[ Музичка кутијица ] 31 Август, 2015 21:12
 
Бранко Маринковић - Свети Ђорђе
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 30 Август, 2015 22:18
 
"Препород Српства неће доћи из Београда већ са неке планине."
"Наши непријатељи", размишљајте о томе, "већ сто година нису имали читаво Српство против себе." Балша
 
 
[ Лепота живота ] 28 Август, 2015 20:14

 

(Слика са интернета)

 

Мој добар пријатељ са Цетиња има око 60-так година, лијепу породицу – жену и двоје дјеце, има своју приватну фирму, коју је стекао значајним трудом и употребом сопственог високог образовања ( „у своје перо“ био је најбољи ђак и најбољи студент генерација у којима се образовао). Побожан је човјек, весео, комуникативан, спреман за дружење, вољан да са најближима подијели бригу и радост. Потиче из патријархалне фамилије, са доста браће и сестара, а тек што има кумстава и братимљења... Укратко, таквог је човјека лијепо имати у друштву.

Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времена проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне... Иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га  – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.

Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свакодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како дијели толику помоћ? Каква је то протекција, и какви су то  повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни?“

Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жени која га је родила, старици од 90 и више година!

На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре (удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови (мој пријатељ и његов брат) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обавеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.

Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“

Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.

 

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Извор

 

***

 

Данас је у нашем граду један од храмова обележио свој Празник и славу. Међу свим дешавањима која су се десила, а било их је заиста много, једно се издвојило. Док су делили славске колаче и кољиво окупљеном народу, мени је пришао дека, иначе редован члан цркве. Он иде полако и са штапом, има дуге седе бркове и огромну празну кућу. Пре двадесет година избегао је из села у околини Тузле. Сва четворица његових синова су далеко од њега, заједно са унуцима и праунуцима. Нека деца и не говоре српски језик. Али на дедином лицу сија радост, иако је тужан, јер је, како у збиљој шали каже, сам самцијат и плаши се да ће заборавити причати. Нико му не долази, чак га и деца посећују ретко. Како је кућа била превелика за њега самог, прешао је у стан, где му је боље, иако има 17 степеница за прећи. Забринуо га је случај његовог вршњака из комшилука, који је такође био сам, па се и упокојио а да се за то сазнало тек три дана касније. Међутим, најжалије му је за другом, имењаком, скоро уснулим, а са којим је обилазио манастире. За њега је то био извор радости, тако да је и стан нашао са прозорима окренутим ка цркви; у случају и да не може да дође, макар да је гледа.

Провела сам неко време у лепом разговору са деда Стојаном, захвална на мрвицама које је са мном поделио о себи самом, а које су у мени будиле радозналост. Колико би тек благо имао поделити кад би било више оних који би желели да чују о ономе што у себи носи? Савети и искуство старијих - оно што уме да оптерећује бунтовну младост, која се у најчешћем броју случајева ослања на снагу а не на мудрост - јесте оно што, са њиховим одласком, највише недостаје и тишти.

Зато учимо док имамо од кога. Поштујмо и ценимо. И не заборавимо на време које су наши родитељи откинули од себе и безрезервно га посветили нама.

 

За споменар забележила причалица.

 

[ Генерална ] 27 Август, 2015 18:59

 

(слика са интернета)

 

Постоји појам „љубав на први поглед“. Међутим, ја бих рекао да је то страшно - заљубити се одмах после првог сусрета. Заљубити се после првог сусрета значи покренути у својој души огроман механизам различитих осећања: дозволити себи машталачки занос, препустити се уобразиљи и фантазијама, притом ће се испоставити да је ваша душа у власти све јачег осећања. Заљубљеност је попут дроге: што је више уживаш, тим више је желиш.

Где је гаранција да онај ко је покренуо овај сложени психолошки механизам после првог овлашног погледа неће покренути поново исти овај механизам после истог оваквог првог погледа, само другог човека?

