[ Казивања сестре Људмиле ] 31 Мај, 2014 18:17

ВЕНЧАНИЕ - Соколов Сергей

слика: Венчање, Сергеј Соколов

 

Моја кума је била у браку двадесет и пет година са мужем – невенчано (били су само грађански регистровани, али нису били венчани). И ја сам одлучила да се они венчају, те отидох до цркве Светог Саве, код њиховог парохијског свештеника, и рекох му:

„Молим вас, упишите за недељу венчање за моју другарицу и њеног мужа, али, знате, они не знају да им ја заказујем венчање, а с обзиром да је сутра субота - ја ћу вам јавити.“

„Они би ионако морали да дођу у суботу на онај предбрачни испит, па дођите и ви са њима, али ако они одбију, ви ми јавите“, додаде свештеник.

„Добро“, потврдих му.

И ми тако закажемо, и ја дођем код њих а они сви на окупу.

„Одлично“, почех ја, „потребни сте ми вас двоје!“

И крене прича, па их упитах:

„Да ли бисте били вољни нешто да ми учините у недељу око поднева?“

Обоје изразише сагласност.

„Идемо на венчање“, наставих.

„Супер! На чије?“

„На ваше!“

Они ту, наравно, побледеше обоје.

„Па знаш...“

„Све ја знам, али сам ја вама заказала венчање код вашег свештеника. Немојте да се брукате! Срамота је да сте двадесет и пет година невенчани.“

„Знаш, немамо крштеницу...“

„О томе ми причате двадесет година, али и то ћемо средити.“

Затим се обратих куму:

„Хајде, седи у кола, идемо нешто да завршимо.“

Сели смо у кола и прво посетисмо цркву где је она крштена и за пет минута добисмо крштеницу. Потом свратисмо у цркву где је он крштен и у истом року добисмо и његову крштеницу. За пола сата све је било сређено.

„Ето видите, а вама треба већ годину дана!“, рекох им. „Него нећете... Знате, за све се треба ангажовати. И сад немој да се брукате, нема смисла пред свештеником!“

А с људима треба поступати по оној јеванђелској: будите мудри као змије, а безазлени као голубови.

И то је, наравно, упалило. Кад је у суботу требало да буде тај предбрачни испит, кренем да уђем у аутобус али не могу – дошао је дупке пун. А треба ми две станице да прођем. Ту се обратих момку, који је стајао на степеништу, да замоли оног изнад себе да се мало повуче како бих могла да уђем на један степеник. Међутим, овај кад је чуо, окрену се и љутито примети:

„Коме ја да се померим?!“

И преко рамена оног дечка мене тресну у нос. Тако ме је снажно ударио да сам ја испала из аутобуса. Овај дечко је, наравно, одмах излетео, не желећи више да се вози. Ја сам ставила марамицу на нос и отрчала на средња врата – само да стигнем што пре. Кад сам, најпосле, стигла, пита мене свештеник:

„Шта ти је са носем? Што држиш марамицу?“

„Добила сам по носу“, одговорих и све му потанко испричах.

„То те овај куси треснуо, јер забадаш нос у његова посла“, додаде отац.

Наравно, младенци су стигли, обављен је разговор, а сутрадан је уследило венчање и све је било у реду.

Када сам била у посети код пријатељице, (била је ту и њена мајка, као и ћерка, а све три су католкиње), њена мајка, која ме је јако волела, имала је обичај да ме пита нешто о вери, иако је била тврдокорна католкиња. Али старица је била уистину побожна. Једном ме је питала о свештенству: да ли је боље наше свештенство које је у браку, или њихово које је безбрачно? Рекох јој да нећу ја да одређујем шта је боље, већ нека сама процени.

Њихови свештеници су насилно утерани у целибат (а да би био у целибату, мораш бити Богом призван, а не на такав начин) од стране папе, који је хтео да има мобилно свештенство, које ће да иде да покрштава по свету, док свештеника са четворо-петоро деце не можеш тако лако да покренеш са места. Зато сад имају проблема са педофилијом, хомосексуалцима, овим-оним, а наше свештенство, има нормалан брачни живот и, свештеник, као брачни човек, који има децу и наилази на исте проблеме као и мирјани, много боље може да помогне људима са њиховим проблемима исте природе. Ту ме је она погледала и рекла:

„Па, по свој прилици је боље бити у браку.“

Овде сам ућутала, али кад сам изашла из њиховог стана, спустивши се спрат ниже и за прећи ми је преостало још пет-шест степеница, одједном је нестало светло и мене је нешто грунуло у леђа таквом снагом да сам ја те степенике прелетела, ударила о врата и све нокте поломила. У том је дошло светло и ја сам се окренула – нигде никога није било! А ударац је био такав да се чинило као да ме је неко роговима подбо у леђа.

Тиме ми је, заправо, дато на знање да ћу сваки пут, учиним ли нешто душекорисно, добити по носу, леђима, физички или вербално... што ће рећи да се куси на тај начин свети. Али ако ти имаш чврсту веру у Бога и у Његово заступништво, Његову помоћ, ти ћеш знати да тебе Господ чува и да овај не може преко онога колико Господ допусти.

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 30 Мај, 2014 19:16

Преподобни Амфилохије Почајевски 

 

За време мог боравка у Почајевској лаври, дакле у Русији, пришао нам је један омален монах – ћосав. Иако је превалио тридесету, није имао ниједне длаке на бради, али је имао дугачку плаву косу, па нам је личио на анђелка, на мало дете. Сазнавши да смо Срби и да ходочастимо, он нам је пришао, молећи да пође са нама као паломник (поклоник), будући да он нема пара нити ичега чиме би могао себи приуштити путовање. И ми га повезосмо. А он је некако стално био уз мене; можда из разлога што сам од своје хране одвајала пола њему, па се везао.

