[ Лепота живота ] 06 Мај, 2017 20:43

 слика: http://school.orthpatr.ru/ajax-reader/nojs/225809

„Љубав никад не престаје...“ (1.Кор. 13,8)

Како је јадно слушати или читати мисли о рају и паклу и о томе да је у рају, наводно, добра клима, али у паклу добра екипа. Али, авај, да је то тако, зашто се нико не моли демонисаним за помоћ? Ја не знам да је иком неко помогао из пакла, али из рајских насеља, о да! Како тамо где нико ником не гледа лице може да буде добро? Па погледајте само људе око себе, који сем свога не виде лице ближњег, нити га занима, и биће вам одмах јасно како изгледа пакао, и да је то, заправо, стање душе. А рајске душе су увек насмејане, спремне да помогну и да подрже у сваком расту, како духовном, тако и сваком другом који се уз то додаје.

Када се упокојио мој отац, био је то шок за мене и прва смрт у блиској породици. Нисам се снашла са новим осећањима, али су мој дух и тело одреаговали на неуобичајен начин. Требало је времена да се то смири.

Кад је одлазила моја бака, са њом смо стигли и да се опростимо. Али ме је добри прота, видећи како плачем на вратима, опоменуо да не очајавам. На то сам му одговорила да ја не желим својом тугом да задржавам баку, која је, најзад, отишла мајци, оцу и сестрама у загрљај и којих је читав живот била жељна, већ плачем из разлога недостајања и захвалности због жртве којом ме је задужила; и не само мене, већ и свој српски народ (моја бака је, за време рата, ишла боса по снегу само да би била у болници и помагала рањенике, који су за њу имали само речи хвале и дивљења).

Али када се упокојила моја мајка, која никад није била болесна, није била на боловању и за коју ни лекари нису знали који је прави узрок њене смрти – ту сам већ морала да се борим са самољубљем и привезаности. Ми се пречесто везујемо за људе, а Господ жели да се вежемо за Њега, јер је Он једини који нам увек може помоћи, па и кад оду наши драги од нас. Истовремено, и наши родитељи и ми – сви смо деца Божија и свако у своје време бива позван, али нико не остаје напуштен.

Дакле, са одласком мајке, требало се борити, понајпре на духовној основи, са својим Ја. И док сам Богу приносила молитве за своје упокојене, било ми је важно да знам где су моји. Негде у половини четрдесетнице, једне ноћи кад легох уплакана да спавам, само што усних кад долази моја мајка у сан и говори ми: „Јецо, немој да плачеш, ја сам добро и овде сам са баком!“ Овде се тргох и од тог трена мој очај поче да узмиче. А молитве ме у излечењу крепише.

Након овако блиских уснућа мојих родитеља, брату и мени је остао празан стан. Нисмо хтели да га продајемо, а сва имовина коју наследисмо преписана је на брата. Између нас никад није било проблема око било чега, понајмање имовине. Не би било ни да су моји родитељи сами све преписали брату, или било коме – увек сам сматрала да имају право са својим да чине како им воља, а Господ се увек постара за сваког ко Му се моли.

Брат је водио бригу о наследству, па и о томе коме да изда стан. Али он није баш размишљао о свему, док сам ја бринула о једном, а то је да у стан дође породица православна, како би свештеник наставио о слави да долази. Станари су се ређали, и премда је стан очуван, чист, нису се из неког разлога дуго задржавали.

А једног дана дође код нас жена, мамина пријатељица, да пита може ли њена ћерка са унуком да дође у стан. Иначе, она је преузела на себе добровољно бригу да води рачуна о гробовима наших најмилијих и ми смо јој због тога веома захвални и поштујемо је много. Међутим, наш стан је двособан и изнајмљујемо га за 100 евра, а њима би одговарала цена од 70 евра. Била је и ћерка, али све је остало на разговору и „видећемо“. Те ноћи, након разговора са ћерком, пре него што легох на спавање помолих се пред иконама и позвах мајку да нам она помогне у разрешењу дилеме.

Како заспах, кад ето моје мајке у сну, сва у плавом, а лице јој такво да прво што сам помислила - сасвим свесна у сну да је мајка прешла на другу страну – како је заиста тачно да тамо сви имају тридесет и три године. Обрадовах се и одмах јој испричах за проблем који нас је снашао, да би ми мајка одговорила:

- Реци јој (маминој пријатељици) да смо јој захвални на свему што чини и да је то што чини хвале вредно.

Разумела сам да се то односило на женин труд у одржавању гробова.

Затим, сасвим се препуштајући њеној одлуци, упитах је овако:

- Добро, мајко, а шта кажеш: седамдесет или сто?

На то ми је мајка одговорила:

- Сто...

И истом је нестала.

Следећег дана сам то испричала брату и снајки, и ми смо поступили како нам је речено.

Шта се потом десило?

Једна породица, која долази у наш храм, и која је добила кућу на коришћење уз надокнаду, због неких пословних потеза газде морала је ту исту кућу да напусти. Они су чули да је наш стан празан и позвали су брата ради договора. Овако је човек рекао брату:

- Ми немамо намеру да купујемо ни стан, ни кућу, тако да бисмо стан користили на дуже време. Ја сам молер и нама цена од сто евра сасвим одговара.

И тако је стан населила православна породица, а наш добри прота нас све помиње на литургији.

А како на земљи, тако и на небу.

Амин.

 

За споменар причу је записала причалица.

 

 
 
 
[ Лепота живота ] 16 Април, 2017 18:26

 

 

- Сад ћу да вам испричам причу о Васкрсу – овако је отпочела своје казивање шестогодишња Сузана и наредним редовима нас задивила, да смо слушали без трептања:

„Био једном један Васкрс. Не, почећу овако: били мама и тата и они нису имали дуго деце. И онда жена затрудни и добију они бебу којој дадоше име Васкрс. Они су били јако сиромашни, али кад је дошао Васкрс, они су хтели да свима буде добро. А била је и једна богата породица, која их није волела и није желела да ником буде добро. И та богата породица је скупила војску и послали су војнике да прогоне Васкрса и његову породицу. Васкрс је дуго бежао са породицом и ови нису могли да их ухвате. Али после неког времена су га ипак ухватили. И онда су га тукли и мучили, па су га проболи и ексерима, и дали су му један крст да држи у руци. И ставили су га у сандук. Али ви немате појма колико је то било страшно и како је то био велик сандук. И онда је Васкрс умро, па су га сахранили и на његов гроб су ставили један велики камен. Али Васкрс није био мртав! Он је био жив и отишао је на небо код свога оца. И Васкрс живи и данас.“

у.п.: Сузана је ову причу слушала од васпитачице, али је казивању дала свој лични печат.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

[ Лепота живота ] 15 Април, 2017 14:25
 
 Христос Воскресе!
 
