Све у причама бива

Беседа о неутралнима

Од свих дирљивих сусрета на мене је најснажније деловало оно што сам видела на путу за Шилово, кад су ме карабињери провели кроз спаљено, опустело српско село, до издвојене куће на узвишици, упозоривши ме да за ово што ћу видети треба имати вучје срце. На врх брда, зарасла у високу траву, стајала је кућа чији су зидови били изрешетани рафалима калашњикова. У тој кући је живела породица која после јунског дивљања помахниталих Албанаца није хтела са осталима да напусти село. Иако су знали шта их чека. Они су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила – што се често среће код људи по косовским енклавама. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…10. јуна је стигла смрт. Нема сведока о начину на који су убијени, нема тела која су уништена, а највероватније претходно масакрирана… Док смо стајали пред разрушеном и темељно опљачканом кућом око нас је бујало пролеће. Сви смо плакали напуштајући ово место, на којем је европска цивилизација оставила неизбрисив траг.

Марија Лина Века, аутор књиге „Вучје срце“, у којој објављује свету истину о страдању Срба на Космету

Видовданска беседа о неутралнима

Ево нам опет Видовдана. Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста.

Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те.“ Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба. Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?“ Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама – неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде и неправде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.“ Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.

Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин.

Свети Владика Николај, 1948. година (одломци)

Казивање Патријарха Павла

Патријарх Павле на молитви

- Ваша светости, премного је ових дана стрепње над Косовом и запитаности о будућности Kocoвa. Ја вам постављам директно питање и молим за директан одговор: Верујете ли да ће Kocoвo остати у Србији?

 

- Одговорићу вам истином једног догађаја који се збио на Косову пре осамдесет година.

Године 1979. рукополагао сам једног младог свештеника, на Косову, у Урошевцу. Кад смо то завршили, нађемо се у црквеној сали, био је тренутак одмора и разговора.

Дође на ред реч Христова: Ко издржи до краја, тај ће се спасти. На ту тему, рећи ће један старац: "Ја сам запамтио турско ропство. Били смо велика породична задруга, преко шездесет чланова. Време страшно. Уграбише нам Шиптари једну девојку - ми стигосмо и девојку отесмо. Убише нам једног, па другог члана породице. Ми крв осветисмо. Али не прође недеља дана - ували се у кућу неки од насилника са пратњом. Мораш да га гостиш, коње да му храниш и тимариш. Што си спремио за своју чељад - поједе други. Старешине породице пођу свештенику и кажу: Оче, дошло нам је да побијемо све по кући, па напослетку и себе, да прекинемо једном те муке. Или да бежимо некуд у Србију. Али како шездесет уста на путу одржати? - Свештеник ће на то: - Браћо, ја сам мало испред вас, па је на мене још већи притисак. Али вас молим, будите кадри издржати. Годину - две дана, доћи ће слобода. - Ајде, оче, тако се збори више од пет стотина година па ништа! Ако ти знаш, реци оче. Нека је и педесет година, па да напрегнемо последње снаге и издржимо! - А свештеник ће: - То вас и ја молим!"

И онда деда закључи: "Било је то 1910. године, а 1912. стиже слобода. Да ми онда попустисмо, за две године пропаде нам све што држасмо пет стотина година".

Поента приче је у овоме: Ништа не би било од Срба на Косову да нису имали наду да ће остати на својој бабовини и да нису, пет по пет дана, прикупљали снагу да остану и опстану. И сада се, као што видите и чујете, говори о пропасти Косова, али и сада тамо стоје српске кућице и српске светиње. Толике године претрајало је оно највредније што су Срби могли дати и што су дали у општу ризницу тековина човечанства.

Из интервјуа

Молитва војводе Степе

Њему презиме није требало. У историју и народно памћење ушао је као војвода Степа.

ПОСЛЕДЊА РЕЧ КОЈУ ЈЕ ИЗГОВОРИО НА ЗЕМЉИ БИЛА ЈЕ „НАПРЕД“

пише:Снежана Ђурић-Калушевић

Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати... "

На причест обавезно. Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу,

благослови овај план за одбрану народа мог и Твог...

Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта,

своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у

којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже,

моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће

да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."

О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:

Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.

И док је био командант армије, и министар,

остајао је увек исти: скроман, строг, исправан,

поштен. До смрти живео је животом обичног војника.

Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.

Једног дана, била је среда Великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.

У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.

- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем.

- А оно пред иконама? - пита даље Степа.

- Кандило!

- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда Великог поста - љути се генерал Степа.

Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

- Е, е, и ви сте ми хришћанин!

Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...

Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда Великог поста.

- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.

Извор

Сунчев пољубац

Моја мала принцеза,

лепотица бајна,

данима је брижна

туга јој бескрајна.

- Постоји ли сапун

или чудесна крема,

да ми испере лице,

да више пега немам?

- Љубави моја мала,

несташни мамин ћубац,

зар не знаш да твоје пеге

сунчев су пољубац.

Само посебну децу

дотакне сунчев зрак

и само њима на лицу

остави пегави знак.

Вера Гајић

Ако ми и кажеш

Откривена тајна љубави!

И би промоција!

Вреди ли писати за децу? Дајем вам слику па сами просудите: ако вас на вратима дочека Мали принц са букетом цвећа, ако вам Мала принцеза својим читањем дирне у срце и ваше имагинарне ликове оживи на дирљив начин а у публици имате девојчицу којој је жеља да буде песникиња, реците ви мени, драги причољупци, да ли, заиста вреди? Никада нисам сумњала, а јуче, по ко зна који пут од како пишем, добих потврду да – вреди! У то су ме уверили и мој сада званични Клуб „Сцена Црњански“, који је био и организатор промоције, као и дивни учесници који су са невиђеном љубављу помогли у представљању сликовнице и збирке, затим предивна публика, што присутна физички, што она која нас је мислено пратила сваку стопу, породица, родбина, пријатељи...

