Недостојни и достојни

Истина је, Христе мој, да Те никада нису разумели силници и „праведници“, „способни“ и „успешни“, они који су беспрекорни у својим спољашњим манирима, и они који су „савршени“. Разумели су Те искључиво они скрушени и понизни, изнурени животом, очајници и страдалници, грешници, блуднице и цариници кроз читаву људску историју, сви они који себе никада нису сматрали достојнима Твога небескога Царства;

Искључиво такви су Те препознали, признали и прихватили, јер су претходно прихватили своје промашаје и слабости, ту непробојну таму своје сопствене ледене ноћи.

Већ вековима пак, Христе мој, Ти истрајаваш у томе да волиш оне који, иако у паклу, миришу рајем. Заволео си, Христе, оне које нико никада није волео....

Отац Хараламбос Пападопулос

 

Богојављење

 

„Пијте свету воду што је чешће могуће. Ово је најбољи и најефикаснији лек. То кажем не само као свештеник, већ и као лекар. Из мог искуства у медицини.“

Свети Лука Војно-Јасенецки, архијереј и хирург

Бог се јави!

„Националности“ Господа нашег Исуса Христа

Повремено и прилично често људи постављају питање о националности Христа Бога нашега.

Одговор је једноставан и кратак.

Оваплоћени Исус Христос, Син Божји, није имао националност током свог боравка на грешној земљи. Тако и будући рођен од Оца Небеског пре свих векова, нема је ни у вечности.

Објаснићу детаљније.

Националност човека у свим народима, сем модерних Јевреја, потиче од оца, јер је отац извор семена из којег се развија плод, а мати – само тло на које је семе пало, оплођена посуда...  Тако Свето писмо каже: „Авраам роди Исаака, Исаак роди Јакова...“.

Исус Христос није имао земаљског оца, јер је зачет од Светога Духа. И, називајући га Јеврејом, аутоматски вршимо хулу на Духа Светога, која се не прашта „ни у овом веку, ни у будућем“ (Мт 12:31-32).

Они који су склони дискусијама требало би и сами то да схвате.

Свето Јеванђеље нигде не говори о националности Спаситеља. Нити је Он себе називао Јеврејином, нити га је јеврејски рабин, који је полемисао са Њим, препознао као Јеврејина. У Јеванђељу по Јовану чак су се питали: „зар не говоримо истину да си Самарјанин?“. Стога се Он у Светом писму назива сином човечјим, то јест по плоти сопственој свим људима без обзира на њихову националност. С тим у вези поставља се питање: зашто је онда Он био обрезан по јудејском закону? Зато што је Он дошао да испуни закон ( Мт. 5,17). То јест, пре него што ће људима, који нису били у стању да испуњавају Мојсијеве законе, дати свој еванђелски закон благодати, Господ је за све нас „до последње јоте“ испунио законе које је Бог првобитно дао преко Мојсија. А обрезање, као знак богоизабраности, улазило је у њихов број.

Монах Атанасије Каруљски, старац  испоснице (Исихастриона) Светог Саве српског у Каруљи

(мој слободни превод са руског а у тежим недоумицама искористих и помоћ пријатеља)

 

Вертеп

 

Нека нас Његове јасле уче смирењу,

пећина – да се не бојимо сиромаштва и немаштине,

пастири – простоти и незлобивости,

мудраци – да се наше мудровање и земаљско знање потчини јеванђелској мудрости,

звезда – да ходимо у светлу просвећења Његовом благодатном милошћу,

анђели – општем миру и славословљу,

Јосиф – праведности,

а Богородица – непорочној чистоти и целомудрености, не само да видимо Бога, већ и да Га носимо у себи.

Епископ Герман

(мој слободни превод са руског) 
 

Без Љубави све је - ништа

Дужност без Љубави чини особу раздражљивом,

одговорност без Љубави је несавесна,

правда без Љубави је окрутна,

истина без Љубави је критичка,

васпитање без Љубави је дволично,

ум без Љубави је лукав,

пријатељство без Љубави је лицемерно,

надлежност – звоно које звечи,

моћ без Љубави чини особу насилном,

част – арогантном,

богатство – похлепом,

вера без Љубави чини човека фанатиком.

