[ Лепота живота ] 03 Август, 2017 14:12

 

 

 

Моја снајка и Миличина мајка (Мала монденка) најбоље су другарице одмалена. И, једном приликом, позове Миличина мајка моју снајку да јој покаже управо офарбану косу. Мом инспектору се то није свидело и, без пардона, али не и с мишљу да вређа, рече другарици да је гадна; а ту, поред њих, разговор слуша Милица. И кад је њена мајка отишла у купатило, Милица приђе мојој снајки и поче да је испитује: 

- Јесте ли ти и моја мама најбоље другарице? 

- Да - потврди снајка, ни мало не слутећи у ком правцу ће разговор тећи. 

- Одрасле сте заједно? 

- Да. 

- И никад се нисте посвађале? 

- Нисмо - сад већ поче да расте радозналост, јер су питања била необично озбиљна за петогодишњи узраст. 

- И јако се волите? - Милица настави да ниже питања. 

- Да... 

И дете најзад бриљантно закључи: 

- Па да ли је онда у реду да својој најбољој другарици, коју волиш и никад се са њом ниси посвађала, кажеш да је гадна? 

Моја снајка за тренутак остаде без речи, а онда, признајући јој право, одговори. 

- У праву си... Није...

Наравно, снајка је ово морала да подели са мном, а ја - записах.

 

[ Лепота живота ] 02 Август, 2017 19:17

 

 

- Хоћу да ми направиш ташну! - каже мени петогодишња Милица.
 
- Стварно? А какву ташну? - питам је ја озбиљно заинтересована.
 
- Црну... И да има два џепића: један овде и други овде - објашњава Мина и превлачи руком те по левој, те по десној бутиници. - И да има штрафте.
 
- Какве штрафте? - правим се ја зачуђеном.
 
- Па знаш оне црте...?
 
- Какве црте?
 
И ту Мина поново превлачи руком преко ноге, не бих ли се досетила.
 
- Мислиш ресе? - најзад јој помогох.
 
- Да... - потврди она.
 
- Аха! А зашто црна?
 
- Па волим црно.
 
- Немој црно. Ти си девојчица, за тебе су боље веселе боје.
 
- Може бела! - ускликну Мина и балтазарски подиже прст, на којем је само фалила сијалица да засветли.
 
- Може и бела, и роза, црвена...
 
- Може роза! Роза! - изјави Мина закључно.
 
- Добро, реци мами да купи конац и направићемо...
 
Оде Мина да наручи конац код мајке, а ја не одолех да је не питам потом:
 
- А шта ће теби ташна? За лутке?
 
- Не. Хоћу да видим како ће да изгледа.

 

 

 

[ Лепота живота ] 02 Август, 2017 10:59
Грех - као узрок болести и назнака промашеног пута. Православна психологија.
Емисија: Има ли нам лека? (др Јована Стојковић)
гост: мр Весна Нинковић 
тема: Исцелења у манастирима Српске Православне Цркве
 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Јул, 2017 13:24

 

Идемо у храм кум, брат и ја, и кум прича: 

"Светац, а спрема се киша, па ће комшија рећи мом деди: 

- Стојане, купи сено, киша ће...! Штета је да пропадне а то је час посла...

На то ће Стојан, стамен у вери, човек који се није хтео одрећи Славе ради бољег посла у партији, овако да му одговори: 

- Онај ко сено покваси, Тај ће и да га осуши!"

 

[ Лепота живота ] 06 Јул, 2017 18:56
 
Дванаест делфина изнело је на копно икону Мајке Божије "Знамење".
Види! 
 
[ Лепота живота ] 04 Јул, 2017 22:41
 
 
[ Лепота живота ] 02 Јун, 2017 20:44
 
[ Лепота живота ] 06 Мај, 2017 20:43

 слика: http://school.orthpatr.ru/ajax-reader/nojs/225809

„Љубав никад не престаје...“ (1.Кор. 13,8)

Како је јадно слушати или читати мисли о рају и паклу и о томе да је у рају, наводно, добра клима, али у паклу добра екипа. Али, авај, да је то тако, зашто се нико не моли демонисаним за помоћ? Ја не знам да је иком неко помогао из пакла, али из рајских насеља, о да! Како тамо где нико ником не гледа лице може да буде добро? Па погледајте само људе око себе, који сем свога не виде лице ближњег, нити га занима, и биће вам одмах јасно како изгледа пакао, и да је то, заправо, стање душе. А рајске душе су увек насмејане, спремне да помогну и да подрже у сваком расту, како духовном, тако и сваком другом који се уз то додаје.

