[ Мисли у зрењу ] 14 Октобар, 2018 15:18

 

(слика са нета) 

 

Завидном оку и непослушном уху тешко је скрасити се и немогуће угодити на дуже време. Ако и добију што пожеле, она радост ишчекивања, прижељкивања, замишљања испари истог трена чим се тога дотакну. Краљ Мида је, једнако несрећно, све чега се дотакао претварао у злато, али код мене је другачије: као да се све истог трена претвори у прах – у ништавило. Моја опсесија о томе да приграбим што више света док сам млад пред овом загонетком је остајала нема и збуњена. Као да је неки зид стајао између нас, неки апсурд, на који, чини ми се, други истих таквих очију и ушију нису имали сличних притужби. И почео сам да желим још више, да грабим још више и да једним додиром све те жеље расплињавам до гађења само да бих то разумео: због чега је тако?

Ја сам по струци обућар. Али радим са пробраном клијентелом, која не жали пара да је примим. И то је заслуга мога деде, који је крпио и правио опанке, па кад је видео да од мог школовања неће бити велике вајде довео ме је у радњу и научио занату. Да је до мене било ја бих и одатле бежао, али са дедом се није дало разговарати о пренемагању или каквим другим детињаријама. „Моје је да те изведем на пут и дам ти посао у руке, а кад бих тебе слушао шта хоћеш данас, а шта сутра нећеш, ја бих био неодговоран човек. Кад порастеш буди свој газда!“, говорио ми је он. А од свих тих речи мени се оно „газда“ свидело највише. И прионух на посао, што је радовало деду, али сам ја већ потајно ковао у себи планове о великом газдинству, модерним аутомобилима, радницима, каквим ексцентричностима (ради шепурења), тако да сам тражио од деде да ме води на све сајмове таштине, где се могла видети лепа ципела и нове технологије.

Када сам урадио свој први помодарски пар ципела, многе очи у граду окренуле су се према радњи мога деде. И посао је почео да цвета, моји планови такође. Деда је био поносан на мене, али то га није спречавало да и даље бди као старији: „Слушај, чедо, и упамти: један мудар човек је рекао да само слободан човек не ради (за плату). Новац није ту да бисмо му служили, већ да би он служио нама.“. Ја бих, наравно, кимнуо главом да би он знао да сам га чуо, али бих одмах потом гледао где је неки нови сајам, да ли у земљи или иностранству, свеједно, и моје мисли су већ заборављале на деду и његове речи.

Моје царство је расло, а деда се полако гасио. Баш пред кончину, док сам се с муком суздржавао да не побегнем и са ове столице за посете болнима, као и са оне школске и сваке друге која ме је одвлачила од скитања, деда изнађе још толико снаге и своје последње мисли посвети мени: „Унуче моје драго, деда одлази, али не и моје старање. Бог је био милостив према нама – биће и одсад, не сумњам. А ти упамти: у животу можеш имати новца колико желиш, али ако не нађеш своју чашу радости и чашу суза то ће све вране и ветар разнети и иза себе оставити пустош и празнину. Научио сам те занату, као што је мене мој отац научио, али ти у задатак остављам и то: да пронађеш те две чаше како би био прави мајстор.“ И само што ме је закрстио и благословио деда је предао дух свом Богу.

У почетку сам осетио велику збуњеност; у мени се мешала туга и неки гнев: жалио сам за дедом, а тамо су ме чекали неодложни и новчано вредни послови. „Па где баш сад, деда, да умреш?!“, помислих, али се намах и заплаках.

Наравно, деду сам сахранио како је тражио - по свом православном обичају којег се целог живота држао, а неке од муштерија сам, нажалост, изгубио. Али свет је и даље наставио да се окреће и ја сам се брзо нашао на разним колосецима што животним, што пословним.

Али уместо очекиваних наслада, које су ме све дотле преплављивале, почело је све да ми се гади, јер није имало укус сласти већ црвљивости. И почео сам, из неког мени необјашњивог разлога, да кривим деду, налазећи да ме његов Бог и није наставио да благосиља. Мени није био потребан, ја сам нашао свог господара, али је било лепо док је дедин Бог био са нама. Сад као да је све земља са дединог или не знам чијег гроба. Нема више радости...!

И ту ми нешто севну преко очију. „Па да, чаша радости и чаша суза – још то је потребно, рече деда, да бих био прави мајстор. А где то да нађем? У којој школи да тражим? Мислиће сви да сам луд! Али мој деда није био луд. Мада, тамо на постељи... ко зна да ли је баш био при чистој свести и памети? А ни он није тражио сведоке да то потврде пре него што ми је оставио потрагу у аманет. Хајд` сад, деда, помози! Ти рече да твоје старање неће престати, па да видимо држиш ли реч и да ли је твој Бог прави Бог?“

Али што сам се ја више обраћао деди за помоћ, то се моја воља за послом гасила, јер никаква наслада, ни сласт, ни радост нису долазили, већ само и једино: гађење, гађење, гађење...

(одломак, аутор Јелена Јергић)

 

[ Генерална ] 09 Октобар, 2018 22:46
 
Зашто добри Бог дозвољава да зло постоји у свету?
 