 
[ Лепота живота ] 15 Април, 2017 12:56
Пренос уживо на руској тв http://tsargrad.tv/broadcast
[ Лепота живота ] 19 Март, 2017 21:08
 
Ово је прича за сву децу са Принциповца, јер свакога од њих има помало у њој. Иначе, то је једна од емисија Буквара Православља на радио Шиду. Текст чита Мирко Нанић.
 
 
[ Лепота живота ] 16 Март, 2017 01:06
 
Ништа се у нашем животу не дешава да би нас уништило...
 
[ Лепота живота ] 08 Март, 2017 20:35

Не једна тачка, већ три тачке: Циклус „Моћ књиге“. Чланак једанаести

Шаљивџије кажу да се ремонт не може завршити. Он се може само привремено прекинути. Исто се односи и на разговор о књигама. На срећу, никуда не можемо да се денемо од њих. Разговор о њима не престаје, већ само утихне на неко време. Чак и следеће речи које изражавају супротну мисао нису ништа друго до младићка дрскост. Талентована, али ипак дрскост:

           Славите ме! Нисам пар великима.

           Изнад свега што је учињено ја стављам „nihil“.

           Никада

           ништа

           нећу да читам.

           Књиге? Чему књиге! (Мајаковски „Облак у панталонама“)

Чему књиге? – питаш. А сам пишеш књиге! Кажеш да нећеш да читаш? Хтео или не хтео, читаћеш. И те како! Што историја и доказује, бар кад се ради о истом овом Мајаковском. Постоји, истина, појава као што је да човек добровољно заћути, кад одлаже у страну све речи, укључујући и написане. Али то је нешто из реда нама непознатих озарења и погружавања у другу стварност. Има један кинески афоризам на ову тему. „Речи су налик на замке, а смисао на зеца. Кад човек ухвати зеца, одбаци замке. Пронашавши смисао свега људи више не користе речи.“ И на крају: где да нађем мудраца којем нису потребне речи? Попричао бих с њим...

Да, другови. И разговор о књигама, и читање књига нас заиста одводе у ћутљиве пустиње и на врхове ћутљивих планина. Да бисмо размишљали. И да бисмо се молили. Не ћуте само старци. И велики научници одбијају да дају интервјуе. И велики писци се крију од света у својеврсним затворима. Велико знање, као и велика туга, тражи усамљеност. А где је усамљеност, тамо је и тишина. И књиге нас воде тамо. И ако читаш, али не размишљаш, ако читаш, али се не молиш, чему све то? Јер „ако се буде писало много књига, томе неће бити краја, а много читања замара тело“ (Проповедник).

Књиге нас одводе од буке. Зато замире госпођица на слици с песмарицом покрај зараслог језерцета. Зато човек с књигом седи у пустој алеји. Зато је тихо у просторијама библиотека. А где је још данас тихо? Једино на гробљу, али савремени човек од разговора на ову тему бежи као ђаво од крста. А ми ћемо на растанку попричати о гробљу. Неће то заправо бити на растанку, већ просто на крају овог циклуса кратких беседа о речима из књига који приводимо крају.

Код Дантеа у „Рају“ наводи се дугачак списак светаца који се наслађују животом у рају. Међу њима се помиње извесни Петар прозвани „Једач“ од речи „јести“. На латинском Petrus Comestor. То је француски богослов из 12. века који је „једачем“ прозван због љубави према књигама. Живео је и предавао у Паризу. Он се буквално хранио књигама и није било могуће одвојити га од њих као гурмана од укусне хране. У књишким монасима постоји таква незасита љубав према келији и књизи. Ви који знате сетите се нашег Нестора Летописца и његових похвалних речи о књишкој учености. Они који не знају Нестора и „Печерски патерик“ нека се сете барем Пимена из „Бориса Годунова“. Шта и зашто он тамо пише?

           Нек знају потомци православаца

           Земље рођене минулу судбину,

           Своје цареве велике нека помињу,

           Због њиховог труда, због славе, због добра –

           А за грехове, за мрачна дела

           Спаситеља нек смирено моле.

Ево, таквих Нестора и Пимена било је по читавом хришћанском свету и они су међу зидовима келије водили летописе, проучавали су богословље, бавили су се превођењем. Такав је био Петар Једач. Он је занимљив по томе што је унапред себи написао епитаф.

Ево како гласи:

           Ја сам Петар (камен) – лежим под каменом

           Назван сам „једач“, али сам сад сâм поједен

           Док сам био жив учио сам, учим и после смрти

           Говорим вам, а ви понављајте:

           Ја сам онај ко је живео и ко ће живети.

У суштини, ово је химна духовном списатељству. Све је ту: иронија и игра речи (Петар – лежим испод камена); смели поглед у гроб (сâм сам поједен); вера у вечни живот (живео сам и живећу); превладавање смрти кроз духовно знање (учио сам – учим и после смрти). Епитаф је читав жанр у уметности речи. Рођен у антици он је најчешће имао два смисаона правца. Обраћајући се читаоцу који пролази у име покојника, текст је говорио или „пожали ме, уздахни, сети се“, или „не губи време, живи пуном паром (с различитим поимањем „пуноће“), ускоро ћеш и ти постати овакав“. Хришћанство је у епитаф унело смелост, наду у милост Божију и моралну поуку живима. И Петар Једач је у својих пед редака написаних пре него што му је куцнуо смртни час, оставио поуку свима онима који читају и пишу.

