Све у причама бива

Вечити ученик

Утеха сиротој мајци

Ако не будете као деца

Нова унија

Година 2025. иде као пушка запета. Шта ће ова година донети? Многи најавише, неки пророковаше, а ствари се догађају и иду. А за нас је најзначајнија - најављена Пасхална унија између Рима и Цариграда, Латина и Грка.

Пасхална унија, шта је то? Често ме људи из народа питају за Пасхалну унију, нешто су начули па би да знају да ли је то нешто важно, нешто што је већ било у старини, или нешто ново. Одговорио сам им: -  Да ново је, али и старо. Црква је била јединствена, Једна, Света, Саборна и Апостолска све до 1054. године. Те године ће доћи до разлаза између Рима и Цариграда, и поделе на Источно и Западно Хришћанство. То је била велика трагедија у животу Хришћанске Цркве. Да би потврдили своју одлуку, из Рима је латинска делегација дошла у Цариград и донела декрет о прекиду међуцрквеног општења и предала је анатеми Цариградску Цркву. То ће мало касније урадити и Цариградска Црква према Римској. Тако се хиљадугодишња заједница Хришћанске Цркве поделила на два дела - Исток и Запад, као што се завеса у Јерусалимском храму поцепала на двоје у време Христовог Распећа.

Од тада, па ево већ хиљаду година, Рим у црквеном смислу иде својим путем, нажалост путем силе и моћи, уподобљавајући се више традицији Римске империје него Ране Цркве. Одмах после црквене схизме 1054. године, римокатолички Запад, предвођен Римским папом, напушта своје јеванђелске символе, Крст и Јеванђеље и узима штит и мач у руке и креће у освајање остатка света. Папа покрећући наводно борбу против Ислама успут је нападао све православне земље које су му се нашле на путу: Далмацију, Србију и Грчку. Западни крсташи су у тим православним земљама такве злочине и богохулна дела учинили, какве Турци нису учинили за 500 година владавине на овим просторима.

Источно хришћанство је такође ишло својим путем - путем проповеди Светог Јеванђеља, путем чувања православне вере и учења која су потврђена Саборима и светим Оцима. То је била и остала битна карактеристика православног Хришћанства уопште. Оно што ће бити велико искушење за Источно Хришћанство јесу, са једне стране Крсташки ратови (12-14 в.) које је папа повео наводно против Ислама у Светој Земљи. Међутим, на том освајачком путу су крсташи, као што смо већ рекли, опустошили и  разрушили многе православне светиње и читаве градове, највише Солун а потом и сам Цариград. Познато је да су се римокатолици у то време руководили језуитским принципом - Циљ оправдава средство. Отуда њихова добра намера да ослободе Свету Земљу, оправдавала је све њихове злочине према православним народима које су тада учинили, што је небивала пракса и логика у читавој историји Хришћанства. Али кад се изгуби благодат људи се почињу руководити телесним умом и оно што им јуче није било могуће, данас им постаје могуће. Папски Крсташки ратови су у многоме ослабили Византију, која ће касније тако ослабљена постати лак плен турским освајањима, што ће бити крунисано коначним  падом Цариграда 1453. године. Од тада, у грчком народу влада сећање да су Латини срушили Византију и предали је Турцима.

Турци су освојили најпре Грке, а потом и остале балканске народе, и као што је познато, овим нашим просторима су владали скоро 500 година. Да напоменемо да је наш велики архијереј, правник и историчар др Никодим Милаш, у својој књизи Православна Далмација, говори о страдању православних хришћана у Далмацији, Приморју па све до Солуна, баш у време крсташких ратова. Идући путем Via Egnatia ( Игњатијев пут који је повезивао Римске провинције Илирик, Македонију, Тракију са Константинопољем), они су за собом пустош остављали, већину православних цркава порушили, опљачкали и православне хришћане протерали са тих простора. То ће у многоме допринети да распарчано Византијско Царство Турци Османлије без много тешкоћа заузму.

Период Османског ропства је свакако један од најмрачнијих периода у историји нашег српског народа. Чим поменемо Турке, то нас асоцира на ропство, на данак у крви, отимање и одвођење српске деце у Турску, да би се касније вратили као јаничари и војници и борили се против свог сопственог народа.

