О молитви мајки
Преподобни Јефрем Филотејски:
О молитви мајки – Пример Свете Монике
Видите ли каква је молитва потребна да бисмо добили одговор од Бога на наше молбе, нарочито када су оне озбиљне и тешко решиве? Колико нас проблема заокупља – породичних, економских, проблема са децом – због којих сви родитељи данас пролазе кроз потресну агонију, јер изван дома вребају вукови и лавови спремни да их растргну. Стога је агонија тих људи веома велика, јер видимо како их сатана хвата у своју мрежу, хвата их на удицу и извлачи из мора. Тако настаје та трулеж и душевна смрт деце. Свој тој деци је потребно много молитве.
Имамо, наравно, веома много примера мајки чија је молитва спасла њихову децу, попут Свете Монике. Као што знате, Света Моника је била мајка Светог Августина. Он је, пре него што је постао „свети“, био развратан, један од највећих грешника. Али ова света жена није поклекла пред том великом опасношћу, пред пропашћу свога сина. Није духом малаксала када га је гледала како се непрестано ваља у разврату, јер су њена храброст и вера биле велике. Подвизавала се у молитви, а њене су сузе биле равна мера том подвигу. И њена бол га је довела до покајања. Августин се покајао.
Али и касније, када је пао у јерес, мајка је водила другу велику борбу како би га повратила у Православну веру. Стигла је у Медиолан (Милано) и, дошавши код Светог Амвросија, плакала је и јадиковала пред њим, износећи му све што је њен син учинио. Видевши њене сузе, као и бол њене душе заједно са вером, он јој је рекао:
„Жено, те сузе које проливаш неће остати без плода. Веруј ми да ће се твој син променити.“
И заиста, променио се и постао Свети Августин, који се данас слави међу светитељима Цркве.
Поука за родитеље
Видите ли велике победе мајки? Нису се бојале, нису очајавале када су гледале своје синове како пропадају. Никада нису оставиле места обесхрабрењу. То је велико зло. Зато морамо јачати децу, садити у њих семе побожности и не губити храброст, јер оно што посејемо – не губи се. Семе улази у њихову душу, и чак ако сада у младости ништа не прихватају, ако противурече, лутају, не долазе у Цркву и праве грешке, унутар њих ипак постоји вера, унутар њих се скрива један веома леп човек.
Знајте да ће семе донети плод. Доћи ће време када ће Бог дати повољан ветар, пашће киша, огрануће сунце и оно ће родити стоструко. Ако их Бог позове, као што очекујемо да се догоди, па се чак удостоје и мучеништва, тада ћете видети да ништа није изгубљено, јер се Христос распео за цео свет, а нарочито за децу, која су у данашњем друштву најугроженија.
И родитељи, и Црква, а нарочито ми, духовници, који видимо оно најскривеније у сваком детету и знамо шта се дешава, морамо се молити. Да се молимо даноноћно, а посебно за ону децу која су рођена у јересима и за оне које је уништила дрога и који лутају путевима без икакве заштите, без икога ко би о њима бринуо. Свима њима је потребно олакшање и од бола, и од болести, и од психолошких поремећаја који су постали трајно стање код младих.
Извод из дела „Уметност спасења“ – Преподобни Јефрем Филотејски
Преузето са: Дејан Крстић
Срце које воли
Симоне Јонин, љубиш ли ме?
Да ли свако од нас може, живећи своју обичну свакодневицу у којој трајемо маштајући да ће се најважнији сусрети догодити тек онда кад будемо спремни, да замисли неподношљиви стид који је апостол Петар осетио када се први пут након Васкрсења сусрео са Христом лицем у лице?
У наговештајима сопственог покајања назиремо тај стид. Ту згрченост целог тела, ледена стопала, избезумљене очи, чежњу да се сопство смањи до величине маковог зрна, и онда, Богу постане неприметно, заједно са почињеним грехом.
Адам је због стида одабрао кукавичлук - оптужио је Еву за свој грех.
И Јуда је изабрао кукавичлук - од лица Бога побегао је у мрак смрти.
Петар је изабрао Христа.
Не само упркос стиду и греху, него и упркос покајању. Јер оно је некад катанац на гвозденим вратима самице. И то баш онда кад је тако силно да пожелите себи рукама да ишчупате срце.
Кајањем се исцељење не довршава.
Мора се стати пред Христа.
Пред Њега, савршеног добротом.
Усред ропца самопрезира, када тотално одбацивање себе делује као једина исправна мера.
Када се одбијање помиловања чини часнијим од молитве.