Љубав на први поглед је пример како човек не уме и не жели да чува своју душу, пример очигледне распуштености. Шта може бити неразумније него трошити своје душевне снаге на ко зна кога? Крајње је опасно овако се заљубљивати. После неколико таквих заљубљености (а њих ће сигурно бити неколико) душа ће бити опустошена. Да не би било грешке после првог погледа треба да буде и други, и трећи, да би човек могао да провери свој први утисак.

 

Из књиге „Једном за цео живот“

 

 

[ Доколичарење ] 26 Август, 2015 22:50

Размишљајући какво име да јој дам ово је било прво које се наметнуло. Вероватно не случајно, само је искочило из неке фиоке која је чекала свој тренутак да се отвори. Тако су некад говориле старе баке за лила боју, то јест боју јоргована. Што више сећања навиру, то ми је име све прикладније.

Иначе, хаљиница је рађена од лила и белог памучног конца (Сент Џорџ, Танго), а наручена је за девојчицу од три године.

 

 

 

(Ово су веродостојније боје.)

 

Лила мустра

 

Бела мустра

 

 

[ Бајке ] 25 Август, 2015 21:27
 
Руска народна бајка - ВАСИЛИСА ПРЕКРАСНА

Улоге:
Љиљана Крстић
Бранислав Јеринић
Павле Минчић
Ненад Ћирић
Љубиша Бачић
Зорица Јовановић
Бранислава Зорић

Редитељ:
Бода Марковић




Производња:
Драмски програм Радио Београда,
Мај 1984. године
 
[ Генерална ] 24 Август, 2015 13:14

Абортус и продаја деце у деловима

Није за осетљиве, јесте за правдољубиве.

Некад је убица са килограмом људских очију сматран за злочинца: Данас је то титулар коме се љубе руке и носе дарови.

Филм који је шокирао Америку.

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 23 Август, 2015 19:57

Нас су оптужили да смо геноцидан народ, а сад смо проглашени као идеална држава за збрињавање муслимана!?! Да ли сте приметили да колоне избеглица иду стриктно линијом православних земаља? Шта то Запад зна, а Срби никако да се досете?

Погледајте вести и видећете шта: забава, спорт, туризам, секс! Ништа друго. Зашто то? Јер су то несумњиви докази пропасти једне цивилизације. То је долазило са крајем сваке. Пред нама је време нове цивилизације - Словена.

Србине, села су ти празна а у селу је твоја снага. То Запад зна и зато ти и шаље све ове људе. Али ако се ти не вратиш, ускоро ћеш постати мањина у рођеној земљи. Времена је све мање. Не дај да те онај који се не скида са Пинк телевизије, због те исте телевизије свуда клевеће да си нерадник, болестан и глуп. Не дај да ти мењају свест. Будућност у коју те воде слепа је јер је и вођа слеп. Запад је богат због пљачке, а не што је бољи од тебе. И тамо се све исто ради као и код нас. На исти начин.

 

 

[ Лепота живота ] 21 Август, 2015 01:32

 

(слика са интернета)

 

За време прошлогодишње поплаве код нас је смештај потражила једна породица са села, али углавном жене. Међу њима су биле: прабака, бака, снајка (носећа, друго дете пред порођајем) и цуретак од две годинице. Мушкарци су остали у селу.

Морам напоменути да село, Богу хвала, није било потопљено. Прескочила бих све оно негативно што су људи од власти доживели и само бих нагласила да су они управо вестима били плашени, док је стање на терену приказивало много мирнију слику. За једну трудницу је све ово било посебно стресно. Срећом, Богу хвала, дете се родило здраво и – на Светац. Занимљиво је, како нам је та трудна жена причала, да се с њене стране баш учестало рађају на свеце. И она је, ето, рођена на Празник.