Када се упокојио мој отац, био је то шок за мене и прва смрт у блиској породици. Нисам се снашла са новим осећањима, али су мој дух и тело одреаговали на неуобичајен начин. Требало је времена да се то смири.

Кад је одлазила моја бака, са њом смо стигли и да се опростимо. Али ме је добри прота, видећи како плачем на вратима, опоменуо да не очајавам. На то сам му одговорила да ја не желим својом тугом да задржавам баку, која је, најзад, отишла мајци, оцу и сестрама у загрљај и којих је читав живот била жељна, већ плачем из разлога недостајања и захвалности због жртве којом ме је задужила; и не само мене, већ и свој српски народ (моја бака је, за време рата, ишла боса по снегу само да би била у болници и помагала рањенике, који су за њу имали само речи хвале и дивљења).

Али када се упокојила моја мајка, која никад није била болесна, није била на боловању и за коју ни лекари нису знали који је прави узрок њене смрти – ту сам већ морала да се борим са самољубљем и привезаности. Ми се пречесто везујемо за људе, а Господ жели да се вежемо за Њега, јер је Он једини који нам увек може помоћи, па и кад оду наши драги од нас. Истовремено, и наши родитељи и ми – сви смо деца Божија и свако у своје време бива позван, али нико не остаје напуштен.

Дакле, са одласком мајке, требало се борити, понајпре на духовној основи, са својим Ја. И док сам Богу приносила молитве за своје упокојене, било ми је важно да знам где су моји. Негде у половини четрдесетнице, једне ноћи кад легох уплакана да спавам, само што усних кад долази моја мајка у сан и говори ми: „Јецо, немој да плачеш, ја сам добро и овде сам са баком!“ Овде се тргох и од тог трена мој очај поче да узмиче. А молитве ме у излечењу крепише.

Након овако блиских уснућа мојих родитеља, брату и мени је остао празан стан. Нисмо хтели да га продајемо, а сва имовина коју наследисмо преписана је на брата. Између нас никад није било проблема око било чега, понајмање имовине. Не би било ни да су моји родитељи сами све преписали брату, или било коме – увек сам сматрала да имају право са својим да чине како им воља, а Господ се увек постара за сваког ко Му се моли.

Брат је водио бригу о наследству, па и о томе коме да изда стан. Али он није баш размишљао о свему, док сам ја бринула о једном, а то је да у стан дође породица православна, како би свештеник наставио о слави да долази. Станари су се ређали, и премда је стан очуван, чист, нису се из неког разлога дуго задржавали.

А једног дана дође код нас жена, мамина пријатељица, да пита може ли њена ћерка са унуком да дође у стан. Иначе, она је преузела на себе добровољно бригу да води рачуна о гробовима наших најмилијих и ми смо јој због тога веома захвални и поштујемо је много. Међутим, наш стан је двособан и изнајмљујемо га за 100 евра, а њима би одговарала цена од 70 евра. Била је и ћерка, али све је остало на разговору и „видећемо“. Те ноћи, након разговора са ћерком, пре него што легох на спавање помолих се пред иконама и позвах мајку да нам она помогне у разрешењу дилеме.

Како заспах, кад ето моје мајке у сну, сва у плавом, а лице јој такво да прво што сам помислила - сасвим свесна у сну да је мајка прешла на другу страну – како је заиста тачно да тамо сви имају тридесет и три године. Обрадовах се и одмах јој испричах за проблем који нас је снашао, да би ми мајка одговорила:

- Реци јој (маминој пријатељици) да смо јој захвални на свему што чини и да је то што чини хвале вредно.

Разумела сам да се то односило на женин труд у одржавању гробова.

Затим, сасвим се препуштајући њеној одлуци, упитах је овако:

- Добро, мајко, а шта кажеш: седамдесет или сто?

На то ми је мајка одговорила:

- Сто...