Црквени живот у Србији и у српским земљама у том периоду био је сведен на минимум, а то се односи на градитељство и црквену просвету. Турски дугогодишњи зулум био је разлог да ће се у  Србији покренути Први српски устанак 1804. под Карађорђем, кад је и започела Српска револуција (1804-1835) које је завршена  доношењем нашег првог Сретенског Устава 1835. године. Убрзо после пропасти Хаџи-Проданове буне под Милошем Обреновићем започео је 1815. године Други српски устанак. Ти устанци нису донели пуно резултата и угушени су, али је у народу покренут српски слободарски дух и жеља да се српски народ коначно ослободи дугогодишњег турског јарма и ропства.

Вратимо се сад на најављену Унију између Рима и Цариграда, Рима и Новог Рима, која ће почети Пасхалном унијом од ове, 2025. године. Пасхална унија значи следеће: да ће од ове године па надаље, Рим и Цариград увек истога дана празновати Пасху (Васкрс) и то по древној Пасхалији Православне Цркве. Међутим, оно што је мање познато, а у нашем народу готово непознато, је да је папа прихватајући датум празновања Васкрса по православној Пасхалији, тражио сагласност Цариграда да може да врши службу Петровог наследника и на Истоку. То значи да ће папа бити папа и за православне Грке и на Истоку и на Западу, што је Патријарх Вартоломеј прихватио, а потом и Цариградска Патријаршија.

Друга ствар која се најављује ове 2025. године јесте теолошки симпосион, који ће бити одржан на јесен у Риму, а који има за тему - Место и улога Римског папе у Првом миленијуму Хришћанства. За тај симпосион су се већ пријавили теолози, како католички тако и православни, али и из других конфесија. Оно што је за нас битније од тог самог симпосиона, је чињеница да ће током његовог трајања Urbi et Orbi (граду и свету) бити обзнањено даље кретање и правац којим ће ићи Унија између Рима и Цариграда. Та Унија ће бити остваривана у фазама, о чему се у јавности засад мало зна. Оно што је познато је да ће коначни циљ бити - потпуно уједињење две Цркве, латинске и грчке. Круна тога уједињења ће бити заједничко служење свете Литургије и заједничко Причешће (interkomunio). Док до тога потпуног уједињења не дође, препоручиваће се верницима једне и друге конфесије, да се могу причешћивати једни код других. По неким претпоставкама за потпуно уједињење у црквеном смислу Рима и Цариграда биће потребно 5-10 година, а по некима и више. Међутим главним актерима и заговорницима Уније то неће ни бити толико важно. За њих је важно да је та Унија започела и да неће стати док се у потпуности не оствари.

Када дође до потпуног јединства Латина и Грка и буде васпостављена тзв. древна Пентархија коју су, као што је познато чиниле: Рим, Цариград, Антиохија, Александрија и Јерусалим, у свим црквеним и јавним гласилима биће обзнањено да је васпостављена првобитна Црква из Првог миленијума, заједничког неподељеног Хришћанства. Све хришћанске конфесије биће позване да се прикључе тој, наводно древној Апостолској Цркви, која се већ сада у медијима назива - Црква Мира. Сви они, односно, све Цркве које буду изван те заједнице биће окарактерисане и сматране да су у некој врсти нејединства и раскола у односу на нову Унију.

Што се тиче свих других Православних цркава изван тзв. грчког корпуса: Румунске, Бугарске, Српске, Чешке, Словачке, Пољске, Финске, Македонске и Руске Цркве, оне ће морати саме да се определе и заузму став према новој - старој Цркви, Унији између Рима и Цариграда. Могуће да неке Цркве пристану уз њих, а неке не. Што се пак Српске Цркве тиче, мораћемо и ми на Сабору и  Синоду донети наше званично гледиште и став о новој црквеној реалности, о новој заједници Рима и Цариграда. Како ће то све заједно изгледати, шта ће и како ће се збивати, то сада никоме у  потпуности није јасно. Што се тиче нас Срба, ми смо у историји морали често да се опредељујемо, почевши од Косовске битке, (1389) па сада ево до ове најављене црквене Уније између Грка и Латина. Често нам у животу ствари изгледају компликоване и тешко решиве, али су у основи једноставне. Отуда сматрамо да ми Срби немамо куд него да останемо верни својој традицији, Православљу и Светосављу. Ми треба да останемо самостална Српска Црква, што већ јесмо од 1219. године, када је Свети Сава добио самосталност Српске Цркве. Ми морамо остати оно што јесмо, што смо вековима били. То је наш завет и дуг према нашој вери, историји, традицији и култури. Ми смо део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, верни Саборима и светим Оцима, верни своме устројству - Пећкој Патријаршији, то јест својој Српској Православној Цркви. Она је наш народ водила у тешким и злим временима, па се надамо да ће наш народ и јерархија остати верни својој Светосавској Православној Цркви.

