[ Крилата прича ] 08 Фебруар, 2017 15:57
"Крилата прича" - најзад изашла из штампе!
 
Крилата прича 
 
[ Крилата прича ] 07 Јануар, 2017 23:08

Желела сам, надала се, да ће "Крилата прича" наћи место на Божићним трпезама, али, нажалост, окасниће. Надам се да ми неће бити замерено, јер сам хтела да овај пут буде боље, али, ваљда, није могло и брже. До оног званичног обавештења о изласку књиге из штампе шаљем вам радосни поздрав:

Мир Божји! Христос се роди!

Нека је благословено лето Господње 2017.!

 

 

 

[ Крилата прича ] 06 Децембар, 2016 23:41

Данас је, дао Бог, књига стигла у штампарију. Све заинтересоване подсећамо: књига је, захваљујући прилозима добрих људи - који су нашли слуха и духа да подрже овакав пројекат,  и продаји радова, потпуно бесплатна (плаћа се само поштарина). Дакле, ако има заинтересованих, нека се јаве преко поште:

јezerska.princeza(at)yahoo.com

(at) - замена за @ 

Или преко сајта "Све у причама бива" 

[ Крилата прича ] 16 Октобар, 2016 16:24

 

 

ПРЕДГОВОР

 

Познавати писца Јелену Јергић из Шида значи познавати у једној личности биће коме је умор потпуно стран појам, када је реч о љубави према Богу и ближњима. Њен константни рад, посебно брига о деци, осведочен је кроз писање, хвалa Богу, ево већ пете књиге, чији је назив „Крилата прича“.

Последица њенe љубави ка творевини Божјој, посебно човеку јесте то што она својим пером отвара духовне очи сваком читаоцу, указујући на праве животне вредности, уздижући непролазно над пролазним, правду над неправдом, истину над лажи.

Јелена кроз приче, приступачне сваком узрасту, указује на животне вредности, деци тако показујући пут истине и живота, узимајући на себе улогу родитеља који је дужан указати на то детету, и припремити га за период предстојећег самосталног живота. Одраслима указује на суштинске животне вредности које човека чине срећним, указује на мноштво непотребних брига којима се човек обремењује удаљујући се од Бога и ближњих.

Из Јелениних речи види се да је хришћанка, православка. Њене књиге, поред других дела, о томе сведоче. Њено умовање, расуђивање, јесте православно. Такав начин живота је чини срећном, што жели пренети на своје читаоце.

Изнад свега уздиже „Повест о пастиру“, који је праобраз Спаситеља, упућујући нас на њега као сигуран заклон, у времену, у Царству небеском.

Писац у многим деловима није ослоњен на знање, само знање, већ на веру у Господа, утемељену на љубави и осведоченом искуству.

Коме препоручити на читање, поред других дела, „Крилату причу“ Јелене Јергић? Прво деци – њих ће дуго задржати у том периоду живота, чистима, безазленима, послушнима, на путу хришћанства, путу спасења, родољубља.

Одраслима, онима који су родитељи – указаће на светост породице и обавезу родитељске одговорности, на узвишеност дара и улоге у друштву.

Одраслима, обремењеним бригама и пословима – отвориће духовне очи, указати на вредности и ствари које су нам потребне, али и на оне које нису.

Сваком човеку који жели да уручи благослов, да каже ближњем своме да га воли – нека у било којој прилици поклања „Крилату причу“, као и друга дела Јелене Јергић.

 

Протојереј Зоран Јагодић

УСКОРО!

 

[ Крилата прича ] 02 Јануар, 2013 18:01

 

 

 

 

„Крилата прича“ или: исцелитељска моћ крилатих речи

 

Запожарило свуда у нама и око нас, а воде која би донела спасење - нема па нема. Пламен се разгорева, а ми, изгубљени по шумама својих илузија и морима незадовољства, тражимо кривца уместо да пронађемо извор – јер извори нису пресушили чак ни у пустињи - и настављамо свој огреховљени пут.

Они који имају среће или, боље, они који имају очи да виде и уши да чују, приметиће један путоказ на коме пише „Крилата прича“ и зауставиће се крај њега. Након тога, њихово корачање путевима земаљским биће лакше и лепше, јер ће и њихове ноге, и њихова мисао и њихово срце окрилатити.

„Крилата прича“ је пета објављена књига Јелене Јергић, која је до сада објавила две збирке приповедака („Све у причама бива“ и „Причом да ти кажем“), и две бајке („Језерску принцезу“ и „Бајку о Сејачу“).

Заједничко свим овим књигама јесте човекољубље, а оно произилази из љубави према Створитељу и свим његовим делима, а с обзиром на то да је човек круна Божјег стварања и да је створен по Божјем обличју, то значи да је брига о човеку и његовој души – брига о свему што постоји, јер је све повезано и потребни смо једни другима.

Зато нас књиге Јелене Јергић уче несебичности и мудрости: „Један дом не сме да почива на оном што је „моје“, већ на оном што је „наше“. Да уграђујемо, дакле, а не да зазиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама него оно што нас напада споља. Памтимо зато: домом се може назвати само оно чији смо и ми део и што је део нас“.

Чак и кад останемо без дома, не треба да заборавимо да је он део једне целине за коју смо одговорни, део света створеног „за ход наших ногу и за живот речи“, како би то рекао песник. Зато сова, јунакиња „Крилате приче“, након што је остала без дома који је изгорео у пожару, каже: „Али је ово и даље моја шума, за чију сам будућност и те како одговорна.“

Зато су књиге Јелене Јергић истовремено и књиге о родољубљу, јер је љубав према родној груди сливена са свеукупним доживљајем људи, природе, Бога и живота.

„Крилата прича“ садржи неколико слојева, што значи да је могу читати и на свој начин разумети читаоци различитих узраста и интересовања: деца као причу о животињама, а одрасли као причу о путевима и странпутицама на које ступамо, односно као причу о потрази за истином у овом свету привида. А само је један пут, једна истина и један живот, и једно је име за све то – Исус Христос.

Читате ли „Крилату причу“ очима детета, биће вам, најпре, занимљив приповедач, јер он је Земљин и Сунчев брат, онај који је свуда био, све видео и има потребу да приповеда о томе. Приповедач је ветар.