 
[ Генерална ] 08 Октобар, 2018 13:08

 

Пропаст Запада, тако посматрано, не значи ништа мање него проблем цивилизације. Једно од основних питања сваке више историје ту је пред нама. Шта је цивилизација – схваћена као органско-логичка последица, као завршавање и исход једне културе?

Јер свака култура има своју сопствену цивилизацију. И први пут се овде обе речи, које су до сада имале да означавају неодређену разлику етичке врсте, схватају, у периодичком смислу, као изрази за једно строго и нужно органско следовање. Цивилизација је неизбежна судбина једне културе. Ту је постигнут врхунац са кога постају решива и последња и најтежа питања историјске морфологије. Цивилизација су крајња и највештачкија стања за које је способна једна виша врста људи. Она су завршетак; она долазе после постајања као оно што је постало, после живота као смрт, после развоја као непомичност, после села и душевног детињства (како то приказују дорика и готика) као духовна старост и камени велики град који окамењује све. Она су крај, неопозиви, али се она морају постићи, увек и редовно, једном најинтимнијом нужношћу.

Тек тада ће се разумети Римљанин као последник Хелена. Тек тако се осветљава касна антика и одаје своје најдубље тајне. Јер шта значи то кад се каже да су Римљани били варвари (а то се може спорити само празним речима), они који не иду испред једног замаха него га закључују? Без душе, нефилософски, без уметности, расни до сировости, безобзирно држећи се реалних успеха – они стоје између хеленске културе и ничега. Њихова уобразиља, упућена на практично, јесте црта које у Атини уопште није било (имали су сакрално право које је уређивало односе између богова и људи као између приватних личности, али ниједну праву римску скаску о боговима). Грчка душа и римски интелект – то је то. Тако се разликује култура и цивилизација. Није важило то само за антику. Увек се појављује овај тип духовно снажних а потпуно неметафизичких људи. У њиховим рукама лежи духовна и материјална судбина сваког касног доба. Они су спроводили вавилонски, египатски, индијски, кинески, римски империјализам. У таквим временима сазрели су до коначног светског расположења будизам, стоицизам, социјализам, који би хтели још једном да ухвате и преобразе у свој његовој садржини једно људство које се гаси. Чиста цивилизација као историјски процес састоји се у постепеном разграђивању облика који су постали аноргански, изумрли.

Прелаз са културе на цивилизацију врши се у антици у 4. веку, а на Западу у 19. веку. И, почев од тих времена, нема више великих душевних одлучивања, као у времена орфичких покрета и реформације у „целом свету“, у коме коначно ниједно село није неважно – него се све одлучује у три или четири светска града, који су сву садржину историје усисали у себе, према којима спада на ранг провинције целокупно земљиште културе – које сада, са своје стране, има да исхрањује светске градове остацима свог вишег људства. Светски град и провинција – са овим основним појмовима сваке цивилизације појављује се један сасвим нови проблем облика у историји, који, ми домашњи, баш проживљавамо, и не схватајући га у свем његовом домету. Уместо света град, једна тачка у коју се скупља сав живот далеких земаља, док се све остало сасушује; уместо народа у форми, сраслог са земљом, нови номад, паразит, становник великог града, чисти (без традиције) човек од чињеница, који се појављује у безоблично текућој маси, нерелигиозан, интелигентан, неплодан, са дубоком одвратношћу према сељаштву ( и његовом највишем облику, сеоском племству); дакле један огромни корак ка анорганском, ка крају. Шта значи то? Француска и Енглеска су свршиле тај корак. Немачка га завршава. После Сиракузе, Атине, Александрије долази Рим. После Париза, Мадрида, Лондона следује Берлин и Њујорк. Судбина је читавих земаља да постану провинцијом, земаља које нису у зрачном кругу једног од тих великих градова, као некада Крит и Македонија, а данас скандинавски север...

И данас, као и у време хеленизма, на чијем почетку стоји оснивање једног вештачког, дакле земљи страног, великог града, Александрије, постали су културни градови: Фиренца, Нирнберг, Саламанка, Бриж, Праг – провинцијски градови, који дају отпор (безнадни унутрашњи, интелектуални) духу светских градова. Светски град значи космополитизам уместо „домовине“, хладни смисао за чињенице према предању оном што је израсло са тла, научно неверовање као окамењеност раније религије срца, „друштво“ наместо државе, природна права наместо стечених. Римљани имају предност над Грцима – у новцу као анорганској апстрактној количини октинутој од свих односа према смислу плоднога тла, према вредностима примарног животног става. Отмено схватање света је, од сада, и питање новца. Не претпоставља грчки Хризипов стоицизам имање као основицу, него касноримски стоицизам Катонов и Сенекин. Није социјал-етичко настројење 18. века ствар за милионере, него настројење 20. века које професионалном уносном агитацијом хоће да постане делом. Светском граду не припада народ него маса. Неразумевање града за све што је предање, у чије име се води борба против културе (племства, цркве, привилегија, у уметности против конвенција, у науци против граница могућности сазнања), његова оштра и хладна интелигенција надмоћна над сељачком памећу, његов натурализам у једном свом новом смислу, који се, далеко преко Сократа и Русоа, у односу на све сексуално и социјално, везује за праљудске инстинкте и стања, оно panem et circenses, које се данас изнова појављује у виду борбе за наднице и у виду спортског игралишта – све то означава однос према коначно завршеној култури, према провинцији, један нови, касни и без будућности, али неизбежни облик људске егзистенције.