Закључано у кајање срце нема излаз, осим срца које воли. Љубавна чежња за другим једина побеђује одсуство љубави према себи.
Не обрнуто.
Можемо ли замислити колико је Петар волео Христа када је имао храбрости да се сретне са Њим лицем у лице након Васкрсења.
Сваки пут кад приђемо Чаши, назремо пространство те величанствене љубави коју мудри зову још и слободом.
Да, Господе, Ти знаш да Те волим.
Тајана Потерјахин
Христос воскресе!
Христос воскресе, радост донесе - Лена Ковачевић
https://youtu.be/b5Ko3hNSbDw?si=7YXMDlhZlyQqu97W
Зато
Данас, у свету који се гуши од страха, који свуда види претњу и осећа како му се смрт прикрада животу, Црква не нуди објашњења.
Ставља пред нас Мајку.
Пресвету Богородицу.
Не да нам разјасни све тајне, него да нас научи нечему што смо заборавили: да се вера не доказује него живи.
Она је стајала под крстом. Не као неко ко разуме, већ као неко ко воли.
Болело је. Плакала је. Али није тражила од Бога објашњење.
Није рекла:" Зашто?". Није окренула леђа. Није изгубила поверење.
Остала је.
И ту је тајна коју тешко прихватамо; није неверје кад плачеш него кад престанеш да верујеш.
Вера не значи да ти је све јасно. Вера значи да стојиш и кад ти се све руши. Богородица зна оно што ми стално заборављамо, да Бог делује и онда када ћути, да гради и онда када ми видимо само рушевине, да рађа светлост баш у најдубљој тами.
Зато, кад ништа не разумеш, кад ти се чини да је све стало, не тражи одговоре.
Остани.
Веруј.
Чекај.
Јер управо ту, у твом најтежем "зашто?", Бог већ ствара "зато".
о. Ливије
Преузето са: Живе речи
На прагу Велике седмице
Велика седмица није за оне који се осећају моћно, који су опијени ароганцијом своје наводне врлине, величином свог ауторитета и својим „достигнућима“. Није ни за оне који су остали верни само обичајима и празној религиозности...
Велика седмица је искуство вере, позив на живот, позив на заједницу - егзистенцијално путовање у „море Божанског милосрђа“...
Откад смо престали да квалитет живота меримо радошћу празника, да бол претварамо у молитву, тугу преображавамо у смисао, а чежње и немире у уметност - изгубили смо способност да је разумемо и доживимо...
Јер да бисмо доживели Велику седмицу, морамо са духовном храброшћу исповедити „да смо у сузама Марије Магдалене видели своје сопствене сузе..."
Отац Х. Пападопулос - Ливиос
Преузето: Живе речи
Цвети
Патријарх Порфирије на Цвети у храму Светог Саве
https://youtu.be/vgeRbsgYMQ4?si=bEPONkcE0j98aCUT
Вечити ученик
Николај Гогољ,
(из преписке са пријатељима):
Пријатељу мој! Рачунај да си свакако ђак односно ученик. Не мисли да си одвише стар за учење, да су ти снаге достигле пуну зрелост и развијеност, да су ти карактер и душа већ уобличили и да не могу да буду бољи.
За хришћанина нема краја учењу: он је вечити ученик, све до самог гроба. Устаљеним природним током развоја човек достиже пуну интелектуалну развијеност до тридесете године. Од тридесет до четрдесете напредује како-тако а после тог периода у њему се ништа не покреће и све што ради не само што није боље, него је чак слабије и неизраженије од претходног. Али за хришћанина то не важи; тамо где је за друге граница савршенства, за њега оно ту тек почиње.
Најспособнији и најталентованији људи, преваливши четрдесету, почињу да заглупљују, посустају и малаксавају. Погледај све филозофе и највеће светске геније: њихово најбоље време трајало је само док су били у пуној снази; после тога бивали су све сенилнији а у старости су чак подетињили. Сети се само Канта који је последњих година потпуно изгубио памћење и умро као дете.
А погледај животе свих светаца: приметићеш да су они, упоредо с тим како су старили и приближавали се смрти, јачали разумом и духовном снагом. Чак и они међу њима, које природа није обдарила никаквим блиставим талентом и који су читавог живота сматрани за обичне, па чак и неинтелигентне, задивљавали су после умношћу својих беседа.
Откуда то?
Отуда што је у њима увек било оне покретачке снаге, коју обично има сваки човек само у годинама младости, када пред собом види подвиге за које га чекају свеопште похвале, када му се привиђају ружичасти хоризонти, тако примамљиви за младиће. Ишчезне ли пред њим хоризонт и подвизи, ишчезава и његова покретачка снага.