Он је на почетку представљен као роб пустоловина, онај коме није страна ни вода, ни земља, ни небо. Упознајемо га приликом боравка у воденом царству, из којег израња и бежи на земљу, а након испричане приче, поново ће уронити у морске дубине: „Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштао сам им се на милост и немилост, а оне су ту ватрену приврженост њима и те како зналачки умеле да награде. Из дана у дан односиле су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.

Он је сведок великог пожара у шуми, али и нехотични кривац за његово распламсавање.

Ветар прати најпре лисицу и сову, а потом и остатак шумског живља које је остало без дома. Ту су још и: птице, корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад,  змије, жабе, жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи, медведи, али и лав, краљ животиња, о чијој ће се смрти изненада пронети вест која ће окупити све животиње, а састанку ће председавати сова и лисица.

Човек се помиње као евентуална опасност из угла лисице и других брзоплетих животиња, али и као пријатељ из угла сове.

Све ће се добро завршити, али ће та два немила догађаја, пожар и дезинформација о смрти краља, показати природу свих живих бића, али и указати на неопходност памћења таквих ситуација, како се не би понављале.

„Крилата прича“ је и прича о пријатељству које оплемењује и уноси светлост истине тамо где влада тама и неразумевање.

Ево како сова објашњава настанак ветра, а самим тим и промене које настају у људском друштву, у зависности од наших мисли и жеља: „Према потреби се наместе уста, па из њих излази каткад ледени северац или топли јужњак, те путнички источњак или њему супротни западњак. Он, ветар, нашим је мислима вајан. Стога је то највећа неписана књига-прича, коју сами собом исписујемо и у којој се огледамо: где смо били, где јесмо па и то куда идемо. И премда се чини да је он тај који доноси промене, истина је да смо ми узрок томе.“

То је и прича о понављању неких догађаја-искушења, који служе да би опоменули и освестили  људски род: „Много пута до сада дешавало се нешто слично као ово овде са нама, мада, истина, у мањим размерама, с тим што је тих дешавања било и са добрим и са лошим завршетком.“

Свако од нас треба да нађе своје место у овом свету, да схвати ком јату, тору или царству припада: да ли жели да на зло у овом свету одговори својом питомошћу, незлобивошћу и отвореним срцем, или пак ничеовском „вољом за моћ“. Зато средишње место у „Крилатој причи“ заузима „Повест о Пастиру“: „Постоји предање о томе да ће завладати страшно време, где се неће човек и животиња разазнавати, и у којем ће такви самозвани богови као крдо нападати на све који им се буду противили, отимајући и својатајући туђе. А онда ће, кад земља закука и небо зарида, сићи с планине Пастир, који ће доћи да тражи изгубљену овчицу.“

Упитате ли аутора шта се, заправо, крије у најдубљем слоју ове занимљиве и надасве поучне приче, чућете објашњење које ће вас и изненадити и обрадовати, али ће вам се учинити јединим могућим, иако сами до таквог закључка нисте могли да дођете: „Тајна ове приче крије се у томе што то није басна, нити прича о животињама, попут многих, већ, заправо, о животињама које су служиле за обожавање код незнабожаца и идолопоклоника, односно време пред долазак Христов, након чега  је он дошао да нађе изгубљену овцу.

У неку руку, то је прича о свему ономе што се покушавало, у непознавању Бога, пронаћи у природи, с тим што се предање о доласку Христовом ширило и било је познато многима, што знамо из многих епова или онога што налазимо у појединим религијама, aли нико сем Христа није нашао ништа вредно у овци, то јест у кроткости и послушности, већ су се величале дивље звери. Сем тога, споменух и да је стално лето, придодавши то као култ сунца, и шуму и море као народе. Људи су ту споменути као народ изабрани, као они који преносе мудрост онима који мудрости теже.

Са доласком Спаситељевим, људи су прогледали: „Видели су и разумели да све твари у свету, које су они до тада обожавали као богове, као истину и стварност, нису ништа друго до приче о јединоме, вечноме и живоме Богу.

И ето нас пред кључем ове приче, а то је: одбацивање идолопоклонства, чије очи воде дух и ум, уместо да буде обрнуто.

Антоан де Сент-Егзипери је у „Малом принцу“ ту истину рекао на свој начин: „Очи су слепе, треба тражити срцем“; а Ј. Јергић у „Крилатој причи“ каже: „Не храни се ум стомаком, већ стомак умом јер, где главе нису сите и на месту – без њих се лако остаје.“

Иво Андрић је записао: На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне асоцијације које читалац већ носи у себи а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем  само оне видике које је он, читалац, способан да сагледа.“

„Крилата прича“ вођена је лепотом људског духа, срца и ума, а таква лепота нуди нам утеху за све патње и има исцелитељску моћ. Препустите јој се и спознајте себе! То ће бити једна од најпотребнијих и  најдрагоценијих спознаја до које свако од нас може доћи.

 

Виолета Милићевић

 

 

 

[ Крилата прича ] 21 Децембар, 2012 21:02
 
 
Цртежи и идејно решење за корице: Маја Д. Недељковић
 
Графичко обликовање: Марко М. Урошевић
 
 
[ Крилата прича ] 30 Децембар, 2011 16:59

Животиње су, на инсистирање краља и његове породице, остале, како би присуствовале најлепшем догађају у току године. Августовске кишне капи, тај велелепни призор, не само да су биле насушна потреба, већ и нешто много више. Оне су, такође, и сведоци тога да се време још није навршило и да све оно што треба да се збуде још није испуњено; са тиме је већина била упозната, али нико, па ни ја, довољно да зна са сигурношћу.

 

 

Наш тројац је наставио дружење. Задовољство због преокрета који се догодио није сплашњавало. Тако се још једном на делу потврдило да се не храни ум стомаком, већ стомак умом; јер где главе нису сите и на месту, без њих се лако остаје.

На срећу то овде није био случај – овога пута. Али је у прошлости било много таквих примера. А прошлост је увек компас за будућност. И ако кажем како осећам да сам у неку руку и поседник и део тог компаса - нека ми не буде замерено. Просто је незамисливо раздвајати нас, будући да сам сведок свих праваца и скретања током читаве историје. Међутим, људски ме је бунила сумња да ли тај компас поседује и сова. Јер, неретко, изналазила је и пред друге простирала све оно што је премашивало њену старост, али не онако шаролико, већ у изворном, првобитном стању. Тако и сад, проводећи време на овом месту, један наоко безазлен детаљ покрену точак, који унесе призрак старог у време ново. Шта се десило? У једном тренутку приметих сенку која за трен прекри сјај совиног погледа, уносећи у њега кратку пометњу. Наиме, све животиње су се држале некако групно, да би се негде са стране издвојиле змија, кукавица и вук, који се стадоше тајно дошаптавати. Иако сам могао да чујем о чему причају и пренети то сови, ипак, она ничим не показа да је томе рада. Али и лисица је, приметивши, и сама осетила трнце узнемирености.