Тешко онима који и после смрти развраћају, саблажњавају и залуђују људе. Тешко онима који су били уверени у то да са смрћу престају сви земаљски обрачуни док само постају јаснији и појачавају се. Благо онима који су учили добру за живота и који настављају да уче после смрти. Тешко једнима и благо другима. И ту хватам себе на мисли да препричавам наравоученије Криловљеве басне „Писац и разбојник“. Најјаче, без преувеличавања, Криловљеве басне која се уместо „Мајмуна и наочара“ или „Слона и Муве“ може укључити у све хрестоматије. Хватам себе на тој мисли, а то значи да ипак не желим да завршим разговор о књигама. Он повлачи Крилова, а затим Езопа, па онда, ко зна кога... Жели да прави нове кругове и нове заокрете не остављајући могућност за лењи одмор.

Али не. Овај циклус ипак затварамо. Ради других тема и других разговора. Ради самосталног трагања, отвореног за многобројне љубитеље књишке речи. Срећан пут свима онима које не треба убеђивати у то да је читање богатство! Слећите као пчеле на пупољке цвећа по полен. Откривајте непознате земље које се налазе на два корака од вас. Стичите нова знања о самима себи и о Господу Богу Чије је име благословено у векове. И нека би вам Бог на овом путу дао што више аутора који кроз све стваралаштво говоре „ја сам онај ко је живео и ко ће живети“. Ако је то тачно кад су у питању они који су нешто написали, подједнако је тачно и кад је реч о онима који читају.
 
Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић
 
[ Лепота живота ] 01 Март, 2017 22:45

Кодификовани унутрашњи свет: Циклус „Моћ књиге“. Чланак десети

Шерлок Холмс је многе ствари о човеку могао да погоди на основу опушка остављеног у пепељари, по томе како му је излизан ђон и на основу још стотину ствари које ништа не говоре непосвећеном човеку. На томе почивају криминалистика, медицина и овоземаљско искуство. Тачније – на покушајима да неко открије шта се налази у нашим тајним одајама, често скривеним и од нас самих, по рукопису, по рожњачи ока, по реакцији на ову или ону музику...

То је зато што о човеку говори све оно што га окружује. Човек на свему оставља траг свог „ја“. Код Собакевича у „Мртвим душама“ као да су сви предмети у кући својом снагом и незграпношћу говорили: „Ја сам Собакевич!“ – „И ја сам Собакевич!“ Говорили су столице, ормари и комоде. Са свих страна је кроз њих гледао домаћин. И ако тако много и тако гласно о човеку говоре предмети који су с њим повезани, шта рећи о књигама које човек чита? Зар није тачно да се кроз њих, и то у много већој мери, изражава скривени свет њиховог власника?

Покажи ми своју полицу за књиге. Ко си ти? Шта је у теби? Узгред речено, књиге овде могу бити у истом реду с још неким носиоцима информација. На пример, покажи ми своју колекцију грамофонских плоча – то смо могли рећи још сасвим недавно. Или – покажи ми полицу с твојим DVD-овима? Јасно је и без већег размишљања: плоче и касете ће нам много тога рећи о свом власнику. Како проводи слободно време, о чему размишља и да ли уопште размишља. Да ли му се може нешто позајмити и да ли се с њим може ићи на планину. Све ово обиље предмета који су раније сакупљали прашину на полицама (касете, плоче) данас су заменили разноразни хард-дискови. Односно, компјутерска меморија. Информација се скупила, прешла је, као се каже, „у цифру“, али није престала да открива тајне одаје својих власника или корисника. У „цифре“ су преточени иста она музика, исти они филмови, плус много тога другог. То је кодификован унутрашњи свет. То је човеково наличје. „Дај ми свој компјутер и реци ми шифру, па ћу ти рећи ко си.“ Ова формула је апсолутно непогрешива.

Али ми говоримо о књигама, о књигама. О корењу, а не лишћу. Кад је Оњегин бесмислено убио Ленског и нестао да би се спасио од самог себе променивши место боравка Татјана је остала са својом неузвраћеном љубављу и гомилом питања. Ко је човек у којег се заљубила? И Татјана није смислила ништа боље од тога да посети празно обитавалиште свог несталог идола. А шта је тамо било? Сто за билијар, камин с угашеном ватром „и тамни портрет лорд-Бајрона, и мали кип од гвожђа глачан“. И гомила књига. Татјана моли кућепазитељку за дозволу да редовно обилази ово место. „Да опет сврати и без бриге, ту у замку, чита књиге.“

У прво време јој није било до књига. Прво јој је било просто слатко да плаче у самоћи. Али прошло је још неко време и „на читање се затим дала, и нови свет је ту наједном пуко пред њеном душом жедном“. Видела је по књигама шта је чинило унутрашњи живот случајног и недавног мучитеља њеног срца. А он је био банално горд као Наполеон (управо онај гвоздени кип) и уморно-развратан, презасићен и самољубив као лорд Бајрон. О томе су јој рекла два-три романа у Оњегиновој кући „у којима се век огледо, и човек – нашег доба чедо“.

Татјана не тражи писма, Оњегинову преписку, као што би на њеном месту могла поступити друга девојка мучена чежњом и радозналошћу. Она не извлачи никакве тајне из слугу. Само чита и то јој је довољно. Мораћемо да наведемо целу 23. строфу седме књиге:

           Странице многе ту су криле \ знакове ноктом урезане;

           И одмах су зауставиле \ Татјанин поглед такве стране.

           С трепетом прате очи њене \ због какве мисли, напомене,

           Зачуђен беше Евгеније \ с чиме се слаго, с чиме није;

           Ту сваке нове стране лице \ његовог пера покрет крије;

           Ту своју душу Евгеније \ испољава и нехотице

           Кроз кратке речи и кроз слике \ кроз крстове и упитнике.