А пред хришћанином вечно блистају хоризонти и он види вечне подвиге. Он жуди за животном битком као младић; он има против чега да се бори где да делује, јер му се поглед на себе сама стално просветљава и открива му у њему самоме нове недостатке против којих треба поћи у нове битке. Због тога све његове снаге не само што не могу да малаксају и онемоћају, већ, напротив, стално јачају: жеља да буде бољи и заслужи похвале на небесима подстаћи ће га тако како то не може ни највећег славољупца најнезаситија славољубивост. Ето због чега хришћанин иде напред онда када други заостају, и због чега је, што даље иде, све паметнији.
1846.
Преузето са зида: Владан Јевтић
Утеха сиротој мајци
Двадесет година је ћерка молила мајку да се крсти. Наговарања, сузе — све се ломило о ћутање. А онда је непознати свештеник заплакао и изговорио речи од којих је мајка вриснула као да ју је неко ударио…
Мајка није веровала у Бога.Није се расправљала, није хулила, није се подсмевала верујућима. Просто — није веровала. Као што се не верује у бајке, у чуда, у оно што се не може опипати рукама.
— Седамдесет ми је година — говорила је. — Цео живот сама. Сама сам се подигла, сама научила, сама на ноге стала. Где је био твој Бог кад сам у дому за незбринуту децу прала подове? Где је био кад сам се по ћошковима вукла? Нема никаквог Бога. Постојиш само ти — и твоје руке.
Вера је ћутала.
Знала је ту причу напамет. Мајка — дете дома. Оца није памтила, мајка јој је умрла на порођају. Тетке, васпитачи, државни кревети поређани у ред. После — занатска школа, фабрика. Онда — неуспешан брак, развод, ћерка у наручју. И опет — сама.
Мајка је све преживела. Извукла се. Подигла дете. Али је њена душа остала тамо — у дому. На месту где нико не долази на родитељски састанак.Тамо где учиш да не плачеш ноћу. Где је реч „мама“ само звук, без значења.
Вера се крстила у четрдесетој години — тајно.
Дошла је у цркву сама са другарицом и то радним даном, док је мајка била на селу.
После је било и венчање — такође тајно. Верин муж, Драган, све је разумео. Мајка никад није сазнала.
Вера је носила крстић испод одеће. Иконе је крила у ормару. Молила се шапатом, кад мајка не чује.
Двадесет година — као лопов.
Онда се Вера разболела.
Дијагноза је пала као камен: онкологија. Операција, хемотерапија, зрачење. Лекари су говорили опрезно, бирали речи. Вера је разумела: лоше је.
Драган се држао, иако су му очи говориле другачије.
— Биће све у реду — говорио је. — Извући ћемо се.
Вера је климала главом.
Али ноћу, кад би он заспао, лежала је и мислила. О мајчинској молитви.
Негде је читала да мајчинска молитва има посебну силу. Да мајка може да измоли за своје дете ма каква да је невоља. Да њена реч до Бога стиже брже од свих других.
Али њена мајка — није се молила.
Није знала. Није хтела. Није веровала.
Једном је Вера заплакала:
— Мама, болесна сам. Потребна ми је твоја молитва. Молим те.
Мајка је гледала кроз њу. Лице — камено.
Те ноћи Вера је плакала и дозивала Мајку Божију..
Седела је у кухињи, под слабим светлим лампама, извадила икону из ормара и молила се — као да јој је то последње.
"Пресвета Богородице, ја сам грешна и немоћна, без Бога ништа не могу. Болесна сам и можда ћу умрети. Али не молим за себе — молим за маму. Она не верује. Не жели да се крсти. Седамдесет година — и једна молитва. Пробала сам све. Наговарања, сузе, књиге. Ништа не делује. Не знам шта да радим. Помози ми да нађем речи. Или их нађи сама— оне које ће она чути.
Молим Те, Мајко."
После недељу дана Веру је позвала пријатељица.
— Вера, била сам у једном манастиру. Тамо служи један свештеник — отац Димитрије. Необичан човек. Можда да одеш?
Тако је Вера отишла.Не зато што је очекивала чудо. Већ зато што је морала негде да иде. Нешто да ради. Да не седи и не чека смрт.
Манастир је био мали, стар. Служба је већ била завршена, али је свештеник још био ту — ниског раста, сед, благог лица.Вера му је пришла, ни сама не знајући зашто. Он ју је погледао пажљиво, онако како гледају оне којима је тешко.
— Шта те мучи, кћери?