Но сова је мудро скренула причу на другу страну.

 

 

- Сећаш се, лијо, када си ме питала како настаје ветар?

Лисица, приклањајући се разговору и скрећући поглед са „генерала у сенци“, рече:

- Сећам се...

Сећала се она, али још и више сам се сећао и ја!

- Када сам ти рекла да га и сама правиш, знај истину ти казах! Према потреби се наместе уста, па из њих излази каткад ледени северац или топли јужњак, те путнички источњак или њему супротан западњак. Он, ветар, нашим је мислима вајан. Стога је то највећа неписана књига-прича, коју сами собом исписујемо и у којој се огледамо: где смо били, где јесмо па и то куда идемо. И премда се чини да је он тај који доноси промене, истина је да смо ми узрок томе.

Седећи поред сове, лисица је с пажњом слушала. Видело се на њој да речи вага и да их срцем загледа. Биће да сам и сам тако чинио, јер сам знао да у мојој нарави није било да повређујем, због чега ме и јесте све што се десило пекло и нагризало. Сова је то још давно наслутила.

- Много пута до сада дешавало се нешто слично као ово овде са нама, мада, истина, у мањим размерама, с тим што је тих дешавања било и са добрим и са лошим завршетком. Ни овај наш није последњи – настави сова да приповеда. – Заправо, по обиму он би сасвим лако могао да претходи нечему што нам тек предстоји а о чему се више прича него што се зна.

- На шта мислиш...? – прекину је лија радознало...

 

аутор:  причалица

 

+ + +


Драги причољупци!

Након пуних 13 година, честих исправки и једне изгубљене верзије, књига је, дао Бог, готова, али ће овде морати да буде прекинута. На шта је сова мислила сазнаће се тек по објављивању исте. Могу само да кажем да је то кључни део, који пружа увид у боље разумевање онога што је причалица овом причом хтела да каже. Међутим, када ће то да се деси, зависи од комшија (читај: новца потребног за објављивање). Но искрено се надам да ће се наћи они који ће помоћи да књига буде и штампана и целокупан тираж буде подељен деци и свима онима који ће то постати. Сва наша нада је у Господа, па стога, нека буде Божја воља као што и јесте. Амин. Боже дај.
 
 
 
у.п.: Слике су са нета.
 

 

[ Крилата прича ] 25 Децембар, 2011 21:49

Најпре кренуше дошаптавања, да би се потом, ко гром из ведра неба, један глас издвојио:

- Срео је мене!

Била је то лисица, која се придиже како би је сви могли видети.

А моје до тада слепљене уши за земљу, наједном се издигоше као антене. Шта ли ће из овог испасти, мислио сам. Али ме моја радозналост и жеља - да се ствари већ једном истерају на чистац, брзо умирише.

 

 

У исто време сова упути својој пријатељици поглед у којем се, осим захвалности, јасно читала и драгост због њене смелости.

- А да ли би била рада да нам појасниш шта си, заправо, тамо радила, пре него што си доспела у рупу? – упита је сусретљиво.

Лисица осети нелагодност али је брзо савлада храбрим иступом.

- Док су радници радили у пољу, ја сам искористила прилику да мало загледам у њихов ручак...

- И?

- И док сам се бакћала са једном од шерпи, у којој је било нешто преосталог меса од...

- Да...!?

- ... Један комад ми је испао и откотрљао се до ватре, која је готово била на умору, али је масноћа с меса пробудила једну од жишки...

Отегнут уздах из грла свих пронесе се долином.

- Шта је потом било? – настави сова с испитивањем.

- Унервозивши се, јер се пламичак већ почео дизати, сакрих се у траву да ме радници не виде. Али тад пристиже ветар. Хтела сам, најпре, побећи, али како је ветар кидисао на ватру са свих страна, то се у једном тренутку нађох између њега и врелих пипака и, не желећи да будем примећена, ја радије изабрах да прескочим ватру... Остало... остало знаш... – заврши лија, завртивши репом.

- Да, лијо, познато ми је...

Све очи беху упрте у лију, али пре него што се било ко усудио ишта рећи, сова их предухитри новим испитивањима:

- То је тек део слагалице. Идемо даље! Где је за то време био вивак?

- Ја?!? – огласи се овај извирујући из траве. – Како где...? Па чим се први дим почео извијати у смеру шуме, ја се не лењих, већ похитах да о томе обавестим своју пернату родбину и друге обавештајце.

- А шта је радила родбина?

- Оно што сам им саветовао: да купе перје и – бришу.

- Хм, да... – изусти сова, не правећи предах. – А где су били даброви?

- Кад чусмо вест, скочисмо у реку и запловисмо ка сигурном – одговори најстарији представник те групе.

- Ка сигурном... – понови за њима. - А где су биле веверице?

- Ми смо одмах кренуле за птицама – рекоше неколико њих углас, шепурећи се с реповима.

- Јелени?

- Потрчали за птицама и веверицама, заједно са зечевима, јазавцима, јежевима, дабровима, творовима и свима другима... – рапортирао је онај с највећим роговима, поносно их дижући увис.

Сви набројани потврдно климаху главом.

- Тако! Сад су већ неке ствари јасније, зар не? - примети сова значајно.

Али, судећи по лицима већине, тек сада многима није било ништа јасно. Ником, па ни мени. Међутим, испитивање доби наставак.

- Све ово, дакле, дешавало се док ватра још није стигла у шуму – примети сова. - А да видимо сад шта је било даље, кад је шума већ горела. Насупрот ватри, у сусрет нам је пристигла још једна вест...

- Да су краља убили и отели! – забрунда медвед.

- Да! – потврди сова. – И, кад си се већ јавио, да питам, медо: како твоје шапе?

- Доооброоо! – узврати овај помало збуњено.

Али сова никада није питала без разлога, ма колико да су чудно питања изгледала.

- Како стоји ствар са жирафама? Жале ли се на своје вратове? А слонови са сурлама? Орангутани и шимпанзе, имају ли проблема са дугим рукама?