Постоји само једна велика преображујућа сила – Љубав.

 

Натпис на дому Блажене Параскеве (Паше) Саровске у Дивјејеву

 

Јаки духови

Двојица су стављена на муке: један је држао језик за зубима, други је све издао. Обојица су преживела рат. Кад су упитали овог што није издао шта да раде са издајником, он је одговорио:

- Пустите га... 

- Али он је издајник! - почеше да се буне многи.

- Оно што је он прошао ни најјачи духови не би издржали - одговори човек и изађе из круга.

 

Нешто између



 

- Не волим кад то урадиш - рече он уз осмех.

- Шта то не волиш кад урадим? - упита она насмејано.

- Не волим кад философски концепт подриваш смисленом логиком - одговори он, грлећи је.


Не бој се да се радујеш

Немој се нервирати због ситница!

Колико година си у Цркви? И шта радиш толике године? Да ли напредујеш? Видиш ли промене? Сазреваш ли? Или се можда и даље бринеш, нервираш и свађаш са свима из околине и остаје спољашњи човек иза којег се крију неред и лаж? Колико година си са Христом, а да ли си стекао истински морал и једноставност у манирима? Да ли си постао прави човек?

Овде сам навео карактеристичне црте које треба да послуже као знак тога да је наш живот у складу с духовним животом Цркве. Слушај пажљиво «дубину срца» где све постаје тихо. Колико често стремиш тамо, толико је већи твој штит од овоземаљске туге. Чујеш, али се не бринеш. Боли те, али не лудиш. Миран си и издржљив. Није једноставно сломити те! Нико и ништа не може да те узнемири! На увреду се не вређаш, не падаш у тугу. Избор је на теби!

Да ли ћеш сачувати своју душу заједно са Христовом благодаћу? Све је то храна за размишљање. Христос ти помаже да све другачије видиш. Христов ум те усмерава, испуњава твој свакодневни живот духовном светлошћу, учи нас да волимо и да будемо вољени, да будемо блиски по духу, човечни и свети.

«Μη χαλιέσαι από τίποτα!»

Живи

Живот без смисла и циља. Тако сваког дана оцењујеш дане које си проживео. Сатима се мучиш, умараш, досађујеш, остаривши пре времена. Добровољно све то себи сугеришеш. Постоји решење, постоји излаз! Испуни свој живот лепотом, своје дружење, свој дом, свој посао. Мењај се.

Тражи оно што те не задовољава и побољшавај то. Не повлачећи се, не предајући се и не гунђајући. Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози и свештеници. Несвесно се слажеш са стеченим васпитањем, ни мрвицу се не потрудивши, живећи без напора, без жртве. И твоје срце обузима дубока туга. А све је због тога што си заборавио да је пожртвованост једна ствар, а самоубиство је сасвим друга.

Решење је следеће: живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. На то си позван и дат ти је таленат да то оваплотиш.

Христос је дошао на земљу да би оживео и васкрсао наша срца и наша очекивања, а не за то да би нас умртвио. Дошао је да искорени нашу лаж, а не радост нашег живота. Са Христовим гласом који звучи у теби твој живот постаје лепши, мирнији и радоснији.

Ако се мучиш, пронађи оно чему тежиш и спроводи то у живот! Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање – не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.

Често не живимо својим животом. Зато се мучимо и исцрпљујемо.

Једна девојка је постала фризерка и била је срећна. То је било оно о чему је сањала. А друга студира медицину, али се мучи, пошто то није њена жеља. Имала је погрешан приступ одабраном путу.

А ти се не бој да се радујеш. Довољно је да све чиниш са захвалношћу Богу. Не бој се да будеш срећан. И живиш и ствараш зато да би се радовао! Унеси славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чини бодро, живи истински. Тражи пут исправљања и промена. У сваком случају, немој узалуд траћити време, већ живи надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.