Овај мали женски човечуљак није рођен на црвено слово, али већ при првом сусрету се видело да се с њом мора поставити озбиљно. Јер њу ниси могао да превариш чоколадом или поклонима. Не, она је, премда мала, показивала чврст карактер. И говорила је само колико је она хтела, и о чему је хтела, као и с ким је хтела. То уопште није умањивало њену дечју љупкост. Напротив. Тај њен карактер имао је итекако шарма и тражио је поштовање. Кад причате са њом, ви знате да вас пажљиво слуша, мери и узима за себе оно што нађе да њој треба. Тако смо јој и прилазили и она се код нас одмах одомаћила, што је, како рекоше њена мајка и баке, уистину чудо. Поготово јер нас уопште није познавала.

Са њом је наша кућа живнула и њено присуство је на нас деловало лековито. Онако како је Старац Тадеј говорио: Пустите децу међу одрасле и све бриге ће истом нестати. Да, тако је лековито присуство деце. Не желећи да било кога уверавам, на све ово ћу само додати причу коју је мајка овог човечуљка испричала, а која сама сведочи о истинитости реченог.

Пре него што ће доћи у село, њих троје (после је снајка затруднела други пут) живели су у граду, где су радили. Били су у стану, а међу комшијама су имали и нешто старију жену, која је пила лекове за депресију. Они су се посећивали, градећи добре комшијске односе. Али воља Божија је била да су морали да се врате у село. Почела је селидба и поздрављање са комшилуком. Кад су дошли до ове комшинице, она их замоли да јој оставе неке снимке на којима је девојчица. Родитељима се ово учини чудним, али нису мислили ништа страшно. Да се не би увредили или секирали због њеног чудног захтева, жена им појасни своју молбу.

- Видите, откад сте ви дошли са вашим дететом, ја сам престала да пијем лекове. Само њено присуство, њена ведрина, веселост, оштроумност, умилност – на мене делују лековито. И то је разлог зашто вас молим за снимке, јер кад год будем осетила потребу за пилулом, ја ћу рађе посегнути за снимцима на којима се она безбрижно смеје.

Заиста, како и да се не лече људи, кад је Сам Христос рекао: „Пустите децу к Мени и не браните им!“ Деца, која су најближа Христу, тако сведоче о Његовој присустности која је извор излечења људи.

А они, који убијају децу, убијају своје здравље и  бришу себе из Књиге живота.

 

За блог и причољупце причу је забележила причалица.

Мама, немој!

Тата, буди мушкарац!

 

[ Лепота живота ] 20 Август, 2015 04:02

 

(слика са интернета)

 

Ко год крене путем да мења свет мењајући самога себе, тај ће несумњиво схватити мисао Светог Серафима Саровског, који каже: „Смири се, и хиљаде ће се око тебе смирити.“ Џаба је викати: „Знање је моћ!“, јер је једина и неприкосновена сила свих светова – Љубав! Ко год је волео, зна како Љубав размекшава и најхладнија срца. И она је Знање, Богопознање, које није од овога света, јер га ми, ма како се трудили својим малецним умом, сами собом и сами од себе не можемо докучити. Јер, како рече Псалмопојац: „Твојом светлошћу видимо светлост!“

Комшија, о којем ће овде бити речи, не да није био црквен, већ је био пуст, запуштен, свађалица, прек, а на којем год послу да је радио не би остајао дуго. Језик му је увек ишао испред памети.

Али није он био у својој неваспитаности злобан, само неотесан. За најтеже и најпрљавије послове могао си га увек позвати и ослонити се на њега. Умео је да се, дан пре изливања плоче на кући, посвађа са другом и то баш гадно, додуше речју, а онда би то преспавао и сутра дошао на испомоћ као да ништа није било. О каквом се другу радило довољно је рећи да је код њих улазио у кућу сам и узимао да једе, што му се толерисало. А остао је без мајке, која га је напустила, оставивши га са оцем, па се овај разболео, умро и он је морао да брине сам о себи. Боље од овога ваљда није умео. И, за дивно чудо, његов карактер је био познат свима, тако да се, кад се појавио сутрадан на моби, нико није зачудио. Већ је то постало нешто нормално. А биће да је и њему, таквом, то њихово прихватање њега ваљда значило. Ако и није био добар себи, на његов другарски учинак се нико није могао пожалити. Али је имао нешто што је другаре често терало да се шале на његов рачун.

