Крст Цара-Мученика

Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава). Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега.

Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.

Цару је на дан крунисања уручен крст заједно са следећим писмом:

„Ваше Царско Величанство,

Свемилостиви Господару,

С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског.

Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији.
Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.

Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског – Првог Словена.

Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије – вазда заштитнице српског народа.

Маја 1896. године, Београд.

Вашем Царском Величанству најпокорнија Драгиња Петровић

Сваки народ у своје време полаже духовни испит. Такво искушење је за српски народ био 28. јуни 1389. године. И као што знамо, српски народ је часно поднео то искушење.

За руски народ и руског Цара такво искушење је била 1914. година, када је Аустроугарска упутила ултиматум Србији у коме је један од захтева било увођење аустријског батаљона у Београд. Пристати на такав ултиматум значило би губљење независности српске државе. У тој ситуацији Србију нико није могао заштитити осим Русије, која у то време није била спремна за рат широких размера. Тада се Цар Николај Александрович нашао пред истим избором који је стајао пред кнезом Лазаром. Као што ни кнез Лазар није бирао само за себе, већ и за свој народ, исто тако је и руски Цар, како су показали потоњи догађаји, начинио избор за читав руски народ, не само за тадашњи нараштај, већ и за будуће. И поред тога што Русија није била спремна за рат и што су многи предвиђали њен пораз, руски цар, кога поједини оптужују за колебљивост, одлучно је устао у одбрану Србије, самим тим једнозначно начинивши духовни избор за Русију, приволевши је Царству Небескоме.

В.Ансимов

Косовски Крст Цара-Мученика

Сестринство Ново-Тихвинског манастира о Косову

У сусрет пролећу

Свако себе сам покаже

Неки душебрижни домаћин, који, претрпевши у пословању штету и запавши у оскудицу, би приморан да отпусти једну од жена у служби. Но, њему се то није нимало милило, али, другог решења није имао. Не желећи да се о било коју огреши, он, претходно добро поразмисливши, одлучи да кушњом испита своје раднице. Тако, повадивши из витрине сребрнину, он је донесе у кухињу и рече женама да је очисте. Затим се сакри иза притворених врата и стаде ослушкивати.

Оне, будући упознате са ситуацијом у којој се њихов газда нашао, али не знајући за његов наум, различито приступише послу.

- Да чистимо сребрнину!? – говорила је прва са нескривеним презиром и дрскошћу. - Хеј, кућа му се распада, а он наређује да му гланцамо суђе за украс! Колико сам га само пута чистила, већ ми се огадило. Боље да га прода, да будемо сви мирни, ја понајпре...

- Можда то суђе и јесте луксуз – надовеза се смирено и без роптања друга, са примесом бриге у гласу – али мени је оно посао доносило. Не дај Боже да га газда прода! Онда би могао да отпусти и мене... Шта бих му користила?

Домаћин, чувши то све, врати се у кухињу и жену која ропташе отпусти, а ову другу, која је ценила и поштовала и посао и послодавца – остави у служби.

аутор: причалица

СЛИКОВНИЦА - најзад!!!

У најави за скори излазак сликовнице, „Језерска принцеза“, кратко се, у једном од постова, присетисмо њеног настанка. За све оне који нису испратили чланак, исти могу погледати овде. А данас, када је сликовница и званично изашла из штампе, желим да се посебно осврнем на оне људе који су, својим учешћем у остварењу овог пројекта, заслужили да се о њима чује пригодно слово.