Кад смо изашли у Почајеву, ја сам купила неке књиге које ми је моја игуманија наручила, а које су биле прилично тешке. Сунце је грејало да је температура ишла преко четрдесет степени. Мислила сам да ћу се онесвестити: ем носим те тешке књиге, ем жарко сунце, уморна, гладна – више нисам могла да стојим на ногама, да би ми он (монах) пришао, те почео вући за рукав, говорећи:

„Хајдемо на гроб где је сахрањен Свети Амфилохије Почајевски! Ту има пуно сахрањених светитеља. Дођи, молим те! То гробље је чудо! Близу је.“

„Па не могу“, одговарах се ја, „видиш да вучем ове књиге!“

„Али, кад те молим! Дођи! Видећеш, добро ће ти доћи!“

И шта сам могла кад видех колико се упео, те рекох:

„Хајде, ако издржим – биће добро.“

И ја упртих књиге, а оно не да гробље није било близу, већ је до њега требало ићи сигурно километар.

Кад сам дошла на гробље, само сам се сручила на једну клупу. Тада нам је пришао један деда, који је Светом Амфилохију Почајевском држао као дете кадионицу. И на његовом гробу стаде нам приповедати о чудима овог светитеља.

Причао нам је о жени која је дошла са ћерком потпуно одузетом, прелепом девојчицом. Мајка га је кукајући молила да је исцели, да би он рекао својој келејници:

„Донеси нож!“

Када је ова донела, он га је пружио мајци, говорећи:

„Ево ти овај нож и убиј то дете.“

„Зашто да је убијем? Па ја сам дошла да ви то дете излечите.“

„Како си убила претходних двадесет и осам, тако убиј и ово. Оних претходних двадесет осам било је лепше од овог детета, а ово дете испашта убиство тих двадесет и осам. И нећу да ти га излечим, иако бих могао, већ ће ти то бити покора до краја живота да се, гледајући њу, сећаш својих абортуса и да на тај начин, ако одгледаш ово дете, спасиш и себе и њу.“

Надовезујући се на овај савет оца Амфилохија жени која је извршила абортус, морам да кажем да је мајка од једне моје пријатељице имала двадесет и осам абортуса. Родила је само две девојчице. Обе ћерке имају болесну децу: моја другарица има ђавоиманог сина, који испушта језиве крике, код које се страшне ствари догађају у кући, а њена сестра има сина који има неку тешку крвну болест и сваки дан му је као поклоњен. Тако да ово што је старац рекао: да дете носи грех мајчин, то је последица управо тих абортуса. Зато жене треба да се добро замисле шта раде и док су још живе да покушају да окају тај грех, јер је и то могуће – Господ све прима.

Има такође прича како су код Светог Амфилохија Почајевског дошли муж и жена са сином који није могао да говори и молили су светитеља да га исцели. Тада је Светац почео да прича, али у трећем лицу, о свим убиствима која је дечаков отац, као КГБ-овац, учинио, колико је људи побио, што је било непознато свима, чак и његовој жени. Затим је рекао, не именујући га ниједном, да због тога дете не говори. Ту се отац окренуо и побегао. Свети Амфилохије је исцелио дечака, а кад се жена вратила кући затекла је мужа како кука и плаче испред иконе, говорећи:

„Знаш, он је испричао све што сам ја урадио. То нико не зна, ниједног сведока нема, јер сам их све побио. Али очигледно је да постоји други сведок, а то је Живи Господ!“

Зато за све оно што радимо, треба увек да будемо сигурни да имамо два сведока: то су Господ и наша савест, који нас неће оставити на миру док се не покајемо за своје грехове.

Затим нам је деда испричао причу о томе кад је Свети Амфилохије био затворен у лудници, у којој је била затворена и Светлана Алилујева, ћерка Стаљинова. Лекари су га стрпали у собу са најстрашнијим пацијентима, који би га растргли, јер су били звероимани. Кад је он ушао, они су сви поседали поред његових ногу, (као што су поседали лавови око Данила у пећини), и он их је све исцелио.

Лекари су то посматрали кроз прозорче и, кад су га после извели, питали су га да ли би он тако излечио и све остале.

„Да“, рече Свети Амфилохије, „ако ми дате епитрахиљ, свету водицу, крст и Јеванђеље.“

Али они нису на то пристали, рекавши:

„Мало сутра! А шта ћемо онда ми да радимо?“

Међутим, пошто је он излечио Светлану Алилујеву, она, изашавши из болнице, извукла је и њега. Хтела је, потом, да га води за Америку, али он није на то пристао, премда знајући да ће га убити - остао је да помогне свом народу.

Покушавали су неколико пута да га одведу у болницу, али су сви доживљавали страшне несреће на путевима, тако да га нико није успео да одведе све док то Господ није допустио.

Умро је тако што га је келејница тровала. Он је знао да га она трује, али није хтео да јој каже до последњег тренутка, кад је већ било касно за њега. Узевши је за руку, он јој је рекао:

„Како је твоја рука топла, а моја се хлади због ње.“

И ту се упокојио, а она је истог тренутка постала ђавоимана. Патила је дуго, дуго, док се на крају није покајала и исцелила на његовом гробу.

Деда нам је још пуно прича испричао, али најинтересантније од свега је што ја не знам руски! Не знам ни реч руског. И све што сам чула, било је као да ми говори на српском, а превод ми је био у срцу. Значи, осећала сам да се превод догађа ту у том делу где ми је срце.

