[ Лепота живота ] 09 Децембар, 2017 19:12
 
 
[ Лепота живота ] 24 Новембар, 2017 21:02

 

„Када сам 2009.године радио један краћи интервју са Христом Јанарасом, најупечатљивији одговор који ми је дао тицао се питања слободе. Он је одговорио (по сјећању), нешто овако: „Проблем слободе данашњег човјека јесте у томе што је човјек поистовјетио слободу не са љубављу него са могућношћу избора. Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш вољети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш.“

Стари философ је дотакао срж проблема. Срж свеколико наше кризе. Менталитет супермаркета, схватање да можеш да бираш само оно што ти прија - то је оно што нас убија као друштво, народ, што нас саплиће као Цркву. Нама је дјевојка добра - док не изаберемо бољу, јер сматрамо да људи стоје на свијету као на једној великој полици у супермаркету. Нама је професор добар само док нам даје десетке. Свештеник добар само ако одговара мојој представи шта свештеник има да ради (или: “верник добар само док се понаша како му се каже да има да се понаша“).

И тако даље. Метафора је велика и сјајна. Докле год бирам, као размажено дериште, а не схватам да је битан отац који те воли, а не чоколада коју ће ти купити, докле год имам привид слободе - немам слободу да волим, преко избора и преко укуса, преко тренутног хира или просто: преко сопственог егоизма... Тек кад се одрекнем избора - почињем да будем слободан...“

Протојереј ставрофор Дарко Ристов Ђого

 

Оде дјечак по киши

У музичку школу.

Тамо је хтио сам.

А јутрос смо устали обојица,

Сестре су још стискале плишане медвједиће.

Нас двојица смо били срећни

Што имамо вријеме за нас

за мушке приче

О алигаторима

О томе како је наше

да будемо одважни и јаки.

И оде дјечак

закопчавши јаче јакну.

Киша ће бити прва

Којој ће се супротставити.

Нема, каже, кишобран

„Довољна ми је јакна

Што си је ТИ, тата, купио.“

Ето, сине, сјети се тога

Усред кише и сваке олује

А штитиће те хљеб

поједен за овим столом

кишобрани се ломе

Ових дана.

 

[ Лепота живота ] 12 Новембар, 2017 17:11
 
 
[ Лепота живота ] 07 Новембар, 2017 19:56

 

Старац ми рецитује

„Не тражи од мене да те волим,

љубав се не тражи.

У скривеним дубинама срца

она се сама рађа.“

- Кажи ми сада, како се рађа? Хајде, реци ми!

- Не знам, старче.

-То је мала реч. Ако ти је кажем, схватићеш одмах.

„Волиш ли ме? Ах, не волиш ме! Ево, видим, не гледаш ме.“

То је некако ниско. Некако је лако изговорити те мале речи „волим те“. Али то се не говори. Задобија се ћутке личношћу коју изградиш. Изградиш се и други луди за тобом. Негујеш се изнутра и гледаш још како то да сакријеш, али онај други то осећа и привлачиш га.

Ако волиш и не тражиш љубав других, сви ће к теби долазити. То је тајна. Тајно да их волиш и они ће то знати па ће ти и издалека слати своја добра осећања. Разумеш?

- Шта да разумем? Како се горе премештају?

- То што ти олако кажеш је неприродно. Природно је ово што ти ја говорим: воли несебично!

 

Преподобни старац Порфирије

 

[ Лепота живота ] 31 Октобар, 2017 23:02

 

- Где је правда? - питала је унука баку.

- У паклу - одговорила је бака

- А у рају шта је? - зачудила се унука.

- А у рају је Љубав - насмејала се бака.

 

 

[ Лепота живота ] 22 Октобар, 2017 20:01

 

Свакога дана млади је човек из нашег града свраћао у продавницу и куповао неколико свећа. У почетку се то жени за касом није учинило чудно све док се није учесталило. Једног дана није одлолела а да га не пита:

- Извини, комшија, да теби није неко умро?

– Не – одговори млади човек помало збуњено.

– Због чега онда купујеш сваког дана свеће, ако смем да питам?

Укратко, то би била следећа прича:

За време грађанског рата, а док су овуда пролазиле и цуре из Русије, његов се отац оженио једном од њих. Ускоро су добили њега, али је отац био неозбиљан, па је мајка са сином отишла у Русију, оставивши га самог у кући. Отац се ускоро пропио, задужио и умро. У међувремену је син порастао и дошао је да живи у Србију на очевом имању. Ту се и запослио, а потом и оженио. Но, у кући није било струје, јер су очеви дугови довели до искључења. Његова плата није могла да подмири дуг, а он и младица су скоро добили и бебу. Те свеће које купује сваког дана су за осветљење и бригу о детету.

