О мигрантима и библијској парадигми
С тачке гледишта западних Европљана, мигранти из муслиманских земаља су несрећни људи, који треба до гроба да им буду захвални што су им допустили да живе на таком старом и углађеном континенту. А са тачке гледишта самих муслиманских миграната, Европљани су чисти безбожници који уживају у позамашном материјалном благостању. Несагласје међу тим ставовима је веома озбиљно. Једни мисле: "Ми вас сажаљевамо, а ви треба да нам будете захвални", а други (или барем многи од њих) :"Ми вас презиремо и уверени смо да такви као ви не заслужују да живе". То је извор напада секирама, мачетама, бомбама, аутоматима и камионима без контроле. Будимо искрени, асимилације неће бити. Биће рата (који је већ почео). Биће то неизбежна хемијска реакција, прво ће доћи до фрктања, а потом ће уследити одбацивање, баш онако како то бива када се споје вода и киселина. Притом, са стране европских староседелаца то ће бити рат за разблажене и беживотне либералне вредности, безукусне као беланце (толеранција, род, фантомске слободе). А са друге стране то ће бити рат носилаца одређене религиозне идеје у циљу крајње победе њиховог погледа на свет (Бог допушта – Бог забрањује и то је то!). Узгред буди речено, у оквиру овог савременог феномена, запажамо јасну библијску аналогију.
Јевреји су, за време Јосифа, ушли у Египат као велика породица пастира, тражећи спас од глади. Кроз неколико векова они су се умножили и постали велики народ, више нису напасали своја стада, већ су поробљени и принуђени да постану зидари (Обратите пажњу на етнички састав грађевинаца у Москви, па ћете видети још једну сличност). После је уследио Егзодус и лутање, а тада Јевреји већ нису били ни пастири ни зидари. Они су постали путници и војници. После изласка из Египта, они су умирали или због казне за побуну, или природном смрћу. Рађали су се нови људи уместо убица. Они ће бити ти који ће ући у Ханан. Људи, који су населили обећану земљу за време Исуса Навина, одвикли су се од седелачког живота и културног стваралаштва. Они нису ни градили, ни сејали, ни сакупљали летину, нити су се бавили занатима. Само су путовали и ратовали. То је неколико покољења која су заборавила како да напасају стада или да зидају!
Међутим, они су били предодређени да населе земљу испуњену домовима и путевима, вртовима и виноградима, базенима и бунарима. Тојест, испоставило се да су прашњави путник и дојучерашња луталица добили заповест од Бога да овладају земљом, у којој су вековима обитавали орач и виноградар, ковач и ткач, лекар и трговац.
Истине ради, Јевреји су имали понешто што Хананци нису. Јевреји су имали верски закон, добијен на Синају, имали су заповест да се боје Господа у све дане и да се труде да испуни све што је написано у књизи Закона. А код Хананаца је цветао разврат, у истој мери гнусни, колико и културно истанчани. Код њих је постојала ритуална проституција, како женска, тако и мушка. Врачеви су приносили жртве демонима, славили су празнике уз оргије. Практиковали су и содомију, и гатање и призивање мртвих. Тајновити шумарци су били места ритуалног разврата, у долинама су могли да спаљују новорођенчад. Дешавало се све о чему је Господ говорио Јеврејима у Светом Писму: "Не поступајте по обичајима народа те земље. Не понављајте њихове гадости, јер их Ја због тих гадости и изгоним подаље од вас. Не цртајте по свом телу и не правите резове на њему. Мртве не призивајте. Врачара да не буде међу вама. Не лежите с мушкарцем, као што лежете са женом. Са стоком не општите. Ако ишта од тога будете чинили, онда ћу вас Ја изгнати из земље у којој теку мед и млеко. Бојте се Господа. А сада уђите у ту земљу и живите у кућама које ви нисте изградили. Једите плодове које нисте узгајали." Управо, постоји ризик да се овај призор из Библије понови и већ се понавља на некада хришћанском Старом континенту.