Ево, причестили смо се – примили смо у себе «живу» Христову Крв, нека оживе и наша крв, и срце и сав наш живот! То желим и теби, и себи, и целом свету. Јер, Христос је васкрсао учинивши нас достојнима бољег живота, који треба да проживимо радосно и надахнуто.

Ζησε!

Снага је у молитви!

– Да ли се молиш?

– Да, молим се.

– А тачније? Да ли се молиш Богу или се молиш за своје потребе?

Али немој журити да кажеш да се молиш «Богу». Зато што ова молитва није као наши свакодневни послови. «Молим се, – кажеш, – додирујући Бога» – Онога Ко је мир и љубав. Погледај доказе праве молитве: мењаш се набоље, срећан си, лице ти сија, симпатичан си, налазиш се у стању блаженства.

Иако кажеш да се молиш размисли зашто твоје дете не види промену у твојој души, без обзира на то што о себи говориш као о духовном човеку и што идеш у цркву. Сетимо се каква је била снага молитве Господа. Кад се Христос молио за нас на Јордану – Небо се отворило, на Тавору – заблистала је Божанска светлост, на Маслинској гори – римски војници су падали на земљу. Ето каква је молитва.

Таква молитва доликује и нама. Она нас одваја од буке свакодневне таштине и окружује нас тишином и миром. Кад си заиста у молитви заборављаш на све: дан, сат, место, време, храну и потребе. Живиш на другом месту. Као свети Нектарије, који се «растварао» у неометаној молитви попут тишине морске бонаце.

Молитва је пут у непознато место, пут преко мора и океана.

Молим се како бих постао као Он, не да бих пребацио на Бога сопствено бреме патње и брига. Молим се да ме промениш, Христе мој, али не да бих Тебе «изменио» по угледу на себе.

Неопходан услов за молитву јесте да ставимо ум у срце. Да га умиримо и пребивамо у тишини срца. Она представља врата за тамо где нема проблема.

Али постоји разлог због којег не подносим тишину молитве. Мој разум је обузет непрекидном бујицом мисли, мој живот је таштина и освајају га добра овог света.

Неки кад се моле заборављају на своје проблеме! Растварају се у благодати божанског додира. Брига одлази. Душу испуњавају нада, љубав и сигурност.

А кад се хладиш за молитву, поткрадаш самог себе, лишаваш себе нечег значајног и фундаменталног. Биваш напуштен и беспомоћан.

Свакодневно се моли помало. А ако не можеш да разговараш с Богом, разговарај, рецимо, са женом, или с мужем или с децом. Почни од малог, труди се да омекшаш своју душу, да је учиниш осетљивијом за своје «видљиве» ближње, за свог брата у Христу. Захваљујући овом малом у твом животу Господ ће те довести до молитвеног расположења. То је као почетак. И тада постајеш «опијен» молитвом, почињеш да је твориш и више никаква животна таштина не може да те одвуче.

Лако размишљам о молитви, али ми је тешко да је творим. Речи су увек важније од дела. Опростите.

Η δυναμη σου λεγεται: Προσευχη!

Архимандрит Андреј (Конанос)

Превод с грчког Иван Чепкиј

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру

 

Две Милице

 

Снајка је имала заказано код лекара, а Милицу ћемо да чувамо Мина, њена мама и ја. Снајка је спремила кашицу за случај да дете огладни, а Мина тражи од маме да је она храни.

- Мина, не знаш ти још, мала си - коментарише мајка.

- Па шта ако сам мала! Хоћу да пробам! - спремно узвраћа шестогодишња Мина.

И мајка јој допусти а Мина са нежношћу приступи храњењу бебе.

- Видиш да је храним боље од тебе. Ја је нисам ниједном умазала - говори Мина. - А после ћеш ми дати и да је пресвучем.

- Мама ће, сине... Мала си ти - одговара мајка мирно.

- Па нека сам мала, морам да научим да знам кад ја будем имала своју децу - закључује Мина по обичају мудро.

И дете пресвуче дете...

А тетка записа за споменар.