И она му је испричала.
Све. О болести. О мајци. О двадесет година молби. О томе да више не зна шта да ради.
Свештеник је слушао ћутке. Није прекинуо.
Кад је завршила, упитао је:
— А мајка да ли је крштена?
Није — рекла је Вера. — Неће. Не могу никако да је убедим.
И тада је свештеник заплакао.
Није обрисао сузе кришом — заплакао је заиста. Сузе су текле низ боре и падале на мантију.
Вера се збунила. Очекивала је савет, утеху, можда молитву. Али не сузе.
— Оче, шта вам је?..
Он је подигао руку.
— Сирота је живела — рекао је тихо. — Сирота ће и умрети. Оца не познаје, Мајку Божију. И тамо ће бити сирота.
Вера у први мах није разумела. А кад јесте — застало јој је дисање.
Сирота.Мајка је читав живот била сирота. Без родитеља, без породице, без дома. И мислила је да се то односи само на овај живот. Али постоји и онај други.
И тамо — и тамо се може бити сирота. Без Оца Небеског. Без Мајке Божије. Без Породице која никада не напушта.
Вечна сирота. У вечности.
— Пренеси јој — рекао је свештеник. — Те речи. Можда ће чути.
Вера је кући ишла као кроз маглу.
Плашила се. Плашила се да ће се мајка наљутити. Да ће је избацити. Да ће рећи: „Престани да ме плашиш“.
Али није могла да ћути.
Мајка је седела у кухињи и пила чај. Погледала је ћерку и намрштила се:
— Шта ти је? Нема те у лицу.
Вера је села преко пута. Руке су јој дрхтале.
— Мама, била сам у манастиру. Свештеник… кад сам рекла да си некрштена, он је заплакао.
Речи су јој удариле у слепоочнице: "сирота је живела, сирота ће умрети, сирота ће и тамо бити".
— Ма дај. Попови увек плачу, то им је посао.
— Он је рекао… — Вера је застала. — Рекао је: "Сирота је живела, сирота ће умрети. Оца не познаје, Мајку Божију. И тамо ће бити сирота.".
Тишина.
Мајка је остала непомична. Шоља се зауставила у руци.
— Шта си рекла? — глас јој је био храпав
- Сирота, мама. И тамо — сирота. Заувек.
И тада је мајка вриснула. Није то била реч — већ крик. Дуг, страшан, као да јој неко кида нешто живо изнутра.
— Сирооотааа!
Шоља је пала и разбила се. Мајка се савила, ухватила главу рукама. Рамена су јој се тресла.
Вера је притрчала, загрлила је.
— Мама, мама…
— Сирота — понављала је кроз плач Опет сирота. Цео живот — сирота. И тамо — исто…
Плакала је као никада у животу. Седамдесет година није плакала. А сада — све је пукло.
Вера ју је држала, миловала по глави. И осећала: нешто се ломи. Зид који је мајка зидала читав живот — руши се.
— Нећу — шапутала је мајка. — Нећу више да будем сирота. Доста ми је. Цео живот сам…
— Ниси сама, мама. Ниси сама, мама. Бог постоји. И Он је Отац. И Богородица је Мајка. Права породица. Она која не напушта.
Мајка је подигла главу. Лице мокро, отекло, старо. Али очи — другачије. Живе.
— Стварно?
— Стварно, мама.
Мајка се крстила после две недеље.
Стајала је у белој кошуљи, седамдесетогодишњакиња, седокоса — и плакала. Али не као онога дана у кухињи. Другачије. Тихо. Светло.
Када је свештеник положио руке на њу и прочитао молитву, изненада је рекла:
— Ја сад више нисам сирота?
— Ниси — одговорио је он. — Сад имаш Оца. И Мајку. И браћу и сестре — целу Цркву.
Мајка се прекрстила — неспретно, несигурно — и насмешила се.
Први пут за седамдесет година.
Од тада је прошло двадесет пет година.
Вера је оздравила — лекари су слегали раменима, говорили о „јединственој ремисији“. Она је знала: мајчина молитва. Она коју је толико чекала.
А мајка ... седела је крај прозора, бирала бројанице. Усне су јој се безгласно померале — навика стечена за четврт века.
Вера је пришла и села поред ње.
— Мама, за шта се молиш?
— За тебе, ћери. За унуке. И за све који су још сироти.
Погледала је ћерку оним истим очима које су некада биле камене, а сада су сијале.
— Знаш, ја сам тада схватила. Кад си ми оне речи рекла. Схватила сам да сам цео живот тражила — породицу. Мислила сам да је нема. А она је постојала. Увек. Само нисам знала на која врата да покуцам.