То је вероватно била награда што сам послушала овог монаха, што сам вукла и теглила оне књиге на четрдесет степени и што га нисам одбила из сажаљења; просто ми је било жао да га одбијем код његовог силног инсистирања.

Господ увек све награди, сваки и најмањи труд.

Ако је било потребно да одем у болницу и да преживим то што сам преживела како би се нечији душа спасла, (као оне жене о којој већ говорих, а и сад сам у контакту са три особе које преко мене уче о Господу), значи да сам морала не само због себе, него и због њих да будем у болници. Моја сестра се од ове моје болести потпуно променила: она је била затворена, из собе није излазила, а сад се вратила у нормалу. Господ преко моје болести помаже онима око мене.

Слава Ти, Боже, и хвала!

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

Чудеса Почајевске лавре

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 29 Мај, 2014 18:14

 

Сиротиште "Свети Тихон Задонски" основао је Свети Јован Шангајски

 

А како сам уопште и помислила и на манастир, и на крштење, и на све то? Исто преко сна.

Сањала сам једне ноћи опет неку светлост и чула сам из ње два гласа. Један је говорио: „Знаш ли ти зашто су манастири пуни блага?“

Други глас је одговорио:

„Како не бих знао? То је зато што људи целог живота не мисле о својој души, него само јуре за парама, за богатством, за успехом, овим-оним. А кад дође време умирања, онда се сви сете своје душе и онда носе све то што су створили и стекли у манастире не би ли откупили своје душе. Зато су манастири пуни блага.“

Ту сам се пробудила и први пут сам се запитала: „А шта је са мојом душом?“ Иза тога је дошао сан са Светом Петком (за крштење), потом сан о Светом Јовану Шангајском (коме и отидох на поклоњење, где сам и добила дар вере).

Сећам се, читала сам житије Свете Марије Египћанке, које ме је толико потресло да сам много суза исплакала над њим, услед чега сам осетила да се неки лед око мога срца и душе ломи у хиљаде парчића; као да сам разбила стакло. И одједном видех свет другим очима! За мене он више није био исти. Све оно што је за мене до тог трена имало вредност, сад је било безвредно. Све оно што нисам знала, сада сам томе стремила жудно. То је било 1995. године (када сам отишла и у Сан Франциско, где сам била и током 1996. године), а 1990. године сам крштена; дакле, пет година након крштења. 1999. године сам отишла у манастир.

Још једна интересантна ствар се догодила. Кад сам први пут била код Светог Јована Шангајског (где сам мислила да више никад нећу доћи), другарица ми је увече рекла: „Знаш, ту близу се налази и дом у коме је живео Свети Јован Шангајски, а где је уједно било и сиротиште.“

А ја ћу њој:

„Што ми то сад јављаш у десет сати, кад ја већ сутра у десет ујутро морам да будем на аеродрому?“

„Покушај сутра ујутро да одеш до њих, то је близу.“

И отишла сам. У девет сати сам већ била тамо, зазвонила сам, и излази руска матушка (млада једна жена) и ја јој кажем да сам дошла да видим где је Свети Јован Шангајски живео, и његову собу са свим стварима које је користио, и капелу. Она ми је рекла:

„А ње можно, ње можно! Баћушка спи!“

„Како спи?“, упитах ја, додајући: „Не може да спије, разумете?“

„Дођите у десет.“

„Ја сам у десет сати на аеродрому. Схватате ли да сам ја Српка. Немам пара да долазим сваки час до Сан Франциска. Молим вас, ја морам да уђем тамо!“

„Ње можно, ње можно!“, одговараше она и залупи ми врата пред носом.

Ту се спустим доле, пређем улицу и кажем себи: „Чекај, бре! Како „ње можно“? Ма, Богу је све могуће! Море, сад ћеш да видиш да је можно!“ И ја се вратим и седнем на степенице испред капеле, и кажем: „Свети Јоване Шангајски, чујеш ли ти матушку? Како она може мени рећи „ње можно“, кад ти знаш да ја можда више никада нећу доћи? Ја морам да уђем у твоју собу, јер имам духовну потребу да уђем. Молим те, пошаљи ми тог баћушку напоље да ме пусти!“

Није прошло ни две секунде, а врата се отварају и ја угледах разбарушеног баћушку, сав унезверен, навукао само мантију по голом телу, гледа около и спази мене.

„Ах, је л` ти Српка?“

„Ја сам Српка!“

„Дођи `вамо!“

И пусти ме у собу Светог Јована Шангајског, и ја заблагодарих: „Хвала ти, Свети Јоване, знала сам да ме нећеш оставити!“

А са Светим Јованом Шангајским имам дивних, дивних ствари! Једна од њих је и ова: на путу за Острог с нама је била једна женица, с којом смо се тамо упознали, доста млађа од мене, која је била удата и имала је дете. Када је други пут ишла на Острог, ишла је и једна моја сестра, која је седела иза ње и чула како ме оговара: да сам никаква, ружна, и како је могао онако згодан момак да мене одведе у Америку – такву никакву. То је она мени пренела (ето, никад не знаш кад ће ко шта чути). Иако сам је након тога сретала, никад јој ништа нисам рекла. Али једног дана, идући на акатист Мајци Божијој, она мени каже:

„Хајде, сврати код мене!“

И ја, пошто знам шта мисли о мени, ко велим шта ћу да свраћам, немам потребе. И одбијем је. Следећег петка дођем на акатист, дође и она, и поново ме моли (то је било пред Божић). Ја је поново одбијем. Трећег петка се изнова срећемо и тада ме замоли да свратим.

„Станујем ту близу, па да видиш мог сина, молим те, сврати! Муж ме је напустио, отишао је за Америку, све је распродао и оставио нас без ичега.“

И мени одједном би жао, и ја навратим.