Сви прозвани, међусобно се загледајући и ишчуђавајући, одговорише да се не жале ни на шта.

- Искрено, драго ми је због тога, као и да смо сви на броју, те да нема страдалих. То је оно што је добро. Међутим, у свему томе има нешто што није добро.

- Како...?! – узнегодоваше животиње.

– Није добро што смо живи и читави?! – усуди се да пита зебра.

Наравно, то није било оно што је сова рекла, те није било ни потребе да појашњава, те, уместо да се правда, она рече:

- Оно што не ваља је то да од дрвећа не видесте шуму, које сте дрвета ви! Нити је шума без вас нити ви без шуме. Свако је мислио на оно што је његово али не и на оно што је наше. И још се кренуло са тражењем кривца! У свом себељубљу изнашло се сасвим довољно изговора да се у вести, која је била непоуздана, спрам оне о ватри која је била тачна, пронађе разлог за суманути гнев, који је покренуо „пут освете“. Али, у јурењу за непостојећим духовима, ми остасмо без дома, без наше шуме. Уместо да су се тај труд и воља за бесмислом употребили тамо где их је било смислено употребити, ми сада не бисмо били избеглице. А могло је, само да је вивак, уместо да шири панику, позвао шумски живаљ на будност, па да су се и друге птице њему придружиле, а јазавци, творови, јелени и други ровове направили, даброви бране отворили... Да су нам велика браћа дошла у помоћ: медведи, слонови, жирафе, зебре, орангутани и други, на добро дакле, да нас одврате од зла, али се, авај, и они сами окренуше злу.

Слушајући с пажњом ове совине речи, посрамљеност поче избијати на лицима многих. Сагнуте главе сведочиле су да се капије многих утамничених срца почеше отварати, примајући у себе светло познања. Да је то заиста било тако, почеше то и потврђивати, најпре орошавањем очију, а потом и речима.

- Тако је, сово! У прави си! Живела ти нама! – викали су једни.

- Сви смо криви, без изузетка! – говорили су други.

- Живео наш министар правде! – ускликнуше трећи и у том усклику им се придружише и сви остали.

На крају, завршавајући ову своју беседу, сова додаде:

- Нека нам све ово буде на наук: један дом не сме да почива на оном што је „моје“ већ „наше“. Да се уграђујемо, дакле, а не одзиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама, него оно што нас напада споља. Памтимо зато: само се оно домом може звати где смо и ми део њега и он део нас.

 

 

Након ових њених речи, (и беседе која је, попут многих, уврштена у ризницу Шумског правосуђа), најпре полако, а онда све јаче, поче се пропланком разлегати Шумска химна.

 

О, ветре силни, памети света,
да л` беше скоро ти у мом крају?
Памте ли мене зиме и лета?
Живе ли они који ме знају?

Гле, ја и будан повратак снујем,
сећањем храним дане и ноћи,
једнако жубор и цвркут чујем,
све у сну пита: Када ћу доћи?

Рашири, ветре, крила рашири,
па ме понеси, у шуму врати,
да срце свело пупољак смири
и време опет вечност да прати.

 

Наравно, треба напоменути да сам у потпуности био прожет овим тренуцима несвакидашње радости коју сам и сам делио, саучествујући. А камен, који је тако дуго приањао за моја леђа, најзад је почео да се одваљује. Јесте ми лакнуло, али, за сваки случај, нисам му дао и да се до краја одвоји. Сматрао сам да је боље ако га будем носио, те тиме самог себе опомињао како се слично не би поново десило. Разлога за то било је... па, више него довољно.

 

- наставиће се -

аутор: причалица

 

у.п.: Слике су са нета.

 

 

[ Крилата прича ] 17 Децембар, 2011 13:50

Био је то сусрет какав се не памти! Пружајући ми своја крила у загрљај, која срдачно прихватих крилима својим, сова и ја заплесасмо. Али било је то више од игре; плешући, нас двоје уједно разменисмо и све оне мисли које су нас пратиле током читавог пута. Истина, многе од њих сам забашурио, што је и иначе мени било својствено, али их је сова пажљиво извлачила – несумњиво, знајући да ће јој користити. При свему томе нисам се ни најмање бунио. Та било ми је драго!

А у том слављеничком ритму дочекасмо она и ја и лију као трећег члана дружине с почетка. Пријатељство ово, у огњу искушано, отворило је преко потребну наду и довело светло истинске слободе на наша лица. Горели смо од бриге за другог, али се у томе нисмо трошили. Напротив, тај осећај је почео да нас преплављује и преноси и на друге, чинећи нас целином.

 

 

Кад се сова и лисица поприлично сморише од играња, оставих их насамо како би одахнуле. Био сам сигуран да имају штошта једна другој да кажу. Али дешавања, на која су биле позване, не дозволише им одвећ дуг предах. Но ипак, приметих да сова изнађе сасвим довољно времена за неке потанкости.

- Лијо, како је твој реп? – упита, погледа упртог право у лијине очи.

- Шта да ти причам: као нов! – похвали се ова усхићено, додајући: - Погледај га само!

- Да, изгледа прекрасно – примети ова, намигујући на мене.

Наравно, лисици то не промаче.

- Де, де, немојте се снебивати, знам ја да је то, заправо, ваша заслуга. Хвала вам обома!

Од њених речи мене спопаде неко слатко врпољење, али се, као спонтани одговор на њену искреност, у мојим очима закотрљаше две капљице.
Сова ју је топло и уз осмех загрлила. Међутим, сам овај тренутак био је и још због нечега важан: мудра министарка, премда и направивши увод у оно што тек следи, она у исти мах подвуче линију разграничења између приватног и оног што јој је у опису посла. Зато је најпре и хтела да се увери, не само колико је лијина рана зацелила - због чега је и није гледала у реп већ у очи, тражећи ону једном запажену искру, а која је, узгред буди речено, неколико пута заискрила - већ колико је цела очврсла. Кад је пронашла што је тражила, она предложи да разговор наставе касније, са чим се лија драговољно сагласи. А сјај њихових погледа, попут оног кад гостовасмо у шумарку, где нас је све иста мисао прожимала, јасно је сведочио у корист пријатељства генерације које ништа више прекинути не може. Блиставило њихових испуњених бића исијавало је на површину, што се нарочито могло приметити на лисици: њено се крзно, под нежним додиром сунчевих зрака, бојило јарким руменилом.