Наиме, ваљда препуштен сам себи и често гладан и жељан мамине кухиње, чији укус краси свако детињство и које је, по одрастању, тешко надмашити, он је имао незамислив апетит. Што купе за њих четворицу, то он може појести сам и још да остане места. Таквог човека замислити да пости било је тешко! А у својој простоти био је на неки начин духовит и то му је стајало. Тако, што би му дошло на ум, он би с тим одмах на друм! Кад је, једном приликом, дошла код нашег кума нека гошћа и ови је пустили да уђе обувена, а за њом се појавио и он, но њему рекоше да се изује, он рече без пардона, прстом уперивши у њу: „А како она сме?“ Мене то у трену подсети на оно дечје бунтовништво: кад виде и познају неправду, па се с правом побуне. Само, од одраслих ипак прижељкујеш неку умереност. Код њега је није било, јер језик није имао одмерености којој си се могао надати. Или ми нисмо били вични да гледамо где треба?

Често препричавана анегдота је и она кад је његов рођак отишао у војску, па отуда послао писмо кући. Нико од укућана није умео да га прочита. Јер је рођак био недописмењен, да се тако изразим. У том тренутку, кад је писмо стигло, појавио се на вратима и овај наш комшија, рекавши:

- Ма шта ви ту мог братића срамотите, дајте да ја прочитам!

Затим узе писмо, погледа одовуд-одонуд, те и сам, нашавши се у небраном грожђу, врати писмо, коментаришући:

- Нека вам га он сам прочита кад се врати.

Елем, кум и ја смо одлазили редовно у цркву кад нас он једном приликом заустави у путу, распитујући се о нашим одласцима. Нама се учинило да је то онако – реда ради. Помисао о посту за њега је тад личила на немогућу мисију. Искрено, нама на још немогућнију. Међутим, недуго потом је изразио жељу да једне недеље крене са нама у храм. Ми га, наравно, поведосмо. Али следеће недеље,  па и недеље после, није долазио. Тек једног дана дође код мене да му дам житије Светог Саве да прочита!? Без иједне речи приде пружих му књигу, а он рече: „Ово житије сам почео да читам још у војсци, али га никад нисам прочитао до краја, па бих сад желео то да учиним.“

Ту нису чуда са њим престајала, већ су уследила нова и нова. Недуго затим обратио се (мом) куму да му овај препоручи неке православне видео прилоге на интернету да их погледа. Кад је и то учињено, он поново дође код кума и, у свој својој простоти, изјави:

- Сви народи: и Турци, и Кинези, ови, они, имају своју традицију и корене, само се ми Срби правимо блесави и измишљамо нешто безвезе, а имамо Православље!

Након тога кренуо је чешће да посећује храм. И, уследио је – пост.

Муке његове! Не могу сад да се сетим који пост је био у питању, мислим баш Васкршњи, кад се постило на води. У то време радио је на царини: утовар-истовар, преглед робе и томе слично. Значи, шлепери углавном. И баш тог првог дана поста, који је био, дакле, на води, стигоше неки шлепери да ли са белом техником, или неком другом, углавном масивном и тешком робом. И све је требало да се истовари и поново утовари. То је посао који захтева снагу, а пост на води баш не помаже.

- Па где ме сад нађоше кад је пост?! – негодовао је он у себи због искушења.

У свакој другој прилици, па и сад, размислио би о пљескавици. Огромној. И двоумио се он шта му је чинити. Момак само што није кренуо да купи доручак и упита га шта да му донесе.

Ломио се, ломио, да би најзад превалио:

- Донеси ми две киле хлеба и теглу пекмеза!

Тако је језик први пут устукнуо пред разумом, дајући места карактеру да се, уз Божију помоћ, мења.

Од тог првог поста прошле су године. Пости и даље, по правилу, али дани поста на уљу за њега, мученика, су као да је Божић.

Сад више не долази сам у храм; ту су и деца са њим.

 

За блог и причољупце причу је забележила причалица.