Истина, она га уопште није познавала. Због чега је уздисао, о чему је размишљао? Због којих мисли би му срце брже закуцало? Све то су рекле књиге. Његова душа је почела да говори с њом. Почела је да говори потезима ноктију, упитницима на маргинама и другим забелешкама. Татјана је у овом случају достојна великог чуђења – овакве девојке се ретко срећу. На пример, Олга у библиотеци погинулог Ленског није прочитала ниједну књигу. Њој то није потребно. А Оњегин је заиста с презривом гримасом прошао поред своје среће. Књиге су Татјани рекле све. Оне су је охладиле и учиниле целомудреном. Дакле, ето ко је њен дојучерашњи идол! Ни овде не можемо без цитата:

           Тај тмурни, кобни чудак – ко је? \ небески створ ил’ ада траг?

           Тај анђео, тај надмен враг, \ шта је он? Ехо других људи,

           Јел Москов с празном душом таштом \ под Харолдовим црним плаштом,

           Ил’ празни тумач туђих ћуди \ дал речник модних речи није?...

           Јел пародија Евгеније?

Да, он је подражавалац. Подражава Бајрона у презасићеном јаду и Наполеона у хладној гордости. Он је тумачење туђих ћуди и речник модерних речи. И то је све... Тако се сви ми у незнаној, али великој мери састојимо од модерних речи и туђих каприца, што прво изгледа тако „кул“ и модерно, а касније се испоставља да је празно и бескорисно. Осим тога, ту су мода, реклама и масовна култура, ако је то уопште култура.

Дакле, књиге су охладиле Татјану. Оњегин је имао обичај да се ујутру купа у леденој води. За Татјану је оваква ледена купка била библиотека неоствареног вољеног. Да су живели у ХХ веком све би било брже и једноставније: „Дај ми твој лаптоп и реци ми шифру.“ На њему нема трагова ноктију и забелешки оловком на маргинама. Све је једноставније. Кликнуо је, лајковао, преузео, сачувао. А после је показао. Значи такав си! А ја сам мислила! И хладан туш (више не купка) заувек спира незрелу везаност.

Дакле, полица с књигама о човеку говори више и боље него детаљна аутобиографија. И ако човек нема полицу с књигама, то такође говори о њему дубоко и снажно. А ево зашто.

Оно што улази у стомак неће заувек остати у њему. Сигурно ће изаћи. Јеванђеље о томе јасно говори. Али постоји ризик да оно што уђе у срце заувек ту и остане. Истина, оно ће касније тражити пут да изађе кроз различите конкретне речи и дела. А ми ћемо се у недоумици питати: откуд у овом добром човеку тако чудне жеље и радње? Па како одакле? Од онога што је прочитао и видео. Што је помислио и сачувао у клети срца. И пре него што човек нешто учини, иако нисмо јасновидци можемо назрети обрисе његових будућих поступака на основу књига и филмова, на основу музике и других интересовања. Пошто се док очи прелећу по редовима, а нокат оцртава реч која се урезала у душу, у њој се формирају мотиви будућих радњи и циљеви будућих напора. То је апсолутно неизбежан и тајанствен процес од којег зависи живот света. И никако није јасно зашто сви разумеју борбу за еколошки чисту храну, а никако нам не успева да продужимо ову мисао до аналогије с читањем и мисаоном храном.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Првославие.ру
 
[ Лепота живота ] 24 Фебруар, 2017 14:19

Habent sua fata libelli Циклус: „Моћ књиге“. Чланак девети

Августин из времена блокаде

„Књиге имају своју судбину.“ Тако гласи једна од латинских крилатица. Латински језик, налик на лего-коцке, на свој начин префињен, али ипак строг и избрушен, изродио је мноштво крилатица. Оне су више крилате попут авиона него попут птица. Реченица о томе да књиге имају сопствену судбину је једна од таквих. Судбине књига се могу пратити исто тако помно и с подједнаким чуђењем, као људске судбине.

Рецимо, „Августинова“ исповест је књига која се на путу стицања знања нипошто не може заобићи. То је књига коју си дужан да прочиташ или у младићким годинама на студентској клупи, или у зрелости, крпећи рупе у образовању. У XVIII веку превео ју је игуман Агапит (Скворцов) и она је изашла под редакцијом митрополита Платона (Левшина). У XIX веку Кијевска духовна академија поново ствара свој превод. Аутор је Подгурски. Али најдивнији превод који се може такмичити с оригиналом у погледу околности у којима је написан и по степену посвећености Богу – јесте превод Марије Јефимовне Сергејенко. Блажени Августин је под њеним пером проговорио на руском у Лењинграду за време блокаде. Људи су силазили с ума од страха, падали су у несвест од глади, заборављали су укус некада најобичније хране и жвакали су лепак. Људи су масовно умирали, а они који су остали у животу нису имали снаге да копају гробове. И у то време у једном од лењинградских станова без огрева, педесетогодишња жена се увија у рите и дува у прсте. Пред њом су листови папира и латински текст о патњи срца најплоднијег оца Западне Цркве. Немој ме казнити, Господе, ако нисам у праву, али ми се чини да град у блокади није преживео и да непријатељ временом није био потиснут само захваљујући војним напорима. Једноставно, тешко је побеђивати опкољене градове у којима гладни људи преводе богословске текстове.


На ивици

До оваквих открића свако долази сам. Да би се остварила човек не може само да прочита књигу. Треба да прочита нешто о аутору, о околностима у којима је текст написан, о историјској епохи. Односно, треба да смести текст у контекст, или тачније, да учини тако да му контекст постане очигледан. А текстови не живе ван свог контекста. То треба да буде јасно. Ево, доспела ми је у руке књига Н. Берђајева „Руска идеја“. Све у њој ми се свиђа. Много је љубави према домовини, много је знања пропуштених кроз срце. Руска жудња за слободом, руско ропство, пространство и бекство. Суровост у свакодневном животу, а поред ње – одрицање, аскеза и светост. Час бекство из историје, час страствени подухвати да се промени свет. Све то треба читати и о свему томе треба размишљати. А онда пратити фусноте и проналазити у речницима и енциклопедијама непозната имена, незнане књиге…