Какве год да су грешке и заблуде које прате веру муслиманских миграната, није све у њиховој вери лажно. Њихова лаж је видљива једино у поређењу са Јеванђељем. Али у поређењу са либералним катехизисом и моралним нормама савременог Запада, приметнија је лаж либерализма. У том контексу муслимани изгледају привлачније. Муслиман верује у загробни живот, у рај и пакао. За њега је то до одређеног тренутка несагледива реалност. Европљанин се скроз на скроз смеје таквим "архаичним" поимањима. За муслимана је тело оно што ће васкрснути Последњег дана. Тело не треба предавати разврату за живота и спаљивати после смрти. За Европљанина је све наопако: разврат за живота је норма, а после смрти – право у ватру, без икаквих мисли о васкрсењу. За муслимана биолошки живот није највиша вредност, нарочито не билошки живот његовог идеолошког противника. Он сматра да је изнад свега закон Свевишњег – тако како су њему тај закон објаснили. Зато се он не боји смрти, нити се плаши да убије. Европљанин не зна за вредности које нису везане за његово лично биолошко постојање. Сусрет, лицем у лице, са културом која другачије посматра смрт, за њега је грозан и неиздржљив. При таквом сусрету он губи на самом почетку.
И што даље то горе. Ту нас чекају сексуалне теме, абортуси и нерађање, и нудистичке плаже и жене без стида. Све оно што код миграната изазива мржњу и религиозни гнев. Да, они су дошли у туђу земљу. Они су "новајлије". Али шта вреди да о томе причамо. Они су већ стигли. "Забрањено је сунчати се без гаћа на јавним местима", говоре они и окупљају се у гомилама на нудистичкој плажи, наоружани хладним оружјем. И тако почиње игра глувих телефона. Европљанин згрожено подиже обрве: "Како ви смете нас да учите шта да радимо? Ми смо вам пружили уточиште". На шта Јусуф или Али самоуверено одговарају: "Ви радите оно што је забрањено. Ви немате ни вере, ни стида, ни савести. Ви нас нисте просто позвали у госте. Прво сте бомбардовали наше градове. Причекајте, још ћемо ми вас научити да поштујете Бога". И колико год да нам је жао Курта или Франца, морамо да признамо да су Јусуф или Али барем делимично у праву.
Испипане и напаствоване жене на тргу испред катедрале у Келну – то није обично хулиганско понашање. Жена је први трофеј завојевача. Најразумљивији и најјаснији трофеј. "Пред савладаним противником силовати његову жену – то је истинска срећа", говорио је Џингис-кан. Није се много тога изменило у психологији победника од тих времена. И сам чин напада на Немице, у присуству њихових мушкараца, треба схватити као поруку: "Ви сте слабићи. Ми ћемо вам урадити шта год нам се прохте. И ми имамо право на то". Уосталом, о "пониженим источњачким женама" се брине мноштво мушкараца: отац, стриц, браћа, вереник (ако постоји), и на крају синови. О европској жени се нико не брине. Како се испоставило чак ни полиција и то у Немачкој. Жене, као и обично, прве осећају пропаст своје цивилизације. Осећају то на својој кожи.
Није далеко то време када ће Арапи и Африканци пожелети да, уместо у камповима за избеглице и центрима за мигранте, живе у становима чији су власници Европљани. Пожелеће исти живот, али неће живети уз Европљане, него уместо њих. Наравно, да би се одржао европски стандард живота потребни су знање и труд. Потребни су електричари, лекари, ижењери, пилоти. Потребно је стотину професија и континуитет поретка и власти. Зато је будућност растрзане Европе мрачна. Већина мигранта неће хтети да се образује и да ради. Већина ће пожелети да силом отме туђе, да прегази тај мали рај, онако како је Атила прегазио и опљачкао Рим. Њих не интересује шта ће бити после. Они су секира у рукама онога који сече, а секира није навикла на размишљање. Али то ће бити после. Тренутно су мигранти "бич Божији" за Европу, као што су то били варвари за вечни град Рим. Чак и ако се, по угледу на Европљане, мигранти изопаче, опет неће постати толерантни. Они ће остати туђини мотивисани религијом и мрзеће беле безбожнике, који су постали слаби и декадентни.
У Европи је могућ и очекиван заокрет ка политичкој десници. Разни ултраси, фашистичка омладина, расизам почиње да кипти, макар на фудбалским стадионима. Али све то неће променити ситуацију. То ће бити само агонија. Ситуацију може да измени само повратак Европе исконској хришћанској религиозности. Победа мора бити духовна. И тај једини противотров није могућ. Европи недостаје снаге за препород хришћанства.
Бели човек на Старом континенту ће и даље наставити да живи и греши како му се свиђа. А зли сиромаси с Кураном у рукама преузимаће комад по комад територије, четврт по четврт града, област по област државе, као пустиња која гута оазу. У одређеној фази свог ширења, када се промене односи, престаће да се прикривају, траже изговоре за своје поступке и да се извињавају. Просто ће почети да истерују Европљане из њихових станова, наметнуће им порезе, намењене неверницима, основаће шеријатске судове, наредиће женама да покривају главе и друго. Дејствоваће праволинијски и логично. Тај процес изгледа потпуно бесповратно.