— Шта, шта знаш?
— Сад сам код куће — рекла је једноставно. — Коначно код куће...
Понекад тражимо велике речи — богословске аргументе, непобитне доказе, лепе приче. А Господ стави у уста свештеника једну једину реч, која погађа право у срце.
Сирота.
Та жена је читав живот носила рану сиротства. И није знала да она може да се исцели. Да постоји Отац који не напушта. Мајка која не умире. Дом из ког се не излази.
Свештеник није убеђивао. Само је заплакао — и рекао истину. Ону истину коју није хтела да чује. Ону од које се не може побећи.
И она ју је чула.
Ако не будете као деца
Која дела су својствена детету?
Дете плаче када га бију и радује се са онима који се радују. Ако га вређају, не гневи се, а ако га хвале, не превазноси се. Ако више поштују његовог другара, не завиди; ако узму нешто од онога што му припада, не смућује се; ако му оставе нешто мало у наследство, не проверава и не тужи се ни са ким; не препире се ради својине; не мрзи ни једног човека; не жали се ако је сиромашно; не надима се ако је богато; видећи жену не осећа похоту; сласт похоте и многобрижност не владају њиме; никога не осуђује; ни над ким не влада; никоме не завиди; не говори са самохвалисањем о ономе што не зна; не исмева ближњег због његовог спољашњег изгледа; ни са ким није у завади; не претвара се; не тражи почасти овога света; не тражи да сабира богатство; није среброљубиво; није дрско; не воли да се препире; не поучава са страшћу; не узнемирава се ни због кога; не тугује ако га разодену; не држи своју вољу; не боји се глади ни злочинаца; не страши се звери нити рата; не избезумљује се при гоњењима."
"Добротољубље"
Нова унија
Година 2025. иде као пушка запета. Шта ће ова година донети? Многи најавише, неки пророковаше, а ствари се догађају и иду. А за нас је најзначајнија - најављена Пасхална унија између Рима и Цариграда, Латина и Грка.
Пасхална унија, шта је то? Често ме људи из народа питају за Пасхалну унију, нешто су начули па би да знају да ли је то нешто важно, нешто што је већ било у старини, или нешто ново. Одговорио сам им: - Да ново је, али и старо. Црква је била јединствена, Једна, Света, Саборна и Апостолска све до 1054. године. Те године ће доћи до разлаза између Рима и Цариграда, и поделе на Источно и Западно Хришћанство. То је била велика трагедија у животу Хришћанске Цркве. Да би потврдили своју одлуку, из Рима је латинска делегација дошла у Цариград и донела декрет о прекиду међуцрквеног општења и предала је анатеми Цариградску Цркву. То ће мало касније урадити и Цариградска Црква према Римској. Тако се хиљадугодишња заједница Хришћанске Цркве поделила на два дела - Исток и Запад, као што се завеса у Јерусалимском храму поцепала на двоје у време Христовог Распећа.
Од тада, па ево већ хиљаду година, Рим у црквеном смислу иде својим путем, нажалост путем силе и моћи, уподобљавајући се више традицији Римске империје него Ране Цркве. Одмах после црквене схизме 1054. године, римокатолички Запад, предвођен Римским папом, напушта своје јеванђелске символе, Крст и Јеванђеље и узима штит и мач у руке и креће у освајање остатка света. Папа покрећући наводно борбу против Ислама успут је нападао све православне земље које су му се нашле на путу: Далмацију, Србију и Грчку. Западни крсташи су у тим православним земљама такве злочине и богохулна дела учинили, какве Турци нису учинили за 500 година владавине на овим просторима.
Источно хришћанство је такође ишло својим путем - путем проповеди Светог Јеванђеља, путем чувања православне вере и учења која су потврђена Саборима и светим Оцима. То је била и остала битна карактеристика православног Хришћанства уопште. Оно што ће бити велико искушење за Источно Хришћанство јесу, са једне стране Крсташки ратови (12-14 в.) које је папа повео наводно против Ислама у Светој Земљи. Међутим, на том освајачком путу су крсташи, као што смо већ рекли, опустошили и разрушили многе православне светиње и читаве градове, највише Солун а потом и сам Цариград. Познато је да су се римокатолици у то време руководили језуитским принципом - Циљ оправдава средство. Отуда њихова добра намера да ослободе Свету Земљу, оправдавала је све њихове злочине према православним народима које су тада учинили, што је небивала пракса и логика у читавој историји Хришћанства. Али кад се изгуби благодат људи се почињу руководити телесним умом и оно што им јуче није било могуће, данас им постаје могуће. Папски Крсташки ратови су у многоме ослабили Византију, која ће касније тако ослабљена постати лак плен турским освајањима, што ће бити крунисано коначним падом Цариграда 1453. године. Од тада, у грчком народу влада сећање да су Латини срушили Византију и предали је Турцима.