У јавности се пронео глас, а тиче се највеће Руске Православне Цркве, која ће по својој сили и моћи свакако остати изван тих нових црквеник уједињења и Уније. Ова Унија која се наговештава није засноване на Светим Канонима и Догматима Православне Цркве. Она је пре плод заједничких политичких интереса, доказ силе и земаљске моћи. То све нема ослонца у вери и јеванђелском, православном учењу Сабора и светих Отаца. Та Унија је заснована на хуманистичким и земаљским интересима.

Постоји још нешто што бисмо морали рећи, а то је да постоји оправдана сумња да се нова Црква Мира, Унија Рима и Цариграда, припрема да осуди Руску Православну Цркву за неку врсту етнофилетизма - служење Руском свету, односно служење више нацији него вери, што је апсурдно и неистинито. Али ће они на овај начин покушати да искомпромитују Руску Цркву пред другим Православним Црквама и пред читавим светом.

Све ово што поменусмо у овом кратком обраћању има првенствено за циљ да колико-толико информишемо нашу црквену и ширу јавност о предстојећим догађајима унутар Хришћанства, између римокатолицизма и православља. Неки већ најављену Унију са одушевљењем очекују. Они ће у овој Новој Цркви видети остварење својих екуменистичких тежњи и либералне теологије, која је већ увелико узела маха, поготово на Западу, јер се потпуно примерила вери у човека, а не Богочовека Христа. Други су, посебно православни, много опрезнији и покушавају најављену хришћанску Унију да посматрају кроз призму светоотачког учења и Предања Православне Цркве. Једно је сигурно, да је јако тешко доћи до информација о овом догађају, јер се информације о настанку Уније скривају од очију јавности. Разумљиво је зашто. Творци овог кристалног дворца не желе да чују ни један приговор и благодатну реч која би ту грађевину могла уздрмати па можда чак и срушити. Сетимо се само шта је Римски папа рекао када је чуо да Свети Марко Ефески није Флорентинску Унију потписао. Папа је тада рекао: - Ако Марко Ефески није потписао, ништа урадили нисмо. Због тога се све око ове Уније скрива и прикрива. А Господ нам у Јеванђељу рече, да је све што је радио, радио  јавно, јер је било намењено спасењу свих људи и читавога света.

На крају можемо рећи: - Ко има очи нека види и ко има уши нека чује.


​Митрополит Фотије

Ластавица

Шта је грех

Потрага за Богом

Како спасити камен

Нећете веровати

Пост и искушења

Злопамћење

Запоставили смо потрагу за смислом

Вратимо се себи! Ако човек има себе, има цео свет, а ако нема себе шта му вреди што има пет кућа, аутомобила или прегршт других материјалних добара. Поручио је ово у божићном разговору за Радио Фочу, професор Православног богословског факултета у Фочи, Зоран Јелисавчић. На питање да ли човјек данашњице може да побиједи материјализам као неодољиви изазов, Јелисавчић је рекао да сматра да се не може побиједити, али да се може контролисати успостављањем другачијег система вриједности.

РАДИО ФОЧА: Славимо велики празник и историјски догађај рођења сина Божијега као човјека, Исуса Христа. Зашто је овај догађај тако битан за све нас људе и за читаву природу?

ЈЕЛИСАВЧИЋ: Рођењем Христовим кроз историју десиле су се јако велике промене, нарочито у Римском царству које је у почетку прогонило хришћане, само хришћанство, али је временом прихватило ту исту веру. И то је онај преображај који је морао да се догоди. Има Христос једну реченицу која баш о томе говори: „Не може се град сакрити кад на гори стоји.“ Хришћанство је сувише јака религија која је морала да изађе на историјску сцену. Није могло остати затворено у себе, морало је да се отвори, па по цену да малко буде другачије него што је то било у прва три века. И у том смислу је рођење Христово прекретница у историји, која се показала после. Углавном у историји тако велике идеје не заживе одмах, односно потребно је време за сваку идеју, па и за хришћанство.

РАДИО ФОЧА: „Свијет јe спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успјех да би се гарантовала „распјевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овдје! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада – ријечи су чувеног православног теолога и свештеника Александра Шмемана.