Али ево датума на крају књиге – 1946. година. Берђајев ће 1948. године умрети од инфаркта. Књига је написана две године пре него што се његова душа опростила од земље и пре сусрета његовог тела с истом овом земљом. Аутор има 72 године. И књига због ове чињенице постаје још занимљивија. Да ли сте разговарали са старцима који имају преко 70 година? Сложићете се да не поседују сви они добро памћење, ватрено срце и одређени поглед на свет. Берђајев није од другачијег материјала. Али је врло необичан. „Ја сам, – каже аутор у позним годинама, – преживео три рата од којих су два добила назив светски. Преживео сам две руске револуције, кризу европске културе, руски комунизам, преврат у Немачкој, окупацију Француске и прогонство. Четири пута сам био у затвору: два пута за време старог режима, и два пута за време новог. Очигледно је, умрећу у прогонству.“ Пажљиво читајте ове речи старца који је једном ногом у гробу. Управо он две године пред смрт пише дубоку књигу о руској мисли, о њеним лутањима и озарењима. Реците, зар се у вама не рађа и нехотице поштовање према овом витезу духа, чак и ако се ваши ставови не подударају с његовим мислима? Чини ми се да вредност књига таквог писца расте сразмерно с тим како се умножавају његове невоље и како се приближава оној јами из које ће једног дана васкрснути.

Изнад судбине

Сергејенко и Берђајев. Ових имена има много. Књиге сваког човека који их пише одликују се његовим својствима. Оне су више него деца, него књиге. Књиге Кафке који није имао деце, личе на заметке који за очевог живота нису пронашли пут до полица у књижарама у виду готових производа. Књиге Ф. Достојевског су малтене написане на коленима, али су распродате као вруће пирошке. Књиге В. Розанова слепљене од чланака које као експлозија буде успавани мозак малограђанина огрезлог у мисаоном салу. Све ове књиге и друге исте такве јесу жива деца рођена од живих родитеља. Оне носе у себи татин генотип иако изјављују да се од њега потпуно дистанцирају. „Не, Аљоша, ти си моја крв. И ти си Карамазов,“ – с пуним правом стари развратник каже младом искушенику.

Да Сервантес није био рањен у бици код Лепанта… Да се Достојевски није намучио на робији… Да Хемингвеј није био у Шпанији… Књижевност би била другачија. И проучавати је одвојено од судбине аутора је подједнако безумно, као и објашњавати све преврате сижеа околностима пишчевог живота. И једно и друго је само део истине. А цела истина се не добија од збрајања првог и другог. Постоји још нешто… Читајте књиге и читајте биографије. Али знајте да постоји још нешто…

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
 
[ Лепота живота ] 23 Фебруар, 2017 11:19

Храм и књига Циклус: „Моћ књиге“. Чланак осми

Игоова прогноза

У свом култном роману „Богородична црква у Паризу“ В. Иго развија мисао о супротстављању књиге и здања, тачније – књиге и храма. „Ево шта ће те убити,“ – каже Иго за књигу, обраћајући се храму. Ово је веома оригинална мисао. По уверењу аутора све што је било велико пре Гутенберга, нашло је оваплоћење у камену. Све идеје су захтевале градилиште, камен, длето, велики волумен. А после проналаска штампарске машине књига је истакла своја права на ширење истине и све је престигла. Књига је јефтинија и лакша од громада као што су древни храмови. Она се шири по свету као паперје на ветру. Неухватљива је као сунчев зрак. Можеш је ставити у џеп и носити куд год ти падне на памет. Док храм захтева огромне трошкове приликом изградње, а затим и приликом експлоатације.

У храму као ансамбл, као група, као породица живи све оно што ће се касније распршити у појединачне облике уметности. Ево га како стоји насред града као великан. Крштење и венчање, појање и проповед, икона, витраж и скулптура – све живи у њему као што бобица, печурка и дивља животиња живе у шуми. Органски. Природно. Касније ће се икона претворити у слику и захтеваће засебне сале и изложбе. За њом ће каменим скоковима похитати скулптура. Музика ће запевати одвојено од Литургије, говорништво ће се с катедре преселити у парламент и на партијске трибине. И заборавиће на храм. Стидљиво ће заборавити оно чему су вековима дуговали свој интензиван живот. Своја нова обитавалишта такође ће назвати „храмовима“. „Храм уметности“, „позоришни храм“, „храм знања“… А овом одласку испод купола Дома молитве, по Игоовом мишљењу, темељ је ударило штампање књига.

Све у једном

Храм је жив унутра и споља. У кућама људе окупља огњиште, а у граду – храм. Тако је било раније док телевизор није заменио огњиште. У храму је човеку добро да размишља сам, кад је јутрење већ одслужено, а вечерње још није почело. И у храму је лепо кад сви заједно певају, кад наступи празник, или пост, или важан народни догађај. Живот се из храма прелива на улицу, на трг, тамо где трговци постављају своје тезге и столове, а глумци играју одређене епизоде недељом. Све што човек треба да зна храм објављује од јутра до вечери сваком својом скулптуром, сваком сликом, сваким зраком светлости који се обојио пролазећи кроз стакло витража. То да Бог постоји јасно је као бели дан. Довољно је бацити поглед на громаде цркава, које су грађене вековима. И Бог постоји, и Христос је васкрсао, и свет није хаос, већ ред и склад. О томе древне цркве могу да говоре дан и ноћ онима који имају уши да чују. И ако се у оно доба док храм и књига још нису постали антагонисти, пишу књиге, оне и саме личе на цркве.

Дантеова „La Divina commedia“ је храм. У ову књигу човек улази као под сводове. Овде је све испреплетено и органски повезано: богословље и астрономија, историја и данашњица, поезија и философија. Цео свет је унутра. Иго Дантеа и Шекспира отворено назива градитељима храмова. Њихово стваралаштво је монументално. Човек га види из даљине и крсти се.