Лав и лавица, мотрећи из прикрајка, и сами су били сведоци тога. (Касније ће, причу о томе, предати на чување својој деци, а ови својој па редом до далеких неких времена и поколења.) Но, да не би погледима друге збуњивали, они се посветише остатку животињског света, покушавајући да задовоље њихове потребе. Како краљевски двор ни у чему није оскудевао, то они прилично брзо удовољише свима. Најзад, кад би услужен и последњи гост, краљ их све позва да му се придруже на пропланку.

Послушно кренувши за њим, свима у колони се чинило као да поворка поздравља сунце на заласку; оно их је, заузврат, све увесељавало својим пурпуром, који се преламао у нијансама од најсветлијих до оних загаситих. Величанствен призор који никога није збуњивао. Напротив! Очаравао је присутне својим препознатљивим говором, у коме је свако на свој начин укрепљивао добро познату наду о зори новога дана.

Стигавши на указано место, све нас дочека непрегледно зеленило по којем присутни поседаше. Његово, пак, краљевско величанство са породицом, пратњом и совом продужи до оближњег и омањег узвишења, где се и уставише. Одатле су имали поглед на све окупљене.

И ту, како то бива у добром друштву, где родитељи и деца с повечерјем сређују мисли и утиске, спонтано крену прича и приповедање. Најпосле, стигло се и до неизбежног – оног што је од почетка тражило одговор.

- Драги пријатељи! – гласом неприкосновеног владара огласи се лав са узбрдице, позивајући све да обрате пажњу. - У разговору који смо сова и ја водили, сагласисмо се, да смо, на срећу, избегли несрећу, чије би последице биле катастрофалне да се замишљено остварило. Али, то не значи како ћемо се сад овде растати, а да из свега нешто не научимо. Од велике је важности да са овог места понесемо оне мисли које ће нама и нашем потомству оставити преко потребну наду... Послушајмо шта нам у то име има рећи наш министар Правде...

И ту се лав мало повуче у страну, препуштајући сови и реч и место.

А док се она спремала за свој говор, ја сам, загледан у предивни залазак сунца, већ био готово спреман да тај призор испратим из неколико углова. Али једна друга мисао је учинила да ова испари; мисао, која је хтела да останем и будем не само посматрач у току беседе, већ и њен део.

И раширивши се по трави – остах.

 

 

 

- Ваша краљевска височанства, драги пријатељи! – отпоче сова свој говор. -  Верујем да све нас прожима исто питање: откуда ми овде и ко је томе крив? То нас је пратило током читавог пута, и неретко сте ме питали о томе. И увек бих вам рекла да кад будем имала све податке, да ћу вам исте и предочити.

- Па!? Сакупи ли те податке? – упита неколико гласова из гомиле.

- Надам се, искрено, да ћемо их сад све добити – узврати сова одлучно. – А да би се то догодило, предлажем да кренемо од почетка.

- Мислиш од тога како се ветар играо с ватром? – упиташе неки радознало.

- Не. Већ од тога кога је ветар срео у рупи где се сакрио након што је почео осећати грижу савести?

 

- наставиће се -

аутор: причалица

[ Крилата прича ] 16 Децембар, 2011 18:17

На овај његов позив уследише салве овација.

- Прихватамо предлог – изјави лисица у име свих. – Али нам, пре него што кренемо, објасните: како то да сте живи?

 

 

- Захваљујући човеку – одговори лав мирно, а на свеопште чуђење.

- Човеку...?! – згрануто и у неверици ишчуђаваше се лисица.

Лав је тог тренутка добро осмотри; чинило се као да жели у нешто да се увери пре него што настави да јој се обраћа. И не само њој.

- Као прво, морам рећи да сам упознат са целим овим случајем од његовог самог почетка, где се и крије грешка која вас је довела чак довде. Хм,... мислим да ћу убудуће морати обратити више пажње на везу преноса важних саопштења – додаде он некако више за себе. - Елем, због тог мог пропуста, вама су, како сам обавештен, јавили да су ме убили и отели. А као што се да приметити, ја нити сам убијен нити отет; оно што се заиста десило јесте да сам се убо, због чега сам однешен како би ми се указала помоћ. Сигурно вас интересује како ми се то догодило? Просто: играјући се са синчићем, сео сам на траву да се одморим и тако налетео на помало ратоборног бумбара. И то је све! А сада, да не дужимо више; сова је остала и чека нас с нестрпљењем…

 

 

И позвавши лисицу погледом пуним неке топлине, он јој се с разумевањем осмехну. Тог момента њој сину одакле њему све појединости и њено срце поче раздрагано да куца.

Придружих јој се у њеном ликовању, које напросто није могла а није ни хтела сакрити. Истом приметих један такав исти блесак одушевљења и у краљевом оку. На крају, зар би он и могао бити љут на овакву приврженост, која их је све окупила, а која је била доказ вредан хвале да је омиљен међу онима којима служи свим својим бићем.

Вртећи се с лијом раздрагано у колу, наједном је - с њеним сагласним допуштењем, дабоме - пустих, остављајући је да са осталима дође до краљевске оазе. А ја се дадох у трк невиђене брзине, коју сам користио само у случајевима од посебне важности - када јој је љубав давала силу.

И тако, севнувши брже од брзине мисли, нацртах се пред совом!

 

- наставиће се -

аутор: причалица

 

у.п.: Слике су са нета.

 

[ Крилата прича ] 15 Децембар, 2011 17:34

Од оно мало кушаног саћа, као што већ рекох, животиње се силно разгоропадише: једни што су пробали па су пожелели још, а други што нису, због чега се стадоше гурати, гребати и уједати све око себе. Претило је да још овде избије битка и то са непријатељем створеним у путу.

Лисица је презриво посматрала понашање самоназваних јунака догађаја који се још није ни догодио, осим у машти већине. Змија је допола попунила рупу у коју се завукла, вук је мерачио смер најбезбеднији за могућу бежанију, док је кукавица тражила дрво спаса ка којем би, у најскорије време, могла да полети. Једино се лија мучила с мишљу шта јој је чинити, видећи да јој од њих нема помоћи. Вртела се, вртела, повремено тражећи мене погледом пуним очекивања.