Кад је касирка за ово сазнала одмах је кренула у акцију сакупљања новчане помоћи за ову породицу. Ускоро је дуг за струју отплаћен.

Кад светло гори у људима тад тама пребива сама.

 

[ Лепота живота ] 13 Октобар, 2017 22:17
 
Поје протосинђел Јован - манастир Лешје код Параћина 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Октобар, 2017 23:45

 

Нисмо се упознале у баш најбољим приликама, али смо се одмах препознале и душом зближиле. Она је ушла у пензију и недуго после тога доживела је шлог, само срећом није је много повредио. А у дружењу сазнала сам нешто о њој, што сам преточила у причу за наук и сећање.

Наиме, цео свој радни век провела је у пошти, где је пензију дочекала на месту шефице одређеног одељења. Међутим, за све време свог шефовања она није примила ниједан једини поклон од својих колега. Ако би јој неко нешто донео, она је тражила да се то подели међу запосленима. Никога није фаворизовала, са свима је поступала исто. 

А како су то радници наградили?

Када је, након пензије, доживела шлог и пренета у болницу, нису имали потребну крв и послато је хитно обавештење да се јаве даваоци. Ускоро је пред болницом био ред. А у реду су стајали сви њени дојучерашњи радници из поште!

 

[ Лепота живота ] 08 Октобар, 2017 14:11

 


Неко се новцем служи а неко новцу служи. Постоји велика разлика између ова два карактера.

Село Јамена 2014. године у време поплаве. Никоме ни до данас није баш најјасније због чега је село препуштено стихији. На телевизији су јављали да камиони са песком стижу, а они који су са лопатама чекали те камионе дочекали су их тек кад је вода кренула да навире у село. Али ништа не бива случајно и несреће које се догађају долазе да открију мисли наших срца - оне скривене.

А након поплаве десило се то да је део народа, који је из тих села, отишао на рад у иностранство, кренуо да новчано помаже своје сељаке и то међусобно се организујући мимо сваке партије и власти. Тој помоћи придружили су се и други и та је помоћ заиста стизала до потребних.

Али у свему томе десило се и још нешто. Наиме, један момак, који је живео у старој кући од блата, коју је наследио од свог рођака, након поплаве је остао сасвим без крова над главом. Да зло буде веће, тај рођак није ниједним документом пренео на момка власништво. А бирократија је неумољива. Кад је момак дошао по обећану помоћ у општину, одбили су га без пардона јер није имао ништа преписано на себи.

Али тај разговор је слушала и жена на раду у Швајцарској, која је дошла да помогне својима и знала је момка. На лицу места отворила је новчаник, купила то парче земље где је била кућа и поклонила га момку.

Где се закон надима, ту љубав поправља.           

 

[ Лепота живота ] 27 Септембар, 2017 11:56

 

26.септембра 1892.године је рођена Марина Ивановна Цветајева -- руска и совјетска лирска песникиња и писац.

Из њене биографије је мало позната чињеница да је писала и за децу. Док се налазила у емиграцији, у зиму 1937-38.године, Цветајева је написала поуке за децу за дечји емигрантски часопис. Први број часописа није ни изашао, али "Отворено писмо деци" је ипак сачувано.

"Писмо деци"

Драга децо,

Никада о вама не размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.

Стога:

– Никада не проливајте воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире неки човек.

– Али ако је ја не пролијем, он свеједно неће добити ту воду!

– Неће је добити, али ће на свету бити један бесмислени злочин мање.

Из истог разлога, никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио, подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са земље.

Никада се не плашите чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га избавите, ако није могуће – 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите се да не видите ништа смешно у томе!

Никада немојте говорити да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ је примера, које сада нећу наводити.) „Сви“ имају друго име – нико, а лице уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради“ (не облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!“

Не обазирите се на „немодерно“, већ на: „непоштено“.

Немојте се превише љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви бити оно што су они сада.

Осим тога, они су за вас – родитељи, а за себе саме су – „ја“. Не исцрпљујте их њиховим родитељством.

Не осуђујте своје родитеље на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!

Видите ли на путу камен – узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања (чак и према себи – у другоме!) узмите га.

Не снебивајте се да уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!

Не истичите се по ономе што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике желе да једу, спавају, седну итд.)

Не славите победу над непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.

Не говорите иронично о коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој остаје.