 

Ноћ у Горњаку

 

 

Као бедем тврди црна поноћ стоји,
Преко кога прећи пуст се живот боји.
Побожна обитељ светог манастира
Грешноме је телу давно нашла мира.
Онемеше стене, што неме бејаху,
Умукнупе звери у дивијем страху. —
Не миче се листак, шума не шумори,
Мрка поноћ прети мркој пустој гори...
Па и Млава пуста уздише потмуло,
Да се не би њено уздисање чуло.
Сама у свом страху природа се грози,
Страховите тајне нема понос носи...
Уздрма се кула, звоно се занија,
У цркви се чује молитвица тија,
Ужегу се саме погашене свеће,
Кроз немо двориште неки дух пролеће.
На челу се бледом, где је круна сјала,
Светитељска светлост дивно заблистала...
Тихим ходом прође кроз дворану стару,
Поклони се трипут светоме олтару,
Па ишчезне опет у поноћном мраку...
Тако царе Лазо доходи Горњаку.

 

Ђура Јакшић

 

Интегритет и суверенитет

Хомољске планине. Изгнана од света, стајала је трошна кућа сиромашне породице. Могла је да се уруши сваког трена; кров је прокишњавао, а по кући су терали пацове метлом.

У кући су живели отац и мајка са двоје болесне деце. Старија девојчица је боловала од лупуса, млађа не знам тачно од чега. О овоме нам је причао наш прота, који је у фамилији имао особу оболелу од ове тешке болести (лупуса). Али није болест унесрећила само децу, већ је и мајка носила тешки крст – била је слепа. Овде се једва састављао крај са крајем, али је вера држала породицу на окупу.

За њихов случај сазнала је нека богата породица, која је одмах дошла да се на лицу места увери у случај и да помогне. Заиста, били су вољни да одреше кесу колико год да је било потребно, па и преко тога, али – имали су услов. Тражили су да породица пређе у Јеховине сведоке. Оног трена како то чу, устаде слепа жена и исповеди своју православну веру и љубав према васкрслом Христу, те замоли госте да напусте њен дом не остављајући им ништа.

Наше тело је љуштура, која ће да свене и увене касније или пре. Шта значи пролазно богатство у сравњењу са вечним и непролазним Царством Божјим? Данас јеси, сутра више ниси. Како човек одраста и његов свет, који је знао, смањује се и нестаје. Његово тело се, попут чауре, суши како би од црва постао лептир.

Али то бива само онима који не заволе црва већма већ лептира.

Но, ретки иду стазом Богопознања. Натовареним гресима и непотребним илузијама тешко је проћи чак и иглене уши кроз које су, у Израелу, пролазиле камиле. 

 

 

О мужевима

 

Прво о чему би мужеви требало да размишљају кад ступају у брак јесте то да им Бог дарива крхко биће, којем су они рекли „Волим те“ – и та је љубав у обавези да буде таква да је муж спреман све да жртвује, сав свој живот, за љубав своје жене и њихове деце. Муж је постављен да буде глава породице не зато што је мушкарац, већ што је он слика Христова, и да његова жена и деца могу видети у њему ту слику, то јест слику безграничне, пожртвоване љубави, предане, спремне на све да спаси, заштити, нахрани, утеши, обрадује, васпита своју породицу. То сваки човек мора да упамти.

Мушкарац може олако да помисли, да, као мушко, он има права на своју жену, права над њом и децом. То је неистина. Ако он није слика Христова, то му нико не дугује никакво поштовање, никакав страх, нити послушност.

Митрополит Антониј Сурожскиј „Тајна љубави“

 

Синови Божији

 

Крштење Господње подсећа нас на то да смо се и ми једном погрузили у воду крштења, и да су се и над нама отворила небеса, и на нас је сишао Дух Свети, послан од Оца Небеског, према обећању и искупитељским заслугама Сина Божијег. И у том тренутку нашег крштења у име Свете Тројице над сваким од нас Отац Небески је изговорио: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи.“. 