И седим ја, а у ташни имам триста долара, које сам хтела да поклоним цркви Александра Невског, зато што су написали књигу о Светом Јовану Шангајском

 и објавили је; то би био неки мој прилог, што сам упознала тако великог светитеља и отишла у Сан Франциско, као и због свега што ми се догађа, и понела сам уље. И док смо седели код ње у соби, упознала сам јој сестру, и дете, а она ми је испричала о трагичности њеног и сестриног живота, да би ми у једном тренутку рекла:

„Ето видиш, дете ми је болесно, а ја сам писала у Сан Франциско да ми пошаљу уље Светог Јована Шангајског. Ни Свети Јован Шангајски ме не чује! Ни до дана данашњег нисам добила ни одговор, ни уље.“

„Ниси у праву“, рекох јој. „Бог све чује, посебно Свети Јован Шангајски. И није тачно да те није чуо, а ево ти доказ!“

И ја из ташне извадим оно уље, рекавши јој:

„Ево ти ово уље, а ево ти и ових триста долара за дете, да имаш да му купиш шта му треба за Божић. Свети Јован Шангајски чује свакога и више никад да то ниси рекла!“

Жена је занемела, али и ја се нађох у чуду, но не би мене Свети Јован Шангајски довео у ту кућу да није било разлога. Њима је све то било потребније него цркви Александра Невског.

Исто ми се десило и кад сам носила уље Светог Јована Шангајског са собом на часове грчког језика. После школе, један дечак, који је са мном био на часу, приђе ми, рекавши да и он иде у мом правцу, па смо разговарали.

„Покушавам да дођем до уља Светог Јована Шангајског, али никако не успевам“, повери ми се.

 Ту га погледам, рекавши:

„Ко ти каже да не успеваш? Ево ти уље Светог Јована Шангајског!“

И ја извадим из ташне и дам му.

Иначе увек имам неколико бочица које чувам у кући и кад год ми то уље нестане, и кад све поделим, мени стигне нова пошиљка из Сан Франциска.

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Музичка кутијица ] 28 Мај, 2014 20:49
 
 
 
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 27 Мај, 2014 20:54
 
 
 
 
Утврдио си земљу... и безданом као хаљином
оденуо си је на горама стоје воде
Псалам 103.

Молимо ти се над водама,
Свети Саво,
Над Савом, Млавом, Дрином
Умилостиви токове
Пробуди на лађи Оног
Кога стихије слушају
Који поставио је међу
Преко које воде не прелазе
И не враћају се да прекрију земљу

Молимо ти се над водама
Укроти Саву, Колубару, Пек, Босну
На горама на којима стоје воде
Стави поново свој печат
Нека нам твоји извори
И стопе твоје буду стазе спасења
Позови упомоћ Николу, Јована, Георгија
Са њиме Димитрија, не заборави Михајла
Лазара не остави
Као што ми остависмо њега

Молимо ти се над водама,
Свети Саво,
Над васкрслим рекама
Које бијаше у покоју до позива
Воде накупљене
У километре гнева
Молимо ти се над Моравом
Над западном и јужном, над Ибром
Љубостињком, Студеницом, Ресавом

И још молимо над Дунавом, Босутом
За сваку душу, за сваку жртву
Укроти воде, Свети Саво,
Молимо ти се као Николај и Јустин
Као самозаборављени невољници
Позови у помоћ Свету Петку, Анастасију, Ангелину
Не заборави Јефимију
Прохора, Василија, оба Петра
И Јована са Риле и Стефана Словољубљеног

Над водама молимо ти се,
Свети Саво,
Претвори их поново у Витезде
Које лече, напајају звери пољске
На којима дивљи магарци напајају
Жеђ своју, на којима птице
Небеске живе

Укроти воде, Свети Саво,
Да поново напајају горе са висина
Да расте трава стоци
Зелен на корист човеку
Да би издвојио хлеб из земље
Молимо ти се над водама
 
 
 
Александар Марић
 
 
 
[ Генерална ] 26 Мај, 2014 15:50

Слика са интернета

 

Нек се радује земља српска! Најпре ју је ударио, па онда помиловао.

Заиста, судба наша проречена је у Библији.

Јер, многе речи које је тамо говорио Господ народу израиљском, као да је говорио српском. Тако се подударају са судбом нашом. Ево шта је рекао преко славнога пророка Исаије: У гњеву мојему ударих те, и по милости мојој помиловаћу те. (Ис. 60, 10).

Зашто си се разгњевио на нас, Господе небески?

Разгњевих се, зато што кад вам дадох све што вам срце искаше, ви се осилисте, али не за истину, него да идете из зла у зло, нити хтедосте знати за ме. Све учинисте онако како у прастаро време учинише Јевреји, како вам сведочи мој славни пророк Јеремија (Јер. 9, 3).

Зато, што сте ме ви Срби попљували вашим хулним речима; што сте упрљали име моје горе од сваког имена вашим псовкама.

Јер, нико у паклу није чуо да је неко од Срба псовао сатану, или неког од његових демона, али су сви анђели моји на небесима чули са српских уста псовке имена мојега и имена мојих светитеља. Ако нађете једнога Србина који је псовао ђавола, ја ћу опростити стотини оних који су псовали име Бога Створитеља и Сведржитеља. Али нећете наћи. Дакле, сатана са својим ђаволима био је у већој части код вас него ја, ваш Творац и Отац. Зар је то мала ствар, због које сам се разгњевио?

О, Господе благи, опрости нам, и кажи нам зашто си се још разгњевио на Србе?