ЈЕЛИСАВЧИЋ: Навео бих овде једну изјаву Ернста Блоха, марксисте и атеисте, који се бавио хришћанством. Он за Христа каже: „Видите, човек који се родио у „штали“, умро на „вешалима“ (на крсту), за себе каже да је Спаситељ света“. Или је био луд, каже Блох, или је стварно Спаситељ света. Хришћански извештаји, наставља Блох, нам говоре, да је Христос говорио смислене ствари. Према томе, није био луд. Што нам према томе даље говори да је био Спаситељ света.

Блох је, подсећам, био атеиста, али је проучавајући Христове поруке, односно објаве, схватио да ако би човечанство то усвојило, то би било спасење за цело човечанство.

РАДИО ФОЧА: Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. Често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи?  

ЈЕЛИСАВЧИЋ: У почетку рођење Христово није ни слављено, у прва три века. Иначе на Истоку се рођендани нису славили. Празници рођења нечијег нису много били уважавани. Иначе и данас црква празнује само три рођења, Христов, Богородичин и Јована Крститеља-Ивањдан. На истоку се увек трагало, како каже Андрић, за оним како ово, зашто оно. А то, каже Андрић, задужује код Бога. На Истоку се увек више разматрало то ког смисла има што си се ти родио. Шта ако си се родио!? Родила се и лисица у јазбини, па шта с тим!? Та дијалектика је и присутна на старим фрескама, средњовековним. Данас сликају Христа као дете у јаслама,  а раније се није сликао у јаслама, већ је у позадини била мрачна пећина, Богородица углавном седи поред. Када погледате на тим старим фрескама, Он није повијен у неке пелене, већ у траке. Тим тракама  на блиском Истоку, повијали су се покојници када неко умре, нису имали покров као ми.  Увијали су их у траке и тако полагали у гроб. Стара иконографија је хтела да нам каже ево и овај који се родио, по закону дијалектике, и он ће умрети. Видите да је увијен у траке, он већ иде у смрт. Као и сви ми чим се родимо.

РАДИО ФОЧА: Ко може данас бити радостан? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи? 

ЈЕЛИСАВЧИЋ: У 17. веку, на пример, поводом тог новчаника и потрошачког менталитета који је већ био почео на Западу, Оливер Кромвел својим указом забранио је слављење Божића, не црквено, литургијско, него прославе код куће. Зашто је то урадио. Јер је говорио да се тај празник изопачио и нијe више био оно што би требало да буде. На пример, сува шљива је у Европи имала посебно место и улогу. Сви су за Божић у Енглеској правили пудинг од сувих шљива. Али пошто је то била сиротињска храна, прављење пудинга за Божић подизало је цене и онда сиротиња нема шта да једе преко зиме. И зато је рекао - како сада ми говоримо о Христу, а радимо такве ствари. Није пудинг тај који прославља Христа, већ ми у Цркви. И онда је забранио прављење пудинга из социјалних и верских, наравно, разлога.

Сви ћемо се ми, наравно, „преједати“ на Божић, али шта значи храна на тај дан. Храна је једино наша жеља, а у нашим срцима би требало да буде литургијска прослава Христа. Није битно шта ћемо тај дан јести. Зато Божићу и претходи пост, као дисциплина.

РАДИО ФОЧА: У посљедњих двадесет година убрзаног технолошког развоја човјечанства начин живота је промијењен више него у прошлости за два вијека. Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човјека? Да ли савремено доба све више познаје један назовимо култ одређен фразом „рад на себи и за себе“?

ЈЕЛИСАВЧИЋ: Живимо у периоду који је запоставио смисао живљења. Андре Маљро, француски писац, говорио је да је ово први пут у историји, мислећи на 20. век, да једна цивилизација не зна зашто живи. Некад су људи знали. Нека је то било и погрешно нешто, бесмислено можда, али су знали, имали су неки циљ. Данас немате то. Зато и имамо то што имамо, много негативних појава. Стари народи су трагали за смислом, а данашњем човеку је све тешко. Запоставили смо ту потрагу за смислом. Када деци поменете неку књигу они вам кажу да ће то сазнати на интернету. То је та данашњица, нема потребе да се ја трудим, када то има на интернету.

РАДИО ФОЧА: Човјек треба да јача у Богу, а не у свом егу. Бог јесте са нама, али је зато сујета свуда око нас? Нису то више само појединачни случајеви, већ социолошки феномен. Како се излијечити од једне од исконских људских бољки, која је све више деструктивна, а све мање покретачка?