 

 

Ма колико да сам јој желео помоћи, знао сам, као што је знала и она, уосталом, да ће се морати ослонити искључиво на саму себе. Прикупљала је снагу, бирајући речи за своје обраћање разјареној гомили. Осећао сам њен страх; али био је то страх другачији од оног за време пожара, кад је морала да бежи - услед непознавања језика којим би му се обратила. Одавде, она ни не помисли на бекство, осећајући спону која их је све повезивала кроз један исти језик, језик сродности и припадности, а која је распламсала ону једном уочену искру у њеном оку што је мени ономад промакла, али не и сови. Стога она, без икакве бојазни од грешке, крену у своју најважнију битку, уједно се носећи мишљу како је овај њихов план од самог почетка био нешто најглупље што је учинила у свом дотадашњем животу.

Дошло је време да на све то стави тачку.

- Тииишииинаааа! – цикну лисица колико год је грло понесе.

Разуларена гомила се у месту укипи, створивши призор који би сваки сликар пожелео да овековечи. Међутим, тог истог тренутка деси се нешто толико чудесно, због чега се ова огромна смеша перја, канџи, рогова и чега све не напрасно преобрази, а сви затечени се стадоше братимити најтоплијим загрљајима.

Лисица, збуњено и у неверици, пропрати овај њихов преображај радознало се осврћући у потрази за узроком. И угледа у даљини, како, обасјани сунчевим зракама - ко што и приличи краљевској породици, њима у сусрет иду лав и лавица са обавезном пратњом.

 

 

 

- Краљ је жив!?! – разрогачивши очи, изрече она гласно своју мисао, у чему јој се, гласним повицима, придружише и остале животиње.

Ливада се у трену заори од надошлог прилива радости, стоички подносећи силно табанање. А међу свима њима, ипак, најсрећнија је била лисица, којој је добар део терета пао са леђа. Још кад се и сам краљ баш код ње зауставио, њеном одушевљењу као да не би краја; оне друге чланове одбора он тек окрзну погледом, од кога ове прођоше неки хладни трнци.

- Дакле, министре рата, чини се да је разлог вашег путовања био неоправдан!? – обрати јој се његово краљевско височанство, лав, помало строго, али не превише; више тајанствено.

- Како?!? – збуњено дочека лисица његове речи, колачећи очима од изненађења. – Зар је краљевска висост упозната за разлогом нашег доласка овде...?

- Наравно, какав бих ја то био краљ да не знам шта ми се дешава у краљевству. Но, о томе ћемо после. Видим да сте уморни и гладни. Стога вас све позивам да будете моји гости.

 

- наставиће се -

аутор: причалица

 

у.п.: Слике су са нета.

 

[ Крилата прича ] 13 Децембар, 2011 16:13

Глад, која им је морила стомаке, терала их је да се осврћу око себе у потрази за било каквом храном.

 

 

 

Првом се медведу, због нечега, њушка развуче у гримасу, која је требало да представља осмех. Црпећи последњи атом снаге, он потрча ка стаблу, које се, као шестаром забодено, налазило насред ливаде. Обузет знатижељом да сазнам шта је то видео што други нису, ја га, без трунке умора у себи, лако обиђох, те га сачеках под ободом шеширнате крошње. И ту добих одговор: глад дуга колико и зимски сан нањушила је пчеле! Читав рој малих радилица смењивао се пред улазом у кошницу: једне доносећи нектар, друге полазећи да га скупљају. Једно равномерно зујање указивало је на посвећеност послу, у којој је свака јединка била на висини свог задатка. Али ова одлика их није красила само као радилице. Оног тренутка кад је примећен медвед-напасник и оглашена узбуна, све и једна пчела преобрази се у војника, спремног да сваког трена положи живот свој за кошницу, краљицу и потомство. Задивљујући призор! Ипак, све беше узалуд. Чак и поређане једна до друге нису се могле изједначити са медведовом висином, нити наудити његовом телу, удобно скривеном под густим крзном. Она једина небрањена тачка за могући напад био је његов нос, али далеко од тога да су свој бес могле исказати на њему.

За пчеле, битка је унапред била изгубљена.

Покупивши сласни плен, медвед се још ту, на месту крађе, задовољно поче гостити. Трпао је мед у уста са обе шапе, а све са мишљу како би му ово могла бити последња храна пред предстојећу битку. Али, премда је и био алав, ипак није могао баш све да изједе. Истина, није ту много ни преостало, али је одлучио да вишак понесе у табор.

Какав је само метеж изазвало ово делење саћа на мрвице! Изби општа туча и хаос, где се није видело ко преко кога гази. Чланови одбора се једва измакоше да не би и сами упали у овај кркљанац. При том им се на лицу читао израз гађења због призора недисциплине; нарочито код вука, који се ослањао на глад као на савезника у борби. Па ипак, нико од њих четворо није смео да упути ниједан знак протеста поводом догађаја, бојећи се да не буду окривљени за стање у којем су се нашли. А да мука буде још и већа, једна пчела, која је, судећи по држању, највероватније имала високу функцију у палати меда, приступи овима и са гневом у гласу примети:

 

 

 

- Ако се не варам, ви сте овде главнокомандујући?!

- Да – потврђиваху ови невољно.

- Онда би требало да се стидите када предводите овакву банду напасника и лопова! - истресаше пчелица свој јед по њима.

Потом, пажљиво их осмотривши, додаде:

- Хм, кад боље размислим, немам се чега ради чудити! Довољно је само погледати ко их предводи! Брука сте и срамота!

Тим речима, на које не би упућен ниједан приговор, пчела заврши своју мисију и дигнутог чела одлети своме роју, ниједном се не осврнувши.

Ваљало би овде напоменути да се од придике само лисица постидела; на остало троје она се одбила као од зида.

- наставиће се -

аутор: причалица

 

у.п.: Слике су са нета.

[ Крилата прича ] 12 Децембар, 2011 19:13

На „пут освете“, како су га одборници назвали на једном од састанака, кренуло се након неколико дана припрема, а са првим зрацима сунца.

Узалуд сам покушавао да на лицима змије, кукавице и вука пронађем ма и зрнце неког кајања или преиспитивања. Што тражих не нађох, али зато нађох све што не тражих. Нагомилани бес, који је попут пламена севао из њихових погледа - а све због разбијених снова - терао је животиње да пред њима обарају главу и обраћају им се само у крајњој нужди.

Истини за вољу, ни сама лисица, премда министарка, није се осећала ништа боље у њиховом друштву. Чак је оклевала и са сазивањем састанака, јер није могла да поднесе њихову окрутност. При том је гајила наду да ће их то њено оклевање, може-бити, натерати да посумњају у ваљаност плана, те да ће га бар у нечему изменити, што, за почетак, и не би било лоше.