Наравно, најпре ћу кренути од особе која ме, милошћу Божијом, све време држи за руку и несебично ми помаже у узрастању, оном списатељском (али не само у њему), било саветима, било црвеном оловком. Реч је, дакако, о особи коју с правом називам мојом радости, јер она то и јесте – драга Ви. За оне који не знају, њено име је Виолета Милићевић, професор српског језика и књижевности, поетеса и писац. Задужена, најпре, да ме трпи, њој је припала дужност лектора. Оно што је код ње интересантно, јесте то да тачно осети кад се негде ломим или ми нешто не одговара у ономе што напишем. Као да седи поред мене, чучи у мени, и својом оловкицом зацрвени моју мисао, али никада ми не намеће своја размишљања, већ само тражи да се изјасним другачије, прецизније. Не желим да говорим о себи као о писцу, јер је то дуг и мученички пут, и односи се на оне који стигну на циљ; желим само да приметим да је за неког ко пише изузетна част и радост имати поред себе некога ко ће да вас разуме, да испрати вашу мисао и, ако залута, да је врати. То је мени Ви! Неко ко ме, својим присуством, испуњава као личност. На томе сам бескрајно захвална Богу.

Теби, Ви, хвала за радост коју ми чиниш и што ме трпиш.

Друга особа, која у једнакој равни доприноси моме сазревању јесте Даца – наш највећи женски афористичар Даница Машић. Као верни пријатељ, она прати Виолету и мене и даје нам ветар у леђа: некад критиком, некад лепом речју, некад афоризмом или каквом мисли познатих. И дели са нама терет узрастања. Да сам их тражила, не бих их нашла овако добре и несебичне, Богу хвала. И заиста је јако тешко пронаћи речи достојне којима би се могло описати све оно што оне мени чине и све оно што ја према њима осећам. С тим што сам ја прво упознала Дацу, а преко ње и Виолету. Ни сањала нисам у какву ћу дивну авантуру кренути оног тренутка кад се са Дацом упознах. Та авантура траје и дан-данас, а Даца је она која држи једра и води нас.

Само због тога да ти будем захвална, али то је тек почетак онога што ти нама дајеш и значиш нам, драга. Хвала Богу и на теби, мила моја Дацо.

Сад је на реду мушки део тима. Најпре смо урадили илустрације, а за њих је био задужен школски друг мога брата – Александар Божић. Е то је био подвиг, чини ми се! Оног тренутка кад је пристао да црта за мене, ни сам није могао да претпостави колико ћу бити захтевна. А јесам била, признајем! Јер сам за децу хтела искључиво оне слике након којих ће моћи лећи у кревет да спавају. Превише је страве и ужаса унето у сликовнице и цртане филмове и ја сам хтела да то све избегнем. И надам се да јесмо. Хвала Богу и на теби, драги Сале, и на твом трпљењу честих преправки; без свега тога не би данас било сликовнице. Иначе, да бисте се боље упознали са илустратором, предлажем да погледате његов сајт који је изложен на блогу међу линковима.

Након илустрација, окренух се Ненаду Живковићу. Он је био задужен за прелом. Ако сте мислили да је он прошао без трпње, грдно сте се преварили. И то баш кад и није било добро време, али, дао Бог, прошло је, неповратило се. Иначе, Ненад је једна велика душа од човека, неко ко има огромно срце, у коме живи читав један град. Он је књижевник и власник сајта Творац града (културног профила), и неко ко се и сам несебично даје, не тражећи ништа за себе, већ све за другог. Мислим да се пред таквим величинама човек мора осећати постиђен и мален. Особа која је и сама употпунила мој живот, на један несвакидашњи начин, и од које се има свашта доброг научити. Слава нека је Богу кад и тебе упознах, драги Ненаде, и што чиниш мој свет лепим местом за живот.

На крају, остале су још корице; њих је, и овога пута, урадио мој брат у Христу – Зоран Живојиновић, рачунарски техничар. За тај рад морао је да узме годишњи одмор – скоро. Али, срећом, па смо у том нашем заједничком послу, где сам ја извољевала, а он улагао труд и зној, имали и помоћнике са стране, иначе не знам кад бисмо нас двоје то завршили. Дакле, осим њему, захвалност у Христу Господу дугујем и његовој дивној супрузи, као и милој му ћери. Данас је тешко наћи и пријатеља, али пронаћи брата и породицу је нешто неописиво. А они то мени јесу, заиста. Премда и не близу телесно, али срцем увек ту и у свако доба спремни да ми помогну и да ми се нађу. Савет старијег брата је од велике важности, јер носи у себи искуство. Нарочито за неког ко савет прижељкује, држећи да двоје увек види боље него једно. Стога нека је Богу слава и хвала кад ми их је послао – на радост и свако добро.