Било је то вече бајке и чуда у правом смислу речи, дао Бог. Анка, жена коју је неко с правом назвао добром вилом, својим је невидљивим штапићем с лакоћом постављала ствари на своје место. Ниједна друга реч у опису њеном не би боље пристајала од – феноменална! Мирослав, човек изванредног држања и отмености, оне која краси истинске прегаоце у уметности, а која се, самим тим, преноси и на живот, дочекао ме је таквим речима добродошлице да не можете а да се не осетите почаствовано што сте члан једне тако велике, културно-историјске институције, каква је Клуб „Сцена Црњански“. Импресивно! А шта да вам кажем о Малој принцези? Па још имена које причалица необично воли, а лепоте истинске принцезе, као и гласа као каквог жубора бистрог планинског поточића. Сара је била украс промоције! Ето! Дивна Уница! Само један поглед је довољан на њу и знате да вам је особа освојила срце. Љупкост која плени и дечија искреност коју највише ценим код људи. Љиљана, жена која је, поред задужења за слике, имала и то послушање да нам се представи читањем. А то је било уживање! Замислите неког ко вам пред вече чита приче за лаку ноћ са таквом милином, да нестрпљиво ишчекујете крај, али вас сан превари, па се с јутром будите у знању да се причање наставља. Е тако Љиља чита! Виолета! Моја радост, са којом се, најзад, упознах. Како пронаћи речи за неког коме речи служе? Али служе на добро и само на добро, чак и кад праве резове тамо где су потребни: да болесно не зарази здраво, а здраво да олиста, процвета и плод донесе. А зар то није у опису оних који треба да нас уче? Као и оних који нас лече? Али и свих других, па и оних који пишу. Све то је била сама суштина њене беседе, верујем, блиске свима окупљеним.

Шта рећи о блогерима који су дошли да увеличају ово вече? Домаћица! Каква год да је на блогу, таква је и у стварности. Ако пажљиво читате и пратите блогове, можете сасвим поуздано наслутити како особа „дише“. Касније јој само додате изглед, али вас оно - душом прочитано, ретко превари. Домаћица личи на себе! Тањана! Та жена има енергије, то је неспорно! Њена цурица, верујем, ужива у свему ономе што мајка може, уме и воли да ради кад су заједно. Весела је веселица права! Беддансер је блогер кога најпре упознах на промоцији, тако да ћу његове постове да пратим другачије од свих осталих блогера. Али мени је драго што је и он део блога причољубаца.

Али, поред блогера, упознах и моју дивну Кају, ону која има ту част и привилегију да док прича са мном не испушта оклагију. Она која кад ме највише грди, највише ме и насмејава, јер је искрена и увек каже шта мисли, не претварајући се да је оно што није, нити да иде неком „уз длаку“, сматрајући да се тако човек подцењује и унижава. Она је мени ко Пинокију цврчак. А ту је и моја Ана, мој друг са којим годинама, након необичног упознавања, одржавам преписку, и са којом се, након 17 година, поново сретох, а као да се нисмо ни растајали. Па има ли шта лепше? О мојој екипи, која ме је допратила, као и девојци која нас је дочекала у Београду, можда је незахвално говорити са моје стране, али кад кажем род – онда тако нека се и разуме, дао Бог. Свакако, нећу заборавити да споменем ни песнике: Свебора Делића и Слободана Б. Ђуровића, који су ме даривали својим књигама, а са којима ћу наставити да се дружим кроз поезију.

За крај ми остаје само да се кратко осврнем на онај део промоције, који је можда остао ускраћен за имена, али без којих промоција не би била тако чаробна. То су сви они бајкољупци и причољупци, којих, Богу драгом хвала, још увек има у нашем народу и који гаје дете у себи, уједно мислећи како и друге томе да науче. Ако за цену књига чујете да је “срамно ниска“, да је „штета што их нема у продаји, како би се могле куповати на поклон деци о каквим догађајима“, ако видите да се купују у пару и то умножене или утростручене, како онда да се не радујете? Па још кад ту радост деле и други са вама, како не осетити да сте део бајке? Стога захвалност свима, без изузетка, да никог не заборавимо и нехотично се огрешимо.

А све доживљено биће само на подстрек, и ветар у леђа, до неког новог сусрета и бајке чији ћемо део бити – даће Бог.

Ваша причалица,

с љубављу.

Џунгла и звери

Чувар једног зоолошког врта поднео је оставку на своје радно место. Након извесног времена, запослио се у полицијској станици у неком великом граду. Већ у току свог првог патролирања, као орган реда и мира, дошао је у контакт са људима и разочарао се. На лицу места се уверио да су организовани криминал, прање новца, лаж и дубок неморал учинили да друштво изгледа горе од џунгле. Истог дана отишао је код свог шефа и дао отказ.

- Драже ми је да будем чувар у золошком врту, где су дивље звери, него у овој људској џунгли.

Уопште није погрешио овај Божији човек. Дивљаштво које влада међу људима, превазилази суровост животиња у џунгли. Уистину, постоје случајеви где звери показују узвишеније понашање од оног којег чине људи.

превод са грчког

Даје се на знање!