Све се то тиче и Русије. Треба да на нови начин сагледамо своју културну зависност од Запада. Да се одбранимо од паре разврата која нам се полако примиче са залазећег Запада, потребан нам је хришћански респиратор. И све што је родила хришћанска Европа треба да волимо и усвојимо. А све што је рођено у постхришћанској Европи треба да држимо на безбедном растојању и да опрезно проучимо. На крају, да га одбацимо, у већини случајева, након што смо га изучили. Преузимајући дегенерисане културне новотарије, ми као и Европљани, постајемо слаби и незаштићени. Православна Русија је умела да одржава добре односе са муслиманима унутар и изван земље. Ње се нису само плашили, већ су је и поштовали, а имали су и зашто. Постхришћанска Русија ће бити подједнако слаба и незаштићена, као што је слаб било који егоиста и безбожник пред противником с вишим циљем кога покреће религија.
Наши муслимани нису придошлице, они су староседеоци. Нас не дели језичка баријера, док је културна баријера у великој мери смањена. И пред нама је задатак који Европљани не испуњавају и који, очигледно, не могу да испуне. Муслимани у 21. веку имају одређене претензије према савременим хришћанима. Суштина тих претензија је једноставна: где је ваша светост? Где су вам молитва и пост? Где је поштовање према старијим и послушање жене према мужу? Где је ваша омладина – у мрачним клубовима или у спортским салама. Где је ваше милосрђе? Не само милостиња, већ милосрђе? Познајете ли сопствену историју? И ако ми стидљиво прећутимо одговор, они ће нам рећи: а погледајте нас. Они ће нам показати своје најбоље одлике, а оне лоше ће прећутати, а ми ћемо и даље држати језик за зубима. Не смемо да ћутимо. Наш одговор мора да буде религиозан и повезан са животом.
"Ево нашег поста и молитве. Ето наше међусобне помоћи. А ово је наша омладина. Ово су наше породице. Све своје памтимо, а туђе уважавамо. Ране прошлости лечимо и резултати су већ видљиви". Ако такав одговор буде пропраћен и подкрепљен неспорним чињеницама, онда ће бити мира и узајамног поштовања. Немогуће је не уважавати људе који чувају своју породицу, помажу једни другима, поклањају се Богу у Духу и истини, поштују свог суседа и једу поштено зарађени хлеб. Али је зато могуће гнушати се оних који ништа од тога не раде. И тада њихова земља полако и неприметно престаје да буде њихова. Још важе сви документи и тестаменти, али нешто се покренуло с темеља и кренуло пут пропасти. То се сада и дешава у Европи, без велике шансе да се ситуација поправи. Баш то не смемо допустити у Русији, а да бисмо то спречили остало нам је још времена и средстава.
Путин и тајкуни
У Свету Недељу
Сутра се одржава референдум у Републици Српској (извештаваће у току дана радио 2М)и освећење храма Светог Јована Владимира у Црној Гори. Слава Богу за све!
Жива вода - Свети Јован од Елбасан
Кривое зеркало души (2014)
За ову серију, најзад, дочеках српски превод. Одавно је погледах на јутјубу са енглеским преводом и стрпљиво чеках преводиоца да је примети. Имала сам разлога за то, јер је већ неколико серија, пре ове, превео са тог двојезичног канала. И сад је могу са великим задовољством препоручити и другима.
Врло мало људи је способно да туђу патњу осећају као своју. Олга Терентјева је била благословена тим даром, тако ретким данас. Али издаја много боли! Њен рођени брат продао ју је да врати свој дуг, њени родитељи су је одбацили, а комшије су је оговарале иза леђа. Олга је остала потпуно сама на свету. Она је потпуно другачија… Једина ствар коју је девојка имала из своје прошлости, био је мали медаљон, чувар старе породичне тајне, који јој је поклонила њена драга бака…
Најважније је да, поред свега што се дешава у серији, она уопште није вулгарна. Дакле, могуће је и у данашње време снимати без тога.
Серију "Кривое зеркало души" од четири епизоде можете скинути са јутјуба:
а превод ћете пронаћи овде.
Када скинете видео са јутјуба, за оне који не знају, направите посебну датотеку у коју ћете, уз епизоде, додати и преводе. Након тога је потребно да називу сваке епизоде додате истоимено названи превод, тј., можете просто и епизоду и превод преименовати у истоимени назив (нпр.: епизода 1 и превод назвати епизода 1).