Зато, што су се нова господа српска стидела да иду у храмове на молитву; и што су се стидела да величају име моје на високим школама; и што су почела обожавати дела моја место мене, Створитеља неба и земље; и што су напустили слављење мојих анђела и светитеља па су почели славити смртне људе; и што су се повели за најлуђим безбожницима и најзлобнијим јеретицима у свету, примајући и понављајући луде речи њихове, и читајући и пишући безумне књиге, које су путовођ за пакао. Стара српска господа друкчије су мене поштовала и друкчије српски народ учила. Кажите ми, зар је то ситна ствар због које сам се разгњевио? Реците ми, кад би ви позвали госте у свој дом, па гости се најели и напили, па почели ружити домаћина, а уважавати слуге и слушкиње, и сто и столице, и лонце и чиније - зар се ви не бисте разгневили?

О, Господе, заиста су тешки греси наши. Но, нека буде милост Твоја већа од греха наших. Опрости нам, благи преблаги, и снисходи слугама Твојим и реци: зашто си се још разгњевио на Србе?

Зато, што сте ми досадили са вашом кукњавом кад вас ударим и са вашим безобразлуком кад вас помилујем. Кад би неко од вас, са иоле разума и поштења, чуо од анђела хранитеља који иде уз вас и прате живот свакога од вас, кад би могао све чути што ја чујем, о гресима вашим у браку, па о гресима у дућанима, па о гресима на међама у пољу, па о гресима у шумама, па о гресима у судницама, па о гресима по школама, па о гресима и свештеника мојих, па о гресима у касарнама, па о гресима у водећим врховима; кад би неко од вас људи све чуо, све сазнао, све оценио и, по правди пресудио, заиста вам кажем пре би вечна пропаст дошла на тај народ него суза на око.

Ај, браћо моја, како је тешко судити се са Свевишњим! Он је, ваистину, увек прав, а ми увек криви. Срећа је наша што је Његова милост свагдашњи пратилац Његове правде. Та да је правда Божја сама силазила на ову грешну земљу, без милости, давно би био смак света. У гњеву мојему ударих те, а по милости мојој помиловах.

Ето, то се догађало много пута са Израиљцима. А сва наша прошлост сведочи нам да се то догађало више пута и са Србима. Више пута Господ нас је ударио у праведном гњеву своме и помиловао по превеликој мудрости својој. Зато вам кажем: читајте Свето писмо, да бисте разумели историју српску. Читајте Библију да би на мрачном путу судби људских имали свећу у рукама.

И потрудите се, да ничим не изазивате гнев Господњи. Он је, истина, спор на гнев, и не плаћа сваке суботе као гневни човек, али кад се разгневи, сагорева људе као пламен стрњику.

О браћо моја и сестре, мислите сваки дан и сваку ноћ о гневу Господњем и о милости Његовој у животу вашем личном и у животу народа вашега. И трудите се свим прописаним начинима: мислима, делима, речима, молитвама, покајањем и скрушеношћу, да имате уза се Бога милости, а не Бога гњева. Један смењује другога. Но, Бог милостиви нека је с вама и ви са Њим на век века. Амин.

 

Владика Николај Велимировић

„Кроз тамнички прозор“

(глава IX)

 

 

[ Заозбиљски смешно... ] 25 Мај, 2014 15:50

 

 

 

 

 

Дошла телевизијска екипа, из редакције школског програма, у једну сеоску забит, да сними како се код једног нашег сељака слави рођендан.

Сељак се намести пред камеру и почне причу:

- Устанем ти ја тако око пола пет изјутра, дрмнем једну-две ракијице и истерам овце на испашу. Док оне пасу, ја слистим још једно четири-пет, да почнем славље.

- Стоп! Стани! – улеће редитељ.

- Па јесте ли ви нормални?! Ово је школска емисија, треба децу да културно уздижемо. Уместо помињања ракије, ви лепо да кажете како читате књиге, причајте о култури. Хајде поново!

- Устанем ти ја тако око пола пет и прочитам књигу-две, па онда истерам овце на испашу. Док овце пасу, ја ти се лепо сит начитам, а онда, кад их вратим кући пред ручак, ја онако на брзака прелистам две-три књиге.

Уз ручак много волим да читам. Обично узмем неку дебљу књигу да могу после ручка да се лепо наспавам. А онда, кад сам устао, дошао ми је комшија Перо да ми честита рођендан и ми ту прочитамо једно три-четири књиге пре него што сиђемо у село. Увече се цело село скупило на прославу у библиотеци. Ту сви читамо и коментаришемо шта је ко прочитао.

Око десет сати обично библиотекарка прогласи фајронт јер смо прочитали све књиге.

Тада се сви преселимо код комшије Мике. Он има штампарију...

 

[ Генерална ] 24 Мај, 2014 21:26

 

 

У овим тешким годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију, каже Светогорац.

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица...

Хоћу да кажем да све отуда полази. Ако човек не верује у Бога неће имати обзира ни према породици, ни према свом завичају, ни према својој отаџбини. И то је оно што неки желе да униште, зато и стварају дух немара...

Гледај у узрок. Можда ћемо морати да преживимо много од онога о чему се говори у Апокалипси. Наступило је отпадништво (апостасија) и преостало је још само да дође „син погибли“ (2.Сол.2,3). Свет ће се претворити у лудницу...

Видећемо како се збивају најневероватнији, најбезумнији догађаји, али је добро само то што ће они веома брзо смењивати један другога. Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна светска влада, једна религија, скројена према њиховој мери – такви су планови мрачних сила.