Свакако, овде ћемо се присетити и људи који су својим новцем помогли да сликовница не буде прескупа. Но њихова имена су Богу знана. Такође, посебну захвалност дугујем и мом добром штампару, који ми је и сам изашао у сусрет, знајући како бринем о „нескупоћи“ сликовнице. Али не само тиме да ме је задужио, већ од њега чух и прву лепу причу везану за сликовницу. Наиме, његова супруга уз „Језерску принцезу“ успављује њихово дете.

Па тога ради је и исписана, Богу хвала!

А и у мом граду је, бар судећи по доживљеном, наишла на леп пријем.

Иначе, у сликовници су прозвани и неки блогери. Који, чуће се!

Посвета је за мога вољеног оца (Бог да му душу прости), са којим и започех рад на сликовници. Он је био тај који је доносио својој ћери бајке на читање, усађујући тако у њој љубав према њима. Њему у сећање – једна песма:

За све оне који желе да поруче сликовницу на кућну адресу, могу да се обрате на следећи мејл:

jezerska.princeza@yahoo.com

Бог да вас све поживи, ви дивни људи света мог!

Воли вас, у Богу благодарна, причалица.

Шта Бога жели?

Убрзо после братовљевог рођендана мала девојчица почела је да моли родитеље да је оставе саму са бебом.

Плашили су се да је девојчица можда, као већина четворогодишњака, љубоморна и жели да га удари, па јој нису то дозволили. 

Међутим, она није показивала никакве знакове љубоморе. Према беби је била нежна и све више је желела да остане насамо са својим братом.

Најзад су јој дозволили.

Сва усхићена, утрчала је у бебину собу притворивши врата, али су се она мало одшкринула, сасвим довољно да радознали родитељи могу да вире и прислушкују. 

Видели су како мала девојчица лагано прилази брату, ставља своје лице уз његово и тихо говори: 

- Бебо, реци ми шта Бога жели, ја почињем да заборављам ?

Умовање

Љубав

О посту и благочашћу

Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.

Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15).

А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божије (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник.

Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима багодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост.

Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао!

Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.

Старац Пајсије Светогорац

Нека нам је срећан и Богом благословен почетак

Великог Васкршњег поста.

Амин.

Боже дај.

Гвадалахара "Молитва"

Божије старање

Идући тако Исус и Његови ученици наиђоше на неког пастира који, лежећи у хладу подно једног дрвета, чуваше стадо. Приступивши му, Исус га замоли да им покаже пут ка месту где се упутише. Но пастир беше много лењ те, уместо руком, он подиже ногу и показа им смер. Исус се захвали и, позвавши ученике, продужи даље.

Најзад, идући путем, стигоше и до младе и лепе пастирице, која, поред тога што чуваше стадо, држаше у рукама вез и вешто исцртаваше бело платно нитима у боји. Исус јој приступи заједно са својим ученицима, те је упиташе где има воде за пиће. На то им девојка одговори:

- Седите, добри моји, ја ћу вам донети воде да се освежите!

И узевши тестију* у руке, пастирица брзо отрча и донесе воде за путнике. Кад су се освежили, они јој се захвалише и пут свој наставише.

Након што су мало одмакли, окрену се Свети Петар те упита Исуса:

- Господе, како ће се ово двоје спасити?

А Исус одговори:

- Онај лењи младић ће се оженити са овом вредном девојком.

- Али, Господе – настави Свети Петар да испитује – па он је лењ, а она је вредна и добра.

- Управо! Не треба га оставити да умре од глади – узврати Исус и нико од ученика се не усуди више да Га пита, јер видеше да Господ промишља за сваког човека.

* Тестија – глинена посуда за воду

- народна прича -

забележила причалица

У сну