И истом је нестала.

Следећег дана сам то испричала брату и снајки, и ми смо поступили како нам је речено.

Шта се потом десило?

Једна породица, која долази у наш храм, и која је добила кућу на коришћење уз надокнаду, због неких пословних потеза газде морала је ту исту кућу да напусти. Они су чули да је наш стан празан и позвали су брата ради договора. Овако је човек рекао брату:

- Ми немамо намеру да купујемо ни стан, ни кућу, тако да бисмо стан користили на дуже време. Ја сам молер и нама цена од сто евра сасвим одговара.

И тако је стан населила православна породица, а наш добри прота нас све помиње на литургији.

А како на земљи, тако и на небу.

Амин.

 

За споменар причу је записала причалица.

 

 
 
 
[ Лепота живота ] 16 Април, 2017 18:26

 

 

- Сад ћу да вам испричам причу о Васкрсу – овако је отпочела своје казивање шестогодишња Сузана и наредним редовима нас задивила, да смо слушали без трептања:

„Био једном један Васкрс. Не, почећу овако: били мама и тата и они нису имали дуго деце. И онда жена затрудни и добију они бебу којој дадоше име Васкрс. Они су били јако сиромашни, али кад је дошао Васкрс, они су хтели да свима буде добро. А била је и једна богата породица, која их није волела и није желела да ником буде добро. И та богата породица је скупила војску и послали су војнике да прогоне Васкрса и његову породицу. Васкрс је дуго бежао са породицом и ови нису могли да их ухвате. Али после неког времена су га ипак ухватили. И онда су га тукли и мучили, па су га проболи и ексерима, и дали су му један крст да држи у руци. И ставили су га у сандук. Али ви немате појма колико је то било страшно и како је то био велик сандук. И онда је Васкрс умро, па су га сахранили и на његов гроб су ставили један велики камен. Али Васкрс није био мртав! Он је био жив и отишао је на небо код свога оца. И Васкрс живи и данас.“

у.п.: Сузана је ову причу слушала од васпитачице, али је казивању дала свој лични печат.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

[ Лепота живота ] 15 Април, 2017 14:25
 
 Христос Воскресе!
 
 
[ Лепота живота ] 15 Април, 2017 12:56
Пренос уживо на руској тв http://tsargrad.tv/broadcast
[ Лепота живота ] 19 Март, 2017 21:08
 
Ово је прича за сву децу са Принциповца, јер свакога од њих има помало у њој. Иначе, то је једна од емисија Буквара Православља на радио Шиду. Текст чита Мирко Нанић.
 
 
[ Лепота живота ] 16 Март, 2017 01:06
 
Ништа се у нашем животу не дешава да би нас уништило...
 
[ Лепота живота ] 08 Март, 2017 20:35

Не једна тачка, већ три тачке: Циклус „Моћ књиге“. Чланак једанаести

Шаљивџије кажу да се ремонт не може завршити. Он се може само привремено прекинути. Исто се односи и на разговор о књигама. На срећу, никуда не можемо да се денемо од њих. Разговор о њима не престаје, већ само утихне на неко време. Чак и следеће речи које изражавају супротну мисао нису ништа друго до младићка дрскост. Талентована, али ипак дрскост:

           Славите ме! Нисам пар великима.

           Изнад свега што је учињено ја стављам „nihil“.

           Никада

           ништа

           нећу да читам.

           Књиге? Чему књиге! (Мајаковски „Облак у панталонама“)

Чему књиге? – питаш. А сам пишеш књиге! Кажеш да нећеш да читаш? Хтео или не хтео, читаћеш. И те како! Што историја и доказује, бар кад се ради о истом овом Мајаковском. Постоји, истина, појава као што је да човек добровољно заћути, кад одлаже у страну све речи, укључујући и написане. Али то је нешто из реда нама непознатих озарења и погружавања у другу стварност. Има један кинески афоризам на ову тему. „Речи су налик на замке, а смисао на зеца. Кад човек ухвати зеца, одбаци замке. Пронашавши смисао свега људи више не користе речи.“ И на крају: где да нађем мудраца којем нису потребне речи? Попричао бих с њим...