Мене узнемирава владајући спокој. Нешто се спрема. Ми још нисмо схватили како треба, ни то у каквом времену живимо, ни то да ћемо умрети. Шта ће из тога произаћи, не знам, стање је јако тешко. Судбина света зависи од неколико људи, али Бог још увек држи кочницу. Треба се много и са болом молити, да би се Бог умешао у оно што се дешава… Време је јако тешко.

Накупило се много пепела, ђубрета, равнодушности – и за то да би све то одлетело, треба јако да дуне… Страшно! Наступила је вавилонска пометња! Потребно је да се Бог умеша… Постоји велики немир. Све се помешало! Народу је глава потпуно помрачена.

Па ипак, без обзира на то врење, ја осећам у себи неку утеху, неку увереност. Ипак има хришћана у којима почива Бог. Има још Божијих људи, људи молитве и свеблаги Бог нас трпи и поново ће све довести у ред.

Не бојте се! Ми смо преживели толико невоља и нисмо нестали. Зар ћемо се уплашити буре која треба да се разиђе? Нећемо умрети ни сада! Бог нас воли. У човеку постоји сакривена сила за случај потребе. Тешких година ће бити мало. Само једна олуја...

Не узнемиравајте се нимало, јер је над свиме Бог, који управља свиме и поставиће сваког на клупу за оптужене да би дао одговор за учињено, у складу са чиме ће свако и добити награду од њега. Биће награђени они који су на неки начин помогли добро а биће кажњен онај који чини зло. Бог ће на крају крајева све поставити на своје место, али ће свако од нас дати одговор за оно што је урадио у те тешке године молитвом, добротом...

Данас се труде да разруше веру и за то да би се здање вере срушило, ваде помало, по камичак. Али свеједно су за то рушење одговорни сви: не само они који руше већ и ми који видимо како се руши вера и не трудимо се да је укрепимо. Затим ће ти кваритељи смишљено да нам задају још више тешкоћа, да се озлобе на Цркву, монаштво.

Садашњој ситуацији је могуће супротставити се само духовно а не по светски. Олуја ће да се појача још мало, да избаци на обалу сво ђубре, све непотребно, а затим ће ситуација да се разбистри. И једни ће добити чисту награду а други ће да плате дугове.

Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште.

Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: „Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!“ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству.

Искрен, духован човек не треба ништа да ради незаинтересовано. „Проклет сваки који немарно ради дело Господње“, говори пророк Јеремија (Иер. 48,10)… Сада је рат, духовни рат. Ја треба да будем напред. Колико марксиста, колико масона, колико сатаниста и свих других! Колико бесомучних, анархиста, прелешћених… Ја видим шта нас очекује и то ме боли. У грлу ми је горчина од људске боли...

Влада дух млакости, јунаштва уопште нема! Сасвим смо се искварили! Како нас Бог још трпи? Данашње поколење – то је поколење равнодушности. Не рата. Већина и може само за параду. Безбожницима, хулитељима дају да наступају на телевизији. И Црква ћути и не одлучује те богохулнике.

А требало би одлучивати такве. Жао им је да их одлуче, шта ли? Хајде да не чекамо да неко други извади змију из рупе, да бисмо ми били спокојни. Ћуте због равнодушности. Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: „Зар ја могу да изменим ситуацију?“

Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци.

Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?

Благодарите Богу за све. Потрудите се да будете мужествени (храбри). Подигните се мало. Знате шта подносе хришћани у другим земљама?… А код нас су многи тако равнодушни… Недостаје доброг расположења, подвига.

Али ако ми не почнемо да ратујемо против зла, ако не почнемо да разобличавамо оне који саблажњавају верујуће, онда ће зло постати још веће. Ако се не уплашимо, мало ћемо ободрити верне. И онима који ратују против Цркве ће бити много теже. У прошлости је наш народ живео духовно, зато га је Бог благосиљао, и свети су нам на чудесне начине помагали. И ми смо побеђивали наше непријатеље који су нас увек превазилазили бројчано. Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом.

Лењо свештенство успављује народ, оставља га да буде какав јесте, да се не би узнемиравао. „Види, кажу они, ни у ком случају им не говори да ће бити рат или Други Долазак и да се зато треба припремати за смрт. Да се људи ни у ком случају не би узнемиравали!“ А други, од лажно схваћене доброте, говоре: „Не разобличавајте јеретике, да су у прелести, да бисмо показали нашу љубав према њима.“

Данас је наш народ умешен „на води“. Квасац није исти. Ако ја избегавам узнемиравање ради тога да не нарушим свој телесни покој, онда сам ја равнодушан према светињи! Духовна кротост је једно, а мекоћа због равнодушности – сасвим друго. Неки говоре: „Ја сам хришћанин и зато треба да будем радостан и спокојан.“ Али то нису хришћани. То је равнодушност, то је светска радост. Тај у коме постоје та светска начела – није духован човек.

Духован човек је – сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха.

Говорим уопштено; хоћу да кажем колико нас је захватила равнодушност. Иди до неке школе и видећеш: ако отворени прозори ударају у зид од ветра тешко ћеш наћи једно дете да устане и затвори их како се не би разбили. Нека деца ће гледати у празно, нека гледати како се прозори разбијају, нека ће пролазити поред прозора као да се ништа не дешава. Равнодушност. Причао ми је један официр: „Бојим се да не могу да нађем ни једног поверљивог војника да чува складишта са горивом како се непажњом не би изазвао пожар.“

Писао ми је један полицајац: „Нисам могао да дођем јер сам био презаузет послом. Дежурали смо само нас двојица у целој области, а требало је, по правилу, да нас буде осморица.“ Чујеш ли ти то? Уместо да додају још двојицу, они остављају ону двојицу да буду сами!