Турци су освојили најпре Грке, а потом и остале балканске народе, и као што је познато, овим нашим просторима су владали скоро 500 година. Да напоменемо да је наш велики архијереј, правник и историчар др Никодим Милаш, у својој књизи Православна Далмација, говори о страдању православних хришћана у Далмацији, Приморју па све до Солуна, баш у време крсташких ратова. Идући путем Via Egnatia ( Игњатијев пут који је повезивао Римске провинције Илирик, Македонију, Тракију са Константинопољем), они су за собом пустош остављали, већину православних цркава порушили, опљачкали и православне хришћане протерали са тих простора. То ће у многоме допринети да распарчано Византијско Царство Турци Османлије без много тешкоћа заузму.
Период Османског ропства је свакако један од најмрачнијих периода у историји нашег српског народа. Чим поменемо Турке, то нас асоцира на ропство, на данак у крви, отимање и одвођење српске деце у Турску, да би се касније вратили као јаничари и војници и борили се против свог сопственог народа.
Црквени живот у Србији и у српским земљама у том периоду био је сведен на минимум, а то се односи на градитељство и црквену просвету. Турски дугогодишњи зулум био је разлог да ће се у Србији покренути Први српски устанак 1804. под Карађорђем, кад је и започела Српска револуција (1804-1835) које је завршена доношењем нашег првог Сретенског Устава 1835. године. Убрзо после пропасти Хаџи-Проданове буне под Милошем Обреновићем започео је 1815. године Други српски устанак. Ти устанци нису донели пуно резултата и угушени су, али је у народу покренут српски слободарски дух и жеља да се српски народ коначно ослободи дугогодишњег турског јарма и ропства.
Вратимо се сад на најављену Унију између Рима и Цариграда, Рима и Новог Рима, која ће почети Пасхалном унијом од ове, 2025. године. Пасхална унија значи следеће: да ће од ове године па надаље, Рим и Цариград увек истога дана празновати Пасху (Васкрс) и то по древној Пасхалији Православне Цркве. Међутим, оно што је мање познато, а у нашем народу готово непознато, је да је папа прихватајући датум празновања Васкрса по православној Пасхалији, тражио сагласност Цариграда да може да врши службу Петровог наследника и на Истоку. То значи да ће папа бити папа и за православне Грке и на Истоку и на Западу, што је Патријарх Вартоломеј прихватио, а потом и Цариградска Патријаршија.
Друга ствар која се најављује ове 2025. године јесте теолошки симпосион, који ће бити одржан на јесен у Риму, а који има за тему - Место и улога Римског папе у Првом миленијуму Хришћанства. За тај симпосион су се већ пријавили теолози, како католички тако и православни, али и из других конфесија. Оно што је за нас битније од тог самог симпосиона, је чињеница да ће током његовог трајања Urbi et Orbi (граду и свету) бити обзнањено даље кретање и правац којим ће ићи Унија између Рима и Цариграда. Та Унија ће бити остваривана у фазама, о чему се у јавности засад мало зна. Оно што је познато је да ће коначни циљ бити - потпуно уједињење две Цркве, латинске и грчке. Круна тога уједињења ће бити заједничко служење свете Литургије и заједничко Причешће (interkomunio). Док до тога потпуног уједињења не дође, препоручиваће се верницима једне и друге конфесије, да се могу причешћивати једни код других. По неким претпоставкама за потпуно уједињење у црквеном смислу Рима и Цариграда биће потребно 5-10 година, а по некима и више. Међутим главним актерима и заговорницима Уније то неће ни бити толико важно. За њих је важно да је та Унија започела и да неће стати док се у потпуности не оствари.
Када дође до потпуног јединства Латина и Грка и буде васпостављена тзв. древна Пентархија коју су, као што је познато чиниле: Рим, Цариград, Антиохија, Александрија и Јерусалим, у свим црквеним и јавним гласилима биће обзнањено да је васпостављена првобитна Црква из Првог миленијума, заједничког неподељеног Хришћанства. Све хришћанске конфесије биће позване да се прикључе тој, наводно древној Апостолској Цркви, која се већ сада у медијима назива - Црква Мира. Сви они, односно, све Цркве које буду изван те заједнице биће окарактерисане и сматране да су у некој врсти нејединства и раскола у односу на нову Унију.