Књигу листајте са горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре него одозго надоле.

Када довршавате супу, нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.

Када вам неко рекне: „То је романтизам“, питајте га: „Шта је то романтизам?“ – и видећете да то нико не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) – реч, чији смисао заправо не знају.

Када се коначно уверите да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског:

– „Романтизам – то је душа“.

 

Превела: Весна Смиљанић Рангелов

Руска књижара "Бакнига"

 

[ Лепота живота ] 21 Септембар, 2017 22:52

 

 

У мајке су два сина, а као деца беху много несташни и, наравно, увек умазани од свакојаких игара. Мајка се није могла напрати за њима, а ни допрети до њих својим родитељским саветовањима и мољењима. Но, једног дана, она и отац мораху да оду негде послом на неколико дана и децу оставе код деде. А деда био мудар, те он пусти децу да се играју и прљају до миле воље, а кад се из игре вратише - да видиш лекције која се не заборавља! Кад су деца поскидала своју прљаву одећу, деда их одведе до купатила, да им прашка и нареди да одећу перу у хладној води. Деци се ово никако није допало, њиховим ручицама још мање, али је војничка лекција коначно допрела до свести.

За споменар записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 03 Август, 2017 14:12

 

 

 

Моја снајка и Миличина мајка (Мала монденка) најбоље су другарице одмалена. И, једном приликом, позове Миличина мајка моју снајку да јој покаже управо офарбану косу. Мом инспектору се то није свидело и, без пардона, али не и с мишљу да вређа, рече другарици да је гадна; а ту, поред њих, разговор слуша Милица. И кад је њена мајка отишла у купатило, Милица приђе мојој снајки и поче да је испитује: 

- Јесте ли ти и моја мама најбоље другарице? 

- Да - потврди снајка, ни мало не слутећи у ком правцу ће разговор тећи. 

- Одрасле сте заједно? 

- Да. 

- И никад се нисте посвађале? 

- Нисмо - сад већ поче да расте радозналост, јер су питања била необично озбиљна за петогодишњи узраст. 

- И јако се волите? - Милица настави да ниже питања. 

- Да... 

И дете најзад бриљантно закључи: 

- Па да ли је онда у реду да својој најбољој другарици, коју волиш и никад се са њом ниси посвађала, кажеш да је гадна? 

Моја снајка за тренутак остаде без речи, а онда, признајући јој право, одговори. 

- У праву си... Није...

Наравно, снајка је ово морала да подели са мном, а ја - записах.

 

[ Лепота живота ] 02 Август, 2017 19:17

 

 

- Хоћу да ми направиш ташну! - каже мени петогодишња Милица.
 
- Стварно? А какву ташну? - питам је ја озбиљно заинтересована.
 
- Црну... И да има два џепића: један овде и други овде - објашњава Мина и превлачи руком те по левој, те по десној бутиници. - И да има штрафте.
 
- Какве штрафте? - правим се ја зачуђеном.
 
- Па знаш оне црте...?
 
- Какве црте?
 
И ту Мина поново превлачи руком преко ноге, не бих ли се досетила.
 
- Мислиш ресе? - најзад јој помогох.
 
- Да... - потврди она.
 
- Аха! А зашто црна?
 
- Па волим црно.
 
- Немој црно. Ти си девојчица, за тебе су боље веселе боје.
 
- Може бела! - ускликну Мина и балтазарски подиже прст, на којем је само фалила сијалица да засветли.
 
- Може и бела, и роза, црвена...
 
- Може роза! Роза! - изјави Мина закључно.
 
- Добро, реци мами да купи конац и направићемо...
 
Оде Мина да наручи конац код мајке, а ја не одолех да је не питам потом:
 
- А шта ће теби ташна? За лутке?
 
- Не. Хоћу да видим како ће да изгледа.

 

 

 

[ Лепота живота ] 02 Август, 2017 10:59
Грех - као узрок болести и назнака промашеног пута. Православна психологија.
Емисија: Има ли нам лека? (др Јована Стојковић)
гост: мр Весна Нинковић 
тема: Исцелења у манастирима Српске Православне Цркве
 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Јул, 2017 13:24

 

Идемо у храм кум, брат и ја, и кум прича: 

"Светац, а спрема се киша, па ће комшија рећи мом деди: 

- Стојане, купи сено, киша ће...! Штета је да пропадне а то је час посла...

На то ће Стојан, стамен у вери, човек који се није хтео одрећи Славе ради бољег посла у партији, овако да му одговори: 

- Онај ко сено покваси, Тај ће и да га осуши!"