Срећом, постоје и изузеци. Дође ми једном приликом један отац и каже: „Моли се за мога Ангела, јер ће га убити.“ Његовог сина упознао сам још као малог дечака, а сада је већ служио војску. „Зашто“, питам га, „шта се десило?“ „Отишао је једном“, каже ми, „и затекао остале да играју карте док су били на дужности. Опоменуо их је, али га нису послушали, касније је поднео извештај и један од њих му сада прети да ће га убити.“ „Види“, кажем му ја, „да ће га убити – неће. А ја ћу да се молим да Ангела не отерају на војни суд што и он није играо карте!“

Чуо сам за још један случај и рекао: „Хвала Богу, још постоје људи који брину за отаџбину.“ Кад су Турци повредили ваздушну границу са Грчком један наш пилот им се приближио да би их што боље снимио и могао да докаже да су повредили границу. Дежурни везиста му је говорио преко радија да се врати али је овај инсистирао и покушавао!.. Међутим, Турчин је имао бољи авион тако да је оборио овог нашег јадника у море. Сад кад то упоредите са некима којима авиони служе за излете видећете колика је разлика!

Треба пронаћи смисао, схватити да је добро неопходно, све остало је промашена ствар. Хајде неког ко је равнодушан да позовеш у рат. Гледаће само како да побегне одавде, да се извуче оданде. Али кад схвати какво зло ће непријатељ нанети, биће после добровољац.

 

Старац Пајсије Светогорац

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 22 Мај, 2014 01:06

 

 

Не плачите за миром, у коме смо до јуче живели. Ништа недостојније ваших суза није од јучошњег мира.

Недостојан је ваших суза мир, који је све људе уравњавао и све их чинио подлацима. Нека је далеко од вашег жаљења мир, над којим су царовали себичност и раздор, и у коме је владала паучљива филистарска филоcофија.

Зар се не сећате оних, које је јучошњи мир бројао у своје хероје? То су били партијски сплеткаши и новинарске злоће. То су били јунаци берзе и великопоседници мемљивих станова са Дорћола и Савамале, који су шест дана делали безбожна дела, а седмог дана долазили у овај храм и палили дебеле свеће Богу.

Ах, та недостојан је ваших суза јучошњи мир!

Тај јучошњи мир значио је злобни и потајни рат: рат свих против свих. Боља је једна велика и бујна река но безброј малих барица, које се при мразу лако замрзну, а при Сунцу лако усмрде. Бољи је рат, који уједињава целу нацију на једном делу но мир, који има онолико малих циљева колико и људи, који разједињава брата од брата, суседа од суседа, човека од човека. Ах, верујте, недостојан је ваших суза јучошњи безбожни мир!

 

 

 

Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем, у јучошњем миру, стога су се и сви људи чинили ситни. Данас, кад је истакнут један једини велики циљ целој нацији, погледајте данас, колики су порасли они исти ситни људи, које сте јуче с висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију. Све као да је неком магичном силом извучено на висину, на гору Таворску и преображено. Сви ми као да смо били неупаљене електричне сијалице. Није било струје, и ми смо сви били мрачни и хладни. Наједанпут је струја пуштена, и сви смо ми почели светлити. Струја - то је одушевљење за велики задатак, који се поставио пред целу нашу нацију.

 

Владика Николај Велимировић

„Изнад греха и смрти“

(одломак из „Беседа о младој Србији“)

 

[ Непозната историја Срба... ] 20 Мај, 2014 00:56

 

 

Ово је само кратка прича о јабуци и сиромашном војнику на умору. Није написана за какву читанку, већ за оне који толико хитају да омладини испричају да је отаџбина само један „старински појам“, за оне који се толико труде да нам одузму наша најтоплија, најбоља, најплеменитија осећања.

Причу је моме другу, капетану Холстаду и мени испричао уредник „Политике“ док смо једног дана седели и ручали, разговарајући о рату. Он је као резервни официр учествовао у оба похода, и у Турском и у Бугарском рату, био двапут рањен пред Андријанопољом и једанпут у последњем рату. Управо смо стигли до слаткиша, пред нама је стајала чинија са јабукама и поморанџама. Прво је узео поморанџу, а онда је изненада вратио натраг и уместо ње узео јабуку и рекао:

- Сада ћете чути нешто најлепше што сам доживео током целог рата.

Видео сам много примера највеће пожртвованости и оданости, самоодрицања и храбрости, али ипак ништа није оставило тако јак утисак на мене као оно што сам доживео када сам последњи пут лежао рањен у великој болници овде у Београду.

То је било после битке на Брегалници и ја сам био најзад смештен у кревет у Војној болници. Једнога дана стигао је возом из Солуна транспорт од 250 нових рањеника; били су то они несрећни другови који су прешли Албанију, који су прошли кроз ужасне муке прво током марша борећи се против грозних Албанаца, а касније се у Дури и Алексији борећи против болештина. Рањеници и болесници, који су уз много труда смештени на пароброд и после бурног и дугог путовања пребачени у Солун, стигли су најзад возом у Београд, опет после дугог пута. Неколицина их је умрла успут, а још више их је било на ивици смрти. У кревет покрај мог смештен је један прилично млад војник; био је скоро готов. Лице му је имало боју посивеле земље и био је толико слаб да су лекари одлучили да га више не муче прегледима. Једино се још ваљало побринути да му последњи часови протекну што лакше. Ту је управо било присутно неколико енглеских и немачких лекара, а као тумач их је пратила супруга примаријуса, госпођа Зондермајер. Нека млада медицинска сестра је стајала одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и наранџама. Приближила се рањенику и пружила му једну поморанџу, али он је одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка њој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепу црвену и жуту, какве су иначе дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечији образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе. „О, то је српска јабука, српска! Да, српска је“, говорио је једва чујно. На уснама му се појавио осмех, његове очи су потражиле сестрине као да јој из дубине своје душе шаље речи захвалности. „Хвала, хвала!“

Енглески и немачки лекари упиташе госпођу Зондермајер шта то војник каже. Али она више није могла да одговори. Она, која је месецима свакодневно ходала између рањеника, која је видела тако много дирљиве оданости и пожртвованости, била је сувише узбуђена. Сузе су јој цуриле низ образе и на крају је промуцала:

- Он само каже да је то српска јабука.