Надам се да ће вам се допасти серија.
Пријатно гледање!
Крађа струје у ЕПС-у
Завјет
Балканска козачка војска
Моћ књиге: Чланак 2
Књижевност као Тројански коњ
Циклус "Моћ књиге". Чланак 2
Православие.ру
Фејсбук у реали
Мигрантска криза - Шид
Моћ књиге: Чланак 1
Фаренхајт 451
У своје време ова књига Реда Бредберија, и филм који је снимљен по њој, можда су изгледали чудно; данас ми то живимо. Ватрогасци су наши политичари, који се на сваки начин труде да нам деца расту што необразованија. Стање у Србији је такво да стручњака нестаје. Колубара почиње да кука како нема ко да замени педесетогодишњаке на Ђердапу, железница са своје стране такође. Сад више није проблем што деца са дипломом одлазе преко, већ што овде нема бравара, механичара, занатлија. Ови са дипломом ће махом отићи преко да седе на споредној клупи или да перу суђе, улице, али људи од било које струке увек могу наћи посао - било где!
Међутим, нови закони који нам се намећу о родитељском оцењивању учитеља и наставника, те плаћање казни за дечје изостанке, само су наставак хајке на родитеље. Ниједан други преступ повлашћене касте неће бити решен, али родитељи ће бити моментално кажњавани!
Е сад, има у овој књизи, или филму, један добар део, који је, врло могуће, у своје време и народу под комунистима помогао да се репресалије почну смањивати. Када разговарају учитељица у бекству и ватрогасац који се премишља о томе како ће се он извући због тога што крши закон и чита забрањене књиге, он је теши тиме да је нашао начин како да им доскочи:
- Потурићу књиге у кућу сваког ватрогасца и све ћу их пријавити.
Драги моји, упамтите, ово: кад крену прогони, ништа тако не руши систем од затрпавања! Оставите им децу! То неће моћи да траје дуго. Јер вам они одузимају право да их васпитавате.
Може и другачије: ако вам желе одузимати децу, ви терајте децу да буду генијалци у оном што им је од Бога дато, показујући им серију "Сиви дом". У инат!
Јер ако почну читати, постоји велика вероватноћа да ће бити мудрији од ватрогасаца на власти.
Заборављени хероји Кошара
Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије
Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и
НАТО.
Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.
09:43
Био је Велики Петак...
У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су
наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је
била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона
албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500
припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних
јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.
Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним
ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже
невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.
Слава браниоцима Отабине!
15:29
Велики дан у историји Србије који данас не сме ни да се помене по наредби
душмана! Али се никада не сме заборавити херојство тих 107 момака који
су у току дана ојачани са још 50-так јунака.
Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо.
Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србије
1912-13, Солунских бораца...
А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.
Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).
Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.
Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља
повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да
стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео
наређење.
Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и
захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу
територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера.
Известио је да је разумео.
Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас.
Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње
инструкције за прави јуриш!
У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара
непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.
Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску
комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали
радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10
бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и
осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула
је невиђена битка!
Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!
Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не
позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена
је била да су изгинули сви до једног.
И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи,
имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели
повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу,
али јесам их неутралисао у противнападу...“
Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих
оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да
остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није
био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.
Херој! Слава ти и хвала Иване!
19:23
Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то
учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен.
Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је
тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној
истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те
хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не
помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.
Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од
оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.
Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић,
капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват
из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од
почетка копненог напада!
Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и
директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту
125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!
А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити
санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта
своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених
војника из рова.
И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км
фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој
херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је
болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из
РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!
У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући
„Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих
хаубица... Тако је отишао херој!
12:35
(одговор провокатору под надимком doda)
Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути
зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање,
вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много
тога.
Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.
Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би
поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!
Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“
Преузето са: Сиви Соко
у.п. (у подтексту): Да бисмо још боље схватили величину жртве јунака Крунослава Иванковића треба додати и то да је његов рођени брат, још за време СФРЈ, побегао преко и ставио се на страну усташа.
Последњи херој Косовске битке
Милош Ћирковић - последњи херој Косовске битке
Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“.
Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.
Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:
„Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“
Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.
„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…
Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима:
„Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“
Неколико дана касније чуло се да је око 26., по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година.
Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.
Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…
Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.
Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.
Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.
Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…
Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….
Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи:
„Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…
Извор: ИН4С
О Милошу Ћирковићу говори и филм "Ви идите, ја нећу!"