 

[ Музичка кутијица ] 16 Август, 2015 20:28
Музика је из опере "Кнез Игор", Александра Бородина, овде у извођењу Наталије Морозове.
Пејзажи приказани у видео прилогу су са Бајкалског језера.
Српски превод песме
 
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 15 Август, 2015 22:10

 

 

Када је Доситеј Обрадовић, заговарајући образовање, кренуо у Босну да проповеда српском сељаку о томе како му је оно важније од звона црквеног, мудри сељак му је одговорио:

- Не! Прво звона, па наука...

- Како то? - чудио се Доситеј.

- Тамо где нема звона, ту нема ни Срба – објасни сељак чиме натера Доситеја на размишљање.

 

Причу са предавања владике Атанасијa Раките за блог и причољупце забележила причалица.

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 14 Август, 2015 17:58


 

 

Судба српскога народа више личи на судбу многострадалног Јова, него ли судба ма кога народа у хришћанском свету. Ударен је и по имовини и по телу, али му је Бог сачувао душу. Имовина његова, држава његова, много пута је падала и пропадала. После сваке државне пропасти Срби су убијани телесно без милости и без броја. Само им је Бог душу сачувао, те су душом остајали вазда верни Христу Господу. Заиста, кад човек проучи до какве је пропасти долазила српска држава, као и у коликом су броју Срби гинули, мучени или у ропство одвођени – заиста је за свакога велико чудо Божје да још у свету постоји српски народ и да се још чује српска реч.

Чиме се даде објаснити ово чудо у светској историји, које представља српски народ? Оним истим чиме се објашњава и судба праведнога но многострадалног Јова. Није дозволио Бог, браћо моја, Бог није дозволио, децо моја, да се сатана дотакне душе српскога народа. Дозволио му је да га удари по држави, по телу, али му је забранио да дирне у живу и велику хришћанску душу овога народа. А док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено, што се чини да је изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто.

У свима губљењима двоје никад није било изгубљено: Црква и песма; Црква са вером и песма са историјом. То је очувано и то нас је очувало. Зато, браћо, поштујмо Цркву и држимо песму. Славимо Господа Бога и кроз Цркву и кроз песму народа. При свима надањима то су нам била два крила. Но, Црква је старија од наше песме и од историје. Од Цркве је као од извора потекла река српске историје, некад бистра, некад крвава, но увек дубока. Зато савијајмо се око наше народне Цркве као деца око мајке. Христос је садржај Цркве. А Христос је непобедив и неодољив. Њему слава и хвала са Оцем и Духом Светим на веки. Амин.

 

Свети Владика Николај

 

[ Српкиња ] 11 Август, 2015 01:03

 

Слика

 

На њену радост, субота је осванула сунчана. Након синоћњих шапутања са Стојаном преко телефона, и ове јутарње милине, Анђелкино расположење је све више расло.

Поневши свој маслинасто - зелени ранац, она крену у школу. Деца су полако пристизала и, кад је утврђено да су сви на броју, огласише полазак.

Место ка којем су се упутили била је оближња ливада. Наравно, дечја радозналост није могла да ћути, па су током целог пута испитивали учитељицу где је тајанствени гост о којем им је говорила.

- Видећете га кад стигнемо – одговарала им је она. – Он нас чека.

То је умногоме убрзавало дечје кораке. Али, кад су стигли, сем ливадског цвећа, бубица и птица нису видели никог. Сви су редом стали да се окрећу, али све узалуд. Анђелка, сачекавши да се увере у то да заиста нема никог, најпосле им рече да се умире. И наста тајац! А онда једно од деце угледа подаље војника. На његов повик, сви окренуше главу у том правцу.

Војник је најпре мирно стојао, а потом се стаде размахивати неким заставицама црвено-жуте боје.

- Шта он то ради? – упита, чудећи се, Марко.

- Поздравља нас – одговори Анђелка.

- Како нас поздравља? – наставише да се интересују и друга деца.

- Војник нам је управо рекао: „Здраво!“. Сад ћемо ми њему да одговоримо исто тако.