Да, крштењем ми постајемо деца и синови Божији, усиновљени по великој милости Његовој. Зато му са смелошћу говоримо у молитви: „Оче наш, Који јеси на небесима“. Зато и чујемо охрабрујућу реч еванђелисте: „А који Га примише даде им власт да буду синови Божији, који верују у име Његово.“ (Јн. 1;12).

Свештеномученик Јован Восторгов

(мој слободни превод са руског)

 

О домаћем крсту

 

Схиигуман Савва (Остапенко) много је говорио о домаћем крсту, како наћи спасење у своме дому, у обичном кућном окружењу:

- Непријатељ на нас, верујуће, посебно силно напада нарушавањем мира. Због љубоморних на побожност, верници често морају да трпе силну одбојност, па чак и непријатељство због своје вере, неретко и прикривено, оно које не жели да се отворено јави. Овде треба показати стрпљење. Не будите огорчени, не очајавајте, већ памтите речи Спаситеља: „И непријатељи човеку постаће домашњи његови“ (Мт. 10;36). И исправите недостатке, приметите мане које вам замерају, које се страсти скривају у вашем срцу, јер при домаћем окружењу све страсти се испољавају слободно и наши чланови породице их одлично знају – за разлику кад изађемо из куће и кад их скривамо пред онима које не познајемо. Посматрајмо себе непристрасно, испитујмо себе. Можда, у ствари, имамо тежак карактер, можда смо груби и окрутни према својима, можда неправедни и тако даље. Раширите своје срце за дружељубивост и благочестиву снисходљивост, раширите га за љубав и држите се благочестивости тврдо! Покушајте да будете кротки, нераздражљиви, не расправљајте се за све – све сносите ћутке. Када приметите да ваше уверење може да произведе пожар, онда прогледајте кроз прсте на поступке свог ближњег и приступите молитви за њега, јер љубав „свему се нада, све трпи“. (1Кор. 13;7.

(мој слободни превод са руског)

 

Муж и жена – као једно

 

Син је дошао код оца.

– Разводим се. Уморан сам! Мајка је права, док је моја жена лења. Докле да себе повређујем?

– Опрости ми, сине – одговори му на то отац.

– За шта?

 – Зато што нисам увек био добар према твојој мајци. Моја је кривица што је у теби тамни кутак са мишљу о разводу.

– Да се не разводим?

– Не разводи се. И више о томе и не размишљај.

– Да трпим до краја живота?

– Не треба трпети... Њу не можеш да трпиш, а шта је са твојим лошим понашањем према њој? Промени себе – промениће се све.

– Како ће се променити?

– Пази на своју жену онако како Господ учи. Она је дар теби... Твоја радост... Твоја помоћница... Мајка твоје деце... Немоћни сасуд, који је Бог дао теби у руке, да би је држао нежно, пажљиво и брижно... Све остало је – ситница! Ако данас не уме нешто – научиће. Ти и сам не умеш све што си дужан знати...

Ако јој нешто и не пође за руком – покриј ту слабост својом снагом и љубављу. Ако нешто не зна, попричај са њом у вечерњим сатима уз чашу чаја, нежно јој грлећи рамена. Ваш пут је само ваш. Ваша је љубав само ваша. Ко на вас погледа очима зависти – непријатељ је вашег дома, па била то твоја мајка, твој брат, или најбољи друг.. Не суди им за то. Праштај! И свакоме од њих стави до знања да ћеш за своју жену, за своју љубав, ти, ако треба, умрети без оклевања, али нећете дозволити никоме да лошом речју дирне у вашу породицу.

– Да ли си и ти желео да се разведеш од мајке?

– Ми смо се и без „помоћника“ понекад јако свађали. Били смо глупи, горди. Ви имате свој живот. Вас од Бога нико не тера. Молите у Њега мудрост. Међусобно се испомажите. Пожалите и утешите једно друго. Љубав, ако не знаш, расте. Њену пуну и праву вредност видећеш у старости: кад је нежно загрлиш с вечери и кад ти притом не буду биле потребне речи...

(мој слободни превод приче са руског)