Напетост је била велика, а одборници, пак, неумољиви. Само једним поменом мртвог краља изазвали би код животиња такав талас негодовања који се могао мерити са махнитошћу.

Морам овде напоменути да сам био људски уплашен мишљу куда ће нас све ово одвести. Била је то претња, не само по човека, већ у највећој мери по њих саме.

Овакво одборничко понашање доводило је у питање лисичину част. И премда је она покушавала да на све начине смири ситуацију, тај притисак који су чланови одбора вршили на њу био је огроман, тако да је, хтела-не хтела, морала да повија реп пред њима; јер, у противном случају, могла је изгубити положај министра!

 

 

Усамљена у својим размишљањима, све више је тражила моје друштво. Признајем, и ја њено, али је с прва то све било са још увек присутним подозрењем и најчешће уз некакве изговоре. Допуштала би ми да јој се приближим због мог пријатељства са совом, као и чињенице да је у мени видела чиниоца од важности, који ће јој помоћи у овој лудости. Са друге стране, ја сам јој прилазио из осећаја кривице, који ме је од почетка прогањао. Наравно, са таквим осећањима и мислима свакако да нисмо могли пријатељовати; бар не још. Па ипак, у једном смо обоје били сагласни: пут на који кренусмо обоје смо били вољни да искористимо за упознавање.

Колона се кретала споро, али бучно. То је, заправо, била последица једног од наших тајних разговора, на ком се договорисмо да их водимо најдужом могућом стазом. Намера нам је била да животиње што више исцрпимо. Нисмо кружили истим путевима, да се неко не би досетио, али смо смишљеним триковима – за које је била одговорна моја маленкост, успели да са мапе уклонимо сваку пречицу. Из тог разлога сам и ишао нешто мало испред саме колоне, заустављајући и преусмеравајући по потреби њихов поход.

Чињеница је да нам је на почетку пута умногоме помагала њихова радозналост, као и одушевљење призорима које до тада нису имали прилике да виде. Многи су дали себи обећање да ће се по повратку населити у неком од крајева кроз које пролазисмо. Али, како је време одмицало, то је и одушевљење сплашњавало. Чак се и песма, која се могла чути из њихових грла, постепено претварала у нескладно мумлање. Међутим, није само она губила ритам, већ и маршевски корак. И ма колико да су се одборници трудили да построје војску, вук најпре, она би се свако мало растурала, јер су мање живуљке, осим што су мотриле на пут, морале да пазе и на кораке већих зверки, како их ове не би погазиле. Поврх тога су нам се прикључивале и нове животиње; неке за време покрета, а неке након што би код њих преноћили.

Путовали смо дуго, али је то путовање било по свему необично. Не само због повода и обимности друштва, већ и због времена, кога, сем по сменама дана и ноћи, никако другачије не могасмо мерити, будући да је лето, од свих других годишњих доба, било то које нас је свуда и свагде и дочекивало и испраћало. Због тога многи нису имали представу колику смо раздаљину прешли и било им је тешко објаснити да нису дошли „иза ћошка“. Али оно што им умови нису могли растумачити, могла су њихова измождена тела. Но управо у тренутку, кад већ сви беху на ивици снаге - услед силног тумарања и прашњавости, стигосмо надомак циља.

Пред нама се прострла ливада, љубазно нас примајући на конак. Онако гладним и уморним, није их требало два пута нуткати; поседаше, како би поделили последње мрвице хране.

 

 

Искористио сам ову станку да темељно осмотрим дружбу коју сам незванично предводио. Издалека, поглед је био величанствен; никада, ни пре а ни до дана данашњег, не видех на једном месту оволико животиња. Али кад се приближих да их поближе осмотрим, слика је била посве другачија: никада на једном месту, ни пре а ни до дана данашњег, није било толико јадних живуљки на окупу. Са осећајем дубоког жаљења загледао сам сваку понаособ. Међутим, и поред тога, нисам допуштао да ме овај призор завара. Носио сам ја у себи знање о томе како празан стомак уме да буде незгодан преговарач. И није ни трен прошао од ове моје помисли кад ето ти невоље.

 

- наставиће се -

аутор: причалица

 

у.п.: Слике са нета.

 

[ Крилата прича ] 23 Октобар, 2009 18:50

Издвојивши лисичине снове за крај, окренух смером ка вуку. Он је, од свих, имао најнемирније снове. Сваки делић његовог маштања, преиспитивао је претходни, а све у потрази за најбољом тактиком једног истог подухвата.

 

Након што се дочепао свог плена, јагњета, преостало му је да пређе пут до шуме, а да га чобан, са његовим псима, не примети. Чак се и у сну осећало како му се тло под ногама тресе, док им је победоносно измицао, журећи своме одредишту.

Размишљајући како да се поставим спрам његовог сна, у коме је тако маштовито себе доживљавао као великог ратника, без много двоумљења одлучих се за најбоље и, уједно, најпростије решење: да глумим самог себе! Заструјавши силно, стадох насупрот његовим корацима, успоравајући их, да бих омогућио оним чобанима са шарпланинцима да га уоче. Како сам се надао, тако се и десило. Изненадна паника, која проради у срцу овог јунака, преобрати га у ловину, за којом поче трчати и старо и младо. Вук је, дахћући, покушавао да одлепи слепљене и једва помичне ноге од тла, не би ли им утекао, али потера је била све бржа и све ближа. Кад га скоро достигоше, ја напустих сан, остављајући вуку да га сам доврши. Та, на крају крајева, његов је и био.

Коначно кренух ка сновиђењу које ме је највише занимало. Преда мном је лежала лисица, равномерно дишући. Полако јој се примићући, ја сам овде, због целокупне досадашње историје између нас двоје, сва своја чула подигао до крајњег степена невидљивости. Још кад свему додах лијину тренутну важност у новонасталим дешавањима и доказе на које бих, елем, могао да налетим у истраживању, мислим да је збир разлога био више него довољан за овакву једну преопрезност. И тако, не правећи ни сенку, пажљиво се провлачих покрај сваке њене длачице.