Заокупљајући лакоћом

Књиге из каснијих епоха су друга ствар. Не могу се упоредити са храмом, а ни не претендују на то. Реч увек гради здање. Али какво? Бункер, шатор, кафић покрај пута. Затворска барака, војничка касарна, фабрички погон. Зар је мало здања која се могу саградити од речи-цигала уместо громада страховитих размера, које у себе пуштају само крштене!... Иго је у праву. Књига је ступила у борбу с храмом као лаки пешадинац против добро наоружаног витеза. Књига је почела да проповеда оно што је људима пријатно и то свуда. А пошто је има много, више јој се не могу запушити уста. Храм је позивао човека да дође, да се бави својом душом. Књига је сама потрчала човеку у сусрет како би се бавио истом стварју. Очигледно је да је однела превагу у брзини и пријатности. Она је изродила слободоумље, умножила је спорове, додала је уље у ватру таштине. „Зашто да идем у храм ако ћу се помолити код куће?“ – каже сад онај ко се не моли никада. „Зашто да слушам свештеника ако могу и сам да прочитам Јеванђеље?“ – каже онај ко чита само новине.

Али књига није остала сасвим без здања. И њој су потребне зграде, поред штампарија и библиотека. Књига, која се бори са древним храмовима, лака и приступачна, почела је да позива у живот гомиле других здања, супарника храмова. Прво су то били позоришта и музеји, затим берзе и сајмови трговине, а сад су мегамаркети и спортске арене. Они примају на хиљаде и милионе људи, подсмевајући се тихо, а понекад и отворено, све празнијим црквама. У рату за човекову душу Дом молитве губи од домова трговине и разоноде.

Не супарници, већ сарадници

Тешко да храм и књигу доживљавамо као супарнике. Макар због тога што се књиге читају и у храмовима. А и сам Иго је написао књигу о храму. О Богородичној цркви у Паризу. Односно, сродио је у оквиру једног дела умеће писања и штампања с легендом из древне старине, која се одиграва на степеницама древног светилишта. И у томе постоји известан изазов и задатак. Величина и животна снага ће пратити народе и цивилизације који буду успели да споје љубав према књизи и живу љубав према храму. Наши храмови нису саграђени да бисмо у њих водили туристе, премда је и то само по себи изванредна појава. Наши храмови од којих је већина срушена (под утицајем специфичних идеја прочитаних из књига) треба да буду обновљени. Али ни књигу не треба испуштати из руке. Ко је још сасвим недавно могао да поверује у то да ће на месту базена у близини станице метроа, назване у част Кропоткина, бити обновљен храм Христа Спаситеља? Колико је било скепсе и сумње! А стоји и окупља богомолнике.

Обнављање Домова молитве у нашој отаџбини је у суштини блиско борби против неписмености. Знамо да спајамо слова уречи, али је питање шта читамо? Да бисмо читали оно што је потребно, живо и чисто, потребни су храмови у којима ће човек чути нешто о правилном правцу кретања.

Пријатељство храма и књиге је знак непобедивости. Иго је, наравно, био у праву у својим оштроумним опаскама у роману. Али то је западна проблематика која вечито супротставља познавање вере или благодат – добрим делима. Источно мишљење је у стању да сједини и помири у јединственом религиозном искуству противречне и зараћене западне категорије. Код нас је први штампар био клирик – ђакон Иван Фјодоров. У нашој варијанти Гутенберг уопште не мора да се свађа с каменоресцима и иконописцима. Треба истовремено градити храмове и писати књиге тако да књига људе доводи у храм и да их храм учи да се разумеју у књиге. Епоха ово и очекује, и захтева.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Православие.ру
 
[ Лепота живота ] 21 Фебруар, 2017 22:28

Изучавај реч Божију! – Циклус „Моћ књиге“. Чланак седми

 

Заповест о читању

Кад говоримо о књигама било би и чудно и неопростиво да не посветимо пажњу једином народу на свету којем је дата заповест о читању и изучавању. То је, као што сте се досетили, јеврејски народ. Оно што сад слободно поседују (ако желе и ако се труде) хришћани, раније је неподељено користио само овај народ. Имамо у виду узвишено Мојсијево учење о стварању света, историју патријараха, слатки и тајанствени Давидов Псалтир, Соломонове приче, пророчанства и заповести. И речено им је: „Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано“ (Ис. Нав. 1: 8). И још је речено о речима Бога: „И често их напомињи синовима својим, и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш“ (5 Мојс. 6: 7). У суштини, „увек се бави речју Божијом и поучавај се у њој“. Речено је чак и: „И вежи их себи на руку за знак, и нека ти буду као почеоник међу очима. И напиши их на довратницима од куће своје и на вратима својим“ (5 Мојс. 6: 8-9). „Нека имаш подсећање на Мене где год да гледаш,“ – каже им Господ и ниједном другом народу ово није речено. Али сад смо и ми ступили у Завет. Нови. „Који некад не бејасте народ, а сад сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сад сте помиловани“ (1 Петр. 2: 10). Значи, и ми, не као телесна, већ као духовна деца Аврама, треба да преузмемо на себе тежину духовних напора. Да читамо, размишљамо, говоримо деци и да их поучавамо.

Смисао ових речи и труд који оне намећу људи обично избегавају наводећи неколико аргумената. Па, као прво, ми нисмо Јевреји и није нама то речено. Имамо Нови Завет. Стари је изгубио своју моћ. Наводно, све је тако. Све је тачно. Али погледајте најбоље међу нама. Монаси су увек с књигом. Све што чине на својим дугим службама јесте да читају и поју, поју и читају. И у келијама седе над књигом. И тако целог живота. Зар то није испуњавање заповести? Имају и бројанице као знак на руци, и камилавку на очима као почеоник, и уопште све што их окружује подсећа на Бога. А свети епископи? Којег год да узмеш, сви су се загњурили у књиге као пчелице. И Василије Велики, и Тихон Задонски, и Теофан Затворник. Има их још веома много! А ту је и свети Псалтир који се по уставу чита сваке недеље, и који у свом првом псалму блаженим назива човека који се даноноћно поучава у закону Господњем. Тако да први аргумент није никакав аргумент.