Што се тиче свих других Православних цркава изван тзв. грчког корпуса: Румунске, Бугарске, Српске, Чешке, Словачке, Пољске, Финске, Македонске и Руске Цркве, оне ће морати саме да се определе и заузму став према новој - старој Цркви, Унији између Рима и Цариграда. Могуће да неке Цркве пристану уз њих, а неке не. Што се пак Српске Цркве тиче, мораћемо и ми на Сабору и Синоду донети наше званично гледиште и став о новој црквеној реалности, о новој заједници Рима и Цариграда. Како ће то све заједно изгледати, шта ће и како ће се збивати, то сада никоме у потпуности није јасно. Што се тиче нас Срба, ми смо у историји морали често да се опредељујемо, почевши од Косовске битке, (1389) па сада ево до ове најављене црквене Уније између Грка и Латина. Често нам у животу ствари изгледају компликоване и тешко решиве, али су у основи једноставне. Отуда сматрамо да ми Срби немамо куд него да останемо верни својој традицији, Православљу и Светосављу. Ми треба да останемо самостална Српска Црква, што већ јесмо од 1219. године, када је Свети Сава добио самосталност Српске Цркве. Ми морамо остати оно што јесмо, што смо вековима били. То је наш завет и дуг према нашој вери, историји, традицији и култури. Ми смо део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, верни Саборима и светим Оцима, верни своме устројству - Пећкој Патријаршији, то јест својој Српској Православној Цркви. Она је наш народ водила у тешким и злим временима, па се надамо да ће наш народ и јерархија остати верни својој Светосавској Православној Цркви.
У јавности се пронео глас, а тиче се највеће Руске Православне Цркве, која ће по својој сили и моћи свакако остати изван тих нових црквеник уједињења и Уније. Ова Унија која се наговештава није засноване на Светим Канонима и Догматима Православне Цркве. Она је пре плод заједничких политичких интереса, доказ силе и земаљске моћи. То све нема ослонца у вери и јеванђелском, православном учењу Сабора и светих Отаца. Та Унија је заснована на хуманистичким и земаљским интересима.
Постоји још нешто што бисмо морали рећи, а то је да постоји оправдана сумња да се нова Црква Мира, Унија Рима и Цариграда, припрема да осуди Руску Православну Цркву за неку врсту етнофилетизма - служење Руском свету, односно служење више нацији него вери, што је апсурдно и неистинито. Али ће они на овај начин покушати да искомпромитују Руску Цркву пред другим Православним Црквама и пред читавим светом.
Све ово што поменусмо у овом кратком обраћању има првенствено за циљ да колико-толико информишемо нашу црквену и ширу јавност о предстојећим догађајима унутар Хришћанства, између римокатолицизма и православља. Неки већ најављену Унију са одушевљењем очекују. Они ће у овој Новој Цркви видети остварење својих екуменистичких тежњи и либералне теологије, која је већ увелико узела маха, поготово на Западу, јер се потпуно примерила вери у човека, а не Богочовека Христа. Други су, посебно православни, много опрезнији и покушавају најављену хришћанску Унију да посматрају кроз призму светоотачког учења и Предања Православне Цркве. Једно је сигурно, да је јако тешко доћи до информација о овом догађају, јер се информације о настанку Уније скривају од очију јавности. Разумљиво је зашто. Творци овог кристалног дворца не желе да чују ни један приговор и благодатну реч која би ту грађевину могла уздрмати па можда чак и срушити. Сетимо се само шта је Римски папа рекао када је чуо да Свети Марко Ефески није Флорентинску Унију потписао. Папа је тада рекао: - Ако Марко Ефески није потписао, ништа урадили нисмо. Због тога се све око ове Уније скрива и прикрива. А Господ нам у Јеванђељу рече, да је све што је радио, радио јавно, јер је било намењено спасењу свих људи и читавога света.
На крају можемо рећи: - Ко има очи нека види и ко има уши нека чује.
Митрополит Фотије
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7814.mitropolit-fotije---nova-unija.html
Шта је грех
Пре моје прве исповести, епископ Јован Шангајски ми је објаснио:
- Ти не знаш шта је грех.
Имао сам тада само седам година и Владика ме је питао:
- Зашто си дошао?
Одговорио сам:
- Дошао сам да се исповедим.
А он ми је рекао:
- Не знаш ти шта значи исповедати се.
А ја сам напућио усне и одговорио:
- Па знам.
Владика је тада рекао:
- Па, реци ми своје грехе. Али ипак ти не знаш шта је грех.