Да, другови. И разговор о књигама, и читање књига нас заиста одводе у ћутљиве пустиње и на врхове ћутљивих планина. Да бисмо размишљали. И да бисмо се молили. Не ћуте само старци. И велики научници одбијају да дају интервјуе. И велики писци се крију од света у својеврсним затворима. Велико знање, као и велика туга, тражи усамљеност. А где је усамљеност, тамо је и тишина. И књиге нас воде тамо. И ако читаш, али не размишљаш, ако читаш, али се не молиш, чему све то? Јер „ако се буде писало много књига, томе неће бити краја, а много читања замара тело“ (Проповедник).

Књиге нас одводе од буке. Зато замире госпођица на слици с песмарицом покрај зараслог језерцета. Зато човек с књигом седи у пустој алеји. Зато је тихо у просторијама библиотека. А где је још данас тихо? Једино на гробљу, али савремени човек од разговора на ову тему бежи као ђаво од крста. А ми ћемо на растанку попричати о гробљу. Неће то заправо бити на растанку, већ просто на крају овог циклуса кратких беседа о речима из књига који приводимо крају.

Код Дантеа у „Рају“ наводи се дугачак списак светаца који се наслађују животом у рају. Међу њима се помиње извесни Петар прозвани „Једач“ од речи „јести“. На латинском Petrus Comestor. То је француски богослов из 12. века који је „једачем“ прозван због љубави према књигама. Живео је и предавао у Паризу. Он се буквално хранио књигама и није било могуће одвојити га од њих као гурмана од укусне хране. У књишким монасима постоји таква незасита љубав према келији и књизи. Ви који знате сетите се нашег Нестора Летописца и његових похвалних речи о књишкој учености. Они који не знају Нестора и „Печерски патерик“ нека се сете барем Пимена из „Бориса Годунова“. Шта и зашто он тамо пише?

           Нек знају потомци православаца

           Земље рођене минулу судбину,

           Своје цареве велике нека помињу,

           Због њиховог труда, због славе, због добра –

           А за грехове, за мрачна дела

           Спаситеља нек смирено моле.

Ево, таквих Нестора и Пимена било је по читавом хришћанском свету и они су међу зидовима келије водили летописе, проучавали су богословље, бавили су се превођењем. Такав је био Петар Једач. Он је занимљив по томе што је унапред себи написао епитаф.

Ево како гласи:

           Ја сам Петар (камен) – лежим под каменом

           Назван сам „једач“, али сам сад сâм поједен

           Док сам био жив учио сам, учим и после смрти

           Говорим вам, а ви понављајте:

           Ја сам онај ко је живео и ко ће живети.

У суштини, ово је химна духовном списатељству. Све је ту: иронија и игра речи (Петар – лежим испод камена); смели поглед у гроб (сâм сам поједен); вера у вечни живот (живео сам и живећу); превладавање смрти кроз духовно знање (учио сам – учим и после смрти). Епитаф је читав жанр у уметности речи. Рођен у антици он је најчешће имао два смисаона правца. Обраћајући се читаоцу који пролази у име покојника, текст је говорио или „пожали ме, уздахни, сети се“, или „не губи време, живи пуном паром (с различитим поимањем „пуноће“), ускоро ћеш и ти постати овакав“. Хришћанство је у епитаф унело смелост, наду у милост Божију и моралну поуку живима. И Петар Једач је у својих пед редака написаних пре него што му је куцнуо смртни час, оставио поуку свима онима који читају и пишу.

Тешко онима који и после смрти развраћају, саблажњавају и залуђују људе. Тешко онима који су били уверени у то да са смрћу престају сви земаљски обрачуни док само постају јаснији и појачавају се. Благо онима који су учили добру за живота и који настављају да уче после смрти. Тешко једнима и благо другима. И ту хватам себе на мисли да препричавам наравоученије Криловљеве басне „Писац и разбојник“. Најјаче, без преувеличавања, Криловљеве басне која се уместо „Мајмуна и наочара“ или „Слона и Муве“ може укључити у све хрестоматије. Хватам себе на тој мисли, а то значи да ипак не желим да завршим разговор о књигама. Он повлачи Крилова, а затим Езопа, па онда, ко зна кога... Жели да прави нове кругове и нове заокрете не остављајући могућност за лењи одмор.