И Анђелка извади из ранца истоветне заставице и поче да маше њима на начин како је то војник радио.

Деца су са интересовањем пратила представу; неко се осмехивао, неко је загледао Анђелкине заставице, док је Марко сасвим озбиљно посматрао овај тајанствени разговор.

- Хоћемо ли га позвати да дође, децо? – упита Анђелка.

- Да! – одговорише сви у глас.

Она поново диже заставице и махну њима неколико пута, а са друге стране уследи одговор. Ускоро, војник спусти своје заставице и крену према њима.

- Како је он знао да га зовемо? – упита Марко.

- Сигнализирала сам му и он је то прочитао – објашњавала је Анђелка.

- Како то? – Марковом чуђењу није било краја.

- Питај га кад дође!

Војник, који је сигнализирао заставицама, био је Анђелкин брат. Она га представи деци као тајанственог госта који ће им, заједно са њом, одржати час у природи.

Док су деца прилазила да се рукују са њим и да погледају његову униформу и заставице, Анђелка отпоче с причом:

- Сећате ли се, децо, како смо на почетку нашег познанства причали на тему пера и мача, односно оруђа и оружја?

Деца сложно потврдише у глас, а она настави:

- Данас смо вам, војник Раде и ја, припремили наставак тог часа, приказујући вам један од сигналних система по имену „Семафор“. Дакле, путем ових заставица и одређених положаја руку, ми смо једно другом слали кодиране поруке. Некада је овај систем сигнализирања био у далеко већој употреби, али, и поред савремених начина комуникације, он се и данас и те како примењује. И једнако је применљив како у миру тако и у ратним условима. Чланови извиђачког друштва га примењују у својој обуци, као и мноштво других корисних ствари, доказујући на терену да су наука и војска упућене једна на другу.

Марко је помно пратио излагање, притом нетремице мотрећи на Радета. Опазивши на његовом лицу необичну заинтересованост, Анђелка, да не би пореметила његову усредсређеност, препусти реч брату.

- Анђелка и ја смо били коју годину старији од вас кад смо се уписали у Извиђачко друштво. У почетку смо се помало и силили да идемо у школу, али након што смо постали чланови - схватили смо колико школско градиво има велику примену на терену, па смо кренули да учимо и читамо незаситно. И што смо више сазнавали, то смо постајали свеснији законитости којима смо били окружени, и да је, колико год лако било изгубити се у простору, исто тако довољно мало знања да се изгубљен човек брзо нађе. „Семафор“ је један од начина да се другоме пренесе порука; то је тзв. видљива сигнализација. Али исто тако постоји и звучна, где се сигнали могу слати електричним тастером или пиштаљком, као и светлосна, путем батеријске лампе. За ту врсту сигнализације користи се Морзеова азбука.

Дакле, свако слово има свој знак, и ако га особа која сигнализира и она којој се сигнализира, препознају, комуникација, као малочас између ваше учитељице и мене, лако ће се одвијати. Ово се може примењивати, рецимо, кад је неко у невољи, па му треба помоћ, или кад на нас удари непријатељ. Сем тога, ако се изгубимо негде у непознатој природи, односно терену, можемо да се оријентишемо према бусоли, звездама, мравињаку, сунцу, месецу, пању, маховини итд... А да бисмо се умели оријентисати  - важно је да знамо стране света. Зна ли неко да нам каже које су стране света?

Никола одважно диже руку.

- Реци, Никола! – допусти му Анђелка.

- Исток, запад, север, југ.

- Тако је! – похвали га Раде и из Анђелкиног ранца извади компас, показујући им ознаке на њему, као и систем рада. Затим, на Марково, али и Николино нескривено дивљење, показа им како се, без бусоле, могу оријентисати помоћу сунца и ручног часовника. Истина, сва су деца уживала, али су се ова двојица по свему издвајала.