Лекари се погледаше међусобно, дубоким наклоном поздравише ту Српкињу и отидоше.

Два дана касније рањеник је умро. У шакама је стезао јабуку а умро је са осмехом на лицу.

Дан касније сам разговарао са госпођом Зондермајер и поменух јој „војника и српску јабуку“. Она онда рече: „Нико ме није видео да плачем за време рата, ни када су моја два сина отишла; ни када смо сазнали да су ескадрон, у коме је служио млађи син, вероватно опколили Бугари и сасекли до последњег човека, нисам имала право да заплачем, али тада нисам могла ништа друго. Дубока љубав нашега народа према Отаџбини казује ми да је то добар и здрав народ и да идемо у сусрет безбедној и великој будућности. Плакала сам од радости и захвалности.“

 

Хенрик А. Ангел

 

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова. Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима. Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним „зверствима“ која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао: „Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве.“

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу: „Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“. А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник: „У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“. По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: „Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче.“

 

Преузето са: Српска историја

 

 

[ Лепота живота ] 18 Мај, 2014 20:22
 
[ Генерална ] 17 Мај, 2014 22:51
 
 

На овој страници ћемо додавати све што је хитно потребно.

 

 

  • Београд, Кошутњак, у ДИФ-у су волонтерима потребне заштитне рукавице, пешкири су неопходни бебама, а људима папуче, обућа свих бројева и врста.
  • Хитно потребни добровољци у Купинову, Сава се излива, стигли камиони са песком, треба да се настави са прављењем брана.
  • Хитно потребни пешкири за бебе на Кошутњаку у Заводу за спорт.
  • Потребни добровољци Хали спортова која тренутно функционише као магацин, Париске Комуне 20, Нови Београд.
  • У студентском одмаралишту "Радојка Лакић" код Авале смештена су деца из Обреновца, потребна одећа и храна.
  • Потребни фрижидери на Сајму.
  • Потребне девојке добровољци за помоћ у прихватилиштима, доћи испред Арене у 9 сати сутра (недеља, 18.мај 2014.)

 

СРЕМСКА МИТРОВИЦА, у недељу 18.маја, од 9 сати

- потребно 200 добровољаца који ће бити у приправности за случај пробијања насипа.

 

НОВИ САД, Медицински факултет, Хајдук Вељкова 3 - потребни су:

- беби пудер, уље, храна, млеко у праху, пелене, прашак за веш, детерџенти, пелене за одрасле, шибице, свеће, упаљачи, храна у конзерви, чешљеви, бријачи.

 

Хитно потребни људи за одбрану Копа "Дрмно" и ТЕ "Костолац Б"!

- Ситуација на одбрани од поплава реке Млаве у последњих шест сати се погоршала. Млава је пробила насипе код Братинца, Маруљевца и Брадарца. Преливањем насипа код села Брадарац, где су ангажовани представници војске, мештани и запослени у ПД "ТЕ - КО Костолац" и осталим привредним друштвима у Костолцу. На овом месту бране се ПК "Дрмно" и Термоелектрана "Костолац Б". Позивају се сви радници, становници, пре свега Костолца, Пожаревца и околних места да се у што краћем року јаве на насипе - на путу за Рукумију у Брадарцу, у Маруљевцу код школе и на мосту у Старом Костолцу.

 
Хитне потребе!
 
[ Генерална ] 16 Мај, 2014 21:54
 
[ Доколичарење ] 15 Мај, 2014 17:45
 
 
 
 
[ Заозбиљски смешно... ] 14 Мај, 2014 18:41

 

 

Када је Ганди студирао право на колеџу у Лондону, имао је професора чије је презиме Питерс, који је осећао анимозитет према Гандију, и зато Ганди никада није спустио главу пред његовим (професоровим) „аргументима“ који су били веома чести!

Једног дана, господин Питерс је ручао у трпезарији Универзитета и Ганди је дошао са својим послужавником и сео поред професора.

Професор је у својој ароганцији рекао:

- Господине Ганди, ви не разумете... свиња и птица не седе заједно да једу - на шта му је Ганди одговорио:

- Не брините, професоре, ја ћу одлетети - и оде и седе за други сто.

Господин Питерс, зелен од беса, одлучује да се освети на следећем тесту, али Ганди реагује и бриљантно одговара на сва питања.

Затим му господин Питерс поставља следеће питање:

- Господине Ганди, ако ходате улицом и нађете пакет у коме је врећа мудрости и торбу у којој је новац, шта ћете од тога узети?

Без устезања, Ганди је одговорио:

- Пакет са новцем, наравно.

Господин Питерс, насмејавши се, рече:

- А ја бих, на твом месту, пре узео ону врећу у којој је мудрост.

- Сваки човек узима оно што нема - одговорио је Ганди равнодушно.

Господин Питерс, већ хистеричан, пише на испитном листу реч „идиот“ и даје га Гандију.

Ганди узима испитни лист и седне.

Неколико минута касније, Ганди одлази до професора и каже:

- Господине Питерс, ви сте потписали тест, али ми нисте дали оцену.

 

Из поштанског сандучета