Али не. Овај циклус ипак затварамо. Ради других тема и других разговора. Ради самосталног трагања, отвореног за многобројне љубитеље књишке речи. Срећан пут свима онима које не треба убеђивати у то да је читање богатство! Слећите као пчеле на пупољке цвећа по полен. Откривајте непознате земље које се налазе на два корака од вас. Стичите нова знања о самима себи и о Господу Богу Чије је име благословено у векове. И нека би вам Бог на овом путу дао што више аутора који кроз све стваралаштво говоре „ја сам онај ко је живео и ко ће живети“. Ако је то тачно кад су у питању они који су нешто написали, подједнако је тачно и кад је реч о онима који читају.
 
Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић
 
[ Лепота живота ] 01 Март, 2017 22:45

Кодификовани унутрашњи свет: Циклус „Моћ књиге“. Чланак десети

Шерлок Холмс је многе ствари о човеку могао да погоди на основу опушка остављеног у пепељари, по томе како му је излизан ђон и на основу још стотину ствари које ништа не говоре непосвећеном човеку. На томе почивају криминалистика, медицина и овоземаљско искуство. Тачније – на покушајима да неко открије шта се налази у нашим тајним одајама, често скривеним и од нас самих, по рукопису, по рожњачи ока, по реакцији на ову или ону музику...

То је зато што о човеку говори све оно што га окружује. Човек на свему оставља траг свог „ја“. Код Собакевича у „Мртвим душама“ као да су сви предмети у кући својом снагом и незграпношћу говорили: „Ја сам Собакевич!“ – „И ја сам Собакевич!“ Говорили су столице, ормари и комоде. Са свих страна је кроз њих гледао домаћин. И ако тако много и тако гласно о човеку говоре предмети који су с њим повезани, шта рећи о књигама које човек чита? Зар није тачно да се кроз њих, и то у много већој мери, изражава скривени свет њиховог власника?

Покажи ми своју полицу за књиге. Ко си ти? Шта је у теби? Узгред речено, књиге овде могу бити у истом реду с још неким носиоцима информација. На пример, покажи ми своју колекцију грамофонских плоча – то смо могли рећи још сасвим недавно. Или – покажи ми полицу с твојим DVD-овима? Јасно је и без већег размишљања: плоче и касете ће нам много тога рећи о свом власнику. Како проводи слободно време, о чему размишља и да ли уопште размишља. Да ли му се може нешто позајмити и да ли се с њим може ићи на планину. Све ово обиље предмета који су раније сакупљали прашину на полицама (касете, плоче) данас су заменили разноразни хард-дискови. Односно, компјутерска меморија. Информација се скупила, прешла је, као се каже, „у цифру“, али није престала да открива тајне одаје својих власника или корисника. У „цифре“ су преточени иста она музика, исти они филмови, плус много тога другог. То је кодификован унутрашњи свет. То је човеково наличје. „Дај ми свој компјутер и реци ми шифру, па ћу ти рећи ко си.“ Ова формула је апсолутно непогрешива.

Али ми говоримо о књигама, о књигама. О корењу, а не лишћу. Кад је Оњегин бесмислено убио Ленског и нестао да би се спасио од самог себе променивши место боравка Татјана је остала са својом неузвраћеном љубављу и гомилом питања. Ко је човек у којег се заљубила? И Татјана није смислила ништа боље од тога да посети празно обитавалиште свог несталог идола. А шта је тамо било? Сто за билијар, камин с угашеном ватром „и тамни портрет лорд-Бајрона, и мали кип од гвожђа глачан“. И гомила књига. Татјана моли кућепазитељку за дозволу да редовно обилази ово место. „Да опет сврати и без бриге, ту у замку, чита књиге.“

У прво време јој није било до књига. Прво јој је било просто слатко да плаче у самоћи. Али прошло је још неко време и „на читање се затим дала, и нови свет је ту наједном пуко пред њеном душом жедном“. Видела је по књигама шта је чинило унутрашњи живот случајног и недавног мучитеља њеног срца. А он је био банално горд као Наполеон (управо онај гвоздени кип) и уморно-развратан, презасићен и самољубив као лорд Бајрон. О томе су јој рекла два-три романа у Оњегиновој кући „у којима се век огледо, и човек – нашег доба чедо“.