- Поред овога важно је знати како да измерите удаљеност до одређеног објекта, али и како да  читате појмове на карти. Рецимо и то да нам у мерењу удаљености могу и те како послужити и неки делови нашег тела, као што су палац или лакат, али исто тако и корак. А то све није ништа друго него примењена наука, драга децо. Бити војник значи служити се науком на добро свих и у миру и у рату.

Међутим, да не заборавимо рећи и то да, поред ових обука, постоји и она друга подједнако важна – како постати човек! А то се најбоље постиже службом и жртвом. Тако, док учимо, ми уједно развијамо и међусобна пријатељства, али и градимо цркве, садимо дрвеће, помажемо немоћнима, и многе друге ствари корисне за друштво.

Данас је комуникација у технолошком смислу отишла далеко, то јест напредовала је. Али многи научници, међу њима и наш Михајло Пупин и Никола Тесла, своје прве кораке у науци отпочињали су још као деца, играјући се. Они су посматрали свет и уочавали одређене законитости, које су им касније помогле да дођу до великих открића. А у зависности како се људи према њима односе, та достигнућа могу бити оруђа или оружја.

Пошто смо почели са комуникацијама, онда ћу вам за крај овог нашег часа у природи рећи и то да је први мобилни телефон изумео наш Михајло Пупин. И то за потребе војске!

Деци зацаклише очи од изненађења, а по њиховом веселом жагорењу могао се чак осетити и некакав понос што је изумитељ тако једног (за њих) великог открића био њихов земљак.

Након ове војничко - извиђачке приче Анђелка извади из ранца карте на којима су били нацртани положаји заставица за свако слово. Сва деца изразише жељу да их погледају, док су Марко и Никола и још неколицина пожелели да имају своје личне карте, као и заставице. Раде је обећао да ће сваком ко жели набавити, а онда се, у одласку, топло поздрави са свима.

Анђелка, задовољна учинком, сакупи децу проглашавајући час завршеним, те се сви сложно вратише кућама.

О успешности такве наставе праве размере је сазнала тек кад је навече примила Стојанов позив.

- Ви сте, учитељице, направили невиђен прогрес у овом селу. Верујем да нисте ни свесни тога – говорио јој је гласом препуним поштовања.

- Не разумем... – збунила се Анђелка.

- Марко је почео да учи слова и са Николом жели у извиђаче.

Анђелка се овоме насмејала од срца.

- Знаш шта ми је рекао?

- Шта?

- „Знаш, чико, она је јако занимљива. Са њом никад није досадно. Мислим да бисте се вас двоје одлично слагали.“

- А шта си му ти одговорио? – упита Анђелка знатижељно.

Стојан мало поћута а потом рече:

- „То је зато што Анђела није од овога света...“

 

Аутор: Јелена Јергић

Сви објављени делови

 

 

[ Српкиња ] 09 Август, 2015 18:16

Српкиња 

 

Док је улазила у кућу, Милица је дочека неким необавезним питањем, на које Анђелка, одмахујући руком и не скидајући блажени осмех, рече:

- Не сад, Мили! Не сад!

Претпостављајући да јој се нешто лепо морало десити, и Милица се стаде осмехивати. Одлучила је да јој да мало времена пре него што крене да је обиђе; њена пријатељица је у много чему била мудра, али што се љубави тиче - скроз неискусна. Но, ишла јој је у прилог чињеница да градски момци нису могли да је преваре. Међутим, да ли је то искуство било довољно?

Затекла ју је како лежи на кревету; осмех је и даље красио њено лице.

- Дакле? – упита Милица, прилазећи јој.

Анђелка се брзо премести у седећи положај како би Милица могла сести поред ње.

- Знаш онај осећај кад ти је јава лепша од сна? – упита Анђелка док су јој очи сијале. - Тако сам се осећала кад ме је пољубио! Да ме није држао, Мили, истину ти кажем - пала бих!

Милици је осећај и те како био познат, те се топло насмеја.

Анђелка јој потанко исприча о свему што се догодило, не изостављајући ни све оне приче настале путем до врбе. И поред жеље да те тренутке учини што дужим, ипак се потрудила да пријатељицу не задржи дуже од потребног. Била је свесна тога да су деца доле, а Ненад можда нечим заокупљен.