Још више сам напућио усне и одговорио да ја нисам слушао, јео, радио сам разне несташлуке, рекао о свом осећању ума и тако даље, односно изнео свој концепт грешног разумевања - што сам имао од детињства.
Тада се моја исповест Епископу под омофором састојала у томе што је рекао:
- Кажи шта хоћеш, а ја ћу ти ипак објаснити шта је грех.
И рекао је:
- Грех је тренутак када напушташ љубав Божију.
Када те тата и мама воле, а ти одједном не послушаш, страшно патиш. Зато што си је прекршио, оставио си ову љубав - љубав своје мајке, љубав свог оца.
А љубав Божија је још већа, највећа је. А у греху се удаљаваш од Божје љубави.
А када дође до покајања, ти се враћаш љубави Божијој.
Владика Јован ми је то објаснио када сам имао само седам година.
И ово је истина.
Мемоари архиепископа женевског и западноевропског Михаила (Донскова). Из књиге „Завичајни елемент“, Музеј и Задужбина Јована Чудотворца
Потрага за Богом
"Једном је неки Американац посетио
светог Порфирија Кавсокаливита и рекао му да је дошао до закључка да Бог
не постоји... Свети Порфирије је на ово одговорио не логичким
аргументима, већ са божанским надахнућем : " Недавно сте купили земљиште
у Калифорнији. Када се вратите у домовину, идите на источну страну
вашег плаца и ископајте рупу дубоку око један и по метар. Тамо ћете наћи
амфору и велики број шпанских златника из те и те године ! Иди кући и
уради шта ти кажем, а онда се врати и ти и ја ћемо наставити наш
разговор о постојању Бога... "
Американац није
веровао речима светог Порфирија. Но, када се вратио у домовину, обузела
га је јака радозналост : шта ако је ово истина ? Отишао је на свој плац и
почео да копа на месту за које му је рекао старац. И заиста, он је ту
ископао једну стару амфору, у којој је лежало тачно онолико новчића
колико му је свети Порфирије рекао. Чак је и датум на новчићима био
исти! Американац је био шокиран ! Следећег лета поново је отишао код
светог Порфирија и све му испричао. Старац га је пажљиво саслушао и са
љубазним осмехом одговорио : " Дете, ако не знаш ни шта је у твом
дворишту, како можеш да расуђујеш о ономе што је на небу ? "
Свети Порфирије Кавсокаливит
Нећете веровати
Нећете веровати,
има овде још понекога
ко се не да омађијати
шареним сликама
са малих и великих екрана.
Нећете веровати,
има још овде понекога
коме су књиге душевна храна.
Нећете веровати,
међу хипнотисаним потрошачима,
још увек опстају тихи даваоци
и ствараоци.
Једна сорта, другачија мало.
У којој је још човечности остало.
Нећете веровати
да овде и сада
има још образа неукаљаних
и руку чистих од поштеног рада.
Нећете веровати,
има још неких којима
задовољство и разонода
није циљ живота.
Које покреће дубљи смисао
и због тога их не плаши ни Голгота.
Нећете веровати,
има овде још кога
да се не бави тривијалностима
него суштином!
Још има оних којима су речи и дела
у складу са вечним вредностима
и Истином.
Још овде има оних
којима је светиња породица и дом.
Који не величају нарцизам и хедонизам
да свако тера по свом...
Који се радо одричу из љубави
према срцу вољеном.
Нећете веровати,
још овде има некога ко не пристаје
да здрављем назива разне патологије
јер јасно види штетност
штетне идеологије.
Нећете веровати,
овде још увек живе свесни, здрави
и одговорни појединци.
Који мисле.
Који уче.
Који знају.
Који виде и слушају.
Који не заборављају.
Нећете веровати,
не може их нико
ни застрашити, ни обманути,
ни поткупити, ни отерати.
За заштитнике имају
часне претке, анђеле и свеце.
До смрти ће сметати злу.
А после њих,
деца њихове деце.
Нећете веровати,
Има још оних који виде
сваку манипулацију која се осталима
лако сервира, прода и подвали.
Нећете веровати,
ум им је остао незатрован
колико год да су тровачи тровали.
Нећете веровати,
да овде живи
сасвим отпорна сорта.
Непоткупљива.
Неустрашива.
Која у срцу носи Бога.
Коју нико не покори.
Која има прави мотив
да се до краја бори.
И снагу да свет разори.
И изнова створи.
Они који сумњају,
боље да поверују.
Какво год зло да се спрема...
Против њих шансе нема!
Аутор: Књигралиште