Савладавши цео лавиринт осетљивих станица, најзад се нађох на жељеном месту. Изузев самог садржаја, њен сан се није разликовао од остала три: и он је био пун похлепе, самодопадљивости, лукавства и томе слично. Другим речима, свега оног чега би се паметан постидео. Затекао сам је пред вратима кокошињца. Управо је била бацила око на једну крупну кокош. Али, да би свој наум спровела до краја, морала је, по изласку из кокошињца, да избегне сусрет са дворишном куцом. И ево шта је министарка смислила: да акцију започне, баш са њим! Наиме, лукаво кренувши супротним смером, она, машући репом, покуша да наведе дворишног чувара да је прати - што овај и учини. Затим се сакри у посебну рупу, пред којом остави њега да лаје, а сама пође ка излазу са друге стране, који је водио на споредни пут до кокошињца. Наравно, у међувремену су се куци придружили и укућани, остављајући јој тако на милост и немилост незаштићену кокош.

Увукавши се дубље у њену оставу са глумцима-статистима, наишао сам на преко потребан лик и извукавши га, пожурих до кокошињца. Кад се његова врата отворише и лисица, сва усхићена скочи унутра, ја јој брже-боље потурих у наручје тог новог глумца – сову! Њен скок се у трену заустави, чинећи да „виси“ у ваздуху... Била је у толикој мери збуњена, да збуњенија није могла бити. По мени, био је то, ипак, знак да сам дотакао неки живац, који је у себи носио знаке живота.

 

Напустио сам је у том и таквом расположењу, а по њеном уранку се могло приметити да је оно и даље држи. Храна јој, очигледно, није пријала. Али тако је то са пријатељима: они и нису храна за стомак, већ за душу. Јела су за стомак, али од њега стомаци отежају; пријатељи су за вечност, да се уз њих расте.

Аларм за некакву опасност је у толикој мери бубњао кроз њену савест, да је допирао чак до мене... А ја јој баш и нисам био близу. И тад је уследило нешто крајње неочекивано: први пут ме потражи погледом, па још каквим - препуним молбе! Дакако, мислио сам, после свих ноћас изведених представа, чини се, ветре, да је и на тебе дошао ред да се изненадиш. И не само да се изненадих, већ се и одушевих! Наравно, сад више нисам морао да јој помажем тек совине жеље ради, јер, угледавши је тако рањиву, под плаштом грубе одбојности, би ми драго што, о чуда, наиђох на нежно и осетљиво срце.

- наставиће се -

аутор: причалица

 

[ Крилата прича ] 22 Октобар, 2009 17:46

Ово сакупљање лековитог биља послужило ми је као савршен изговор за посету све и једног члана одбора. Али морам да нагласим да сам дуго премишљао да ли да то урадим или не. На крају сам се утешио мишљу да ја, у ствари, испуњавајући поверени ми задатак, на овај начин, заправо, успоравам њихово време кретања, уједно га продужујући сови за њено темељно истраживање. И не само то! Такође сам, поигравајући се, успео да провучем по коју дугину нит кроз њихове црно-беле снове, направивши од њих ноћне море... У сваком случају нешто на шта они нису навикли.

Прва ми је на дохвату стајала змија. Претворивши се у најтању иглу, увукох се кроз њено сићушно уво и полако се пробих до најскривенијих одаја злобе у њеној глави. Од тог сусрета се умало не почех трести. Срећом, брзо се прекорех и тихо наставих проматрати. Али трен пре него што заузех стални положај, погледом потражих њену савест. Та једва да је била жива испод свег оног црнила на које сам, пролазећи, наилазио! И да зло буде још веће, њиме је наоштрила сва своја чула.

 

С прва само немо посматрах ток њеног сна. Морам признати да се нисам нимало изненадио оним што видех: шта би друго она могла сањати већ своју надалеко чувену „абракадабра“ игру, уз неизбежну партнерску помоћ - жабе. Стајале су једна спрам друге на удаљености од неких тридесетак снених центиметара, када јој змија погледом прикова поглед. И ту отпоче игра лелујавих очију, чији ритам је жаба пратила уз музику коју је сама производила, болно јечећи.

Да бих могао у тачно одређено време да изведем акцију, коју сам у међувремену осмислио, и сам сам морао да се љуљам, вребајући тренутак када ће лија да палацне својим језиком. Све троје, у стању напетости, ишчекивасмо час обрачуна. Сва моја мисао била је усредсређена искључиво на змијине очи; измаштану жабу избацих из видокруга. Један,... бројао сам полако, два... триии... и... сад!

Кад змија покрену главу, испружајући свој отровни језик, тог истог трена - заправо, секунд брже од тога, уклоних жабу у страну, а овај, немајући где да се заустави, излете дуже већ што треба и ишчаши се, остављајући јој бол у замену. Ситуација је било толико смешна, али се ја, услед присуства огромног незадовољства које је претило да је пробуди из сна, не усудих смејати, већ брзом брзином изјурих напоље. Моје је гостовање сад ионако било сувишно, а за наставак забаве оставих јој сасвим довољно материјала...

Покупивши узбране травке, ја пређох у сан назови мајке. Њено сањарење почело је причом из најранијег периода детињства. Затекао сам је још у љусци од јајета, наравно, подметнутог у туђе гнездо. Морам признати да сам се добро помучио, док га нисам препознао, јер су се јаја тешко могла разликовати. Нема шта; својски се потрудила - баш као да је јава, а не сан!

 

Уставивиши се на самој ивици гнезда, ослушкивах кљуцање преваранта. На уснама ми је лебдео благи осмејах због управо смишљеног плана. По томе како је насрнула на љуску, било је сасвим јасно да јој се журило. Како и не би, кад ју је, већ по самом изласку, очекивао највећи део посла. Наиме, познато је да кукавица није биће друштвено, а о родбинским односима да се и не говори. Њен животни мото је „све себи“, тако да о подели гнезда, родитељске пажње, хране са другима - ма то била и рођена браћа и сестре, није било говора. Стога је она била дужна себи и свом урођеном „моту“, да што пре изађе, како би сва остала јаја, или птиће, поизбацивала из гнезда. И ту ће је чекати изненађење које сам јој припремио.

Угледавши њен кљун како се помаља, схватих да је време деловања пристигло. Јаја, која је она замислила у гнезду, ја сам заменио - нојевим! Учинак који је произвео на тек испилиту кукавицу, био је већи од замишљеног. Такав израз запрепашћења нисам до тада имао прилике да видим. Али ни све друго, јер сам је, по завршетку свог дела, одмах напустио.

- наставиће се -

аутор: причалица

п.с.: Слике су преузете са нета.