ЈЕЛИСАВЧИЋ: Неки рецепт, нека формула не постоји. Оно на шта хришћанство указује јесте борба са самим собом. Мало да ограничимо своју вољу, осећај моћи, који је погубан углавном. Достојевски нам каже да ако нема Бога, све је дозвољено. Док је Мекинтајер, који се бави историјом морала,  обрнуо то и рекао ако је све дозвољено, онда Бога нема. Не чуди тај практични атеизам у данашњем свету, јер је човек себи све дозволио, мисли да је Бог. Сујета је данас постала нешто нормално, а није уопште. Та људска сујета свуда око нас, жеља за поседовањем, начин како се долази то тога, све је као дозвољено. А није!

РАДИО ФОЧА: Као православни хришћани, позвани смо да у себи изграђујемо здраву свијест, пут средине, живот у врлини, ослобађајући се мржње и предубјеђења према некоме или нечему. Како у овом модерном свијету живјети и тежити врлинама?

ЈЕЛИСАВЧИЋ: Било је одувек тешко, али данас посебно тешко. Зато што смо избомбардовани са свих страна. Почев од првог разреда основне школе, деца уче ствари које нису примерене нама. Бројни покрети, информације, све то дезоријентише младе људе. Ја се и не чудим младима, ја се чудим родитељима. Из куће све полази.

РАДИО ФОЧА: У овим тешким временима по цијело човјечанство, влада узнемиреност у читавом свијету. Чују се и виде различити сценарији, планови, невоље … На Божић се молимо да свјетлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми.

ЈЕЛИСАВЧИЋ: Ако узмете Јеванђеље, нема ту ништа неразумно. Ако сте хришћанин морате бити поборник мира. У свим ратовима страдају невини, ништа се неће десити богатим Палестинцима, већ оној дечици. И овима у Украјини, које имао пара изашао је. Било је страдања и пре. Сада су страдања постала масовна, јер је човечанство напустило проверене ствари, односно ствари које су постајале у традицији и до којих се држало. Данас више нема правила. Човечанство је кренуло једним путем и не дај Боже нека катастрофа би једино могла да поврати људе да се мало смире или ограниче. Јер ко год има моћ, он ће је негде употребити. Што би му уопште требала. А обично људи моћ употребе за зло. То је некакав усуд историје.

РАДИО ФОЧА: Историјски ход српског народа свједочи деценије и вјекове мукотрпног трајања који је обиљежила беспоштедна борба, прије свега, за слободу. Многи ову годину најављују као годину нових искушења, проблема, личних и националних, затим вјечног питања Исток или Запад, Да ли су та искушења заиста тако велика или су све вријеме са нама и у нама? 

ЈЕЛИСАВЧИЋ: Увек је било искушења, само што је српски народ кроз историју успевао да некако нађе свој идентитет и свој пут. Мислим да ипак у српском народу постоји некаква свест, не мислим на црквену, националну, већ општељудску. Није толико црно, као што нам се чини. Има таме свакако. Та дилема Исток или Запад је псеудопроблем, шта нас то брига. Ми имамо своје и то је то. Има владика Николај једно дело „Изнад Истока и Запада“ и тако би и требало бити. Нико се ни на шта није претплатио.

Ми некако јесмо изгубили свест о себи данас. Знате како су Срби у 19. веку били организовани у Сарајеву, па боље него Немци у Берлину. И црквено, национално, просветно, грађански, културно, пола оних зграда у центру Сарајева Срби су подигли, исто тако у центру Загреба. И наједном, после тога, неко затишје. Негде смо мало отказали. Треба радити јако дуго на побољшању менталног стања и менталног здравља српског народа. Нема тог стабилног друштва.

РАДИО ФОЧА: Често видимо мутне облаке који обавијају људске животе. Видимо ли и бриљантну небеску свјетлост која се пробија кроз њих?

ЈЕЛИСАВЧИЋ: Мислим да се види. Када видите све те неке хуманитарне акције око нас, њихова база је у хришћанству. Можда то људи не раде из верских разлога, али је хришћанство ипак успоставило ту социјалну делатност. Хришћана је у почетку било јако мало, али је цар Констанин ипак признао хришћанство. Није битан број, битан је квалитет. Ми ако будемо хтели, успећемо. И бићемо светлост свету.

 Извор: Радио Фоча

Изазови савремене породице

Анегдота о смирењу

Тропар Николају