заблудама, претенциозне и
распуштене. Зато са онима, у којима се сјединила вера, кротост и
уздржање, тешко да се сте се срели очи у очи. Превише су ретки. Дакле,
ево свети Никола! Славите, молите се, добијајте помоћ.
Обратићемо
пажњу на још једну ствар. Вера, кротост и уздржање нису без разлога
побројани и стављени једно поред другог. То је директни цитат из
посланице апостола Павла Галатима. Глава 5. стихови 22. и 23. Почевши од
речи а плод Духа јесте... и даље, где је набројано девет дарова Светог
Духа. Последња три су вера, кротост, уздржање.
Ово
нам, између осталог говори и о томе да су црквене молитве и песме
надахнуте Светим Писмом. Држећи се црквене вере и пренебрегавајући
књигама Новог и Старог Завета, доводи до чудног расположења, кад човек
високо лети и ниско пада. Црква се стога потрудила да напише и
општецрквене молитве, да би помоћу њих, ум подложан искушењима, улазио у
круг библијских појмова, проналазио извор и пребивао у радости коју му
нико не може ослабити.
Послушајте
пажљиво молитве за упокојене: „Боже духова и сваке плоти...“ Без
тешкоћа, ако постоји жеља, може се наћи веза са Мојсијевом молитвом из
Књиге бројева (16:22), где се пророк мало другачије обраћа Богу: Боже,
Боже духовима и сваке плоти...
Послушајте
заамвону молитву јереја на Литургији. Повезаћете је са речима апостола
Јакова: Сваки добри дар и сваки поклон савршени од озго је, долази од
Оца свјетлости (Јак. 1:17)
Послушајте
молитву Василија Великог пред Причешћем. Тамо ћете чути речи сагреших
Господе; сагреших Небу и Теби. Ове речи су из приче о блудном сину (Лк.
15:21). Управо у овим речима је садржано покајање млађег сина, који се
пропио, осрамотио и нашао храбрости да се врати.
Нисмо
исцрпели списак примера, у којима се препрлићу молитве Цркве са текстом
Библије. Има их много. Тропар светом Николају је из овог списка.
(Говоримо о главном тропару, с обзиром да летњи има другачији текст, и
њега није обавезно знати напамет).
Нећемо
оставити празник без практичних закључака. Проникнућемо у црквени чин
молитве и у Светом Писму. Радићемо то, док имамо времена. У супротном,
шта мислите, зашто Светитељ на иконама држи Јеванђеље?
Протојереј Андреј Ткачов
Тропар, глас 4.
Правило
вјери и образ кротости воздержанија учитеља јави тја стаду твојему,
јаже вешчеј истина, сего ради стјажал јеси смиренијем високаја,
нишчетоју богатаја, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога
спастисја душам нашим.
Благослов
Наш старац ,Сава Подмаински, нови је обновитељ манастира
Подмаине, а обнова нашег манастира је била врло озбиљан подухват и многи
су побегли од њега. А он, сироти калуђер без игде ичега, дошао код
митрополита блаженопочившег Амфилохија и хоће.
Пита га владика:
"Што си дошао, Саво?"
Каже:
"Ја, владико, да ми даш благослов да обновим Подмауне."
Он је тако звао Подмаине.
Каже митрополит:
"Побогу, Саво, држава не може да обнови Подмаине, а не ти сироти калуђер без игде ичега!"
А старац рече:
"Владико, нисам ја дошао да ти тражим новац, но благослов, а Бог је богат!
Митрополит, чувши да Дух Свети говори из старца, рече му:
"Хајде, иди, имаш благослов!"
о. Рафаило Бољевић
Главно
"Ево, недавно ми један пријатељ говори: "Човече, ја борећи се да им
оставим нешто, ја њих, човече, изгубих. Борим се да им нешто оставим;
нема ме кући, стално сам у акцији, стално сам у лову, не гледам их
уопште. Ужелео сам се да их видим, да говорим с њима."
Схватио
је да је замка у питању, па га Црква отрезнила, јеванђеље, учење,
проповед Цркве. Практично, као да је био у некаквом сну, некаквој
магији. Не гледам децу, а као да оставим њима. Шта да им оставиш,
човече? На крају, то деца заврте на рулету и 'ајд здраво! Тако бива.
Ниси им оставио оно главно."
о. Рафаило Бољевић
Учи се да опрашташ
Учи се да опрашташ. Моли се за оне који вређају,
Побеђуј зло зрацима доброте,
Придружи се без колебања онима који опраштају
Док гори звезда Голготе.
Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена
И срце личи на чашу пуну горких суза и јада.
Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена,
Сети се како опрашта Исус док тешко на Крсту страда.
Учи се да опрашташ, али не само речима
Него свом душом својом и суштином свом,
Јер само љубав снагу опраштања има,
Рођену у бдењу ноћном молитвеном.
Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена,
Великодушност лечи ко лек – напитак или балзам.
Крв је на Крсту за све проливена.
Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.
Борис Пастернак
Искушења и увреде
Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње
да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман
за ово страдање и очекуј непријатности као госте.
Час
ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте.
Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити:
непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против
злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари
које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе.
Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори
мирно и љубазно са другима.
Не
чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли
се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије.
Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко
невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје
фарисејско самооправдање.
Снага
којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње
лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који
те је увриједио не опрасташ цијелог свог живота, буди сигуран да
унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду
тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој
степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном
труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије
једног мјесеца, једне недеље или једног дана.
А
како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он
гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијиим
као оклопом. Увреда се одбија од
њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.
Међутим,
никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те
пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење
мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај
се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти
претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи
мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од
себе.
(Преподобни Нил Сорски)