То је оно што има да се види, не очима странчара, идеолога, савременог моралисте, из угла ма ког „становништа“, већ са ванвременске висине погледом управљеним на историјски свет облика који се развија кроз хиљаде година – када се хоће одиста да схвати велика криза садашњице.

Видим прворедне симболе у томе што је у Риму, где је тријумвир Крас био свемоћни шпекулант са местима за грађевине, онај римски народ чије је име блистало на свим натписима, онај римски народ пред којим су у даљини дрхтали Гали, Грци, Парћани, Сирци – становао  у огромној беди по многоспратним кућеринама за најам, по мрачним предграђима, и примао успехе војне експанзије равнодушно са неком врстом спортског интереса; што су многе угледне породице пра-племства, потомци победника над Келтима, Самнићанима и Ханибалом, јер нису учествовале у бесомучној шпекулацији, морале да напусте своје породичне палате и да се уселе у бедне најамне кућерине; што су се, док су се дуж Via Appia низали гробни споменици финасијских величина Рима (споменици којима се још и данас дивимо), лешине народа заједно са животињама и ђубретом великог града бацале у страховити гроб за масе све док се под Августом, да би се спречиле заразе, није то место затрпало и на њему Мецена подигао свој славни врт; што је у опустелој Атини, која је живела од посета богатих странаца и њихових задужбина (на пример јудејског краља Ирода), путујућа руља брзо обогаћених Римљана бленула у дела Перикловог доба, од којих је исто толико мало разумела колико и амерички посетиоци од Сикстинске капеле Микеланђелове, пошто су претходно из те исте Атине сва покретна уметничка дела одвукли или покуповали по фантастичној помодној цени, па поставили колосалне и претенциозне римске грађевине поред дубоких и скромних дела старога времена. У овим стварима, које историчар нити има да грди нити да похваљује, него да морфолошки процењује, лежи за онога који је научио да гледа непосредно једна идеја.

Јер ће се показати да, од тог тренутка, сви велики сукоби схватања света, политике, уметности, знања, осећања – стоје у знаку те основне супротности. Шта је цивилизована политика сутрашњице насупрот култивисаној јучерашњици? У антици реторика, а на Западу журнализам, и то у служби оног апстрактума који представља моћ цивилизације, новца. Његов дух је тај који, и неопазимице, прожима историјске облике народног бића, често их ни најмање не мењајући нити разарајући. Римска држава остала је по свом облику од старијег Сципиона Африканца па до Августа у већем степену стационирана неголи што се то по правилу узима. Али велике странке само су још привидно средиште одлучних делања. Мали број надмоћних глава, чија имена нису, тренутно, можда ни најпознатија, одлучују све, док велике масе политичара другог реда, ретора и трибуна, посланика и новинара, све на избор људи од провинцијалног видика, одржавају, у правцу на доле, обману народног самоодређења. А уметност? Философија? Идеали платонског и Јеантовског времена важили су за једно више људство уопште, а идеали хеленизма и данашњице нису за светско осећање сеоског и уопште природног човека, већ искључиво за великоградског човека „од мозга“. Пре свих, ту је социјализам, па њему унутрашње сасвим блиско сродан дарвинизам, са својим тако не-гетеовским формулама о борби за опстанак и о одабирању, па њима опет сродни проблеми брака и жене или Ибзена, Стриндберга и Шоа, импресионистичке наклоности анархичне чулности, цео тај сноп модерних тежњи, дражи и болова, чији је израз Бодлерова лирика и Вагнерова музика. Уколико је мањи град утолико је бесмисленије бављење том музиком и тим сликарством. Култури припада гимнастика, турнир, агон; а цивилизацији – спорт. Тиме се разликује хеленска палестра од римског циркуса. И уметност сама постаје спорт, то значи l`art pour l`art, за једну високо интелигентну публику познавалаца и купаца, па било да се ради о савлађивању апсурдних инструменталних тонских маса или хармоничних препрека, било да се ради о „узимању“ једног проблема боја. Појављује се нова философија чињеница, која за метафизичке спекулације има само презриво смешкање, нова књижевност, потребна за интелект, нерве и укус становника великог града, а за провинцијалца неразумљива и омрзнута. Народа се ништа не тиче ни александријска поезија ни сликарство пленера. Прелаз се карактерише, онда као и данас, једним низом скандала – који се могу наћи само у тој епоси... 

 

Освалд Шпенглер – Пропаст Запада

 

у.п.: Реч је о завршетку културе западно-европске-америчке. Један Ниче је потпуно стран исламу или будизму, као што је и Коперников систем туђ арапској култури, или дарвинизам правом Русу, како то мисли и пише аутор.