Не само фарисејство

Друга је ствар ако човек каже: каква је корист од ових вежбања? Све се постепено своди на формализам. Распитајте се каква је јеврејска пракса. Јесте, везали су речи за руку – то се зове тфилин. И окачили су речи на надвратнике. То се зове мезуза. Али зар је то залог да ће реч пронићи у срце? То још увек није залог. Због тога је Господ Исус Христос тако строг у Јеванђељу према љубитељима „цеђења комараца и гутања камила“. Строг је према сваком бездушном и гордом формализму, према сваком обојеном гробу и посудама опраним споља, али изнутра пуним гадости. И фарисејство се из духовне праксе претворило у назив појаве, у слику унутрашње трулежи поред спољашњег лепог изгледа. Чему онда све то? Или ћемо још рећи: они су читали-читали, молили су се и молили, чекали су Месију, чекали... али је Он дошао и одбацили су Га и осудили! Једни Га нису препознали, збунили су се и помрачио им се ум. Други су свесно дигли руке на Невиног. А вековима су читали и изучавали свете књиге. И шта?

Признајући тежину и исправност питања ипак ћемо рећи следеће. Ми уопште не наводимо као пример за углед фарисеје које је Господ осудио. Као пример за углед наводимо фарисеје које је Господ похвалио. На пример, апостола Павла. Он је васпитаван покрај ногу Гамалила, учитеља Израиља. Павле се није стидео да у Посланици Галатима подсети на то да је по васпитању фарисеј. И његов учитељ се у Књизи Дела апостолских показао као разуман човек који се боји да пролије невину крв. Хвалимо и Никодима који је код Христа долазио ноћу. Овај слуга Божији се касније усудио да замоли Пилата да му да Исусово тело и сахранио је Спаситеља кад су се ученици разбежали. Хвалимо и Јелеазара заједно с мученицима Макавејцима. Они нису пострадали за Христа, јер Христос тада још увек није дошао. Страдали су за верност Старом Закону и његовим правилима. Али их Христова Црква достојно поштује као мученике. Упоредите страдање Вере, Надежде и Љубави и њихове мајке Софије са страдањем Соломоније и њених седморице синова. Јер, они су као одрази у огледалу, њихова слава је једнака. И нико од њих није био неук. Читали су Писмо и поштовали заповести. Трудили су се да живе, као што је речено о Претечиним родитељима, „поступајући по свим заповестима и уставима Господњим непорочно“ (Лк. 1: 6). Да није таквих људи ничега у историји не би било. Ничега осим васељенског разврата и крајње запуштености.

Стога укажимо дужно поштовање Старом Закону. Јер да није било Храма не би имали где да уведу трогодишњу Девојчицу Маријам. Не би било обитавалишта Божијег у којем би Она могла да се васпитава. Да није било синагога, где би Исус Христос окупио Јудејце да им каже реч? А да је синагога празна и бескорисна, зар би Сам Христос на сабрању читао пророка Исаију (в.: Лк. 4: 17-19)? Зар би беседио са старцима у храму кад Му је било 12 година? Не, злочин је занемаривати ову дубину и богатство. Треба да читамо и треба да размишљамо. Али треба и да се молимо и да смиравамо срце пред Господом како не бисмо у свом срцу гајили дебелу пијавицу уображености.

Људи, речи и бројеви

Дакле, Јевреји су народ књиге по дефиницији. Све се то види и на световном животу. Одавно је запажено да је Јеврејин искусан тамо где постоји број или реч. Као и музика, пошто је то математика „преточена у звук“. Носећи у крви вишевековну навику предака да чита, анализира и памти Јеврејин ће се одступајући од религије, пронаћи у математици, физици и поезији. Да бисте пронашли доказ за ове речи просто прелистајте историју науке или књижевности. Немојте тражити Јевреје међу скулпторима или балетским звездама. Тамо где су потребни пластика, покрет, очигледан приказ, можете их пронаћи само као изузетак. Постојала је забрана приказивања, али је постојала и заповест о читању. Дакле, тражите их тамо где су звук, реч и број. Некада су били земљорадници, многима је данас тешко да поверују у то. Али су касније били кажњени и за дуго времена су изгубили земљу, па су били приморани да постану занатлије, апотекари и сл. Њихови прсти се нису лепили за перо, дирке или струне због страха од физичког рада. То је одвећ површно објашњење. Сам живот у расејању их је приморавао да опстају не захваљујући сили мишића, већ памети и прецизној моторици прстију. Не треба им завидети због изванредног ума. Макар због тога што је њихов ум обичан, људски. Апсолутно исти као ваш и мој. Али је неуобичајеност њихове судбине повезана с историјом Завета и с Књигом. Отуда потичу сви њихови успеси као народа. Отуда – из Руке Онога Ко је поклонио Књигу, - све њихове историјске казне. Посматрајући их можемо да научимо много тога. Између осталог, и о књигама.

Ради Писма

Наш Господ нам је рекао: „Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 5: 20). „Ако не буде већа“ значи да прво треба да постигнемо известан ниво, а онда да га премашимо. Да га достигнемо – па тек онда премашимо. Ево неколико примера за оно што треба да премашимо.

Учитељ и ученик су разговарали шетајући. Учитељ је рекао: „Ево, ово поље је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. И учитељ опет каже: „Ево, овај виноград је био мој. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. Па учитељ опет каже: „Ово језеро је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Ученик је напослетку узвикнуо: „Учитељу, осиромашили сте ради Писма?!“ И чуо је у одговор: „Продао сам оно што је Бог стварао седам дана да бих непрекидно изучавао оно што је Бог диктирао Мојсију на Синају четрдесет дана.“

Или још један пример. Рабинова жена прекорева мужа због тога што јој одавно ништа није купио док је суседни рабин поклонио жени златне минђуше. Он јој одговара: „То је зато што је, кад нису имали хлеба, а овај рабин N се није одвајао од Књиге, његова жена одсекла плетенице и купила брашна да имају. А сад му је Бог дао новац и он се захвалио жени. Ти ништа слично ниси урадила.“

Оваквих примера има много. И молим вас, хришћани, немојте се збуњивати због тога што вам нудим за поуку неке приче о рабинима. Господа нашег Исуса Христа такође су називали овим именом. „Рави, где живиш?“ – упитао је Андреј на самом почетку. „Равуни!“ – повикала је већ Васкрслом Христу Магдалина. Није ствар у појединачним случајевима. Ствар је у томе да треба да се загледамо: а шта имају они чију праведност обавезно треба да премашимо како бисмо постали наследници Царства Небеског! Јер ако физичар и хемичар имају сличну љубав према својим предметима као поменути љубитељи Светог Писма према свом, ови хемичари и физичари ће добити Нобелову награду. И ми обавезно треба да имамо сличну љубав према речима Господа. А и зашто уопште знамо да читамо ако не будемо читали Писмо? јер, сећате се шта је Валтер Скот рекао него што ће умрети? Замолио је децу која су се окупила око његовог одра да му дају књигу. „Коју?“ – упита зет имајући у виду да у књизи има врло много књига. „Постоји само једна Књига на свету, синко,“ – одговори писац на умору. Имао је у виду Библију.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

 

[ Лепота живота ] 19 Фебруар, 2017 16:55

 

 

Not flesh of my flesh

Not flesh of my flesh

Nor bone of my bone,

But still miraculously my own.

