Чистачи ваших финансија
„Када вам чистач ципела почне делити савете са берзе – време је да продајете“, рекао је Џозеф Кенеди и то 1929. године.
Ово је важно да се разуме, јер су данас међу нама многи чистачи ципела, који нам са тв дизниленда деле финансијске савете и навлаче народ у погрешне смерове.
„Упркос противљењу грађана скупштина Лознице уз подршку одборника СНС-а и СПС-а усвојила је просторни план и пројекат "Јадар".“
Наравно, одборници су одавно обрађени, народ се примио на новац (а чуј, људи се пале на две црвене или два`ест евра, а да неће на веће паре) и сад ће сви да се или селе напоље, или у Београд.
Али обратите пажњу! Да ли вам сад постаје јасније због чега су се правили онолики станови годинама унапред? Неко је унапред имао план о експропријацији земљишта и направио је станове да заради и на продаји земљишта и на становима.
Међутим, колико се ово са продајом земљишта и пресељењем у Београд исплати – можда за неко време. Али ако су мислили да ће тако побећи од тровања и загађења, онда су се Лозничани грдно преварили. Рио Тинто ће да тражи шта ће већ да тражи (тај крај је богат рудом свакојаком), а загађење ће одлазити у Дрину, Дрина у Саву, а Сава доноси воду за пиће у Београд. Наравно, и Сремску Митровицу, и друга места.
Зато пазите на савете и чувајте се новца, који се штампа у неограниченим количинама.
Сад је боље време да се богатите људима, јер рат би могао да плане очас – неко већ увелико креше варнице. (Лако је било спречавати градњу мини хидроцентрала, али истерати Рио Тинто је у старту операција за коју би демонстранти већ први дан добили преко леђа.)
А где год да идете, не можете стићи без себе каквог јесте.
Политичари траже и обраћају се увек онима који за све имају изговоре, и којима су увек други криви за све што их снађе у животу лоше – чему су сами допринели погрешним изборима.
Скупо, јефтино, бесплатно
Обратите пажњу на то шта поскупљује, а шта појефтињује
Оно што поскупљује јесу: нафта, храна, асети (имовина од вредности као што су злато, сребро, менице... ), плин, вода, струја, медицинска помоћ – све оно што вам треба да преживите.
Шта појефтињује? Ствари које вам нису потребне: аутомобили, електроника, одећа, телефонске услуге, рачунари, телевизори – ствари које ћете купити само једном, а што се зове технолошка дефлација.
Превара која се одвија пред нашим очима се и крије у разлици у ценама, где су непотребне ствари све јефтиније и тиме замагљују вид многима како не би приметили шта поскупљује, а што је битно за опстанак и живот.
На основу овога се да приметити да и локдауни имају везе са тим. Због одржавања ниже цене хране затварају се ресторани (мање свадби и весеља по локалима), а због одржавања цене горива смањује се кретање у саобраћају и промету.
Зато се не треба навикавати на парадајз из Албаније и лук из Кине већ се полако учити како прехранити породицу.
Не треба сметнути с ума да многи од нас троше новац који немају на оно што расте бесплатно: кромпир, лук, грашак, пасуљ, парадајз, јабуке, шљиве, грожђе, јагоде, малине...
Неки нови клинци
„Игром случаја, док сам био у гимназији, био сам у том одељењу где су била већ предодређена деца маминих и татиних синова и кћери. И они су сад, пошто сам ја 1983. годиште, већ на неким позицијама ту по Поморављу, али смо сви у добрим односима као другари. И онда долазе неке приче невероватне да ја просто не могу да верујем.
Прва прича је да у Ћуприји, на Иванковцу где је била битка, где још шанчеви стоје, да се прави нека огромна фабрика, која треба да обухвати око 44 хектара. Фирма се зове SMP Automotive, немачка фирма, наводно је човек Немац али је, заправо, Индијац. Али како је дошло да они крену уопште ту да праве фабрику? Индијац има свог гуруа и гуру је радио шта је већ радио и убо је ту да буде фабрика под морање; од целог Поморавља он је убо ту тачку. Та тачка је без неког смисла, јер је аутопут далеко, али што је најгоре и мени скроз нејасно – ту је најплоднија земља. Ови у Ћуприји су већ због те фабрике направили и индустријску зону: прикључци за струју, вода, а све асфалтирано, стајалиште за аутобусе поред самог аутопута. И сад је овај гуру, који је гледао то све са виском, дакле већ изграђену фабрику (то ми каже дечко инжињер који ради са њим) наредио да се све растури и прави поново, плус што сад траже да им се изведе аутопут кроз целу таблу (мислим на земљу, Иванковац, Добричево) да се доведе до аутопута само за њих саме. И наплаћују невероватне пенале ако закасни градња само дан.
Пријатељ који ради у агенцији за изградњу или шта ли већ каже да су Кинези спустили шапу на Добричево, а то је земља равна, нема боље земље у Поморављу.
И друга ствар, Јужни Кучај, велико ловиште, више није у поседу „Србија шуме“. Значи то је око 26300 хектара можда, које је издано Радојичићу и Веселиновићу. Сви су отпуштени стари шумари, причамо о потезу Грза с једне стране до Бора, Жагубице Бељанице – обичан народ више нема приступа овде. Ту су квадови, џипови, хеликоптери – онако домаћински са приватним обезбеђењем. Ту се сад одржавају џипијаде. Али тамо има једна прашума, Винатовача, последња прашума у Србији, где већ три века није било исечено дрво и без најаве се није могло ући до скора – то је најзаштићенији национални парк у Србији. Е ту сад праве хаос!“
Гробља и гробља балвана по српским планинама које новосрби и новоправославци секу не марећи што те шуме припадају Цркви.
Како радили, тако нам Бог помогао, каже се.
А ми се бринемо за Косово – као...
Но, овде већ више и тако нема народа, а проблеми са другим деловима Србије стоје отворени и неће бити затварани, јер неко већ сад гледа како да од тога има користи. Па мислите мало чије и какве паре узимате, и да ли је души свако јело мило.
Илити, како рече о. Данил Сисојев: не треба да будемо са свима пријатељи и нека другарства, која не воде Христу, треба, Бога ради, прекидати.
Погледајте сад како то изгледа на примеру само оне суђинице Радмиле, која прима плату - јер има децу, јелте, а не сме да каже ко ју је назвао да убицу са већ дебелим досијеом пусти да се брани са слободе и чије име новине објављују без презимена, (а све друге са породичним стаблом), што само показује да је нечији човек.
Учите и децу научите, како би сутра знали да између себе препознају лицемерне. То се, знајте, већ у школама одгаја.
Ваљаће им.
Коњић грбоњић (2021)
Иван није царевић, није ни леп, а ни богат. Чак га и рођена браћа за будалу сматрају. Зато му обично допадну најгори послови на имању. Једне вечери док је чувао очеву пшеницу, Иван помаже прелепој белој кобили да се ослободи из невоље, зашта му она следећег дана шаље два прекрасна пастува и свог сина коњића Грбоњића, да му се нађу ако затреба. Не имавши шта друго да ради са пастувима, које је добио на поклон, Иван одлучује да оде до града и прода их на пијаци. И ту почиње авантура која ће га одвести до Жар-птице, Цар-девојке и заробљеног кита.