Татјана не тражи писма, Оњегинову преписку, као што би на њеном месту могла поступити друга девојка мучена чежњом и радозналошћу. Она не извлачи никакве тајне из слугу. Само чита и то јој је довољно. Мораћемо да наведемо целу 23. строфу седме књиге:

           Странице многе ту су криле \ знакове ноктом урезане;

           И одмах су зауставиле \ Татјанин поглед такве стране.

           С трепетом прате очи њене \ због какве мисли, напомене,

           Зачуђен беше Евгеније \ с чиме се слаго, с чиме није;

           Ту сваке нове стране лице \ његовог пера покрет крије;

           Ту своју душу Евгеније \ испољава и нехотице

           Кроз кратке речи и кроз слике \ кроз крстове и упитнике.

Истина, она га уопште није познавала. Због чега је уздисао, о чему је размишљао? Због којих мисли би му срце брже закуцало? Све то су рекле књиге. Његова душа је почела да говори с њом. Почела је да говори потезима ноктију, упитницима на маргинама и другим забелешкама. Татјана је у овом случају достојна великог чуђења – овакве девојке се ретко срећу. На пример, Олга у библиотеци погинулог Ленског није прочитала ниједну књигу. Њој то није потребно. А Оњегин је заиста с презривом гримасом прошао поред своје среће. Књиге су Татјани рекле све. Оне су је охладиле и учиниле целомудреном. Дакле, ето ко је њен дојучерашњи идол! Ни овде не можемо без цитата:

           Тај тмурни, кобни чудак – ко је? \ небески створ ил’ ада траг?

           Тај анђео, тај надмен враг, \ шта је он? Ехо других људи,

           Јел Москов с празном душом таштом \ под Харолдовим црним плаштом,

           Ил’ празни тумач туђих ћуди \ дал речник модних речи није?...

           Јел пародија Евгеније?

Да, он је подражавалац. Подражава Бајрона у презасићеном јаду и Наполеона у хладној гордости. Он је тумачење туђих ћуди и речник модерних речи. И то је све... Тако се сви ми у незнаној, али великој мери састојимо од модерних речи и туђих каприца, што прво изгледа тако „кул“ и модерно, а касније се испоставља да је празно и бескорисно. Осим тога, ту су мода, реклама и масовна култура, ако је то уопште култура.

Дакле, књиге су охладиле Татјану. Оњегин је имао обичај да се ујутру купа у леденој води. За Татјану је оваква ледена купка била библиотека неоствареног вољеног. Да су живели у ХХ веком све би било брже и једноставније: „Дај ми твој лаптоп и реци ми шифру.“ На њему нема трагова ноктију и забелешки оловком на маргинама. Све је једноставније. Кликнуо је, лајковао, преузео, сачувао. А после је показао. Значи такав си! А ја сам мислила! И хладан туш (више не купка) заувек спира незрелу везаност.

Дакле, полица с књигама о човеку говори више и боље него детаљна аутобиографија. И ако човек нема полицу с књигама, то такође говори о њему дубоко и снажно. А ево зашто.

Оно што улази у стомак неће заувек остати у њему. Сигурно ће изаћи. Јеванђеље о томе јасно говори. Али постоји ризик да оно што уђе у срце заувек ту и остане. Истина, оно ће касније тражити пут да изађе кроз различите конкретне речи и дела. А ми ћемо се у недоумици питати: откуд у овом добром човеку тако чудне жеље и радње? Па како одакле? Од онога што је прочитао и видео. Што је помислио и сачувао у клети срца. И пре него што човек нешто учини, иако нисмо јасновидци можемо назрети обрисе његових будућих поступака на основу књига и филмова, на основу музике и других интересовања. Пошто се док очи прелећу по редовима, а нокат оцртава реч која се урезала у душу, у њој се формирају мотиви будућих радњи и циљеви будућих напора. То је апсолутно неизбежан и тајанствен процес од којег зависи живот света. И никако није јасно зашто сви разумеју борбу за еколошки чисту храну, а никако нам не успева да продужимо ову мисао до аналогије с читањем и мисаоном храном.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Првославие.ру