Never forget for a single minute,

You didn't grow under my heart,

But in it.

 

Adoption Poem by Fleur Conkling Heyliger

 

Ниси месо мога меса,

нити си кост моје кости,

али си ипак чудесно моје сопствено (дете).

Ни на минут немој заборавити

да ниси расло испод мог срца

већ у њему.

 

Причалицин слободни превод са енглеског.

 

[ Лепота живота ] 27 Јануар, 2017 00:41
 
 
[ Лепота живота ] 13 Јануар, 2017 23:57

 

 

Ако желиш да имаш користи од почетка године, месеца, дана, онда поступај овако:

заблагодари Богу што те сачувао до тог дана,

смири се у срцу,

погледај време свог живота и сам себи реци:

дани јуре и пролазе,

године се завршавају,

велики део свог пута већ смо прешли,

и шта смо добро урадили?

Зар ћемо одавде отићи без ичега, без икакве добродетељи?

Суд је пред вратима,

остатак живота примиче се старости.

Овако размишљај на почетку нових месеци,

овога се сећај кад се смењују године,

мисли на будући дан,

да ти време не прође узалуд.

 

Свети Јован Златоусти

 

Нека нам је срећна Нова,

много Божјег благослова

и промена нек нас згоди,

нови човек да се роди!

Благословено нам Ново лето Господње 2017.!

 

[ Лепота живота ] 06 Новембар, 2016 19:59

У ОМИЉУ
(умиљата љепота)

У 4. вјеку Свети Јован Златоусти благовјести - Младићи, не бјежите од тјелесне љепоте дјевојака али ако вас не привуче њихова унутрашњост онда брзо заборавите и на њихову спољашност- додајем, брзо заборавите, макар у питању била и најљепша жена која се на овом свјету родила. Жене које нису толико физички лијепе мање су надмене и пријемчивије су за комуникацију. Примјер за то је грбава Јула (која касније постаје монахиња) из књижевног дјела ,,Касијана`` Светог Владике Николаја Велимировића. Права подјела жена није овоземаљска на лијепе и ружне већ она еванђелска на мудре и луде дјевојке. У будућем вијеку неће постојати термин ружно, ружни ће бити само они у паклу који су се од Бога одвојили, без обзира како су плотски (тјелесно) изгледали на земљи. Тјелесно лијепи неће бити привилеговани на суду Богочовјека - човјеку од кога ће се тада тражити друге вриједности, умножени таланти из земнога живота. Што се тиче избора брачника на то утичу многи фактори. Оно што је сигурно да спољашња љепота није ни једини али ни најважнији услов за одабир супружника. Она је слична богаству и са њим се креће у пару. Богаташ може бити и ружан али дјевојка или жена поред њега у огромном броју случајева мора бити богатством опчињена ,,љепотица``. Ко не зна да управља богаством постаје шкрт и немилосрдан а ко не зна да носи спољну љепоту постаје сурови и саможиви нарцис. Богаство и љепота на крају за такве постају терет који их невидљиво притискује (,,најтеже је гледати свјет очима бивше љепотице`` И. Андрић). Због одсуства смирења код такве врсте људи јавља се уобразиља да са висине гледају на оне који су мање лијепи као на ниже и мање вриједније од себе. У браку се догађа слична појава гдје ,,лијепи`` понижава и потчињава себи мање лијепог супружника, због чега између мужа и жене избија рат (,, Лијепа жена рат у кући`` норвешка пословица). У Старом завјету Исак добија Ревеку коју ће изабрати слуга послат од његов оца Авраама, гдје ће он уз молитву и преко захватања воде заручити Ревеку за сина Господара својега. Треба обратити пажњу да приликом сусрета Исака и Ревеке у Библији стоји ,....И она му поста жена и омиље му,, (1.Мој.24,67).,,Омиље му`` јер му је Бог дарова,,,омиље му`` и ако је раније никад није видео,познавао нити је лично учествовао у њеном одабиру и заруци,  ,,омиље му`` зато је и завоље и завоље је јер му је омиљела. У Библији још стоји ,,И одведе је Исак у шатор Саре матере своје....И Исак се утјеши за матером својом`` (1.Мој. 24,67) и омиљеше једно другом. Отуда у нашем језику дивни изрази љубави између два пола ,, омиљена`` ,,мила``; ,,омиљен`` , ,,мио``; ,,омилео је срцу моме`` ,,омилела је срцу моме``.....Кад те Бог обдари супругом радуј се и не удубљуј се очима тражећи савршенство њеног спољашњег изгледа јер ти то неће ништа помоћи.,,Ако је жена Богу лијепа нека буде и теби лијепа``, писао је Св. Јован Златоуст. Ако ти је омиљела, нека то буде за свагда јер права љубав не испитије, не провјерава оно што је прионило за срце и истински јој припада. Управо тај израз ,,Омиље`` пуно говори без обзира да ли је особа тјелесно мање или више згодна, важно је да је она омиљела срцу а омиљети значи да вам је та личност постала блиска, сродна и умиљата што је добра основа за почетак љубави.

презвитер Родољуб Сучец

 

у.п.: Наши преци, који нису били себични и саможиви, већ су промишљали о опстанку српског рода, саветовали су младиће у доба Турака да се жене ружњикавијим девојкама, како не би падали у немилост код турских похотних великаша. За разлику од њих, ми смо данас разбијено друштво појединаца - како приметише мудрији.