- Мислиш ли да за нас има наде...? – упита на крају Анђелка, рачунајући на пријатељичино искуство.

- Нема ничег лошег у нади, али је, поред наде, потребно и много труда да се уложи у везу – одговораше Милица крајње мудро. – Неке се љубави згоде одмах, друге траже време.

Анђелка је с разумевањем ухвати за руку, благодарна Богу на дивном пријатељству. Ако би се икада изложила непромишљености, знала је да крај себе има неког ко би јој на то указао и помогао јој.

Њих две су давно утврдиле да постоје ствари вредније од новца. Зато њихово пријатељство није било условљено. Биле су потпуно свесне своје несавршености и тога да се у животу дешавају физичке или материјалне немоћи. Али духовна везаност је то све превазилазила, будући да је све подређивала Божјој вољи. Све што им се догађало, примале су као из руке Божје. Онако како се на славама сведочи, док свештеник, ломећи славски колач, говори: „Христос посреди нас!“, а верни народ потврђује: „И јесте и биће!“

Кад је Милица изашла из собе, Анђелка проведе још неко време занета догађајем под врбом. А онда је из тог сањарења пробуди мисао да је сутра петак и да мора на посао. Такође се сетила и братовљевог доласка, не заборављајући ни обећаног изненађења за суботу. С тим у вези обави с братом краћи разговор, замоливши га да понесе „ратни ранац“. На његово чуђење и питање: „Шта ће ти то?!“, одговорила је загонетно: „Ради васпитно-образовног уздизања.“

Сутрадан, по обављеној настави, обавестила је децу о часу у природи.

- Час ће бити одржан у зависности од времена, наравно – додала је. – А наставу ће вам, поред ваше учитељице, овог пута држати и гост изненађења. Нећу вам рећи ништа о њему, али ћу вам напоменути да ће то бити, у неку руку, наставак оног нашег првог часа.

На помен тајног госта учионица је живнула. Деца почеше једно друго да загледају у нади да неко зна нешто. Наравно, било је свакаквих претпоставки, али је свима било јасно да ће за коначан одговор морати да се стрпе до сутра.

Кад су сва деца изашла из учионице, Анђелка приђе столу да узме дневник. У том се врата учионице полако отворише а на њима се појави Стојан. Њено лице озари осмех.

- Касниш, часови су завршени! – нашали се Анђелка.

- Имам оправдање – прихвати Стојан. – Био сам с једном девојком па сам се успавао.

- Каква ти је то девојка кад ти не да ноћу спавати, па мораш дању?

- Ко је и каква је рећи ћу само ако ће ми бити оправдани изостанци...

Било је очигледно да су обоје чезнули за блискошћу, али су, из поштовања према празнику Усекованија главе Светог Јована Крститеља (када се, такође, прославља и Сабор Српских Светитеља) и посту, као и чињеници да су у школи, остали на учтивом растојању. Сем тога, Анђелка је сазнала да је Стојан дошао по позиву: неке столове, столице и прозоре је требало поправити, а нешто од тога и направити. Али, премда и кратак, и овај неочекивани сусрет им је пријао.

Кад се појавио домар, њих двоје се разиђоше уз договор да се касније чују телефоном. Понета сањарењем, Анђелка није ни приметила кад је стигла пред кућу. А на капији се скоро сударила са Радетом.

- Нас двоје стижемо истовремено! – примети он, љубећи јој образ.

- Ух, добро је, ја се већ уплаших да идеш! – рече Анђелка којој напречац лакну. – Јеси ли донео ранац?

- Наравно. Ваљда ћеш ми сад рећи чему ће ти...?

- Свакако. Али нећу овде на вратима. Идемо унутра!

А док су га распакивали, сви у кући су с нестрпљењем ишчекивали да коначно чују о каквом је изненађењу реч. Анђелка је неизвесност намерно продужавала, ћутећи, све до тренутка кад је из ранца, видно задовољна, извадила шарене заставице.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа